JEDNI “GLADIJATORI” ODLAZE-DRUGI DOLAZE !

Svetska teniska asocijacija, ne haje za vapaje svojih do juče prvih zvezda. Oni a i njihovi zdravstveni problemi kao da nisu razlog za neke hitne promene na profesionalnom turu koji treja koliko i jedna kalendarska godina. Zahtevi organizatora i sponzora su sve oštriji i sve žešći i malo koga u ovom času zanima, da li će Novak uspeti da sanira bolnu i hroničnu povredu lakta ili će definitivno tenisu morati da kaže zbogom. Marej pokušava da se vrati posle teške operacije na svojim kukovima a po onome što je pokazao u samo jednom gemu tokom egzibicionog meča koji je prethodio Australijen openu, biće to dug, težak i neizvestan povratak u tabor teniskih "gladijatora" čije telo se divovski nosilo sa izazovima na terenu gde su mečevi znali da traju i više od pet sati. Posle nekoliko sanacija svojih bolnih povreda i briljijantnog povratka na poziciju br.1 na ATP listi, juče je konačno na istrošenim mišićima došlo do nekog ozbiljnijeg "pucanja" zbog čega je neumorni borac Rafa Nadal bio primoran da preda meč Hrvatu Čiliću. I on odlazi na dug i neizvestan oporavak sa ozbiljnim izgledima da tenisu kaže zbogom. Ako ovoj trojci pridodamo i sajnog Nišikorija koga je teška povreda ostranila sa terena skori više od šest meseci pa nedavno oporavljenog Berdika i pametnog i racionalnog Federera, koji se posle dugog oporavka vraća na teren samo kada je siguran da neće izlagati svoje telo do potpune iscrpljenosti u dugim i po zdravlje opasnim mečevima. Na ovoj listi, koju ja nazivam, listom bivših i odlazećih asova, priključujem i rekovalescenta Vavrinku čoveka koji je znao da igra iscrpljujuće mečeve dok mu ne izraste i nova brada. I on je na ovogodišnjerm AO već u drugom kolu otputovao natrag za Evropu.

Da li je došlo vreme za smenu generacije?

Teniski svet je u ovom času podeljen u dva tabora. Jedni izražavaju žaljenje što na turnirima za duže vreme ili za uvek, neće gledati takve fajtere kakvi su bili pomenutiti velikani ovog sjajnog sporta. Ta polovina zemaljske kugle javno je na Noletovoj strani koji kao Predsednik profesionalnih igrača nastoji da otvori sa organizatorima razgovore i o nagradama na koje bi morali da računaju i oni igrači ispod 50.mesta na listi kao i pokretanje rasprave o promeni pravila koja neće više držati ovu igru u okovima nemogućih usto iscrpljujućih momenata koje očito ni konstrukcije kakva su  čelična tela Novaka, Nadala i ostaslih, ne mogu da izdrže duže od 10 godina. U ostalom, prisetite se i sami sa koliko ste žaljenja i straha iščekivali kraj meča izmedju Novaka i Mareja, s jedne i Nadala s druge strane. No bez obzira na sve, ove tragične posledice, koje su rezultat ogromne istrošenosti organizma, svetski moćnici u ovom sportu, prst upiru ka bankovnim računima svih iz grupe top 10. Tačno, oni su barem svoju koru hleba zaradili krvavim radom i svojom veštinom za koju je mali broj ljudi na planeti tako raskošno nadaren. Ali, da li je to razlog, da na kraju iz ovog sporta odu kao invalidi?

Druga grupa ljudi na njih već gleda kao na prošlost. Novi miljenici nadolaze i kao nikada do sada svi oni redom, overavaju vizu za sam vrh ATP liste, u direktnom obračunu sa dosadašnjim velikanima.

Ne može se osporiti činjenica, da je reč o sjajnim talentima za koje nema ni jedne tajne u tenisu. Svi pogledi ljubitelja belog sporta okreniti su ka njima pa naravno i gramežljive oči mahera koji sede u vrhu ATP gde se o svemu odlučuje pa i o količini novca koji će se ulagati u nagrade ali i o afirmaciji novih-starih sponzora. Oni očito, nisu radi da menjaju pravila zašta se zalažu asovi iz grupe top 10. Uživaju dok gledaju svoje nove miljenike koji će im doneti tone zelenih novčanica u čemu ih obilato pomažu svi svetski mediji koji imaju u takvoj računici svoje direktne koristi.

Bilo kako bilo,ako volite ovaj sport a još niste se navikli na nova imena koja dolaze ili ih niste upamtili, ja vam od srca skrećem pažnju na: Bugarina Grišu Dimitrova, zatim, Aleksandra Zverova, Dominika Tima, Marina Čilića, Davida Gofana, Jek Skota, Hjeun Čunga, Kajla Edmunda i Nika Kirijosa. Naravno, ovim lista nije zatvorena jer ima dosta onih koji igraju sjajan tenis a već dugo čuče na poziciju iza stotog ili ispod stotog mesta. Pitanje je dana, kada će oni bljesnuti.

KOSOVSKA DRAMA

Nema trećeg čina srpske drame na Kosovu. Još uvek smo u drugom. Zapleta koliko hoćete, neizvesnosti na pretek!

Kao stoletna bujica sve je izašlo na videlo, na dan ubistva Olivera Ivanovića, na dan sahrane a zbog jakog političkog ciklona, nove padavine doneće i nove nesreće. O tome koliko je sve tragično i trulo, unutar samog Srpskog korpusa, govori ko stigne i šta mu padne napamet.

Od živih aktera iz vremna Slobodana Miloševića, kada je sve započelo, govorio je na N1 Moma Trajković, koji za današnju neslogu Srba i politički haos, bez zadrške, okrivljuje jednopartijsku politiku Beograda koji je preko "Srpske veze" na vlast dovela nekopetentne i nesposobne ljude zanemarujući brojna imena sa liste univezitetskih profesora i prekaljenih političara gde svrstava i sebe.

“O Kosovu govore svi, osim nas koji živimo u Pokrajini. Ubistvo Olivera Ivanovića, ako se ne reši i jasno obelodani naredbodavac, i to za koji dan, uplašenom Srpskom življu ne preostaje ništa drugo nego da se seli”.

 Politika Beograda, čitaj Vučića, je po njegovom  mišljenju, remeteća i ona je doživela krah.Ta filozofija vlast, vlast, vlast, po svaku cenu u odnosu na filozofiju Albanaca teritorija, teritorija, teritorija, rezultirala je lošom pozicijom Srba u odnosu na poziciju Albanaca.

Sahrana Olivera Ivanovića

“Zajednica srpskih opština neće usrećiti Srbe na Kosovu a do nje i neće doći budući da se mi pozivamo na dogovor u Briselu a Albanci insistiraju da se osnivanje Zajednice rešava kroz odredbe aktuelnog Ustava”.

I, bilo je još podsećanja na minula vremena kada su Trajković i ostali iz  te generacije bili alfa i omega srpskog političkog korpusa koji je prolazio kroz pakao nestajanja, iseljavanja, umiranja, paljenja i uništavanja srpskih svetinja. Ono što je šokantno za sve nas, koji, priznajem, daleko manje poznajemo saituaciju na Kosovu od onih koji dole žive, to je neverovatna  količina nesloge, netrpeljivosti pa i mržnje izmedju onih koji misle da su nekada nešto značili i ovih mladjih koji su ubedjeni da ključ srpske drame sigurno drže u svojim rukama.

Ovo je vreme otvorenog nasrtanja jednih na druge pa je prirodno što se sadašnja vlast brani, od kako oni kažu, netačnih i neosnovanih optužbi pogotovo kačenje oko vrata etikete izdaica i prodanih duša i to od onih ljudi koji nikako ne  smeju da zaborave kakav su lični i grupni doprinos dali u defakto, gubljenju Kosova kao svete Srpke teritorije. Naravno, Albanci ćute i tamo gde je usporilo, nastoje da te podele pojačaju a po mogućnosti dovedu ih do onog najgoreg. Oni žele da gospodare teritorijom celog Kosova, da preostale Srbe uvere da je vlast  njihova i da su na snazi njihovi zakoni.To podržavaju svi njihovi mentori a pre svih Amerika koja ne odustaje od jačanja velike vojne baze “Bonsil” i kontrolisanje svih energetskih izvora na ovim prostorima. Ne treba zanemarivati ni ogomne prihode koji se slivaju u džepove narko mafije gde svoje uhleblje  lako naleze pored šiptara i Srbi koji su davno ostavili svoju dušu na oltar beščašća.

Ono što se Vučiću spočitava a i njegovim ljudima koji rade za interese SNS, to je uterivanje straha medju 30 hiljada onih koji se nalaze na platnom spisku Republike Srbije, da bi, ukoliko pokažu bilo kakav vid neposlušnosti, mogli da ostanu bez prihoda a to znači i bez hleba. Meni lično ovo zvuči veoma  tupavo ali ako je kojim slučajem i pola  tačno, onda sve to ukazuje da to nije normalna politika  a  da  bi  se održavala to mogu da čine samo ljudi sa dosijeima klasičnih mafijaša a ne sa dosijeima uglednih nacionalih političara sposobnih da na kraju ove drame ipak, uzdignute glave sa ostalim Srbima nastave da žive na Kosovu.

Pregovori se moraju nastaviti ali u ovakvoj atmosveri podvojenosti, teže će se dolaziti do onih ciljeva koji idu  u korist Srba. Naravno, da će to Albanci koristiti da situaciju komplikuju i dovode je do potpunog usijanja kao što se to dogodilo onoga časa kada je u etar otišla vest o ubistvu Olivera Ivanovića.

KAKO SU UMIRALA SELA I PALANKE ?

Grad je zivo za selo a selo je zavisilo od grada. Sve je bilo puno kao šipak, što narod voli da kaže. I ljudi i dece,radosti i veselja.Utabane staze i putevi, pokošene livade, obradjene njive, uplašćena sena.  Torovi puni ovaca, koza a u štalama po dva para krupnih volova i nekoliko krava muzara. U svinjcima tri pastrme za zimu i mali negovani „božićarac“ koji će narasti taman toliko da se familija osveži i nahrani posle dugog uskršnjeg posta.Bez malog brskog konjića i odanog šarplaninca, nije se moglo ništa ni raditi ni planirati.

 U svakom selu škola, učitelj ili učiteljica a u odeljenjima po 35  učenika . Leti ošišani do glave, sa velikim čuljavim ušima,utonuli u bele lanene košulje i pantalone sa svinjskim opancima na nogama. Sa jandžikom oko vrata i zastrugom punog sira i kajmaka pored proje tvrde kao kamen.Razdaljine po desetak kilometara prevaljivali su u trku, s grane na granu, kao veverice. Znali su svaki izvor, svaku trešnju i kitnjastu šumsku jagodu gde je ima i kada stiže. S jeseni su se vitlali po tankim granama oraha da ugrabe i dohvate  baš taj sa vrha pre nego što padne u gustu travu ili ga doćepa gramežljiva veverica. Kada bi ih stizala glad, zadju u tudji „krompiraš“,razgrnu nekoliko odžaka i pod vrelim pepelom ispeku ukusni krompir.Niko im to nije zamerao, niti zbog toga kudio.

Porodice su se množile i uvećavale pa nije bila retkost da je samo pod jednim krovom živelo osmoro mladunčadi, jedno drugom do ušiju, dok je na vratima, sudeći po poodmakloj trudnoći majke, kucao i deveti član.Trebalo je sve to nahraniti, obući i iškolovati i svakome  odmah kada ojača i stane na tanane nožice, naći zanimanje i po neku obavezu.

Čaršija u Kuršumliji koje više nema

Za okruglom sovrom postavljenu nasred kuće i uz ognjište, koje  se nikada nije gasilo, sedali su  svi na malim „tronošama“,stolicama sa tri nožice sa pravom na drvenu kašiku uz po koju svetlucavu aluminijumsku koje su pre neki dan u selo doneli i prodali cigani „čergati“, vešti trgovci, nekupci i prekupci ali i dobri drvorezbari koji su sa lakoćom u mekanom bukovom drvetu, dubili lepo oblikovane posude- karlice za odlaganje kuvanog mleka i kačice različitih veličina gde se  slagao tek ubrani sir i dobar domaći kajmak. Bačijom je gospodarila domaćica kuće i samo je po njenom ovlašćenju mogla da je zameni, po običaju, najstarija snaha.

U vreme okopavanja kukuruza, kosidbe dugih i travom bogatih livada, žetve uzrelog žita, podbiranja i branja pristiglih šljiva, jabuka i po koje kruške, pa sve do branja uzrelih paprika, krastavaca, bundevi i tikava, dani na selu su prolazili kao na pokretnoj traci. 

Ustajalo se sa prvim zracima sunca a legalo, tek što bi pun mesec iskoračio na videlo mirno prelazeći, santimetar po santimetar, na svom putu ka počinku i novom danu.U tim hladnjikavim septembarskim večerima, išlo se na ispomoć kod komšija da bi za koji dan svi bili na našem guvnu, gde se uz sjaj meseca, podvriskivanje i nežno zadirkivanje, komišao beli kukuruz-osmak, od čijeg je brašna,tokom zime, veoma često spravljana prava seljačka proja pečena ispod sača u vreloj crepulji.  Tako dobro ispečena , sa koricom koja je krckala pod zubima, našla se na sovri gde su več bile postavljne kalenice pune tvrdog sira i prelepog kajmaka.Za kraj večere, u malo većoj zemljanoj posudi punoj kiselog mleka, koje se seklo nožem,drobio se ostatak proje. Bio je to dezert za laku noć i tiho povlačenje u sobičke načičkane drvenim krevetima punih „dušeka“ od slame, tvrdih i neudobnih za spavanje, samo prvih par minuta pre nego što  umorno teleo namestite i utonete u dubok san,  podjednako udobno i lepo, kao san pod svilom i kadifom.

U sredu veče, po običaju, pravio se plan ko će pre svitanja sa dedom na pijačni dan u Kuršumliju. Šta se tovari i nosi  za prodaju a šta treba u gradu kupiti od zaliha za po nekoliko nedelja.

Četvrtak je bio sveti dan za selo i za grad.Od ranog jutra pristizale su kolone ljudi sa svih krajave.Najpre je u grad ulazio karavan rabadžija koji su cele noći, na desetak velih kola koje su vukli jaki i moćni volovi, iz šuma Rankovice, Gužvenika i drugih kopaoničkih obronaka,vukli na desetine kubika produžne i rezene bukove gradje kao i dobro ogrevno drvo.U gradu je funkcionisala mala berza za promet ovih šumskih „proizvoda“.Sve se brzo i lako prodavalo.Za njima su pristizale kolone volovoskih i konjskih zaprega.Jedni su  išli ka stočnoj pijaci a drugi ka gradskoj gde se prodavalo sve što je na selu radjalo.Svako je imao svoju poverljivu i probranu domaćicu koja je  spravljala najbolji sir i kajmak.Cena nije bila toliko važna koliko se uporno tražio kvalitet.Domaća jaja,kokoške,krupni petlovi,Sagonjevski krompir, razno voće iz Višesela,najbolji pasulj iz Žalice a bogato i predivno povrće,luk,salate, paškant,celer,peršun iz Labske doline iz bašti naših, u to vreme, jako dobrih komšija šiptara.

Mladež,žensko i muško, kako bi stigli u grad,išli su najpre na presvlačenje i malo osveženje, i to odmah ispod mosta na Toplici.Opanke i vunene čarape krili su u nekom od vrbaka a na noge navlačili nove sandele,najlon čarape,svilene bluzice i tanke letenje suknjice.

Najpre bi potrežili fotografa Avru koji im je ostao dužan slike od prošlog četvrtka kad su se njih par drugarica u društvu momaka, slikali u gradskom parku  u nekoliko poza. A onda bi krenuli u razgledanje izloga  sa željom da kupe neki šareni materijal za bluzicu koju će im neko u selu sašiti. Popio bi se koji Djukićev klaker a kod Selje pojela  kugla ukusnog sladoleda. Oni koji su već odavno ljubavisali,iskradali bi se i žurno zamicali  ka Vojničkoj česmi pa gore na „Mali i Veliki laz“ da tu razmene neki poljubac,zakažu veridbu i venčanje. Bilo je i seksa ali pre braka,jako,jako teško.Prvo venčanje,pa onda krevet.

U grad se dolazilo domaćinski

Stariji su trgovali i obavljali poslove ali po obavezi, zaseli bi sa prijateljima  kod „Evrope“ ,“Proleća“ ili „Kozare“ gde su ih ugostitelji čekali sa tek otvorenim buretom „Jagodinskog" ili "Pećkog“piva,čokanjčićima dobre „bosanke“ i Krstinim ćevapima koji su poigravali na tanjiru.Pušila se „Morava“, “Zeta“ i „Drava“ a razgovori vodili o svemu i svačemu.O godini koja je dobro rodila ili podbacila,o visokim porezima, politici i to o onoj Titovoj,na glas da svi čuju a oni drugi koji su nešto sebi mumlali u bradu,po običaju su velićali Kralja,Pećanca i četnike,tiho i konspirativno očajavali za vremenima koja se nikada neće vratiti!

 Kafana je uvek bila puna Žunića  sreskih načelnika,kao što je bio onaj Nušićev Jerotije,glup i opasan, ali sto posto naklonjen Dinastiji.Jedan ružna reč izgovorena protiv Kralja, značila je mesec dana "letovanja" u podrumu opštinskog zatvora.

To nije mnogo uznemiravalo večite gradske pijance i šaldjije koji su u vreme poznatih prlamentarih izbora po prvi put, mogli da biraju izmedju Obrada Lazovića, poznatijeg kao  "Živko Ludi" i Nikole Džuverovića "Akademca", kandidata za koga je po preporukama političkog rukovostva grada, trebalo "obavezno" glasati.Ali kako to biva, narod neće kako vlast hoće, pa ni Ljuba Bunardžija koji je na glas navijao sa Živka, jer je ovaj heroj sa Jastrepca,obećao narodu,da će da ukine porez na rakiju, ali je zato Šojda, uvek trešten pijan,šetao od kafane do kafane, i na glas pevao: “Glasaj te Džuverovića...“

To su bili moji prvi izbori,moja godina punolestva ali, izbori koji su izrodili gradsku opozicionu gerilu,koja je noću pisala po zidovima parole "Glasaj Živka",razbijali prozore i zaklinjali se da Korčaginov i Cvejićev kandidat- Džuverović, neće proći!Pod okriljem mraka i druga strana je smišljala svoje zlobe i pakosti.I danas se gradom priča kako je izvesni Vučina,po nalogu Korčagina,postavio eksere na ćupriji kod Spanca gde je trebo da prodje automobil sa Živkom "Ludim".Na sreću,niko nije stradao, ali je zato Vučina avanzovao i napravio zavidnu karijeru (ne)radnika.Za njim je ostao da se vuče nadimak "Ekseraš".

Jedan običan pijačni dan u Kuršumliji

Retko kada bi se ko potukao i posvadjao a odnos sa šiptarima koji su dolazili u velikom broju, ili svojim konjskim zapregama ili vozom,bio je više nego tolerantan.

Oni bi najviše kupovali stoku,ovce,krave i telad i staru garderobu opranu i opeglanu. Kada bi to završili, uzimasli bi nekoliko vekni hleba i pola kilograma marmelade i terali uz Prepolac svojim kućama.Po običaju, uz kupljeno stado ovaca, bio je i Mikica, sin poznatog golmana Alila, sa nadimkom Duda.On je obožavao životinje i verovali ile ne, znao je da od Kuršumlije do vrha Prepolca, a to vam je 20km. u jednom pravcu, da otprati to stado i da se u kasnim večernjim satima vrati kući. Svi smo drhtali, da li će  se vrati. Nije bilo greške. Duda  bi se negde oko ponoći pojavljivao iz mraka, raspoložen,veseo i ozaren divnim detinjim osmehom.Preselio se u Beograd i mislim da je karijeru završio kao upravnik parka na Klemegdanu.A večeras sam saznao, da je iz Beograda otišao u vojvodjansku ravnicu,kupio salaš, gde živi i gaji mnogo rogate stoke i pernate živine.I posle toliko godina,ljubav za životinjama, ostala je za uvek u njemu.

Četvrtkom su uglavnom svi Kuršumlijski trgovci zadovoljno treljali ruje.Miško opančar, sa svojim sinovima Draganom i Cobijem, prodao bi svu pripremljenu količinu čudnih opanaka koje je pravio od starih kamionskih guma.Zvali su ih „kovani opanci“ koji su bili neugledni ali jako jeftini i izdržljivi,naročito za strme terene po kopaoničkim selima.U „Borovu,“ vladala je prava jagma za „pirotskim opancima“ a u prodavnici do njih, gde se kupovala kolonijalna roba,Božina mama Anka i njen kolega Slobodan,nisu ni sami znali koliko su prodali litara gasa, zejtina, šećera u kockama, biskvita, kafe „Divka“ i cigareta za dedu kome je dozlogrdilo da uvija svilu od kukuruza.

Trgovci sa tekstilom su takdoje vidno smanjili svoje zalihe  štofova za pantalone i odela a naročito one šarene materijale za „rekla“.Zadovoljan je bio i potkivač Dule, čija radnja se nalazila preko puta šnajderske radionice modnog krojača-stiliste Novaka.Oborio je i „obuo“ najmanje desetak krupnih volova,konja i po neku vučnu kravu. Udarao nove potkovice,metalne pločice,očistio kopita i zadovoljnom seljaku vratio osmeh na lice.

Stotinak metara niže od njega,na samoj obali plahovite Toplice,sve je prštelo u kovačkoj radnji  porodice Zajić.Koliko je sekira,motika,krampova i riljeva izklepano ne zna im se broj.Zaići su važili kao dobre i časne zantlije koji su znali da cene i poštuju svoje mušterije.Radnju danas održava Slavko kome je meove, nakovanj i čekić u nasledje ostavio otac,bojem,šaldjija i duša od čoveka u narodu poznat kao Zajko.

U poljopeivrednoj apoteci, jedinoj u to vreme, uvek je bilo živo i zanimljovo. Čika Arsa je povremeno terao šegu, a onda pričao, kako se najbolje ostranjuje metilji, krpelj i drugi insketi, koji su ugrožavali rast stoke. Svi su ga voleli i od srca ga molili da dodje i svrati do njih ali, neka obavezno povede i Milivoja „Čkopara“ da im poštroji nemirne veprove i pomahnitale bikove, koji nasrću na sve što se kreće.

Ni brice nisu prošle loše.Bilo je mnogo brijanja i šišanja a naslušali su se raznih priča o vražbinama i vukodlacima.Radila je i pijavica.Veoma popularan je bio i Mija brica, koji je napamet znao svaku stranu „Narodnog lekara“.

O kafežijama da ne pričam.Na naše pitanje:“Kako prodjoste“ u ime tog esnafa odgovarao je poznati konobar iz „Evrope“ sa nadimkom Beli.

"Da ne menjamo "lale moje"!Još malo, pa će i kuća biti gotova."

Nisu samo zanatlije živele u Kuršumliji.Bilo je tu dobrih profesora, čuvenih lekara kao što su dr.Bora Luković,dr.Petković,dr.Cvetković.Od brojnih popova koji su bili na čelo parohije,najviše je za sebe uradio pop Trajko a za parohiju i samu gradsku crkvu,rano preminuli pop Braca.

Sklonjeni od svega,u gradu je živelo desetak jako uglednih gradjana,koje je sudbina,umesto na vrh političke hijerarhije,oterala na njeno samo začelje. Bilo su to ljudi koji su ispred sebe nosili etiketu  IBEOVACI.

Posle nekoliko mučnih godina, provedenih na Golom otoku, vratili su se u svoj grad gde su ostatak života proveli  u dugim satima uzasnog ćutanja. Sva moja nastojanja, da nekada u neko doba,nateram čika Dudu Rajevića,oca školskog druga moga najmladjeg brata Dragoljuba,poznatijeg po nadimku Džice, bili su uzaludni. Sve što mu se u tom paklu dogadjalo, odneo je sa sobom u grob. 

Sunce je već polako zaranjalo ka zapadu.Ispod mosta gde su jutros ostavljeni opanci, vunene  čarape, prekstaljke, pleteni džempari, vladala je uobičajna gužva. Za nepunih pola sata, od onih mladih, gizdavih devojčića i momaka, ponovo su postali „okrutni“ gorštaci koima je život malo podario ali zato im je dao izdržljivost i nevidjenu snagu da opstanu i uspeju i onda i onog časa, kada su napustili svoja sela i izašli jednog kišovitog oktobarskog jutra na peron železničke stanice u Beogradu,Nišu,Kraljevu,Kragujevcu ili kao kolonisti u Parabuću današnjem  Ratkovu.

 Ovu priču malo ko će od mladjih ljudi razumeti ali ljudi iz moje generacije setiće se tog zlatnog vremena kada je jedna malena srpska palanka, kakva je bila Kuršumlija, postojala i razvijala se isključivo snagom sela.Grad je bio pravi servis koji je besprekorno obavljao sve one poslove koji su potpomagali ljudima na selu da rade i napreduju.On je sejao, kosio i nosio a grad i zanatlije brinuli o svemu drugom.I svima je bilo dobro sve do onog časa dokle se nije čuo zlokobni zvuk političke trube koja nije zvala na mobiliziciju ali jeste na nešto gore, indrustrijalizaciju.Ljudima je naredjeno da beže iz sela jer selo više nikome ne treba. A kada je selo i zvanično umrlo i počelo da nestaje, sa lica zemlje i gradovi poput Kuršumlije više nisu imali  svoj osnovni smisaso opstanka.Migracija iz sela,migracija iz gradova.Opšta gužva na peronima većih stanica i prava otimačina njiva u Batajnici,Mirijevu,Sremčici,Malom mokrom lugu,Kaludjerici gde su preko noći počeli da niču novi gradovi na temeljima navika, morala i pameti donetog iz zavičaja.

Sada je vreme velike nostalgije.Svi bi hteli u zavičaj ali puteva više nema.

“Zarasle su staze moje“!

 Sećate se te pesme?

KAKO SE VLAST ZLOUPOTREBLJAVA?

Još  jednom, iz mog rodnog grada, pred lice javnosti Srbije, bljesnula je neverovatno ružna priča. Direktorka Doma zdravlja, Uranija Petrović, je po svom ličnom priznanju, u sanitetsko vozilo koje se prazno vraćalo iz Beograda  prevezla ,kako ona kaže,“dve manje daske“. Slušao sam tu izjavu koja je izgovorena sa lakoćom i manirima čoveka, u ovom slučaju  direktora, koji ni jednog trenutka u ovom činu ne vidi da je bilo šta loše i štetno uradila za svoj Dom zdravlja na čijem čelu se nalazi puna dva mandata a evo,odlukom gradskih moćnika, otvorila je i svoj treći mandat.

I odmah da razjasnim, nije problem u te „dve manje daske“. Problem je, u smelosti da bez trunke griže savesti uradite gest za koga ne očekujete kritiku već aplauze, divljenje i naravno, podršku za "velika" menadžerska dostignuća. I potpuno otvorenu direktorsku karijeru,ne tri mandata, već onoliko koliko to njoj odgovara a možda čak i dotle dokle  ne budu učvršćene sve nepotističke linije i bočne podrške koje  u Srbiji još uvek funkcionišu po burazerskom princiou „koliko ti meni,toliko ja tebi“.

Zakon u ovom slučaju nije važan, pogotovo oni delovi koji jasno objašnjavaju, zašto se ta vozila zovu vozila Hitne pomoći,čemu služe, zašto su opremljena veoma modernom i skupom zdravstvenom tehnikom koja je u funkciji  bolesnika i njegove iskonske želje da što hitnije stigne do bolnice, kliničkog centra, operacione sale, angio sale,  sa ciljem da preživi. 
Ta vozila ne mogu po nečijoj volji da menjaju namenu ni na putu do bolnice ni u povratku. Bez obzira da li se vraćaju sa ili bez bolesnika.Vozač jednostavno ima radnu i ljudsku obavezu da vozilo najbržim i najkraćim putem bezbedno vrati u „matičnu luku“ i ako potrebe nalažu odmah krene na put. Ovo vozilo je, a to dobro znaju svi koji su u funkciji hitnog zbrinjavanja ugroženih pacijenata, dom zdravlja, ambulanta pa čak i bolnica na točkovima u slučaju saobraćajnih nesreća zatečenih na putu, elementarnih nepogoda ili iznenadnih ratnih operacija. Pa kome onda pada napamet da pomisli a nekamoli to i uradi, da promeni namenu ovog vozila i da nalog poslušnom vozaču da neprofesionalno i neodgovrno upravlja  sanitetom po želji i nahodjenju bahate direktorke.

Četvrtak:glavna ulica

Park

Zgrada opštine Kuršumlija

Ova drskost, ja ne umem da nadjem drugi izraz, ne sumnjiv je dokaz da su svi moralni i etički principu u raspolaganju imovovinom, ovog često doniranog Doma zdravlja, ko zna kada i iz kojih razloga pogaženi. Ako je jednom prošlo bez kritike i sankcija, očito, da je moglo da prodje i naredni, drugi, treći put.

Grad bruju i ovom i mnogim drugim dogadjaima ali isključivo izmedju četiri zida i u razgovorima sa ljudima od  poverenja. Retko ko se usudjuje da se pojavi na televiziji,osim dr.Tomislava Arsenijevića,  koji  bez malo celu deceniju ukazuje na probleme u radu direktorke Petrović. Ostali ćute ili uslovljavaju skriveno pojavljivanje sa promenom glasa i bez slikanja lica. Svi oni tvrde: bojimo se za sebe, svoju porodicu i  to parče hleba koje zaradjujemom radeći za mizerne plate.

Strah vlada Kuršumlijom! Ja sam o tome već pisao i  na taj teks stiglo je čak 5 hiljada lajkova što očito ni malo nije uzbudilo Radovana Raičevića, vlasnika Prolom,Lukovske  a uskoro i Kuršumlijske Banje, da se mane tog ćoravog posla i ostavi ljude da žive. Da nikome ne preti i da prestane da vodi kadrovsku politiku na štetu grada. Da na rukovodeća mesta  ne postavlja poslušnike koji apsolutno ne smeju da pomisle  da povuku ni jedan potez bez njegove saglasnosti osim ako se ne zaigraju,kao direktorka Petrović, sigurna, da će je i ovoga puta odbraniti ljudi koji stoje iza njenih ledja. 
Raičević, barem narod tako glasno priča, spada u red moćnih i bogatih poslovnih ljudi pa otuda njemu nije ni malo teško da menja političke opcije i da po običaju prilazi onima koji su na vlasti. On je sada prvi  čovek SNS u kuršumlijskoj opštini i uporedo sa  razvojem svog ličnog  biznisa na osnovama ogromnih prirodnih resursa, sprovodi i programska načela partije na vlasti.Ja sam apolitičan i ne pripadam ni jednoj političkoj opciji ali onoliko koliko znam šta se i kako radi u SNS, tvrdim, da ovakva politika koja se vodi u gradu na Toplici, nije politika Aleksandra Vučića.

Ovo što radi Raičević je njegova lična politika ali loša politika i ona vuče tragove iz vremana kada je gradom na identični način vlado izvesni partijski činovnik po imenu Vidosav Milićević Korčagin.Tada u njegovo vreme, niste mogli da nadjete posao ni u trafici ako on ne da saglasnost. Bilo je normalno da se neposlušni predsednik Lović na silu protera iz grada uz opasne  pretnje a svi oni koji su smatrani za  naslednike četničke ideologije uz pominjanje Koste  Pećanca, Draže i Kralja, mogli su da se pakuju i odmah napuste grad.Taj proces migracije, traje do dana današnjeg.

U vladavini Raičevića u odnosu na Korčagina, ništa se nije promenilo. Naprotiv,pogoršalo se. Pokrenuti talas migracije traje svom svojom žestinom. Učenika  u školama je sve manje, rodjenih takodje a poslužiću se za kraj ovog teksta i jednom rečenicom koju mi je izgovorio ugledni gradjanin ove varoši.

Po običaju, prvo što vam pada u oči kada dodjete  u čaršiju su mnogobrojne  umrlice okačene na  na stablima lipa i platana, zidovima u centru grada, izlogu opustelog "Borova" i svakom drugom slobodnom mestu. Gledam i čitam a on mi prilazi i tiho šapuće:“ovde nećeš naći obaveštenja za svadbe,venčanja i radjanja...osim umrlica, drugih obaveštenja nema!“Reče i ode.

Ili još crnje.Vredni i aktuelni gradski hroničar Mile Koprivica, koji svojom kamerom beleži ama baš sve, objavio je  pre neki dan poznatu i omiljenu  reportažu četvrtkom, pijačnim danom.Na desetine slika, a tri sam objavio uz ovu "Žaoku", ne vidi se  ni jedno živo biće pa naravno ni čovek. Na moj komentar „Mile,gde se dede narod, odgovorio je: “ Ovde će se dolaziti samo za zadušnice”! a na to se nadovezala Slavica Dragićević svojim komentarom:” I to je pod znakom pitanja”!

Ja toliko. Pokušaću da zaspim ako mi san na oči nadodje! U svakom slučaju,vama laka noć uz uverenje, da će kola Hitne  pomoći noćas mirovati

NE PLJUJ PO RODU SVOME BRATE!

Ko će vladati Beogradom od narednog proleća, tema je kojom se uoči nastupajućih novogodišnjih i Božićnjih praznika bavi jedna dobra polovina žitelja prestonice. Dueli, i to veoma žestoki, već danima se odvijaju na brojnim društvenim mrežama ali i na medijima sa nacionalnim preznakom. Na jednoj strani su O2, N1, Danas, Kurir a na drugoj, svi ostali osim na momente neutralnog i jako pristrasnog RTS. Polarizacija izmedju zaraćenih strana je više nego očigledna i ona će, ako ovako nastavi, kulminirati krajem januara pa do poslednje nedelje u martu ili prve u aprilu kada će se izbori održati.

Za razliku od ranijih izbora za vodeće pozicije u glavnom gradu, ovom prilikom treba očekivati otvorene i žestoke obračune koji ne bi valjalo da se u svoj svojoj žestini presele sa društvenih mreža i podeljenih medija, na ulice, u mesne zajednice, sportske priredbe, najobičnije gužve u gradskom saobraćaju i sitne male čarke na ulicama i parkovima.

Svi oni koji se deklarišu kao opozicije ne biraju načine i uvrede koje će reći na račun  vladajuće stranke a pogotovo na račun Aleksandra Vučića i aktuelnog gradonačelnika Siniše Malog. Oni a i njihovi simpatizeri, posprdno nazvani „sendvičari“, okrivljuju se za sva vidjena i nevidjena „zlodela“ kojima u dosadašnjoj istoriji Srbija nije bila izložena. Ništa im se ne priznaje, ni da su radili ni da su uradili.Nema autoputeva, nema mostova, nema Kliničkog centra u Nišu, ni Beograda na vodi. Fontana na  Slaviji  je „ruglo“ grada a hiljade dizalica i hiljade gradilišta su fatamorgana korumpirane vlasti. Standard se nije pomerio ni za pedalj a gladnih i siromašnih je sve više i više. Beograd, kao prestonica Srbije, je u totalnom kolapsu i raspadanju. Infrastruktura mu ne funkcioniše, saobraćaj je katastrofalan, ulice pune rupa a novogodišnje ukrašavanje je  očito pokriće za kradje i pravo je ruglo grada. Kao kec iz rukava, pala im je i priča o ugovorenoj ceni od 86.000 EU za novogodišnju  jelku postavljenu u Knez Mihajlovoj ulici kao tipičan primer organizovane kradje i otvorenog kriminala. Dokazivanje gradskih čelnika da je reč o tržišnoj ceni  koja je mnogo, mnogo veća u brojnim svetskim metropolama, ne tiče se ovih lovaca na senzacije i ne pada im napamet da ustuknu sa idejom da je sve kradja i kriminal. U svojoj ludosti i patološkoj mržnji prema SNS, otišli su toliko daleko da su odmah po završetku izvlačenja sedmice na lotou i dobitka od 4,6  miliona EU, „objavili“ brojne komentare u kojima tvrde da samo lud čovek i „sendvičar“ će poverovati da  javno izvlačenje na TV nije montirano i namešteno. Na nož je dočekan i Vučićev intervju „Blumbergu“ u kome on saopštava da se posle isteka predsedničkog mandata 2023.godine, neće kandidovati za novi mandat niti za mesto predsednika Vlade, potkrepljujući sve  to  sa 99 posto sigurnosti. Ova izjava bila je dovoljna da ta ista grupa ljudi lansira  novu priču i novu sumnju. Evo dokaza, kažu oni, da se AV sprema za bežanje umesto za  mileinijumsko ležanje na nekom tvrdom krevetu vlažne i memljive ćelije nekog od najgorih kazamata na svetu. I da ne nabrajam više, ne znam ni sam kako da ih nazovem, sve ove izmišljotine i potpune ogavnosti koje zdrav razum ne može da dovede u nikakvu vezu sa razmišljanjima ljudi koji  se bave ili imaju nameru da se bave  politikom.

 

Atraktivni vijadukt u Grdeličkoj klisuri

Ovo nije politika ovo je tipičan verbalni linč neistomišljenika.To potkrepljujem i činjenicom da u ovom projektu za nečije pare i nečiji račun, učestvuje prilično uvežbana "armada" spremna na sve  samo da bi se ponovo dočepala vlasti, para i privilegija. Njih budućnost Srbije ni malo ne zanima. Agresija je njihovo oružje i uverenje da drugo strana iz straha ili nekih drugih razloga, neće smeti  ni u ludilu da im izadje na bilo kakav verbalni megdan.I to je ono što me najviše brine pogotovo što sam u prilici da svakodnevno srećem te male obične ljude koji su počeli da kipte od  bese izgovarajući mnogo opasnih reči i rečenica koje ne slute na dobro.

Bolje tribine za proveru svih ovih stavova od Sv.Nikole nije bilo, bože oprosti mi ali to je istina, inače, najveće  srpske slave koju pola nas slavi a druga polovina ide u goste. Sve je praštalo od politikanstva, od užasnih dobro  osmišljenih rečenica koje su bile toliko  teške i opterećene mržnjom da se većina nas  zblažnjavala  moleći domaćina da tekve neukusne komentare, kojima nije mesto za slavskom trpezom, odmah prekine. Umesto da raspoloženje raste da se misli okreću ka pametnim i domaćinskim razgovorima, “slavska tribina” bila je još jedna prilika za otvoreno sučeljavanje onih koji za gubljenje nekih svojih privilegovanih statusa, mogućnosti da malo rade a lepo žive, zimi na Alpima a leti na Maldivima, isključivo vide u ljudima koji vode Beograd, podržavaju Vučića i koji moraju da odu sa vlasti da bi smo u „pet do 12“ spasili ovaj grad od zla i potpunog uništenja, tvrdi niko drugi, nego  Srbijanka Turlaić, istaknuti demokrata, profersor Univerziteta u penziji i otovoreni mrzitelj Vučiča i svih njegovih pulena. Naravno uz obilje izrečenih komplimenata  na račun Dragana Džilasa koga ona podržava i preporučuje  kao  spas za Beograd.

Od  teške politike sve ključa u Beogradu.Niko nikoga ne uvažava i ne verujem da će se nešto u stavovima opozicije promeniti ni prvog radnog dana ove nedelje kada već imamo pred očima rezultate lokalnih izbora održanih  juče u Pećincima, Kostolcu, Negotinu, Mionici. Svuda je nadmoćno pobedio Vučićev SNS i jasno stavio do znanja da se njihova pozicija u Srbiji nije ni za procenat pogoršala. Naprotiv, ojačala je i time pokazala da narod ne možeš lako prevariti! To naravno neće ohladiti glave agresivne i arognatne prestoničke opozicije koja će i u ovom porazu videti Vučićevu slabost a ne njegovu snagu identično onim apsurdnim mišljenjima koja su lansirana u javnosti posle katastrofalnih poraza Jankovića i Jeremića na nedavno održanim predseničkim izborima. Njih je Vučić nadglasao sa više od 50 posto što nije umanjilo njihove ambicije da već na ovim gradskim izborima traže priliku za svoj povratak, bilo lično, ili preko  svog predstavnika, bivšeg kontraverznog  gradonačelnika Džilasa a možda i Šapića, koji za sobom imaju  brojne neuspehe, promašene projekte i ogroman dug ostavljen gradjanima Beograda u nasledje.

Komentarišući sve ove  beogradske prilike i neprilike uoči prestojećoh izbora za prvog čoveka prestonice, ostaje mi da se ovoreno upitam: koliko jedna i druga strana ouzbiljno računaju na nas glasače koji nisu vezani ni za opoziciju a ni za poziciju? Većina nas trudi se, da još uvek govori sa pozicije zdravog razuma, punim ustima i širom otovrenih očiju. Nikakva agresivnost ali ni laži uz lakiranje stvarnosti ne mogu nam narediti da radimo i mislimo kako to razmišlja AV ili njegov oponent Džilas. Beograd je gospodo, trenutno jedan od najlepših gradova  u ovom delu Evrope. Sve puca od „lipote“ a biseri kakva je Fontana na Slaviji, Beograd na vodi, Muzej savremen umetnosti to su hramovi kao što je hram Svetoga Save na Vračaru. Mnogo se gradi i mnogo ulepšava i to neće reći samo  zlobni čovek koji će na svu lepotu tržnog centra u "Rajićevoj" sručiti gomilu svojih gadosti umesto razumnih ljudskih pohvala. A o onome što se dešava i gradi po Srbiji dovoljno je kao glavnu reč i sinonim svega najboljeg reći: Klinički centar Niš! Ovde prestaju sve nerazumne i glupe rasprave o tome šta je bila a šta je sada Srbija.To je Srbija budućnosti a ona će zasijati  sjajem zvezde Danice kada  isti  klinički centri budu završeni u Beogradu, Novom Sadu i Kragujevcu. Kada bude otvorena zgrada Narodnog muzeja i završeni svi autoputevi koji vode ka jugu, istoku i zapadau zemlje. Kada svojim malim kolima, još letos, na putu prema Grčkoj mirno projezdite najlepšom deonicom autoputa pitajući se u čudu: da li tu negde beše ona opasna Grdelička klisura? Ili,a gde se dede ona krivudava i tesna putanja kroz Sićevačke gudure gde je  nestalo  mnogo nedužnih života.

Meni lično imponuje politika koju vodi Aleksandar Vučić. Nikada u svojoj  istoriji položaj Srbije u svetu nije bio bolji nego u  danas, govorim o Srbiji a ne Jugoslaviji. On to odlično radi ili kako se kaže, dobro pliva u burnim medjunarodnim vodama. Uvažava ga Kina, Rusija, Nemačka a nije rezervisana ni Amerika. U zemlji se iz dana u dan menja situacija. Gradi se i domaćinski odnosi prema zajedničkoj kasi a ni kadrovska politika nije toliko loša. Njegova je odluka da predsednik Vlade bude Ana Brnabić, koja je od jednog dela javnosti dočekana na nož, a samo par meseci je bilo dovoljno da se javno pokaže koliko je to dobar potez i koliko ona kao čovek svakome od nas imponuje.

Što je ta vladajuća linija jačala, opozicija  se delila i  svojom neslogom naprosto nestajala sa političke scene. Njih je svaki Vučićev uspeh demotivisao umesto da ih je grupisao i jačao. Dobra i zdrava opozicija svakom lojalnom i poštenom gradjaninu imponuje i ona je uvek tu na rezervnoj poziciji spremna da uskoči i u život ovog naroda unese nešto  novo i bolje. Počev od novih svežih ljudi i novih progresivnijih ideja koje, ako su dobre i korisne, ne mogu a da ne budu podržane.To je realni put  neke nove i demokratske Srbije ali, složiće te se, to nije program i put kojim bi nas poveo čovek bez ugleda i autoriteta sa toliko mana i felera poznat kao Dragan Džilas. I svi oni pored njega koji su ćutali u vreme  najveće pljačkaške privatizacije u kojoj je sve što je moglo da se pokrade pokradeno iz koje su kao veliki pobednici i uspešni biznismeni izašli lopovi i kriminalci i nastrani ljudi spremni da radi svojih interesa nemilosrdno gaze  napaćeni Srpski narod. Današnji kritičari su ćutali i sve to nemo posmatrali a sada bi hteli ponovo na vlast jer veruju da ovaj lakoverni narod sve brzo prašta i zaboravlja. Ipak, narod je izabrao drugi put a to će se videti i na izborima u Beogradu.

NIŠKA KUĆA ZDRAVLJA

Od dana kada je  otvoren novi Klinički centar u Nišu,računa se  da je započela nova era i novo  doba na jugu Srbije. Isto onako, kako se u istoriji gleda na doba pre i  posle Hrista!  Ako i u tom milenijumskom rasponu civilizacija traži tragove i razlike u svom uspeću i posrtanju ,dva miliona stanovnika  načičkanih oko  prestonice svega što je  kroz vekove prolazilo i što će tek prolaziti, sada bez trunke skromnosti tvrdi:više ništa neće biti kao što je bilo pa  ni ona posprdna floskula „što južnije, to tužnije“!

I jeste bila uvredljiva, ali jeste, bila i istinita! Na čiji račun je išla, pred čijim vratima je  mogla da stoji kao adresa ili broj l.k. e, to je za neku drugu analizu, pa čak i uz eleboraciju poznate   ekonomske teze o „bogatom severu i bednom jugu“.

Klinički centar Niš

I baš upravo na primeru potamnjenja tog učmalog slogana i primeru  blistavog izranjanja na videlo dana velelepne Kuće zdravlja,  hoću da poručim i posvedočim o neopisivim mukama žitelja Juga i generacijama  briljantnih lekara, da se i u oklnostima koji nisu dostojni čoveku,radilo,lečilo i opstajalo. Ali i nestajalo! Da je bilo,eh,ta priča „da je bilo“, puteva, lekova,da je bilo elektronike,čudesnih mašina  i robota, više svetla i pastelnih boja u modernim i toplim sobama i da je bilo još ovoga i onoga i da sudbina i genetika nisu  morale  da umešaju svoje preste i moja majka bi živela još koju godinu.Kraj je dočekala  u polumraćnoj i hladnoj sobi  prokupačke bolnice prepunoj  starih gvozdenih kreveta dovučenih tu u neka poratna vremena  kao deo plena,humanitarne pomoći ili deo  ratne reperacije.Na Jugu pa i u Nišu, lečili su se ljudi u zgradama koje su se zvale „bolnicama“  u uslovima gde su vam šanse da preživite bile jednake kao i da umrete.

Kada vam se dogodi da gledate otvaranje nečeg o čemu ste čitali ili na  filmovima gledali,ništa vam drugo ne preostaje nego da se štipnete za butinu i sebe upitate „sanjam li ja ovo“! Da promenite mesto i samo za trenutak pogled okrente u prošlost.

Da nije bilo njih,znate vi na koga ja mislim,kako bi danas izgledala prestonica Juga ? Da,da, da nije bilo njih, danas bi tranvajska pruga do Niške Banje bila Holivudska atrakcija.U Sofiju bi se  išlo na kafu a iz Sofije na ručak kod „Kalču“,do Soluna na svežu ribu i hobotnice,na buzuki i opojne melodije velikog Mikija Teodorakisa,a Beograd,Niš,Novi Sad i Kragujevac, davno bi imali ovakve Kliničke centre a ne da se na njih čeka  vekovima.

Vremena su se promenila,u Srbiji se ponovo gradi i napreduje.Lažu oni koji koji tvrde suprotno.Čuvaj te se njih,to oni rade zbog sebe i svojih džepova.

Ovo sam sanjao i dosanjao!

Oporavlja se i „Reala sa Nišavu“.Uskoro će ponovo u Evropu „da gi puni mreže“ i čini smešnim.Sa tri strane,svakog dana,svakog časa,u prestonicu  će stizati  i odatle odlaziti, putnici namernici u svojim drumskim krstaricama. Obistinilo se oni što se vekovovima sanjalo.Balkan postaje  atrakcija a Niš njegova  južna prestonica, nezaobilazna stanica, krevet i kafana za umornog i ogladnelog  a Kuća zdravlja, spas i nada. To je ta Srbija ili kako reče jedan od uglednih niških  lekara i profesora „ ovo sam sanja  ceo svoj život“.

I mi sa Vama,doktore!

POHVALNICE

Sve je proteklo tiho i nevidljivo! Bez publiciteta i medijske podrške koju ovakvi dogadjaji, nesumnjivo, zaslužuju.Okupiti buduću zdravstvenu elitu Srbije na jednom mestu,onu decu za kojom vapimo da ne odu jer neće imato ko da nas leči i to na dan Medicinskog fakulterta, 9. decembra,a da svemu tome niko živ ne pokloni ni malo medijske pažnje,ukazuje, da smo kao društvo zaista, bolesni i da nam hitno treba pomoć i transfuzija.

To su inače, najbolji studenti u svojim generacijama, koji svaku godinu studija završavaju sa prosekom 10.Ta čista desetka, da ne bude zablude i zlobe, rezultat je  osmočasovnog dnevnog rada, što na predavanjima, što u labaratorijama i na klinikama i u svojim studentskim sobama. Iza  toga je sasvim normalno, neizmerna ljubav prema ovom humanom i izvan svega, odgovornom zanimanju koje ima smisla ako se  voli i neprekidno, iz dana u dan, uči i usavršava u potrazi za metodama koje omogućavaju da na planeti živi,radja  i stvara, zdrav i normalan čovek. 

Lukina kolekcija "Pohvalnica":medicinu nije lako upisati, još je teže studirati ali najveća neizvesnost vlada na kraju, hoćeli znati neko da poštuje i ceni ovakve briljijantne rezultate?

To znamo svi,zar ne, ali otuda i čudi, zašto u našem društvu i kako, da intelektualno potpuno inferiorna stvorenja, ljudi bez zanimanja a često i morala, danas, dobijaju mnogo više značaja nego lekari, specijalisti, inžinjeri elektrotehnike, mašinstva, gradjevine, razni  IT stručnjaci, ljudi od obrazovanja i visoke kulture sa brojnih društvenih nauka. Odgovora je, koliko i nas ima! Svako će to tumačiti na svoja način. Stariji će žaleći za bivšim vremenima, kada tako bilo nije a mladji, objašnjavati da smo na  talasu subkulture nastale na osnovama  intelektulane prosečnosti, totalne usamnjenosti i permanentnog  dokazivanja da u budućnosti, tog novog čoveka, ništa ne sme da bude  slično sa onim što je bilo. Zbog toga se danas nevidjenim blamom smatra  svaka priča koja  se zasniva na  iskustvu iz prošlosti, a akteri  tih priča  potpuno prevazidjenim. Ljudi za izbegavanje.

Možda je to  bio i jedan od evolutivnih poteza  nadležnih sa ovog fakluteta, koji su za razliku od ranijih godina,baš ove godine,u eri  zapošljavanja  i totalne migracije zdravstvenih radnika,namerno ili slučajno, izbegli da ponove udarnu rečenicu  „ vi ste budućnost zdravstva ove zemlje i vas čekaju mesta na klinikma, bolnicama i domovima zdravlja“. Redigovanje ove rado ponavljane rečenice, što nikome nije promaklo, bio je jedan od dodatnih razloga, da  akademci medicine  izadju sa ove skromne,ne može biti skromnije svečanosti, zabrinuti, tužni, oborenog pogleda i često ponavljanog  slogana -„idemo“! S druge strane, možda je i tako bolje, imajući u vidu onu staru dobru narodnu izreku "Obećanje,ludom radovanje!"

Kada uz sve ovo i tih desetak ohladjenih ćevapa, na prijemu koji je morao kratko da traje i brzo da se završi, izugovorena i neočekivana  „materijalna podlost“, onda je to bila svečanost  koja nije zasluživala bolji tretman. Ranijih godina, fakultet  je  nabolje  odlikaše nagradjivao i vaučerom u iznosu od  6.000 dinara, koga su oni mogli da utroše samo za kupovinu knjiga u prodavnici  na fakultetu.Ove godine je usledilo obrazloženje:“para nema,jer je  inspekcija  ovakvu vrsti finasijske transakcije, okarkterisala kao ne zakonitu radnju“!!!

 I to bi bio kraj ove priče koju svako od nas može da završi i prokomenatariše na svoj način ali, ako se odlučite za tako nešto, nemoj te ubijati nadu ovoj deci. Oni imaju pravo na nju i veruj te, dočekaće je!