AMERIKANAC KOJI VOLI SRBIJU

Osećam strašno zadovoljstvo  što mogu ovo pismo da prenesm na moj blog i da vama, poštovani prijatelji, omogućim da pročitate jednu dirljivu priču koja je jača od svake nesreće. Izatkana  je od  ljudsklog materijala  sa najtvrdjom moralnom armaturom. Uživajte dok ovo čitate i zapamtite, Srbija se menja! Pobedićemo ovo zlo i na  lica  vratiti onaj dobri i dragi osmeh koji govori svim jezicima sveta.

Metju Trineti

Amerikanac koji voli Srbiju najviše na svetu: Njegovo pismo svetskoj javnosti će vas rasplakati.

Amerikanac Metju Trineti putnik, pisac i publicista je zaljubljen u našu zemlju i sada kada smo pogođeni velikim poplavama, pokušava da apeluje na svet pričajući zbog čega je toliko zavoleo Srbiju i zašto je bitno da joj se pomogne.

"Za one koji imaju sreću da putuju, znaju da postoje pojedina mesta koja na nas ostavlja veliki uticaj i duboko su utisnuta u naša srca. Nekada je to narod, nekada priroda, a ponekad i određene okolnosti sa kojima smo se susretali kroz ta putovanja. Taj utisak je verovatno kombinacija svega ovoga, ali sigurno ima i nešto više.

Čak i ako ne možemo da objasnimo zašto ta država toliko utiču na nas, ne možemo ih zaboraviti. Naše oči će uvek zasvetleti kada se one pominju. Postali smo predstavnici mesta koja su neočekivano uletela u naše živote, i uvek će tako biti iz nekih određenih razloga koje većina ljudi neće razumeti i nikada posetiti.

Hteli mi to da prihvatimo ili ne, moramo da osećamo neku vrstu odgovornosti prema toj zemlji. Kao šampion kada pobedi, treba da se trudimo da je predstavljamo i pomažemo kad god možemo, pogotovo kada su u nevolji. Kao putnici, moramo da ustanemo i reprezentujemo državu koja nam je dala novo životno iskustvo i promenila pogled na svet.

Takvo mesto za mene je Srbija. A Srbiji je danas očajnički potrebna pomoć.

Ako ljudi poput nas, putnika, ne pomognu mestima koja su ih dotkala u srce, ko će? Lokalno stanovništvo hoće. Komšije hoće. Porodice koje su se odselile u inostransvo hoće. Ali Srbija nije bogata zemlja. Država poput Srbije nema toliku podršku kao što je ima SAD ili neka druga razvijenija zemlja. Njoj je potrebna pomoć sa strane. Potrebna joj je naša pomoć.

U mom tekstu: “Stvari koje sam naučio putujući po Evropi za 7 meseci” rekao sam:

‘Prosečna plata u Srbiji iznosi oko 10.000 dolara godišnje, ali ja sam ipak morao da molim moje prijatelje da platim bilo šta’

Važno je pomoći Srbiji, ali ne samo zbog same pomoći. Treba joj pružiti pomoć u znak zahvalnosti. U znak zahvalnosti zbog toga što je na neki način oblikovala naše života.

Većina strastvenih putnika znaju da svrha puta nije samo da bi se putovalo. Bitno je davati onoliko koliko se uzima. Takva razmena je nekada i životna lekcija. Prijateljstvo, ljubav a nekada i samo fizičko zadovoljstvo.

Značaj da se pomogne Srbiji je u tome što se pomaže mestu koje bi ostavilo dubok trag na vama. Bitno je setiti se, jer na kraju dana, svi smo mi u istom timu. Odaćemo poštovanje koje će nam sigurno vratiti. Radeći ovakve stvari, održavamo duh putovanja, njegov značaj, magičan kao što je bio dan kada smo se sa njom i susreli.

Ukoliko je neko mesto uticalo na vas toliko koliko je Srbija uticala na mene, verujem da ćete shvatiti zašto vam govorim da je veoma važno pomoći Srbiji. I zato apelujem na vas da pomognete Srbiji i drugim balkanskim zemljama, naravno, ukoliko možete. I na kraju, molim vas podelite ovaj blog kako bi proširili savesnost kod ljudi. Čak iako to ne uradite, molim vas, zapamtite da uvek glasno pričate o zemljama koja menjaju vaš život kroz vaša putovanja.”

KAD ZLO PRODJE !

Neko je juče napisao:"Svadjali ste nas,uvukli u rat i pobegli.Ova nesreća nas je ponovo spojila".A Jasmina i ovo:"Šta je sa narodom? Ne svađa se više Bosanac sa Srbinom. Sava prekri granice. Bosna se izli po dvorištu, pa uđe i u kuće. Niko ne pita kako se zove, gdje ide da se moli, i kome…
 
Vrbas preplavi Banja Luku. Svako gleda da spase živu glavu. Utihnu sve, svi smo postali jedno. Da ne dođe do ovakve tragedije, ne bi ni postali jedno. Jesu li se morale izliti Spreča i Utoka, da bi Srbin pomogao muslimanu, a musliman katoliku? Šalje li nam to neko znak? Neko ko je veći od svih političara kada se skupe, od svih građana i svih naroda, pa i cele Zemlje. Presušiće i to, neće Maglaj vječno ostati kao jedna rijeka, vratiće se Vrbas i Bosna u svoje korito, a mi?! … Hoćemo se i mi vratiti u svoja korita, i u međusobne svađe i predrasude ili ćemo iz ovoga nešto naučiti? Ili ćemo možda slučajno ostati razliveni svuda, bez obzira na ime i prezime? Eh, kamo puste srece"…!

 Za mene je još važnije i ovo.Svi oni koji su verovali da je do pomirenja nemoguće, a bili su jako glasni i uticajni,izgubili su ovaj rat.Njihova misija da šire mržnju i narod drže u zabludi je završena.  Vreme je da na scenu stupi ona druga ekipa mirnih,dobrih i pametnih ljudi.

U jednoj noć sa jednom strašnom poplavom zlo je otišlo,dobro je došlo.Nesreća je strašna ali je sreća velika što ona nije birala i prebrojavala koga će da zakači,kojoj veri i naciji taj pripada.Rane su iste,duboke i proćiće mnogo dana i neprospavanih noći dok se ne zaleče.Lakše je kada čovek zna da ima nekog uz sebe da mu niko ne radi iza ladja već da trči u lice da pogleda i sa njim podeli muku.

Dunavom i Savom, godinama unazat, su stizale strašne “poruke”, takve da se ne zaboravljaju ali evo ovih dana buice su nemilosrdno uništavale svu zlobu pred sobom i spajale stradalnike sjedne i druge strane obale da se pomažu, podržavaju,da doture ruku spasa,koricu suvog hleba da pitaju "kako si,možeš li“?

Hoćeli i ovog puta ostati za nam i muka i tuga i bol,jad i nemaština.Hoćeli sećanja i priče o ovom strašnom dogadjaju počinjati onom narodnom mudrošću:U svakoj muci i bolu, začne se i jedna klica nečeg humanog i dobrog“!

PRIČA IZ NASTRADALOG KRUPNJA !

Slušam vesti B92. Reporter razgovara sa gradjanima Krupnja. Oni ogorčeni i očajni.Ukazuju da u gradu nema nikakve organizacije i da je na sceni pravi haos. Svako grabi za sebe a nije retkos da se dosta pristigle humanitarne pomoći već nalazi na rafovima nekih privatnih trgovina a mnog toga su alavi pojedinci, iz tog malog unesrećenog gradića, već odneli u svoje podrume i špajzeve. Predsednik opštine, pospan, umoran, teško govori, potpuno izgubljen i apsolutno nedorastao ovom teškom trenutku, to ne pominje, ćuti a nezdovoljstvo u gradu došlo je do tačke ključana. Pred tim ljudima, ozlojedjenim i razočaranim i  ministar pravde Nikola Selaković, jedva je izbegao linč. Kao da je on glavni i jedini krivac za nesreću koja ih je snašla. 

Poplave su odvajkada užasne elementarne nepogode sa nesagledivim posledicama ali poplave ne nose samo materijalna dobra i živote nedužnih, one najčešće na površinu izbaci i najlošije ljudske naravi,karaktere i osobine.Čoveku je u muci, a ovo jesu bile strašne muke, uvek neko drugi kriv. Svi oni hteli bi da se svadjaju,tuku,psuju izbacujući iz sebe najgori bes i otrov.” Zar ne osećate kako sve smrdi i to nesnošljivo smrdi”,kažu ozlojedjeni gradjani,zaboravljajući da pomenu da je mulj lako oprati ali ljudsku zlobu,sebičnost,gramežljivost,ne može te oprati ni vodom,ni jakom kišom ni nabujalim rekama. To ostaje za uvek u čoveku da čami do kraja života.

Razumem ja vas,tugo moja napaćena,ali razumite i vi mene. Stićiće pomoć,izgradiće se porušene kuće,zalečiti teške rane i sve će se jednoga dana preseliti u priču iz nekih dalekih vremena. Ali ono što ostaje večno da boli a stalno se ponavlja, to je ona izandjala ali istinita narodna izreka “nekome je poplava majka a nekome opaka maćiha”. Vućić se ubi od rada i upozorenja da će se lopovima “ruke seći do lakata” i nije za verovati da će pravda i u Krupanj stići ako vi pošteni ne zaustavite nalet vaših lokalnih moćnika,raznih rodbinskih i političkih klanova koji vam krv piju, ne od ove poplave, nekog od mnogo poplava i nesreća koje su vas zadesile u ovom i onom veku. Tu po meni leži problem.

Bujica je gutala kuće pred sobom

Nekada:Krupanj,srce Radjevine

DVA LICA SRBIJE

Jedni su na barikadama,u vodi do pojasa a drugi  u marketima. Otimaju da svoju guzicu obezbede enormnim zalihama.U„Rodi“ se formirao ogroman red. Voda se nosi u nenormalnim količinma, brašno,deterdženti,meso,slatkiši, ama sve. Panika raste iz minuta u minut. Oko ponoći, marketi su  prazni i opustošeni. Redovi i na benzinskim pumpama, a pred Sava Centrom preko 3.000 mladih sa flašom vode i malo preobuke u rancu hita ka Šapcu. Sa Kosova je došlo šest autobusa punih  studenata.Jutros,pred Arenom na hiljade dobrovoljaca. Ne mogu svi, traže se najsposobniji koji mogu  da urade mnogo. Njih trista je imalo sreće da ode a drugi su ostali da tuguju što nisu uspeli  da budu deo Srbije koja je pokazala ono pravo lice. Dok oni daju sebe, ona druga Srbija, manipuliše i kalkuliše. Čine svetogrdje,nevidjena zlodela. Novinarka Renata Šteković opisala je za potral Srbija  kakva je situacija u Šapcu.

Borba za život

Borba za "guzicu"

- Ljudi su u blagoj panici i dele se na one koji beže iz svojih kuća, jer su videli šta se dogodilo Valjevu i Obrenovcu i na one koji su ubeđeni da se ništa strašno neće dogoditi i koji su ostali u svojim stanovima. Jedni komentarišu da je loše što je podignuta uzbuna, a drugi da je to dobro, jer su se svi uozbiljili i spremili da reaguju brzo – objašnjava Šetkovićeva.Ona dodaje da su cene u prodavnicama nerealno velike.
- Ogorčena sam, ovde hleb prodaju za 160, litar vode za 150 dinara, gumene čizme su digli sa 1.000 na 3.000 dinara, ne možete da dođete ni do peska da zaštitite svoj dom. Uglavnom se pesak raspoređuje onima kojima je voda već ušla u dvorišta, a oni koji možda ‘čekaju’ Savu teško mogu da dođu do džakova. I na njima ima onih koji hoće nepošteno da zarade, pa je cena džaka skočila sa 19, na 25 dinara! Ovakve stvari očigledno izvlače ono najbolje iz nekih i ono najgore iz nekih drugih – priča Renata.

Rano je da hvalimo sve one male i verlike heroje koji su obeležili ove strašne dane za Srbiji ali ipak,već sada mora da se oda ogromno priznanje Aleksandru Vućiću,koji je podigao Srbiju na noge. Pozvao je 1.500 dobrovoljaca,došlo je 15.000! Vojska,policija, žandarmerija čine čuda. Rusi ulaze u bujicu kao u mirno more.Nema kuće do koje nisu stigli.Samo je tokom noći iz potpoljenog Obrenovca spašeno preko 4.000 ljudi.Marić hvali i ekipu Slovenaca kao i Bugarski tim koji se sa nevoljavma bori u potopljenom Svilajincu.Sjano rade i gnjurci iz Crne Gore...Dobri ljudi hrle ka prihvatnim centrima kojih je u svakoj školi,fiskulturnoj sali.Nose odeću, obuću, hranu, nude sebe da pomognu. Moj sin je sa svojim kolegama, brucošima sa Medicine,već 24 časa  u jednom od prihvatnih centara i pomaže. Dočekuju postradale,održavaju higijenu,mere pritisak,razgovaraju sa ljudima,rade i ponašaju se kao ljudi.

Dok ovo pišem nivo Save je kod Šapca 635 santimetra. Nezapamćeno kao i sve ono što se u ovom gradu dogodilo tokom noći. Preko 10.000 ljudi je stiglo iz svih krajeva Srbije i utvrdilo bedeme pored podivljale reke da granice izdržljivosti. Beli nasipi vijugaju pored obale Save kao Kineski zid. Na pojedinim mestima oni su podignuti u visinu i do metar i po. Sve je to mladost Srbije noćas uradila i pokazala ono najlepše lice Srbije kada je bilo najteže i najpotrebnije.

Za dva dana će sve ovo proći a onda treba lečiti otvorene rane kako bi se ogromne štete što pre sanirale. Predvidjaju se temperature od preko 30 stepeni a to je prilika za velike epidemije. Isplivaće leševi ljudi,uginulih životinja a na površinu će ostati ogromne količine prljavog mulja, donetog šljama, izlivene nafte,kanalizacije. U tom času počinje očajnička bitka za sanaciju terena,za povratak ljudi u svoje vlažne i porušene domove na razorene bašte i njive. Sabraće se sve užasne cifre ove teške katastrofe,sahraniće se nastradali i život će se kako tako vratiti u svoje svakodnevne tokove. Rane će se lečiti godinama ali ono što ne može da se izleči to su brojne ljudske slabosti,zlobe i sebičnosti ispoljene tokom ove nereće. Dok je mladost  Srbije na terenu radila i po 24 sata zlobnici i večiti kritizeri, špekulanti i lopovi su se obilato potrudili da ono drugo lice Srbije, ružno i sramno,  ipak ostane primetno u trenucima kada za takve nije bilo vreme a ni mesto.