NESREĆA NAM NEDA DA ŽIVIMO !

Teško se radjamo, još teže živimo a lako nestajemo.Zna se, da  u Srbiji više umire nego što se radja, ali da se proredjujemo u neverovatnim okolnostim i nesretnim slučajevima, priča je od koje zastaje dah.

Gledam, po petnaesti put, skupiso se narod, majke, očevi, braća i sestre, prijatelji da odaju počast i upale sveću pred spomenikom šesnaestoro nedužnih radnika RTS, pobijenih iz hira i ludila začetog u glavama moćnih hegemona. Ne mogu a da ovom prilikom ne podsetim na strašan pir izveden tokom  tromesečnog bombardovanja od strane američke alijanse i njenih suludih predvodnika kojima će bog presuditi za ta neopisiva zločinačka nedela. Sa indignacijom pominjem imena ljudi kao što su Bil Klinton, Madlen Olbrajt, Vesli Klark. Uveren sam da će ih stići, ako ne ova zemeljska, onda božija pravda i istina o zlodelemi koje su počinili nad nedužnim narodom male Srbije. Hiljade ubijenih, na stotine domova sa zemljom sravljenih u prah i pepeo pretvoren višedeceniski mukotrpan rad. To im ide na dušu i neka zbog toga ispaštaju do zadnjeg treptaja života. Ubijali su nas silnici i krvnici ali zašto se mi sami, usred mira i spokoja, ubijamo. Zašto?

Tako počinje:pištolj kao igračka a kada deca porastu...?

 Šta je ta jadna nesretnica tražila sa svoje dvoje maloletne dece pored obale nabujale reke? Kakva je to ruka sudbine  povukla majku da iz svog doma izadje u šetnju  da bi se igrala  bacajući kamenčiće u talase! Šta? I kako to obično biva kada nesreća trži svoje žrtve, devojčica se u trenu našla u talasima  reke a ona sa sinčićem u najručju utračala da je spasi ! Pomahnitala reka, uvukla ih je u svoj Ad i tala  odnela u večnost. Majku nesretnicu na obalu je izvukao komšija koji se tu našao. Srce  se cepa od tuga. Maša je imala samo 3 godine a Martin tek 10 meseci. Ej, dva nedužna detata, tek progledala, tek zakoračila u život su nestala. Nema ih više, ostaće sećenje i bol koji će razdirati duše oca i majke koji su još u šoku i neshvataju šta im se dogodilo. Dok ovo pišem, sa televizije slušam vest da su tela devojćice i dečaka pronadjena a da je majka privedena sa teškom optužbom. Kamera beleži potresnu sliku malog nevidljivog tela koje leži na ledini pored reke prekiveno belim peškirom. Kilometar i po odatele, spasioci su pronašli i telo male Maše. Bol i tuga nadvili su se nad ovim moravskim selom,“srce da iskoči iz grudi“,kaže jedna uplakana starica uz svoj ljudski i razumljiv komentar:“Tragedija,golema,tragedija“! Zašto je tu, gde je najtanje, moralo da se pokida? Zašto su ove dve nedužne pahuljice morale da nestanu i istope se, ostaju pitanja za večnost. U Srbiji nas od juče,od ovog časa iz sata u sat, ima sve manje i manje. Bilans nestalih i umrlih je sve duži i duži a tragedije sve strašnije i strašnije. U Mitrovici,momak  preklao devojku a u Kaludjerici tragedija.

Brat sa tek napunjenih 20 godina, se poigrao pištoljem, odakle njemu pištolj, a on-pištolj, kako to biva, sam od sebe opalio. Zlokobni  lutajući, crtni metak, zario se u telo Marka Jakovljevića kome  je još dve godine nedostjalo do punolestva i ubio ga na mesto. Dok je padao, Marko je uspeo   da izgovori: „Miloše,šta to bi“?

To strašno pitanja, brat je uputi svom starijem bratu u čijim rukama je bio pištolj kada je opalio. Brat ubio brata!!!  Priča  teška,za roman, za film...Za sudski epilog, koji će se završiti dugom robijom  nesretnika koji će, dok samuje u ćeliji tuge i bola,  sto puta i na sto načina, postavljati sebi to  teško i po običaju pitanje bez odgovora: “Zar je moralo ovako“ ?

Majka i otac, izradjali dva sina a oni ovako strašno i surovo,u trenutku zaborava, opuštanja, dečačke bezbrige, pokidali i uništili sve oko sebe. Opet nas na spisku živih ima manje a više na spisku umrlih i nastradalih. Srbija je izgubila dva snažna i rasna muškarca sposobna da nastave lozu medju ovim strašnim vihorima koji duvaju Blaknskim prostranstvima rešenih da nas istrebe i unište. Imamo li snage i pameti da zaobidjemo ovu zlu kob koja nam preti da nas neće biti ako ovako nastavima da nestajemo, bez razloga i bez pitanja? Šta više to treba da nam se dogodi, da bi smo okrenemo ledja nesreći prigrlili poštovanje,ljubav, radjanje, napredovanje...? 

Kakav strašan obrt ! 
Samo dva dana pošto su spasioci izvukli tela nesretne dece iz nabujale reke, Kurir je objavio strašnu vest.
 Biljana Milenković u policiji ispričala jezivu istinu
MAJKA PRIZNALA: Išla sam kod ljubavnika, deca su mi iz naručja upala u reku!

Kobnog dana voda je odnela most, pa je Biljana uzela Martina (1) i Mašu (3) u ruke i zagazila u nabujalu reku Turiju kako bi došla do druge obale i kuće svog momka

Zadržana u pritvoru... Uplakana Biljana Milenković

Trogodišnja Maša i njen brat od 11 meseci Martin Milenković iz aleksinačkog sela Bankovac utopili su se u sredu dok je njihova majka Biljana pokušavala da pregazi nabujalu reku Turiju da bi se sastala s ljubavnikom, saznaje Kurir! 

Ona je na saslušanju u policiji ispričala da je pet dana pre tragedije započela ljubavnu vezu s četrdesetjednogodišnjim slepim komšijom i da su joj deca ispala iz ruku dok je pokušavala da dođe do njegove kuće! Protiv nje je podneta krivična prijava zbog teškog dela protiv opšte sigurnosti, za koje je zaprećena kazna od jedne do osam godina zatvora! 

 

Odali je dokazi 

 

Biljana je uhapšena u četvrtak po podne, neposredno nakon što su Mašino i Martinovo telo nađeni u reci.

- Najpre je tvrdila da je Maša upala u vodu dok je bacala kamenčiće i da joj je Martin ispao iz ruke dok je pokušavala da spase devojčicu. Posumnjali smo u tu priču, a onda je ona, pritisnuta dokazima, ispričala šta se desilo!

Jeza... Čitulje na mestu tragedije

Priznala je da se s ljubavnikom upoznala preko zajedničke komšinice i da se tri dana pre tragedije iskrala iz kuće, dok su deca spavala, i prvi put imala seks s njim. Tada je reku prešla preko drvenog mostića - prepričao je Biljanine reči izvor Kurira.
Na dan tragedije Biljana je telefonirala ljubavniku i predložila mu da se sretnu u njegovoj kući. 

Danas sahrana

 - Kad je došla do Turije, videla je da je bujica odnela most, pa je odlučila da pregazi reku. Mašu, koju je dotle vodila za ruku, uzela je oko pojasa, a Martina u naručje, i tako krenula na drugu obalu. Međutim, nabujala Turija ju je oborila i voda je odnela decu - kažu naši sagovornici.

Biljanin prijatelj je, kako saznajemo, u policiji potvrdio njene reči.
- On je kazao da je s Biljanom stupio u vezu na njeno insistiranje. Odbacio je bilo kakvu vezu s tragedijom u kojoj je poginulo dvoje dece, a policija nema nikakav dokaz koji bi opovrgao njegovu priču - kaže naš izvor.
Mališani će biti sahranjeni danas u 13 sati u Bankovcu, a sudija za prethodni postupak njihovoj majci je odredio pritvor do 30 dana.

Suprug u šoku kad je čuo za Biljaninog ljubavnika
BOLJE DA JE ONA POGINULA!

Biljanin suprug Goran tvrdi da nije znao da se ona viđala s drugim čovekom.
- To ne može da bude tačno, pa da je ona bila s drugim, odmah bih je najurio! Ne mogu da verujem da je mogla tako nešto da uradi. Bolje bi bilo da se ona udavila, a da su mi deca ostala - priča neutešni Goran.

On kaže da nije imao razloga da sumnja da ga Biljana vara.

- Bila je promenljivog raspoloženja i nekad se svađala bez razloga, ali ja bih tada samo izašao iz kuće. Mučili smo se da podignemo decu, nisam birao posao, a ona se starala o njima. Kada bih došao kući, dečica bi me presrela, gurala bi mi ručice u džepove i pitala: „Tata, šta si nam doneo?“ Maša mi je u zadnje vreme tražila salamu, a Martin je tek počeo da priča i zvao me tata... Oni su bili moj život! Činilo mi se da je Biljana bila brižna majka i ne mogu da verujem da su deca stradala njenom nebrigom - kroz suze kaže Goran.

Obdukcija

DECA SE UTOPILA

Obdukcija je potvrdila Biljanine navode da su se deca utopila. U njihovim plućima nađeni su voda i mulj, a nisu imali povrede koje bi ukazale na nasilnu smrt.

Ljubavnik

MAJKA ZABRANILA RAZGOVOR

Kurir je juče pokušao da stupi u kontakt i s Biljaninim ljubavnikom, ali u tome nije uspeo. Njegova majka, koja mu je i staralac, zabranila je svaki razgovor s njim.

OMAŽ NAŠIM CIGANIMA

 

U svim svojim kontrastima,Kuršumlija ima jednu najveću i najlepšu vrednost.Neko to naziva suživotom,zajedničkim životom,životom sa mnogo poštovanja i tolerancije,a neko jednostavno sve to ne primećuje gura po svome i kaže pa zar to nije normalno.Možda i drugi, iz nekih drugih gradova,tako misle ali nigde sa toliko topline i osećanosti se ne izgovaraju dve reči-"naši cigani",kao ovde u malenoj potkopaoničkoj opštini. 

 Kako ko su,pa "naši cigani"!

Pamte ih generacije kao dragulj grada,kao polugu urodjene gospostvenosti,lepog i tihog boemstva,kao ljude veselih naravi uvek nasmejane i za pesmu raspoložene. 

Za Džidžu se pričaju legende.Zvali smo ga naš Carevac jer je znao sve što smo od njega tražili: i brzo i tiho,setno i veselo i onu poznatu„ševu“ i svirku na jednoj žici. Mnogi tvrde da je u rukama držao „Stradivaris“,sto puta lepljenu i popravljanju.On je bio tipičan kafanski svirač,ulični violinista u stanju da jednu pesmu,po želji Mileta „Rutu“,svira i sto puta.Ceo grad je sa njim tiho pevušio „Niz polje idu babo sejmeni“ a tuga i muk bi zavladali kada bi Džidža zaćutao.Ajde,samo još jednom,još ovaj put, dovikivao bih neko sa strane.I ponovo "niz polje ...."

Ćute Kuršumlijske ulice i još po koja stara lipa,ćute verande,doksati na čijim balkonima su se tiskale mlade udavače da još jednom provere da li zaista „Po gradini mesečina sija meka“ i ko se to „Krade pod pendjere“ a “Ko to lupa alkom po vratima“?

Kasno je,nemoj te tako glasno,skoro šapatom govorila bi jedna starica sa svog nakrivljenog prozora.

Utihnuo bi na tren zvuk Džidžine violine,a onda ponovo kao magla kada se još neprobudjena izvija iz dubine planiskih tesnaca,tako je i njegova melodija plela mrežu oko srca tek da ga zadrži da ne iskoči i ne pukne.

Rade i Gića

Kada je Džidža posustajao, polako, odozdo iz Cigan male, nogu pred nogu, u teget prugastom odelu sa kamašnama na cipelama, belim nakrivljenim „borselinom“, tankim fazoniranim brkovima, sa kojima je Eror Flin upalio pola sveta, išao bi Duško! Zvali smo ga čika Dule ! Violinista koji je zanat pekao u Cigan mali, a priznanja dobrog muzičara sticao po beogradskim kafanama, barovima, varijeteima, koncertima i dugim letnjim svirkama po brojnim hotelima plavog nam Jadrana.

Ispredale su se mnoge priče o njemu kao i o Djoki harmonikašu, Blagoju basadjiji koji je slovio kao veliki švaler pa bi svako novorodjeno dete, ljubomorni očevi, prvo zagledali da li liči na Blagoja ili na njega. Svi oni, kao uostalom, mnogi pre njih, živeli su burno ali ne dugo. Jednostavno, umirali su iznenada i za sobom ostavljali ozbiljnu prazninu. Grad je patio za njima, a oni koji su navikli da ih vide pored svog stola u jednoj gradskih kafana, prestajali su da u njih ulaze.

 -Nemamo skim ni „bosanku“ da popijemo, ni pesmu da zapevamo!

Naravno da nije bilo tako.Svaka nova generacija koja je stasavala imala je svoje cigane sa kojima je delila svoje prve ljubavne zanose, tužne rastanke, svoja punolestva ili svoje momačke večeri. Jedan od tih koji je dočekao i ispratio mnoge generacije je i harmonikaš Rade na slici. Živ je i u dobroj je formi. I zaista,bilo je tako dok sam pisao ovaj tekst.Kad,jednog jutra u svitanje, budeme i kažu "Umro Rade".Koji Rade? Pa Rade ciganin,harmonikaš.Ovo je njemu posvećeno. Nažalost, Giće više nema medju živima.On i Biša, koji je nedavno preminuo, postali su poznati i kao filmski „glumci“ za koje je songove pisao  Vojislav Voki Kostić, a oni izvodili i to u desetak domaćih ostvarenja.

Davno ništa nisam čuo o Tarzanu koji je sa lakoćom odvaljivao sve tonove na svom saksafonu kao i Djordju možda i najboljem violinisti. Znam samo da je dobro svirao i živeo kratko. Ista sudbina zadesila je i Tarzana. Svi su oni bili predivni ljudi, naši cigani ali, niko nije tako snažno uzdrmao sva naša srca i simpatije kao mali Miloš. Jednostavno, zvali smo ga-mali Miloš. 

Pojavio se i na lokalnoj gradskoj estradi, a zanat učio na peronu železničke stanice. Stekao poštovanje svih koji su tih godina gledali serije Indijskih filmova prožetih, tugom, ljubavlju i pesmom kao što je to bio film „Majko, slušaj moju pesmu!“. Miloš ,em , što je ličio na glavnog glumca em, je i pevao kao on. Njegov glas je bio čist, prelep i ozvanjao je kao zvona sa „Stare crkve“. Pevao je tako, pevao i jednog jutra nije sišao iz voza koji je odvijugao nadole, prešao gvozdeni most a onda snažno ispustio piskav zvuk dok je prolazio pored nakrivljenih fasada i polomnjenih prozora malih ciganskih domova. Mahali su im svojim blatnjavim ručicama, kao od majke goli, neki novi klinci iz naše ciganske male,veseli i uvek bezbrižni sa takvim osmehom na licu kao Rade i Gića na ovoj slici. 

Eh, ti naši cigani !

                              

Ovaj teks posvećujem rano preminulom Radetu Miniću (1948.-2015.)

GRADJANSKI RAT !

Ukraina bezumno srlja u gradjanski rat a glavni režiseri prave se ludi mada znaju da iz tog pakla povratka nema.Izginuće hiljade nedužnih a odgovora na famozno pitanje - ZAŠTO,nema. Zna se, da ova nesreća započinje u stanju nacionalnog ludila, omamljenosti i u glavama najgorih ljudi a završava se, kada hiljade humki prekrije neopisiv bol .Kada sve utihne, osim patnje i tuge i kada zavlada siromaštvo i beda tada iz svojih ruševina izlaze živi skeleti dok pored njih likuju protuve, ratni profiteri,svetski lešinari koji otimaju sve što je ostalo. Želim da Ukrainom prevlada razum nad mržnjom. Da pobede  ljudi !

 Molim vas braćo slovenska, dušo težačka, zaustavite mašinu smrti!   Za dogovor nikada nije kasno ! Lažu vas kada vam kažu da je kazaljka davno prešla 12-lažu ! Sat vam nije tačan, žuri kao da bih i on hteo da izda i prevari i vreme okrene protiv mira i dogovora. Ne, još ima vremena!

Stanite, vremena za dogovor uvek ima !

BOGOLJUB KARIĆ !

Neko me se Bogoljub zaglavio u grlo kao riblja kost, pa ni tamo- ni ovamo! Narod je „za“ ali političari „hrabrog“ i neustrašivog srca, rado izgovaraju„ne,“ još nije vreme! Vreme je ipak, da se ova deceniska farsa prekine i omogući Karićima da se dostojanstveno vrate  i bez neke unapred isplanirane histerije,  prodju skener javnog mnjenja. Pod uslovom da se na tasu pravde nadju sve njihove  zasluge za razvoj mobilne telefonije,televizije,banke i  prvog privatnog fakulteta kod nas, kao i greške koje su patološka izmišljotina Mladjana Dinkića,Voje Koštunice,sada već bivših političara. 

Dosta je više tih manipulacija sa prezimenom ove ugledne porodice a pre svih, sa imenom i prezimenom Bogoljuba Karića. U političkim kampanjama, samo je Đilas izvaljivao proizvoljnosti o Bogoljubu stvarajući sliku odbeglog kriminalca koji je ojadio narod.Koliko mu je narod u tu priču poverovao,najbolje govore njegovi izborni rezultati i bežanje iz tabora ”žutih” preko 600 hiljada članova samo u njegovom mandatu predsednika DS.Kada Djilas to priča, malo mu ko veruje, ali ostaje  opor utisak da je i ta usputna priča nekome dovoljna da i dalje   drži kljuć pravičnog  rešenja ove afere.

Uloga Bogoljuba Karića u politici Srbije bilo je pravo osveženje ali i oslobadjanje narodnog duha a ne djavola iz Pandorine kutije, da može slobodno da progovori o problemima sa kojima se svakodnevno suočavao.
 
Bogi je bio čovek iz naroda i ta njegova bliskost sa ljudima po Srbiji,ulivala je poverenje i nadu, da je moguće u politiku uneti nešto novo i originalno.
Njegova SALATA, LANCI I KATANCI, nisu bile samo uzgredne uzrečice, već dobro osmišljeni ekonomski programi koji su se odnosili na posticanje i ulaganje u razvoj poljoprivrede i još jedno detaljno razjašnjenje primenjenih ekonomskih principa u gašenju kompanija koje su do tog časa podsticala privredni razvoj Srbije.Takvih je bilo u svakom gradu i one su uspešno radile i upošljavale milione zadovoljnih gradana ove zemlje.
 
Bogi je bio prvi srpski kapitalista ali nikada nije svoju moć gradio kroz jevtinu i uglavnom nameštenu privatizaciju ojadjenih i pokradenih domaćih firmi. On nije kupi ni jedno preduzeća a ni milimetar plodne Vojvodjanske zemlje.Ljudi koji su to uradili, danas su na stubu srama i većina njih završiće kao lopovi i kriminalci.
 
Javnost konačno morada da zna punu istinu o Mobtelu,sve od dana kada je osnovan kao prvi domaći operater mobilne telefonije, pa do zadnjih dana, kada je preko noći ugašen,opljačkan a od njega izniklo je još tri nova operatera koji su podeli tržište i počeli da zgrću milione.
Narod mora da zna, da je Mobtel prodat za 1,5 milijardi EU a čak 1000 domaćih firmi i to firmi prve klase, kao što su mlekare i cementare, prodate su za nepunih milijardu EU.Da li je moguće da je to još uvek razlog da Bogoljub Karić ne može da se vrati u zemlju i na miru odbrani sebe od svih napada i kleveta? Bogi je uvek bio na meti loših i nemoralnih ljudi koji su ga voleli poštovali do poslednjeg dinara a kada njega više nije bilo, gadjali su drvljem i kamenjem.No to je sudbina dobrih i moralnih ljudi koji se nisu libili da daju i pomažu i one koji nisu znali da kažu ni HVALA.On je veliki vernik i ubedjen je da će BOG mnogo lakše, nego ljudi, razvrstati ljudski rod na dobre,zle i pokvarene. 

  Očekivao sam više i od Tome Nikolića, koji je imao prilike da hrabrije i odvažnije stavi tačku na ovu muku, ne da pomaže Karićima u izbavljanju od mogućeg sudskog epiloga, već da im omogući povratak, časno i fer sudjenje.U njegovom poslednjem nastupu na televiziji,na ovo pitanje dao je više nego neuverljiv i bled odgovor koji je  bio novi podstrek da “goniči” ove porodice nastave sa svojim projektom.Ja inače,i to moram da kažem,ovaj projekat doživljavam kao tiho i uporno proterivanje porodice Karić iz svoje rodjene zemlje u išćekivanju potpune smene generacija medju kojima će se naći mladi ljudi koji nikada nisu ni čuli ni videli Kariće.

Kada to vrerme dodje,onda će Karići moći mirno da se vrate a do tada,čini mi se,da nikome ne pada napamet da ih skinu sa “crvene” Intepolove liste.Naravno,vratiće se ostareli i istrošeni ljudi bez želje i motiva da nešto više i značajnije učine za novi početak svog otočestva. 

Lično mislim,da je upravo sada trenutak da se Bogoljubu omogući povratak i da šansa da se u sektoru njegovih poslovnih opservacija maksimalno dokaže kroz sopstvena ulaganja ali i ulaganja svojih poslovnih partnera koji Karićima apsolutno veruju. Pouzdano znam, da takvih ozbiljnih kompanija ima i da zaista čekaju znak ili signal Bogoljuba pa da krenu u biznis.

.

                                                                                      Bogoljub Karić

U javnosti se,pored svega ovoga što sam napisao,sve češće i sve više govori o politčkom angažmanu Dragomira Karića i Mare Karić kao poslanika u bivšem sazivu Parlamenta u taboru SNS i to, onog dela koji naginje ka Tomi Nikoliću.Godinu i nešto posle njihovog ulaska u Parlament, kada se najviše pričalo da će se baš oni uz saglasnost ostalih iz kluba SNS i SPS, izboriti za triunfalan povratak Bogoljuba Karića,ispostavilo se, da struja koja drži Kariće u fioci podigla napon  i intenzivirala sankcije.

Izvršene su i adekvatne promene nekih kontraverznih članova zakona kojim se privredni prestupi menadžera u društvenim sektoru kažnjavaju i istoj ravni sa grehovima menadžera u vlastitim firmama! Ni to nije pomoglo.Bogoljub je i dalje daleko od svoje rezidencije na Dedinju a ogromna većina njegovih bivših radnika,uzaludno ubedjuje nadležne u Srbiji da je njegov greh,ako ga ima,mali i nevidljiv u odnosu na grehove svih deset članova Kluba privrednika  gde je začeta  ideja da je Bogoljub za njih,pre svega za njih,pa tek za Srbiju,najbolji privrednik samo ako privredjuje i milione zaradjuje na prostranstvima bivšeg SSSR. Tamo daleko,daloko od svoje Srbije.

On,Bogoljub Karić,nekome ovde smeta a da li je to razlog,pitam se ja,da mu se uskraćuje pravo da živi u zemlji gde je rodjen,odrastao i za sobom ostavio sjajne privredne projekte i milione koji su pedantno proknjiženi  kroz konto savesnih poreskih obveznika. Zvali su ih patriote !

POČELO JE ŽESTOKO !

 

U ovom momentu u svetu gladuje 900 miliona ljudi. Polovinu od ovog broja na ivicu gladi i bede doveo je MMF i Svetska banka. Ukraincima je posle krvoprolića "ruku"spasa pružio MMF i ponudio večno ropstvo u vidu prvih 12 miliardi falš dolara.Već godinam se  nastoji da ovo malo Srba bude dovedeno u totalnu socijalnu zavisnost, takvu da legnete gladni a kada ustanete nastavite tu gde vas je noć zatekla.

Cilj je, da svake godine,najmanje 10 posto nas,izlaz preživljavanja traži u praznim kontejnerima.Evo ga i Vučić i pre nego što je seo u fotelju predsednika vlada, poručuje:" trudućemo se da ne diramo penzije" .Znači izvesno je da će ih ipak diratri a to za srpske penzionere znači ubistvo.

Preko 80 posto njih je na ivici bede. Nemaju ni za hleba ni mleko a o parama za struju, stanarinu, vodu, poreze da i ne pričamo. Da bi sutuacija bila još crnja,prikriva se i podatak da od tih jadnih penzija žive nezaposlena deca a medju njima najviše oni koji su završili fakultete i visoke škole.Drugo stravično Vučićevo obećanje, ukazuje da će se "nemilice odpustati u društvenom sektoru a zapošljavatri u privatnom“ koga je Dinkić potpuno uništio i razmontirao. Ono privatnih firmi što radi, uglavnom je na ivici bede a da bi opstali primorani su  da kradu od države,da ne plaćaju poreze, da nemaju fiskalne kase, da rade na crno i da novac iznose iz zemlje.Banke su posebna priča.

Taj sektor se bogati na ogromnim kamatama i provizijama i novac iznose u svoje matične banke jer ovde nemaju kome da ga plasiraju. Da apsurd bude još veći,svako kreditno zaduženje kod poslovnih banaka je doživotna robija.U ovoj zemlji,na podignut kredit godinama vam naplaćuju kamatu dok glavnica stoji ili raste. Šansa da se razdužite je mala ili nikakva.Zanimljivo je da o tom sektoru se nerado govori i iz razloga što je većina uticajnih političara lobirala za te banke i što sede u upravnim odoborima za veliku apanažu.Ako kojim slučajem oni nisu na platnom spisku,sigurno su im žene ili deca.

Ja inače ne verujem da će se nešto dramastično dogoditi ni u smanjenju državne administracije  koja je preglomazna,nekorisna i parazitska jer to nije državni problerm kakvim žele da ga prikažu.To je pre svega, partijski i politički problem, budući da na tim stolicama isključivo sede partiski kadrovi,medju kojima se ističu dame sa silikonskim oblinama i drugovi koji su mogli da se popnu na bandere što više i tu zalepe sliku svoga lidera.

Znam čoveka koji je žtvovao svoj život dok se pentrao na kupolu gradske skupštine da skine i smrvi petokraku inače, kako je tada tvrdila demokratska opozicija "zloglasno" komunističko obeležje. Roko je bio hrabar i neusatrašiv a kod prisutnih je izazvo  više puta duboke uzdahe dok mu je noga klizila ka ambisu. Iz mase se čulo "poginu čovek". E, taj čovek, to znam sigurno, nije nagradjen, nije se nigde zaposlio ali su zato kajmak skinuli svi oni koji su vikali "obori je,polomi je,jebemli ti zvezdu petokraku".

Dakle, ima i takvih koji nisu ušli i državnu administraciju ali svi ostali su partiski aktivisti. Ako me pitate direktno da li verujem da će oni izgubiti posao,moj odogovr  je-po malo ili ni malo! A, šta kažete,diplomatski ! Pa jeste baš upravo tako,jer i ja ko i mnogi, želim da dam šansu Vučiću, želim da verujem da "Beograd na vodi" nije farsa i laž kao i “Južni tok” i da onih nekoliko varova i skinutih zardjalih šina jesu stvarni početak radova a ne nastavak mnogih već vidjenih prevara.

Ovi današnji Vučićevi nagoveštaji, zbog čega i pišem ovaj komentar,za razliku od predizbornih šarenih laža su, čini se, ipak pravo izborno obećanje koje će biti sa lakoćom izvršeno jer s druge strane ringa u njegovom uglu dugo već leži bespomoćni nokautirani protivnik koji se zove i preziva Narod Srpski.