EtSigurana sam, da nema grada u bivšoj Jugoslaviji iz koga ne bi mogla da potekne neka autentična priča o Dragoslavu Šekularcu legendarnom fudbaleru Zrvene Zvezde.I iz mog rodnog grada ima dosta tih priča budući da je većina nas uvek bila na Čairu kada bi igrali Radnički i Zvezda.Išli smo da se zabavljamo,da nas Šeki zabavlja svojim driblinzima i neverovatnim potezima.A ako je bilo i golova,to je bila kompletna zabava.Bili smo i na toj utakmici koja se završila pobedom Radničkog i teškim ekcesom slavnog Šekija koji nije mogao da izdrži jednu provokatinu nepravdu sudije Pavla Tumbasa,rodjenog subotičana,pa je taj dijalog rešen pesnicom koja se završila na licu sudije.Tumbas je pao, pre nego što je uspeo da završi rečenicu "Šta je Šekularac,ovde sam ja glavni a ne ti!". Šeki od ovog ekcesa imao teške i nenadoknadive posledice koje će,ispostaviće se,presudno uticati na karijeru u usponu.Nema kluba koji nije želeo da vidi Šekija u svome dresu.Umesto da zaigra za Juventus, Mančester, Real ovaj nemirko YU fudbala, karijeru je nastavio u Školi rezervnih oficire u krševitom Bileću gde će narednih godinu i po dana okajavati svoje grehove.
Sve je ovo poznata priča koju će se na današnji dan, kada je i objavljena vest da Šeki preminuo, manje više, vrteti svi.Prepričavati je na svoj načim,dodavati i oduzimati ali teško da će iko iščupati priču sa ove slike koja već pola veka stoji kao dragulj u foto dokumentaciji izvidjačkog odreda „Kosanički soko“ iz Kuršumlije. Njen tvorac je Milan Radoičić,zamenik komandanta ovog odreda a ujedno i naš sjajni profesor geografije od koga smo imali mnog toga da naučimo.I zaista mi je veliko zadovoljstvo što u ovom času pominjem nejgovo ime i što mogu u ime mnogih ljudi iz moje generacije i mnogih drugih generacuje da ispišem:večna ti slava dragi naš profesore, dobri i predobri ćoveče. Ćovečino, vaspitaću i veliki učitelju života, pogotovo nas mladih i ambicioznih tek uzletelih iz mejčinih krila spremnih, po nekada, da u opštoj magli skrenemo i zalutamo. Počivaj u miru, poštovani Milane Radoičiću.
Zaranjam u svoja sećanja uveren da ću ispisati mnogo istine i preciznosti ne manje od 90 posto.
Bilo je to usred leta daleke 1959. godine. Još uvek se od Kraljeva ka Užicu, pa dalje ka Sarajevu, išlo sporim „ćirom“, prepunim veselih i razdraganih ljudi. Da ne verujete, narod se toliko glasno i zarazno smejao da je u to vreme najčešća „mudra“ misao bila :“šta se smeješ, kao lud na brašno“? Jok, nije vredelo. Ljudi su se smejali, smejali i radovali svakom novom danu. A to, što je „ćira“ od Kraljeva do Užica išao punih tri sata, koga je to bilo briga!
Te godine na Kadinjači se obeležavalo 20 godina od pogibije Radničkog bataljnona .Usred porobljene Evrope, oni su 67 dana, do.29.novembra 1941.godine, održavali u životu „Ućičku republiku“ i na kraju u jednom danu svi pali braneći je od nemačkih eskadrona koji su nadirali iz pravca Bajne Bašte.Njima u čas, odlukom predsenika FNRJ druga Tita, organizovana je velika narodna svetkovina uz propratne govore i brdo venca i cveća. Celokupnim, dobro režiranim dogadjajem, komandovao je general Pavle Jakšić a ja sam imao tu čas da sa grupom izvidjača našeg odreda budem na Kadinjači nedelju dana ranije i direktno obavljam funkciju kurira proslavljenog partizanskog generala Pavla Jakšića. Svake večeri,umeto himne, mene su terali da svojim lepim piskavim glasom,uz pratnju na harmonici Tomija Maksimovića, što glasnije odpevam narodni hit iz tih godina „Krca, krca,nova kola, zlato, zlato moje. Jagnje, jagnje moje“. Malo je falilo da i ja odem u pevače.
Druga grupa našeg odreda i mnogih drugih izvidjačkih odreda iz Srbije, Kadinjači je prilazila laganim i dugim maršem koji je išao od Kraljeva, Čačka pa Ovčarsko- Kablarskom klisurom do Užica i na kraju do Kadinjače. Negde na putu kada se Odred našao u Mataruškoj Banji, na vespi, onoj poznatoj vespi marke „Pijadjo“,, koju je na Terazijama vozila čarobna Beba Lončar u kultnom filmu „Ljubav i moda“, iz Beograda ka Zaltiboru, naišao je Šeki. Odred je preprečio put, zaustavio Šekija i onda je nastala jurnjava ko će da stane bliže njemu i za uvek ostane na ovoj slici.
Da najpre razjasnimo, ko stoji u gornjem redu!
 |
| Šeki sa Kosaničkim sokolovima |
Prvi s leva na desno, je Tomi Jovanović, koga smo jednostavno zvali Tomi-Ciganina jer on je bio naš drug i veliki brat. U Kuršumliji nije bilo uvredljivo Ciganima reći-Cigani, jer ništa se ružno i loše nije mislilo. I kada je došlo ono vreme da oni više nisu cigani već romi, oni bi govorili: „mi smo vaši cigani“! Sin poznastog basadžije Balgoja o kome sam već negde napisao da je bio dobar muzikant ali veliki švaler iz „Donje male“. Mnogi očevi su doživljavali traumu dok nisu bili konačno uvereni da je tek rodjeno dete zaista njihovo a ne Blagojevo.U šali smo mi Tomiju često nabijali na nost da on dobro proveri, da li ga je zaista pravio Balgoje ili neko iz komšiluka?
Do njega je mladić čijeg se imena ne sećam ali mislim da je radio u Kosanici.Treči po redu je Slobodan Cole Nestorović stariji brat Slobodanke- Beke Jakovljević, legendarne direktorke ŠIK-a Kopaonik. Cole je bio veliki Zvezdaš a Šekija je obožavao.On, inače, spada u plejadu najboljih djaka koji su završili OŠ „Drinka Pavlović“. Gimnaziju je završio u Kraljevu a Gradjevinu u Beogradu. Istog dana po diplomiranju, zaposlio se u Energoprojektu i ceo svoj radni vek proveo gradeći puteve i velike brane skoro na svim kontinentima ove zemaljske kugle.Tih, miran, nenametljiv ali izuzetno pametan ostao je do današnjih dana.Uveliko već troši davno načetu osmu deceniju života. Ja ga doživljavam kao „Vikipediju“ jer o njemu tek ima šta da se piše.
S druge strane Šekija, sa njegovim osmehom sto posto, je Buda Cvetković, sin Radivoja Cvetkovića koji je do svojih poznih godina stajao na ulaznim vratima bioskopa "Proleter" i „cepao“ karte. Bio je toliko vešt da je retko ko prolazio sa falš kartom lepljenom dan i noć za neki od brojnih vesterna koji su nas naprosto okupirali. Uvek je „falsifikatora“ hvatao uz ozbiljnu pretnju i po neko čupanje ušiju. Nije bio zlopamtilo pa su u sećanju ostajale i mnoge molbe unezvernih majki koje su ga molile: “Radivoje, pusi ga večeras, platičemo sutra“! Inače, svi Cverkovići bili su sjani momci, dobri sportisti i dobri ljudi. Mladji Budin brat Sloba dogurao je do čina pukovnika ali ga je opaka bolest sprečila da prigrli čin generala.Treči po redu bio je Milan„Balandža“,strah i trepet za ribe po Toplici a najmladji Tine,osim rukometa ,nastavio je stopama svog starijeg brata.Bio je veliki ribolovac. Po gradu je ostala da se i danas priča jedna legenda koja kaže: tamo gde su ribe rukama hvatali Tuba i Balandža, nije bilo više ni ripčeta!
Do bude je Miro,trgovac i dobri kolega moga brata Milivoja.Rano je preminuo. Ne prepoznajem ljude kojima se vide samo glave na slici ali na kraju prepoznajem ćudnog i zanimljivog Predraga Pedu Petkovića sa nadimkom „Peda Gundurać“ starijeg sina stroge profesorice Nemačkog jezika, tekta Vladislave i brata, hendikepiranog, Nebojše-Bojše,koga smo svi znali i svi voleli.Peda je intendant u odredu koji je od svih nas gladnih čuvao hranu da bi on noću, dok mi spavamo,kao mali miš,hranio sebe. Jednom je to , tokom letovanja na Zaltiboru, preraslo u veliki incident. Pobunio se Milan Savić-Bakalov i rešio da napusti logorovanje.Odjurio je kao lud do Čajetine pa se predveče vrati gladan i smiren.
E, drugi red je jako zanimljiv.
Prvi sleva je Zoran Joksimović-Škembe, dobar fudbaler Kosanice ali kud i kamo slabiji od pričljivog brata Bate koji je zaista igrao dobro fubal i da se rodio u današnje vreme napravio bi veliku karijeru. Nažalost, rodio se u vreme velikih asova kakav je bio i Šeki. Moj veliki respekt prema ovoj porodici a naročito prema Bati i Zoranu.
E,evo i njega.Do Zorana glavom i bradom naš nezaboravni drug i veliki prijatelj Petar Pera Kilibarda,jedini rodjeni beogradjanin iz ulice Uzun Mirkova br.3, koji je svoj vek proživeo,kako je to on govorio,“sa seljacima iz Kušumlije“.Bila je to njegova lepa šala jer malo ko je voleo Kuršumliju kao on. A voleo je i Zvezdu.Grlili smo se i ljubili na Marakani pred sto hiljada gledalaca kada je Zvezda postigla četvrti gol protiv velikog Reala pobedivši ga sa čak 4:2. Bili smo na toj i mnogim drugim utakmicama,mi čisti zvezdaši bez crno-belih uljeza. Ja, Boban, Mića, Pera. Kad smo se radovali.radovali smo se a kad smo tugovali voleli smo da nas niko od partizanovace ne gleda i teši.Uvek kada bi Pepi pričao o ovom susretu sa Šekijem na oči su mu navirale suze. Ej, ja sam dotako Šekija, zagrlio ga i poljubio. A jel bogati,jel ti reče zbog čega se vespom uputio od Beograda do Zaltibora? Reče, ali me zakunuo nikom da ne kažem!
Ovo „dete“ do njega je Joca Trajković-Joca „Šotan“.Otac mu je bio gradski fotograf Trajče,naravno posle penzionisanja iz milicije a on profesor DIF-a.Rano je preminuo.Lik pored njega mi je jako poznat ali ne mogu nikako da se setim ko bi to mogao da bude. Možda neko od braće Mićunovića?
Na kraju reda čuči, samo na izgled, stariji gospodin ali izvan svega vitaln, hitar i vredan otac Mire, Zorana"Tambe", Rake "Perse", Gordane i Nidže Jovanovića. Mi smo ga zvali čika Branko a u stvari, on je u svakoj situaciji bio brži i hitriji od nas.Bio je veliki ljubitelj prirode,preteča budućih "Gorana" a profesionalno je bio jedini gradski javni tužioc.Kažu,pravičan i pošten. Svi članovi ove porodice, osim majke Kose jako krupne i podgojene žene, bili su sportisti, uspešno završili svoje faklutete i napravili zavidnu profesionalnu karijeru.Tamba je važio za jednog od najpromućurnijih balističara i bio je do kraja života angažovan na rasvetljavanju mnogih ubistava.Raka je poslednje godine života proveo na mestu direktora marketinga "Politike" odakle je na silu oteran od kaznene ekspedicije Mire Marković,koju je predvodio Dragan Hadji Antić poznatiji kao "Struja" koji je na mesto glavnog i odgovornog urednika ovog lista došao u vreme naopake vladavine Mire i Slobe Miloševića. Kada je Sloba svrgnut sa vlasti on je iz Politike pobegao glavom bez obzira.Nažalost,od posledica tekog infarkta, nešto ranije, preminuo je i moj drug Raka.
Ova porodica je bili ponos i mnogima uzor u gradu i milina ih je bilo videti kada svi zajedno pregrade korzo i krenu da se klate gore-dole.Tamba mi je bio jedno vreme i profesor hemije a tu godinu života u gradu iskoristio je da sve što je bio učmalo razdrma i probudi.Trenirao je Kosanicu, bio njen golman a pre podne igrao rukomet. Na bazenu je bio pravi atleta u svemu i u skokovima i u jurkama. Setra Mira ista kao on a Raka,moj uzor i moj cimer do kraja njegovih studija na ekonomiji, bio je meni kao brat.Goca je napravila veliku političku karijeru jer u to vreme biti član CK SKS je bio sam vrh.Ljudi su govorili, eno Goce pored Marka i Latinke. Najmladji Nidža, nastavio je stopama oca i svoje braće. Danas živi u Knjaževcu ali nažalost sa vidnim posledicama od preležanog šloga.o, zašto je
ova Milanova slika vredna i zašto ona nikada neće požuteti.Mnogo je
sjajnih i vrednih likova na njoj koji su ostavili ozbiljan pečat u životu našeg
malog grada.A zna se, da oni nisu jedini.
