AFERA ?

Šta znači AFERA?
» AFERA • (ženski rod) Neugodan događaj, spor, sukob; lopovluk, pljačka, prljavi poslovi, skandal; slučaj koji uzbuđuje javnost.
Stvar, posao; parnica, sporna stva, spor; težak položaj; zamršena stvar; neprijatan doživljaj; krupan događaj; sukob.

Da,dobro ste pročitali.Značenje srpske reči AFERA toliko je višeslojno da je sasvim normalno što se u našim javnim komunikacijama toliko upotrebljava, prevodi, primenjuje i tumači, kako to kome odgovara.Čini se, da su najdalje otišli brojni politički analitičari,slabašni novinari i urednici koji su se specijalizovali da svoju čitalačku publiku svakoga jutra prehranjuju novim,starim ili obnovljenim aferama na koje je većina zaboravila. Naravno, da se sve to radi iz odredjenih ciljeva ali pre svih, političkih ciljeva koji teže da protivnika diskreditiju,sukob zaoštre ili do juče labave koalicije raspreše u prah i pepeo. 
 

Oni će morati da stave tačku na aferu "banana" !

Ovakav način tumačrenja brojnih domaćih afera, publikuju se najmanje jednom nedeljno, tako da ispada da one nisu u funkciji poboljšanja društvenih, političkih, ekonomskih i socijalnih odnosa u državi. Njihov cilj je da zamagljuju istinu i narod drži u zabludi da se na tome uvek nešto radi a da nabolje to rade ljudi iz stranke koja je na vlasti.Oni uglavnom teže da oštircu kritika i kriminala prebace na dojučerašnje političke lidere i njihove satrape umesto da aferu smeste u sedište pravde i predaju u ruke ljudima koji su plaćeni da istini isteraju na videlo dana. "Mi dobro radimo i radimo u interesu naroda",hvale se oni a u suštini, istina je da oni o tome pričaju,malo što-šta urade da bi se na kraju mandata ustanovilo da zapravo nisu ništa uradili već da su nastavili tamo gde su prethodnici stali.Pobednici na narednim izborima im sve to vraćaju sa kamatom.I tako, decenijama, na ringišpilu života vrti se naša sudbina,sadašnjost i budućnost. 

U našoj svakodnevici to se ogleda kroz nizak standard stanovništva, težak život najstarijih sugradjana, milion nezaposlenih i pojačane migracione tokove najboljeg stanovništva ka zemljama Zapada.

U narodnom tumačenju, sve se to svodi na izreku:"Sjaši kurta da uzjaše murta".

KNEZ MIHAJLOVA !

Dugo me nije bilo na štrafti. Kada sam sinoć smogao snage da sa ženom prošetam ovom ulicom  nade i zabluda, našao sam se u čudu. Sve stoji kao i nekada. Reka mladog prelepog sveta uzurbano je  išla ka Kalemegdanu a  duga pritoka ove glavne žile kucavice Beograda, odozgo se vraćala. Pa opet tako. 

Uličnih svirača i igrača bilo je na svakih 50 metara i svi oni su imali svoje solo ili grupne koncerte jer njihova svirka je daleko od one amaterske ili početničke. Ipak, na mene su ostavili  dubok emotivni utisak dvojica dečaka,  svojih petnaestak godina. Jedan je svirao u tamburicu a drugi u ritam gitaru. Radili su to sjajno. U otvorenoj futroli  od gitare nakupilo se  puno papirnatog novca tako da  sam sa mukom uspeo da pročitam  njihov plakat na kome je pisalo:"za školovanje"! Nekih stotinak metara od njih, na violini je koncentrirala   punačka mlada devojka i kod prisutnih  zaustavljala dah. Akademiju je davno završila a trenutno pohadja  prestižni evropski konzervatorijum. Ovo muzičko veče na otvorenom parao je i zvuk  frule.Stariji gospodin, obučen u tradicionalnu nacionalnu nošnju, duvao je u svirajče prilično jasno i čisto. U času kada  sam prolazio pored njega, nije  svojim prstima  prepletao neko poznato narodno kolo, svirao je splet dalmatinskih pesama. Jasno se čulo "kad si bila mala Mare, volela si more..." i to  sa obaveznim  akcentom  ili kako to muzičari kažu-ukrasom iz domaćeg narodnog arsenala.

Veče u Knez Mihajlovoj !

Vidajo sam ih, naravno da sam ih vidjao, ali ne u tom broju kako se  piše i govori. Mladi arapi u društvu ili kao bračne parove. Nisu to oni koji spavaju u parku kod "autobuske".To su neke druge, mnogo  imućnije izbeglice koje spavaju u  hotelima a hrane se po skupim restoranima. Kod "Kolarca"  zateko sam ih dok su se preračunavali sa konobarom po kom kursu im je računao evro,  gurajući pod nos  jedni drugima digitron sa svojom računicom. U "Snežani" je na desetak stolova u toku bila večera specijlno pripremljena za njih. Pijuckaju koka kolu, pivo i sasvim opušteno uzivaju u ovoj toploj i prijatnoj predposlednjoj avgustovskoj večeri. Ne vidim na njihovim licima nikakvu zabrinutost da li će i kada  stići do Nemačke jer očito, da na tom putu, ne može ništa da ih spreči pa ni kilometri ljute i oštre  bodljikave žice na Madjarskoj granici.

Glavni dogadjaj večeri odvijao se ispred džez kafića "Muha" gde je uživo “razvaljivao” jedan usvirani  džez bend.  Gazda je  angažovao i poveću plesnu grupu koja je na zvuke trube sjajno igrala roken- rol  u sto jednoj koreografiji. Utisak je bio više nego dobar sve do  časa dok konobar nije doneo račun za dva popijena  pića. Malo pivo i čaša belog vina, svega sedam evra. Sada i više nikada. Platiš i odeš i onda celu priču vratiš na početak  mojih momačkih i studenskih dana kada, čini mi se, nije bilo toliko skupo, ni previše  sivo i usiljeno, kao ovih godina i ove večeri. U moje vreme, ničim se nije predskazivalo da će leta gospodnjeg 2015.godine, krenuti  jedna od najvećih seoba naroda  sjednog kontinenta na drugi i da će se po ko zna koji put u našoj istoriji razglabati  večita dilema: da li je kuću trebalo zidati nasred ili pored puta?  Zna  se, da  smo svakih pedeset godina zbog ove dileme išli u ratove a u miru kuću ponovo zidali dok  su krvarile još nezalečene rane. Evo nas ponovo u toj situaciji. Za razliku od  nekih minulih vekova, sada nam pored kuće u miru, bez oružja i buke, prolaze tužne i duge kolone izbeglica u potrazi nekim boljim životom. Za rat se ne spremamo ali nas zato tiha strepnja sve više obuzima i neda mira. Valjda će i ova muka  protutnjati Balkanom.

PRIČA SA UROLOGIJE VMA:APSOLUTA SOCIJALA !

VMA:VELELEPNO ZDANJE

Odakle god da krenete u  bilo kakavu priču o srpskom zdravstvu, izvesno je,  pogrešicete ! Ako terate po liniji bolesnih, a njih je sve više i više, čeka vas realna opasnost da pravih procena nema ali zato ima previše rekla-kazala, previše emocija i razumljive osetljivosti. Kada se nadjete u lice sa lekarima i brojnim medicinskim osobljem ne možete izbeći sve glasnije šumove u tonovima  čim  se progovori o doktorima, organizaciji, platama, vezama i vezicama, tehničkoj i materijalnoj opremljenosti klinika, bolnica i ambulanti. I na trećoj strani, imate tu tranzicionu priču gde likuju oni koji su  pobegli sa državnih jasla i uz pomoć velikih para uspeli da preko noći naprave svoja mala privatna carstva. A onda zakorači u te moderne i opremljene  ustanove, dijagnostičke centra, bolnice, savetovališta pa i ambulante, srčane smetenje, aritmije i tahikardije bivaju sve glasnije kada za učinjenu uslugu morate da iskeširate pola svoje  penzije. Njihova omiljena priča a očito i želja je, da državno zdravstvo što pre propadne i čitav sistem predje u ruke privatnika. Oni tvrede, da sve ide tim putem i da je za očekivati da će u državnim ustanovama biti sve gore i gore  dotle dok se  ceo sistem ne obruši i tresne u „blato.“

Šta običnom pacijentu koji se našao u nevelji predstoji nego da priču objasni  konstatacijom da je istina negde u sredini.

Moja priča nema namere da širi laži i neistine i ako kojim slučajem ne verujete  da je to u današnje vreme mogućše, molim vas, ne moj te ni čitati ovaj tekst.On nije namenjen ljudima  obolelim  od teške i hronične „teorije zavere“  i ljudima inficiranim najtežim oblicima političkog virusa.  Ovo je priča o ljudima-humanistima, velikim radnicima, stručnjacima- znalcima svoga posla.  Ovo je priča o Urološkom odeljenju smeštenom na  jedanaestom  spratu još uvek velelepne i  grandiozne zgrade VMA našeg arhitektonskog i gradjevinskog bisera čije temelje neki gramežljivi laici, umišljeni i neškolovani političari, uporno pokušavaju da potkopaju i tako rastrešenu gurnu u naručje bogatom lokalnom šeiku ili onim preplanulim milijarderima iz zemalja Zaliva.

VMA:JEDNA OD BROJNIH OPERACIONIH SALA

-Bojimo se da će sve ovo   prodati, pričaju  pacijenti i osoblje klinike. Ako se to dogodi, taj dan i taj čas, biće u dugoj i slavnoj istoriji  srpskog  zdravstva  upisan kao dan njegove predaje i kapitulacije!

Dok slušate ovaj kratki monolog osećate kako vam pritisak polako ali sigurno, udara u glavu. Sto puta sebi ponavljate da je tako nešto nemoguće a ako kojim slučajem i priča krene u tom smeru više sam nego siguran da će proraditi „usr... motka“ i da će  narod  uspeti da spreči  tu  prljavu rabotu.Nema para za koje ovo zdanje i ljudi  mogu da se  prodaju. Koliko da se ponudi, vagon, dva, tri vagona dolara, to je malo. Ajde, zgrada, cigle, oprema, fasade sve to može da se prebroji izračuna i kaže toliko, ali ko će odrediti cenu ekipi prof.Aleksića i ostalih njegovih kolega, koji se nalazi na čelu ovog odeljenja?Ovo nije običan tim. Ovo je drim tim !

Gledam ga, ide sa svojim brojnim timom u svakodnevnu vizitu onako blage naravi, neusiljenog  osmeha, mirnog i gracioznog koraka, izduženog  skoro isposničkog lica,  retke plave kose, face koja se radja i uspeva samo na ovim slovenskim prostorima od naroda Srpskog koji je ovde došao u neke daleke i mučne vekove. Govori tiho i razumno, zna svaki problem svojih pacijenata i ne odustaje od borbe za život. Medicina ne može sve, ali čovek i to čovek sa velikim „Č“ i njegova topla reč, jači su od svake boljke. Sa njegove desne strane i ako u lepim i dostojanstvenim godima, Mira Prole, glavna medicinska sestra na  odeljenju, podseća na one  dane kada je mlada i lepa devojka sa planine Jelice  krenula u život da uspe. Ona je duša odeljenja. Oseća svaki otkucaj srca i ubrzani puls  uplašenog pacijenta. Slaže reči ne usiljeno i ne tek, reda radi.Tu je i moj  doktor mladjani Dejan Simić predusetljiv i sav posvećen svojim pacijentima. 

Žao mi je što nisam stigao da upoznam i druge i što nisam upamtio ime  medicinske sestre  zadužene za transport pacijenata do hiruške sale. Ostao mi je u sećanju njen   osmeh i mali razmah izmedju „jedinice“ i „dvojke“ belih kao biser  očuvanih zuba. Tiho mi je prošaptala.

-Kako ste, kako se osećate? Nemate razloga da brinete, nije to kao nekada. Anestezija nije više nikakav bauk.Opustite se i ja vam držim palečeve!

Uspeo sam da još jednu misao izvučem iz nje.

-Volim ovaj posao  toliko ga dugo radim sa velikom ljubavlju i strašno me  po nekada zabole neiskrene i nepoštene  primedbe nekih  pacijenata.Jedan je nedavno digao galamu što nije zamenjena daska od WC šolje  i čak smogao snage da napiše  ružno pismo u kome se svojski potrudio da nas dobro ocrni. Kao da mi nismo ljudi...Ali šta ćete, danas je tako a sutra...biće valjda bolje.

Ako je  embrion simbol biološkog začetka, onda je  odeljenje  UROLOGIJE na VMA simbol nekog novog početka, neke nove vere u ljude u njihovo dostojanstvo bilo da dolazi od belih mantila ili nas pacijenata godinama provlačenih kroz precizne  socijološke skenere koji su vešto  podsticali  haos i nespokojstvo u našim napaćenim dušama.

I još nešto,poštovani i uvaženi muški rode! Ako imate neke  urološke probleme i dileme, ne čekajte ni časa. Veruj te  ljudima sa VMA oni su obrazac kakvo nam je zdravstvo potrebno i  koji ljudi mogu da se bave ovom humanom profesijom. Svako od nas ima svoju želji i fantaziju o životu ali imaju ga i oni. Čekaju ih porodice i svakodnevne brige kao sve nas, koje se ne rešavaju tako što će te od njih tražiti da budu najbolji u poslu a da zato primaju socijalni dodatak umesto normalne plate. I oni plaćaju struju kao i mi, vodu, Infostan. I oni bi hteli na Halkidiku, špajz pun zimnice i neki  novi detalj garderobe za kišovitu jesen. Sa malim platam se ne izlazi iz „aposlute socijale“. Ne ide to jedno sdrugim !

KIŠA NAD BEOGRADOM !

U Beogradu trenutrno "nebesko komunalno" gasi prašinu, hladi uzavrele ulice i trotoare i prska izmučenu i osušene travnjake. Žedni listovi platana,topola i lipa otvorili svoja krila i nedaju ni jednoj kapi da dopre do sušne zemlje. Miriše kiša, čuje se njeno melodično dobovanje po isušenim i napuklim olucima. Svi ćute i osluškuju kapi koji se slivaju iz oblaka. Kiša nad Beogradom ispisuje svoju "Odu radosti". Svaka kap po jedna nota a onda ubrzano i celu parituru za vioulu. 

Kišobrana nema.Niz lice teku mali viugavi potočići koji su se izborili sa pramenovima kose da onako kradimice ovlaže znojavo telo.  Bosim nogama gazim svaku baricu i prisecam se dana kada smo se kao klinci radovali  toplim letnjim pljuskovima.

 Leto je. U jednom danu i dva godišnja doba. Kako je došla,tako je i brzo otišla. Tiho i nečujno gledam  maleni trag magle koji ubrzano  vraća kapi u zagrljaj oblaka odakle su samo koji čas ranije krenula da nas obraduju, možda zavaraju  ili  konačno nagoveste: ej, ljudi, prošlo je lito, dugo i vrelo lito !

I dok pišem ove redove iz glave mi ne izbija Preverova “Barbara”. Želim  sa vama da podelim jedan deo tih sjajnih stihova. Svako ima svoju Barbaru pa naravno i ja. Ovo je posvećeno mojoj Barbari !

 

Sećaš li se Barbara, padala je kiša neprestana
nad Brestom toga dana, a ti si išla nasmejana
pokisla, ozarena, očarana, pod krupnim kapima kiše
seti se Barbara, sretoh te u ulici Sijama
smejala si se, i ja sam se smejao
sećaš li se Barbara
Nisam te poznavao, nisi ni ti mene
sećaš li se, sećaš li se toga dana
i ne zaboravi ga.
Jedan čovek ispod neke kapije, zaklonjen
viknuo je tvoje ime, Barbara
a ti si potrčala njemu po kiši
pokisla, ozarena, očarana
i bacila si mu se u zagrljaj
Sećaš li se Barbara,
ne ljuti se što ti kažem ti
jer ti kažem svakom koga volim
pa čak iako ga ne poznajem.
Sećaš li se Barbara i ne zaboravi nikad
tu kišu tako bledu i tako srećnu
tu kišu nad morem, nad arsenalom
nad brodom iz Cezana
Oh, Barbara

SRBIJA !

Razlika izmedju Srbije i Hrvatske, u svim sverama zivota, identicna je razlici u bazenu 11:4. 
Ono u cemu im priznajemo da su "sjajni" to su organizacije nacionalistickih i fasistickih skupova kojima komanduje general Tomson. U tome su nepobedivi i verovatno ce tako biti jos mnogo godina jer svakog dana pristižu novi, talentovani bojovnici.

Da ih ostavimo i prepustimo sudbini kao i večnom pitanju: zar bog nije moga da nam dodeli bolje komšije od Hrvata ! 
Ni jedna ružna priča ne može da pokvari ogroman učinak naših vaterpolista u Kazanju. Ako u tom sportu postoji savršenstvo u igranju, onda je svet imao prilike da se sinić uveri šta znači talenast, tehnika, taktika i ogromna spremnost jednog tima da bez i jedne mrlje dodje do svetskog trona.Tim Srbije je bio najbolji u svakom pogledu, kako u bazenu tako i van bazena. Bio je i biće, to tim pred kojim se mase razmiču da bih oni prošli, pred kojima se svet klanja iz dubokog poštovanja.

Šta u ovom momentu niko u svetu ne sme da zabvoravi.To su neverovatni sportski rezultati u godini u kojoj još nije rečeno sve u godini koju mirne duše možemo proglasiti SPORTSKOM GODINOM. Nema sporta gde nismo zauzeli svoje mesto na samom vrhu Olimpa, planine gde stoluju bogovi. Hrvati su mali i iskompeksirani narod i tu se ništa ne može. Srbi, uživaj te u velikim pobedama.

SEĆANJA:ALEKSANDAR RANKOVIĆ

Sa velikom pažnjom sam odgledao  dokumentarnu seriju o poznatom političkom procesu izvedenim spočetkom jula  1966.godine  na Brionima. Težak, mučan i kontraverzan slučaj, prikazan je  sa  autentičnim snimcima i dokumentima koji su dugi niz godina bili sakriveni od očiju javnosti. Narod je svašta nagadjao i pričao o Lekinom padu ali i o  pozadini  slučaja koji je u politički ambis povukao i veliki broj ljudi za koje je procenjeno da su bili njegovi saradnici ili poštovaoci. Zvanično, ovo je bilo prvo pretresanje stanja u UDB-i kojom je od njenog osnivanja rukovodio Ranković samo sa jednim ciljem:obezbediti dugotrajnu i nesmetanu vladavinu Josipa Broza Tita. Sve što je bilo na tom putu, nemilosrdno je uklanjano i sve dotle dokle nije pala sumnja i  na njega samog  kada je po Brozovom nalogu, on i  saradnici, naprosto izbrisani sa lica zemlje. Bio je to obračun u samom vrhu  političkog establišmenta. Pokošeni su vodeći i najugledniji Srbi ali ne od Tita inicijatora ove afere, već od srpskih političkih poltrona.Tito je prstom pokazao na metu a „odani“ Srbi su je izrešetali.Ta činjenica je u čitavom slučaju najosteljivije mesto i nažalost, ona će nas pratiti do dana današnjeg.Naravno, da u celoj priči, režiseri  i učesnici drame nisi bili usamnjeni. Gospodari iz senke bili su i njihovi gospodari ali i gospodari celog Srpskog naroda.Oni su odlučivali kojim putem će Srbija i ko će vladati njome.

Tekst koji je nastao  kao rezultat moje velike emotivne uznemirenosti posle gledanje  ovog serijala, nastoji da uhvati samo jednu malu sličicu života u zabitoj srpskoj palanci podno Kopaoničkih visova, tog 6.jula 1966.godine.

Falio mi je još koji mesec da napunim osamnaestu godinu i zvanično postanem  tatin kandidat za ženidbu. Sećam se, jedne noći sam se iz  košmara i straha probudio sav u goloj vodi uveren, da bi to moglo i da mi se dogodi. Nisam se dao.Više sam voleo to leto i mnoga naredna, nego svaku pomisao na brak, ženu, obaveze i uplakanu decu. Umesto te mogućnosti, bio sam rešen da odmah po završetku Gimnazije, odem na studije u Beograd. To je bio grad za mene i moje brojne životne prohteve u trci za znanjem, sportom, estradom i lepim očaravajućim devojkama. Maštao sam da ću leto provesti na pesku uzmedju „Brankovog“ i „Starog mosta“ i obistinilo se. Stasavao sam sa Beogradom koji se menjao iz dana u dan.  Ali po običaju, uvek kada sam mogao, vraćao sam se  u zavičaj pun priča, zelja i neodoljive ljubavi za mojima, Mićom,  Džicetom i drugarima iz mladosti.

Bilo je to jedne posve uobičajno leto. Kao i uvek, forisarali smo bazen ili neku od lepih plaža na obalama Toplice, Kosanice ili Banjske. Svako jutro išlo se na pecanje u nameri i velikoj želji da bi dobro uprzena „krkuša ili klen“ mogli da zamene već monotone   mamine uštipke, prženice, kajganu  ili po neku pohovanu papriku tek pristiglu iz bašti Dobriča.

Kafane su bile pune. Kod Krleta u „Evropi“ dobri i ukusni ćevapi a uz slast se ispijalo  „Jagodinsko“  iz tek otvorenih velikih drvenih bačvi.  U“Prtoleću“ se služio čorbast pasulj sa i bez rebaraca, a u „Kozari“ mezetluci za probrane goste, uglavnom ugledne  gradske zanatlije koji su pauzi svojih poslova  ovde ispijali  po koje čokanjče  meke šljivove rakije koju je neko prozvao „bosankom“. Obavezno, bili su tu i cigani zanati svojim temama i  brigama. Razgovarali bi tako burno i glasno da vam se činilo da će se  svakog časa pobiti. Uglavnom, tema svih rasprava  bila je sinoćna svirka i  lova koje u podeli nije bila. Neko je dakle, džordavle! 

-Ma da ti jebem majku cigansku! Ti si Djordje  lopov! Kamgi lova, pitao bi ljutiti basadžija Blagoje?

-Nisam, da nemam majku, ženu ni decu kući da ne nadjem, ako sam dinar  džordavle...

I trajalo bi tako do podne,  dok  neko  iz ćoška  kafane nije zaurlao :

-Cigani zbor !

-Ma evo brate, ne moj da se ljutiš, evo odmah  dolazimo !

-Za kaznu hoću...

-Dobro, znamo, ne moj samo da biješ!

Nisu voleli  tu pesmu ali, sada kada je prpa, ko je još smeo da traži lovu.

-Udri !

 „Kad su  gusku kupili, kupili, svi cigani pevali, pevali, a kad su gusku zaklali, zaklali, svi cigani plakali, plakali“! Ajdas, ajdas, ajdas...

- A možemo li sad jednu vašu Srpsku, koja ne ide bez podmaz, zamuckivao bih Djoka harmonikaš.

-Beli, gospodi piće a vi cigani pesmu.

 -Tri, četiri, sad !

Ej, kad sam sinoc pošla iz ducana ej, kad sam sinoc pošla iz ducana...

Nije se tog 6.jula 1966.godine pevalo, sviralo i smejalo kao ranijih dana. Jeste, pesma je išla, ali onako na silu, tek da se odpeva. Ni rakija nije klizila kao uvek. U vazduhu se osećao strah i napetost a kada bi se o tome što se čula na  radio Beogradu  pričalo, govorilo se  tiho i skoro  šapatom.

Jesil čuo komšija, javlja radio da je Tito smenio  Leku. Pala UDB-a, čoveče, znašli ti šta to znači?

Ćuti komšija, ne zaleći se, čekaj da vidimo večeras na Dnevniku jeli to baš tako.

U gradu su bila  samo dva crno-bela televizora. Jedan je pod ključem držao oštri i na momente grubi načelnik Grbić, oficir sa činom a ujedno i vojni ratni invalid. U salu doma JNA mogli su samo probrani. Drugi terlevizor je bio u opštinskoj sali a njim je komandova dobri i nasmejani čika Dule, pravi meraklija za „bosanku”. Ljudi su počeli da se guraju oko ulaza već u  sedam a za divno čudo, Grbić i Dule te večeri su bili ozbiljni i potpuno rešeni da u salu ne udje neki provokator, pijandura  ili zaostali  četnik koji je sasvim slučajno te večeri bio na slobodi. Za “ibeovce”je ulaz bio strogo  zabranjen.

Tačno u  pola osam, zavrteo se  onaj poznati znak i začula  dobro upamćena špica. Pojavio se oštri Brana Surutka, kao četrnaest godina kasnije Miki Zravković da bi izgovorio onu  rečenicu:  ”Umro je, drug Tito" ! Brana je bio kratak i veoma jasan:

-Na Brionskom plenumu SKJ održanom u sali hotela “Istra”, danas je sa svih državnih i političkih funkcija smenjen Aleksandar Ranković !

Kum nije dugme:sretna ti nova godina Stari !

U sali komešanje, neverica i smešak na licu nekih koji su dobro osetili posledice vladavine Lekine UDB-e.Te večeri UDB je  odletela u vazduh zajedno sa njenim tvorcem, čovekom koji je, malo je reći, bio odaniji Titu, nego najverniji pas čoveku.Danas, kada smo  zahvaljujući RTS mogli  u dva nastavka da pogledamo dokumentovanu seriju o smenjivanju Leke Rankovića, oslobodjeni predrasuda a i straha da bi gospodari naših života skriveni u debeloj senci, mogli ponovo da kao aveti iskoče rešeni, da oni, i samo oni, Srbiju brane od Srba, selo od seljaka, fabrike od radnika, Univezitete od studenata,danas na te dogadjaje  gledamo mirnije i mnogo razložnije nego te 1966.godine..

Jedni su  tugovali za Lekom a pogotovo njegovi sledbenici koji su se  prepoznavali po dugim crnim kožnim mantilima, uglačanim čizmama i nakrivljenim kožnim kačketima. Većina njih je imala ona poznata i zvučna konspirativna imena,Voja Crni,Voja Beli, Jakša, Jagoš i Duelence. Ljudi ih dobro pamte i to uglavnom po zlu. Odmah po oslobodjenju od seljaka su otimali žito a kada je došla naredba “odozgo”, pohpsili su sve vidjenije domaćine koje su preko noći proglasili za reakcionare i državne neprijatelje. Neke su pobili a neki su ležali u zatvorima a da jadni nikada nisu saznali zašto! 

Najtužnije je bilo kada je krenulo hapšenje   sumnjivih  saradnika, revolucionara i zaljubljenika u Rusiju i njenog prezidenta, tovariša, Staljina. Sve što je  vredelo preko noći je odvedeno u nepoznatom pravcu.Vratili su se posle pet-šet godina  prevaspitanja sa nekog  krševitog i prokletog Golog otoka. Nisi više ličili na sebe ni Duda,ni Dana Crnka,ni Mladja ni moj profor Slobodan Djurović a maleni oniski “Žabac” smanjio se na pola. Bili su to “ibeovci” obeleženi do kraja života  da ispaštaju za nešto što nisu uradili zbog nečega  što nikada niko krivicu nije mogao da im dokaže. Živeli su teško i mučno osudjeni da se stalno pravdaju i dokazuju kako oni tako i njihova deca.To je bio izum UDB-e koji je Srbija platila  ogromnim brojem najodanijih  rodoljuba, revolucionara i pravih Srba osudjenih da na Golom otoku dožive neopisiva poniženja takva, da iz stida i srama, o tome večno ćute.  Kako bi ponižen čovek  smogao snage da priča kroz kakve jade i čemer je prošao za ono što nije učinio.To su bila najbolja  srpska deca koju je revolucija pojela na putu izgradnje novog komunističkog društva. Od svih zatočenih na  Golom otoku najviše je bilo Srba koje su na lomaču  revolucije prineli Srbi odani Leki i Titu. A komandant ovog  logora, Jovo Kapidžić, poživo je  bez malo sto godina. Na samrti, uspeo je da izgovori: “Opet bi to uradio !”

Leka je bio prvoborac i najbliži Titov saradnik spreman da glavu da za njega. Bez obzira koliko je  Broz bio lukav i surov prema svojim najbližim saradnicima i što je većinu  likvidira na način kako je to Staljin činio u Rusiji, ne može se prikriti pitanje nevidjenog poltronstva srpske političke elite koja je bedno skinula gaće  klečeći pred Titom, molila za oproštaj pljujući po svojoj ikoni, svom idolu. Niko nije tako strašno nagrdio Leku Rankovića, kao što su to učinili Srbi na Brionima. Leka je pao, a oni su ostali da žive sa duplim djonovima na svojim licima.Tu gde bi posustali, nastavljala bi njihova deca koja su i pre rodjenja znali da ih mesto čeka  u vrhu državne administracije,  u nekoj od ambasada, predstavnišva Geneksa, Ineksa, Energoprojekta... Ako nisu tu našli sebe, bili su sigurni da ih mesto čeka u nekoj mirnoj kancelariji UDB-e. Tako su iz senke ziveli  svoj raskošni život, gospodari naših života .

I na korzou te večeri nije bilo uobičajne gužve.Primetno je bilo da su svi UDB-ovci nekuda odlepršali a da su njihova mesta na kaldrmi zauzeli brojni “rekacionari”, "državni neprijatelji", predratni bogataši i zanatlije i povratnici sa Golog otoka. Odela  čuvana samo za svečane prilike,  mirisala su na naftalin a bele uštirkane košulje od puplina, zakopačane do grla, odavale su utisak gosposvenosti  i  tihe provinciske elegancije. Žene su bile obučene u  nove šarene letnje haljine a deca, podšišana, ispeglana, sa belim dokolenicama i novim sandalama, mogla su konačno da odahnu i da barem te večeri, skinu preke poglede komšinice koja  bi uzgred komentarisale: ma znaš, to je  dete onog Pere sa Golog otoka! “…

Za koji dan, varoš bi već utonula u svoju svakodnevicu. Sve manje se pričalo o tom dogajdaju iz straha da neko iz UDB-e ne čuje i ne potegne “poziv za razgovor”. "Odozgo" su svakog dana stizale  nove depeše  sa preporukama: proveri, smeni, ostrani. Stara UDB-ovska garda je nestala. Umesto uniformi i kožnih mantila,  navukli su osmeh, nova gradjanska odela i veru da im niko neće ništa zameriti. Jer, sve što su radili, radili su za Tita i partiju! Oni su otišli, umesto njih došli su novi a da ni svesni nisu bili da će ih već za koju godinu čekati ista sudbina kao njihove predhodnike. Srbin je udarao na Srbina, kum na kuma, poltron na poltrona.

Leka je umro 19.avgusta 1983.godine. Živeo je  punih 74.godina. Tri godine duže od svog idolo, koga se nikada nije odrekao. Umro je od  trećeg srčanog udara u svojoj vili na dubrovačkom Stradunu. Sahranjen je u “Aleji velikana” na Novom groblju u Beogradu, pred više od  sto hiljada poštovaoca koji su  ga na večni počinak  ispratili aplauzom. Bila je to  javna politička  rehabilitacija na “plenumu” održanim  pod vrelim avgustovskim suncem.

Leku je ispratila, barem se tako mislilo, jedna druga slobodna Srbija koja je  5.maja  1980.godine, sa njegovim venčanim kumom, Josipom Brozom Titom, otišla na istorijsko smetlište.  Oni su otišli, a šta su nam u nasledje ostavili? 

Nedavno pronađeni filmovi otkrivaju neverovatan život Tita i Jovanke

Hiljadu metara nedavno pronađene filmske trake otkrivaju neverovatan život Josipa Broza Tita i Jovanke Broz kakvog do sada nismo znali.

Jovanka Broz u besu je dohvatila telefon i razbila ga o zemlju, uz besan uzvik:
"Što nas ovi gadovi prisluškuju!?"
Rečju "gadovi" opisivala je ljude Aleksandra Rankovića, Titove desne ruke. Kako vidimo iz "Titove sobe tajni" - dokumentarnog serijala nastalog iz Aladinove pećine s blagom, bunkera Filmskih novosti u kojima su nekoliko decenija filmski materijali s dvora Brozovih skupljali prašinu - Jovanka Broz je, prema izjavi Milana Žeželja, Titu stalno punila uši tezama kako će ga "Srbi ubiti!"
"Nijedan njihov vladar nije dočekao smrt u krevetu", vikala je, a Žeželj prenosio Slavki Ranković, supruzi Aleksandra Rankovića.
ONE SU OSTAVILE NAJVEĆI TRAG U ŽIVOTU MARŠALA: TITO JE OD PARTIJE VIŠE VOLEO SAMO MLADE I LEPE ŽENE!
Tu dolazimo do njenog ličnog motiva za tu opsesiju.
"Ne želim da završim kao Draga Mašin", vikala je Jovanka.
Ubistvo Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin izazvalo je oštre osude u Evropi, ali i strah Jovanke Broz decenijama kasnije.
Jovanka je, kako vidimo iz materijala, bila pupčanom vrpcom vezana za Ivana Stevu Krajačića, hrvatskog ministra policije i glavnog ruskog obaveštajca na Balkanu.
U "Titovoj sobi tajni" čujemo svedoke koji opisuju kako je Jovanka, sa Stevom Krajačićem, planirala ugradnju uređaja za prisluškivanje sopstvene prostorije, što je trebalo da posluži kao izgovor - i poslužilo je - da se reše Rankovića.
 

Rankovićev pad počeo je kad je odbio Titovu naredbu da formira partijsku komisiju koja je trebalo da ispita "drsko i bezobrazno držanje Lazara Koliševskog, šefa makedonskih komunista".
Ranković je tu naredbu odbio da izvrši i time se zamerio Jovanki, koja je u velikoj meri doprinela njegovom padu, mada to nije bio jedini razlog smene.
Ranković se, naime, kotirao kao drugo ime za tajnopolicijsku represiju - a koliko je Udba bila moćna, dovoljno govori to da tu službu i danas, godinama nakon raspada Jugoslavije, i decenijama nakon ukidanja kao političke tajne policije, mnogi građani doživljavaju glavnim kreatorom političkih zbivanja u Jugoslaviji.

Ili jednim od glavnih. Te Jovankine intrige nisu bile tek dvorske spletke bez političke težine. Premda nije imala formalnu političku poziciju, bila je važan politički faktor. Nakon smene Rankovića ustavnopravni i politički karakter Jugoslavije dramatično se izmenio.
Republike su ojačale državnost, policije su postale republičke ustanove, a represivni aparat preuzeli su ljudi skloni federalizmu.
Jovanka Broz bila je, možda i neželjena, ali važna, uticajna i bogata "kuma" ovdašnjih državnosti... Iz materijala Filmskih novosti nastala je serija od 28 epizoda u trajanju od 53 minuta.
"Ekipe Filmskih novosti snimale su Tita po nekoliko sati dnevno, a za filmski žurnal se koristio samo manji deo. S ove vremenske distance, snimci koji nisu prikazani, ili koji čak nisu nikad ni montirani, zanimljiviji su od onih koji su ranije prikazivani, a uz relevantne komentatore i sugovornike, svedočanstvo koje nas približava istini", rekao je za "Blic" Vladimir Tomčić, direktor Filmskih novosti.
U obilju materijala koji je nastajao od 1945. do 1980. ima i bisera poput onog u kom Tito vozi luksuzni automobil maksimalnom brzinom kroz šumu na Brionima.
"Titove bolesti su bile tabu teme i od javnosti je skrivano da je on do 1960. bio pet puta operisan. U medijima se o tome nije govorilo, a mi imamo snimke iz bolnice, postoperativni period... Takođe, Tito i vojska do sada nisu obrađena tema", rekao je Tomčić.
Materijali o Titu i vojsci su više nego zanimljivi. Autor te epizode, Miroslav Lazanski napravio je epizodu kao da je Josip Broz i dalje živ.
Slikajući se na tenkovima i drugim oružjima i oruđima Titove vojske, Lazanski je otkrio zapanjujući podatak.
Novinar "Politike" navodi kako je Josip Broz Tito nakon izbijanja druge tršćanske krize 1974. godine - reč je o krizi u određivanju granice s Italijom - digao dve divizije vojske koje je poslao na granicu s Italijom, a sam obuo čizme i otišao na izdvojeno zapovedno mesto u Sloveniju, u Vinicu.
Godinu kasnije Italijani su potpisali Osimske sporazume, kojima pristaju na granicu s tadašnjom Jugoslavijom. Tito je tada imao 84 godine, a Italija je bila članica NaATO-a, no on se očigledno nije dao impresionirati.
Koča Popović, njegov slavni general - koji je do smrti vozio "spaček" - jednom je rekao da je Broz bio "kondotjer", profesionalni ratnik uvek spreman na izazov...
U "Sobi tajni"" čujemo i Hruščovljevu izjavu, prema kojoj je Tito bio poslednji socijalistički car, čiji je način života bio više nego raskošan. Jovanka je, vidimo u seriji, ispod rezidencije u Užičkoj ulici na Dedinju, svojevoljno sagradila podzemno sklonište površine preko 300 kvadratnih metara. Na upozorenja arhitekata, da će to ugroziti statiku objekta, nije se ni osvrnula.
Dok su joj u vili radili kupatilo, svakoga dana nekoliko je puta pozivala s Briona, kako bi proverila tok radova. Kad se vratila, napravila je inspekciju.
NAKON 32 GODINE ZAVRŠENA OSTAVINSKA RASPRAVA O BROZOVOJ IMOVINI.
Nije bila zadovoljna kupatilom, pa je naredila rušenje zidova. Kad su zidovi srušeni, pomerila ih je nekoliko centimetara... S vilom u Bugojnu bio je veći problem.
Vila u Bugojnu - Titovom omiljenom lovištu - građena je dva puta: jednom na prevelikoj nadmorskoj visini, pa je srušena, a drugi put onako kako je i trebalo na 650 metara iznad mora.
Tito je voleo Bugojno, a Bugojanci su voleli Tita - konačno, nakon što je on počeo da posećuje taj grad, Bugojno je napredovalo i postalo četvrti po standardu grad u tadašnjoj državi. Predsednik opštine proslavio se ulizivačkom izjavom Titu - Druže Tito, dok je Bugojanaca, biće i međeda...
Josip Broz Tito je, saznajemo iz jedne epizode, pokušao i gajenje krokodila, ali je više voleo pudlice. Pudlice su se zvale Bubica, Bili, Džimi i Linda.
Zanimljivo je da su sve nosile zapadnjačka, američka imena. U epizodi o tajnama Titovih rezidencija vidimo i čuvenu vilu na ostrvu Vangi. Tito je to ostrvo zapazio dok je bilo pusto i odlučio na njemu da napravi svoj mali raj.
Sagradio je zgradu, u čiji podrum je stavio bravarske mašine i foto-laboratoriju. Samu laboratoriju poklonio mu je američki predsednik Džon F.Kenedi, koji je kasnije tragično stradao u nikad razjašnjenom atentatu u Dalasu.
Na spratu kuće bila je Jovankina spavaća soba, a u njoj grafika Pabla Pikasa, Titovog prijatelja, najvažnijeg slikara 20. veka.
Jovanka inače među osobljem nije uživala veliku popularnost. Iz filma saznajemo da im je često pretila, vređala ih i nazivala ih "ološem". Osoblje je iritala i njena čudna navika da se po rezidenciji šeta s torbicom koju je nosila preko ruke.
"Tito je svakako morao znati za ovaj Jovankin teror nad zaposlenima", kažu svedoci.
"Ali nije ništa poduzimao". Brozovi su primili oko 55 000 poklona i kao što nalažu protokoli, uzvatili isto toliko puta.
U poklonima su se isticala dva cara, iranski Reza Pahlavi, i etiopijski Hajle Selasije. U vili je postojala i "mornarska soba" u kojoj su bile ribarske mreže, drveni pod, fenjeri i brojni ribarski rekviziti. U toj je sobi Tito sa Nehruom i Naserom napisao nacrt deklaracije Pokreta nesvrstanih, koji je kasnije postao treći najvažniji svetski savez. Jovanka se hvalisala da je upravo ona osmislila Pokret nesvrstanih...
Iz dokumentaraca saznajemo i druge zanimljive stvari. U dokumentima o venčanju nacionalno se izjasnio kao Hrvat.
Punih godinu dana niko u zemlji, osim užeg kruga saradnika, nije znao da se Tito oženio. Venčanje je priznao tek kad je u posetu došao Entoni Idn, britanski ministar spoljnih poslova i potpredsednik vlade.
Poznate Titove maserke, mlađahne sestre Grbić, Titu je doveo Stane Dolanc. Tako ispada da mu je suprugu namestio ruski obaveštajac Stevo Krajačić, a brak uništio slovenački policajac... Nije poznato, čujemo u filmu, "šta je on njima dao za zadatak, ali da su radile po njegovim nalozima, više je nego jasno"...
Darijana Grbić kaže: "Bila sam fizioterapeut i svoj posao sam obavljala uredno i normalno. Ako je neko i samo pomislio da između mene, devojke od 20 godina, i čoveka od 80, uz to i šećeraša, postoji nešto više - taj nije normalan. A da li je Jovanka bila ljubomorna ili ne, to nije moja stvar."
Jovanka je - saznajemo u Kući tajni - 15. juna 1977. godine presekla i rekla da više ne želi da živi sa njim. Nakon što se jedne noći iskrao iz hotela i otišao na Galeb, gde je bila Darijana, a Jovanka ga je pratila. On je to prihvatio bez pogovora i od tada se supružnici Broz više nisu videli.
U priči o Jovanki i Titu, autori serije primećuju i dosta čudnih koincidencija. Udala se - kažu - za Josipa Broza kad je imala 28 godina; ostala bez njega nakon 28 godina braka. U zatočeništvu, pod budnim okom ljudi iz Službe državne bezbednosti, bez dokumenata i mogućnosti kretanja, takođe je bila 28 godina.
Na Titovom dvoru živela je kao kraljica; uprskos svemu, ona je gubitnik. Dala je sve, ponešto i dobila, da bi na kraju živela život odbačene i unesrećene usamljenice...
Bezbroj fotografija i filmskih slika prikazuju život kakav danas ne živi nijedna tajkunska dinastija na ovim prostorima.

Oni koji imaju bogatstvo nisu ugledni, oni koji imaju ugled obično nisu bogati, oni koji su ugledni i bogati nemaju političku moć koja bi im osigurala prijeme kod iranskog šaha, američkog predsednika, pape, ples sa engleskom kraljicom, odela Kristijana Diora...

Politički, Jovanka je ostavila nekoliko vrlo zanimljivih svedočanstava. Celu priču saznaćemo kad se napokon objave njeni memoari, koji su zasad još skriveni na nepoznatom mestu. Sama Jovanka otkrila je nekoliko zanimljivih stvari.
Jednom je pisala kako je pitala Tita o sukobu sa Dražom Mihailovićem. "I ja sam Tita pitala: ‘Dobro, reci ti meni - koji je razlog zbog koga se vi niste sporazumeli?’ Tito je rekao da su s Dražom imali dva sastanka.
U selu Bajićima najpre i tu je postignut dogovor. Drugi put je došla brojnija delegacija koja je trebalo da razradi taj prvi dogovor o zajedničkoj borbi protiv okupatora i Tito je rekao da je proveo ceo dan i noć sa Dražom i njegovim štabom.
Ujutro su pošli i kada je delegacija s Titom prelazila jedan mali drveni most, pod taj most je bio podmetnut eksploziv. Oni su slučajno prošli da nije poginuo niko od delegata, ali je poginuo neki kurir i konj.
Onda je Tito rekao: ‘E onda smo mi odlučili da više ne razgovaramo’”. O jednoj od najvećih tajni Titove karijere, zašto nikad nije posetio Jasenovac, rekla je: “Tito nikad nije osporavao Jasenovac.
Ali je celokupno rukovodstvo to nekako sklonilo u stranu posle rata, da im to ne bude problem, jer je trebalo da tada rešavaju druge stvari, među kojima i neka urgentna životna pitanja. I onda se preko toga olako prešlo.
Sva ta nagomilana nepravda je počela je da kulja poput nekog vulkana. Jer toliko jada se nataložilo u duši jednog naroda koji radi mira u državi i bratstva i jedinstva o tome nije ništa smeo da kaže.”
O slovenačko-srpskoj zaveri Dolanca i Ljubičića Jovanka je rekla:
“Stane Dolanc i Nikola Ljubičić su bila dva velika gada. I o ta dva gada niko ne piše, na primer koliko zla su oni nama doneli. Jugoslavija se raspala zbog njihovih podvala, a Dolanc je jedan od tih koji su najviše krivi za raspad."
"Preko mojih leđa su se obračunavali s Titom i optuživali me da kujem zaveru protiv Tita sa Đokom Jovanićem i grupom ličkih generala. I oni su uspeli u tome da razdvoje mene i Tita, a onda su Dolanc i bratija radili šta su hteli. I Tita i mene su stavili u kućni pritvor,da bi na miru mogli da razbiju Jugoslaviju. A iza svega su stajale velike sile, koje su krenule da razbijaju Jugoslaviju nekoliko godina pre Titove smrti."
"Dolanca nisu Slovenci poslali u Beograd da bude funkcioner. Njega su Nijemci poslali, jer je bio njihov špijun. Njegova biografija je nešto užasno - bio je u hitlerjugendu. Imao je i fotografiju u toj uniformi", napisala je Jovanka jednom prilikom.

Šteta je što ove atraktivne materijale iz zajedničke prošlosti – uz to napravljene na zanimljiv i atraktivan način - nijedna naša televizija ne želi da kupi i emituje. To je deo naše istorije i našeg nasleđa.
Istoriju treba proučavati, o njoj treba pričati, raspravljati, pa i svađati se - jedino što nije ni potrebno, ni pametno, ni korisno, jeste ćutati o njoj i gurati je pod tepih. Jer je to put da nam se ponovi...

PODELI