BATA VOJA

Uvek, kada bi započeo naš razgovor sa profesore, doktore ili uvaženi i jedini toplički Akademiče, on bi me prekidao i onako šeretski zamolio: “Zoki, meni najbolje ipak, zvuči ono naše- Bata Vojo“! U redu, neka ostane tako i ovoga puta. Počivaj u miru i lak ti svaki grumen  ove srpske zemlje namočene krvlju i znojem. 

Za koji dan, navršiće se punih dvanaest godina kako si nas napustio i za uvek otišao u  rajska polja i doline u beskrajnu i neprozorinu tamu dalekog Kosmosa čijim prostranstvima luta tvoja dobra duša i umilni lik čoveka koji je za vakat ostao duboko urezan u našim sećanjima.

A šta se zapravo dogodilo tog  22.februara 2008.godine u glavi 85 godišnjaka koji je  hitao, kao mnogo puta ranije, ka svojoj vikedinci i vernom psu čuvaru, kome je  nosio dnevni obrok . Da li su za trenutak misli odletele ko zna kud, pažnja ka nečem usputnom ili je možda srce u tom času odlučilo da stavi tačku na jedan buran, plodan, koristan i iznad svega, zanimljiv život? Život jednog akušera-ginekologa, koji se od časa, kada je ugledao svetlost dana borio, pa do časa kada se uklapala i poslednja tragična  kockica životnog mozajka,  da kletva,“vi Srbi umirete i nestajete i neće vas biti !“, bude pretočena u suprotno. Da se umnožavamo i radjamo ne bi li smo nekada nadoknadili sve  one izgubljene srpske živote u dva svetska rata! Da se volimo i da se radjamo.

 Koliko mi je puta prepričao taj veličanstveni trenutak radjanja. Prvi plač, tu predivnu melodiju života, koja je nagoveštavala sve i kojim putevima i stranputicama će to tek rodjeno ljudsko biće  prolaziti kroz život. Voja je to znao da oseti i skoro nepogrešivo da proceni.

 U podne toga tragičnog dana, dok je zubato februarsko sunce budilo iz dubokog zimskog  sna pospala stabla Lipopavačke šume, Voja je u jednom tragičnom sudaru otišao a da ni dana bolovao nije. Bilo je i svedoka koji su nam prepričavali taj užasni dogadjaj.

Akademik Vojin Šulović

On je vozio "opel kadet" (BG 354-553), a sudario se sa kamionom mešalicom (BG 833-200), vlasništvo građevinske firme "Virkom-kop". Na mesto nesreće ubrzo je stigla ekipa Hitne pomoći, koja je mogla samo da konstatuje smrt.

Akademik je vozio iz pravca Beograda ka Barajevu. Kod Lipovačke šume, skrenuo je na raskrsnici, i posle pređenih nekoliko stotina metara izgubio kontrolu nad vozilom. Očevidac tvrdi da je, automobil počeo da "šeta" po kolovozu, a zatim se direktno sudario sa kamionom koji mu je dolazio u susret.

Video sam kako "kadet" prelazi iz jedne kolovozne trake u drugu. Usporio sam, a onda je usledio stravičan prizor: "Kadet" se "zakucao" u kamion. Njegov časovnik na ruci, kao i njegovo srce, odradili su svoj poslednji otkucaj, tačno u 15 časova.
Vozač kamiona je pokušao da izbegne sudar, ali je pokušaj ostao bezuspešan.
Posle sat i po, dve vatrogasne ekipe izvukle su Šulovića iz smrskanog automobila. Telo akademika prevezeno je na Institut za sudsku medicinu, gde je urađena obdukcija. Kako se moglo čuti, postoji mogućnost, da je Voji pozlilo tokom vožnje.
Vojin Šulović je bio poznati ginekolog i dugogodišnji direktor Ginekološko-akušerske klinike.

Sahranjen je tamo gde mu je i bilo mesto u Aleji velikana. Bila je to sahrana prožeta tugom i emocijama, dostojanstvom i velikim poštovanjem koje su prema pokojniku iskazali svi koju su se toga dana našlu na Novom graoblju.

I Šulovići i Lukovići i mi Pavlovići i mnogi drugi koji svoje korene traže u selima podno Kopaonika nose u sebi nekoliko  detalja koji odlikuju i krase ljude sa gorštačkim korenima i navikama. Strašni su i odvažni borci, uporni do bola, časni i pošteni do skoro neverovatnih granica.  Vojin otac Miloš Šulović, spada u red onih  čaršiskih tragovaca i zanatlija koji su teret svoga  dostojanstva i ljuskosti sa lakoćom nosili na svojim plećima. Izborio se da ima sve što mu treba. Kad mezi i pijucka da o svom trošku to radi a kada čašćava da mu ruka ne drhti. Da u kući ima sve što krasi jednog domaćina i da nema ni jednoga časa dilemu, da li decu  treba školovati ili ne. Voja je gimnaziju završio u Prokuplju, sestra Jovanka u Nišu a fakultete u Beogradu. Najstariji brat Cale ostao je da živi u Prištini i bio je jedan od renomiranih gradskih ugostitelja. Najstarija Vojina sestra Vera nažalost,nije preživela "oslobodilačko" bonmbardovanje saveznika za Uskrs 1945.godine, kada je mnogo ljudi stradalo na jugu Srbije pa eto i porodica Šulović, čiju kuću je pogodila ta prokleta “saveznička” bomba.

Ono što je deda Miloša krasilo, Voja se time ponosio, izmedju ostalog, to mu je to bila profesija. I jedan i drugi su bili, kako se to kaže u žargonu čaršije, “ženskaroši”. Kuršumlijski trgovci su u šali govorili, da ako su četvrtkom u podne spuštene roletne na Miloševoj radnji, onda je on sigurno priveo neku mladu snajku. Možda su to ipak, bile izmišljotine ljubomornih komšija i sugradjana a možda u svemu ima i tračak istine? Bio sam svedok njegovih zadnjih nedelja života.

U gradu su ga svi voleli a naročito mi mladji koji smo jedva čekali da zapodenemo sa njim neki “golicljiv” razgovor.

On bi već rano ujutru dogiljao do “Penzinerskog”, kluba najstarijih kuršumličana, udaljenog nekih desetak metara od njihovre kuće. Tu je uvek bilo veselo i jako zanimljivo. Deda, kako samo ga svi zvali, došao bi, seo na svoju stolicu i naručio “grku” kafu. Dok je gustirao, vrebao je trenutak da konobaricu uštine za njenu guzu i odmah, istoga časa, krene ka izlazu. Po običaju, bio bi ispraćen sa salvama pogrdnih rečenica iz repertuara lokalnih gradskih dosetki. Ona je prštela od besa a on od smeha.Tog istog dana u popodnevnim satima, vidim ga stoji kraj Apoteke. Na moje pitanje, čime se zanimaš Deda, on mi je kao iz topa odgovorio. ”Došao sam da se još malo nagledam ove lepotinje i ubavinje pa onda da se spakujem za dalek put”. I bilo je tako. Uskoro je otputovao u večnost.

Tu crtu imao je i Voja.Obožavao je žene a bogami i one su obožavale njega. Sve najlepše i najuglednije begradjanke, trudile su se svim silama da dodju do dr Šulovića na pregled ili na porodjaj po privilegovanom protokolu. Za njih je najvažije bilo da ih poradja jedan lep  i zgodan muškarac za kojim je uzdisalo mnogo dama.

Ali kao to obično biva, nije  se moglo ni po onoj narodnoj  “jare i pare”. Njegov brak, sa uglednom koleginicom, sa kojom je dobio dve ćerke, nažalost, sva ta ljubomorna iskušenja, nije izdržao. Razveli su se i u danima samoće i naših čestih susretanja u njegovom stanu na Banovom Brdu, smogao je snage da na sve to izgovori samo jednu rečenicu. ”Svaki, pa i najgori brak, bolji je od razvoda!”.

Vojin Šulović  je rođen 1923. godine u Kuršumliji a 1951. godine diplomirao je na Medicinskom fakuiltetu u Beogradu i specijalizirao ginekologiju i akušerstvo.

Dopisni član Odeljenja medicinskih nauka SANU postao je 1978. godine, a za redovnog člana je izabran 1988. godine.

Mladi i šarmantni ginekolog-akušer

Akademik Šulović bio je profesor na Medicinskom fakultetu u Beogradu i direktor Ginekološko-akušerske klinike od 1973. godine do 1985. godine.Bio je predsednik Srpskog lekarskog društvo od 1987. godine do 1996. godine, počasni predsednik od 1996. godine a do 1987. godine bio je i predsednik Ginekološko-akušerske sekcije Srpskog lekarskog društva.

Krasila ga je izuzetna društvena aktivnost. Bio je član  Etičkog komiteta Srpskog lekarskog društva, član Udruženja ginekologa Jugoslavije, kao i Jordanskog hirurškog društva, Saveza društava medicinskih nauka Rumunije, Udruženju ginekologa i akušera Francuske i Poljske i mnogih drugih.

Bavio se uredničkim radom u redakcijama međunarodnih časopisa.

U SANU je obavljao funkciju predsednika Međuodeljenskog odbora za biologiju humane reprodukcije i predsednika Međuodeljenskog odbora za sidu. Dobitnik je brojnih nacionalnih i stranih priznanja uključujući fracnusku Legiju časti.

Akademik Šulović ostaće upamćen po svom pionirskom pristupu istraživanju i razvoju akušerstva i ginekologije u Srbiji a naročito po doprinosu prevencije bolesti trudnica i stalnoj brizi za zdravo potomstvo kroz unapređenje akušerstva i ginekologije.

Daleko je od pomisli, da bi to bilo sve. O Bata Voji imalo bi mnogo toga da se piše. Neka ovo bude inicijlna kapisla za sve naredne istrživače koji će se svojski potruditi da javnim učine sve, pa i najmanje detalje iz života ovog najuglednijeg gradjanina “Bajne čaršije”. Koliko je on voleo svoju rodnu Kuršumliju i koliko je išao u detalje iskazujući ljubav prema svemu, izgovoriću u jednoj rečenici.“Svako ko se jednom napije vode sa Vojničke česme, on ostaje za uvek očaran svom snagom lepote  našeg zavičaja”.

Za kraj ovoga tekse, koga će, nadam se, pročitati svi koji su ikada po nešto čuli o Bata Voji,  a naročito oni koji su došli na svet zahvaljujući njemu, moraju da nadju način i sredstva da u centralnom gradskom parku, uskoro, i to u prirodnoj velični, otrkiju spomenik čovuku koji, malo je to reći, zaslužuje tako nešto.

ZDRAVO,GOVEDO MOJE!

Svi su davno otplovili u večnost.Rade, Djoka i Gića pevaju i sviraju one iste ovozemaljske pesmice sa kojima smo ispijali čaše rumenog vina, dočekivali umilna prolećna jutra a potom onako mamurni i pospani, praznih džepova, lagano otklecali do svojih kuća i toplih kreveta.

Čovek koji je znao sve gradske priče i tračeve, koji je uspešno spajao sve pokidane veze,vraćao izgubljenu nadu i veru u život i svojim, samo svojim jezikom, koga su svi razumeli i jako poštovali pa čak i onda kada vas pomiluje na sebi svojstven način: "Digni glavu,govedeo jedno. Ne tuguj, jer od tuge vajde nema",govorio bi Avram Zdravković-Avra.

Tu je i Miro "Mengelica",po zanimanju šnajder i veoma uticajan čovek u konfekciji "7.juli",gde je gazdovao njegov brat Milivoje.Osim toga, Miro je i otac najšarmantnije i najlepšte gradske devojčice a sada bake u lepim godinama, Slavice sa nadimkom "Špira" osoba koja na svoj čist i iskren način tako dugo i tako nežno čuva u svojim nedrima sve najlepše uspomene na svoju prerano izgubljenu ljubav, lokalnog lepotana, sjajnog pevača i predobrog mladića Batu Petkovića, upomćenog i po nadimku kao Bata Cana.

Kako je vreme brzo proletelo i sa sobom kao letnji vihor odnelo daleko od nas mnoge nama bliske i drage ljude. Ovo su uspomene koje ubrzavaju ritam srca i na umorne oči navlače suze koje i bez poziva poteku  i otkotrljaju se u sećanje i daleku prošlost.

Sve su to predivni gradski ljudi. Živeli su onoliko koliko im je bog iscrtao putanju kojom su išli, išli dok nisu došli do kraja.Sada kada ih više nema, ostalo je malo svedoka kadrih da otvore priču i probude mnoga zaboravljena  sećanja.

Avra je bio legenda grada. Njegova živa enciklopedija, spomenar i overeni zapisnik života koji je uzmicao, pa se primicao i na jednom strmoglavo padao u duboke ponore prepune čemera. Život je oslikavo na svoj način, po nekada grubo pa čak i vulgarno, ali malo je sagovornika s druge strane bilo koji bi se ljutio što on baš tako opisuje običan život  u gradu, što iz arhive izvlači sećanja i brojna ogovaranja prikazujući ih na svoj folirantski način, prepun šarma i glume da bi iza svega, onako kako je počinjao, sa tim istim sloganom i završavao "Govedeo moje"!

 

 Avra,Miro,Rade,Djoka i Gića

Zravkovići i Kitići na "Petkovici"

Kada nije uspeo da nadgovori i dokaže da ne laže, iz torbe i svih džepova na sakou, vadio bih slike da bi posle dugih preturanja po gomilama portreta uslikanih nekog sunčanog četvrtka i to u  parku kraj spomenika, potego neku bezveznu sliku, raširio svoje urokljive oči, pojeo ga svojim glasom, ne dajući mu da zine, dok je tvrdio:"Pa zar ne vidiš, govedo moje, da si to ti! Jel tvoja bela košulja, jel tvoj sat na ruci, jel ovo tvoje blatnjave cipele...Uzimaj, inače prodajem drugom"!

Ko je mogao da mu odoli? Uz sliku, ko zna čiju, kući je odneo i priznanicu za novih desetak slika koje će biti gotove sledećeg četvrtka kada on i društvo, ponovo slegnu u čaršiju. "Svrni kod mene u radnju al ne moj da zaboraviš pare da poneseš".

Svi su ga voleli i obožavali a on je onako ponosno prolazio gradom,svima uzvraćao sa "Zdrvo, govedo moje" i raspitivao se o svim detaljima života na selu najavljujući svoj skorašnji dolazak na guvna prepuna zrelog žita spremnog za vršidbu. "Slušaj, govedo moje, jagnje da pečeš na ražanju a rakiju u potok da hladiš."

Ni jedna utakmica "Kosanice" nije mogla da prodje bez njega. Ni jedna svadba u "Evropi" ni ispratnica na železničkoj stanici. Na sahranama nije samo bio gradski hroničar i fotograf. Bio je majstor protokola nastojeći da uvek njegova bude poslednja u tumačenju a najčešće izmišljanju, nekih verskih pravila i običaja. Kako stoje i kako se pale sveće, kako se nose venci i panaia, ko ide napred a ko pozadi...i tome slično.

Grad se budio i sa njim odlazio na počinak..Već u ranim jutarnjim satima uz kafu i bosanku, razglabao bi se i dogadjaj iz bilijar sale, gde su do prvih petlova, tukli žestoku bitku,on kao najbolji bilijar majstor u gradu i Zvezdan Kučević- Zeka, omaleno levo krilo "Kosanice" i to isključivo za piće. Izgubiš partiju i platiš turu.Tako je bilo i te hladne februarske noći kada se u zoru dogodio “skandal” o kome je grad danima prepredao sto dve varijante a priča je bila krajnje jednostavna.

Zora je svitala kada su se igrači iz biljiar sale rastajali. Avra je već stIgao kod Tiovilke u krevat dok je Zeka usput polomio malo staklo na trafici Dare Borovičanin i uzeo paklicu "Zete". Kako je noću gradske ulice prekrio tanki beli "opančar", policajci, u punoj ratnoj opremi, predvodjeni psom tragačom, nije bilo teško da dodje do Zekine kuće, gore na brdu iznad bunkera, probude ga i sa lisicama na rukama privedu kao najvećeg lopova i kriminalca. Jadnik Zeka, zbog ove “strašne” kradje, odležao je i par meseci u podrumu gradskog zatvora kao veliki kriminalac.

Zadnje mesece svog života Avra je proveo sa teškim šlogom.Taj njegov kraj,najbolje opisuje najstariji sin Boban.

Dugo se borio sa bolešću koja ga je “udarila” tamo gde je bio najači. Direktno u jezik ! Sudbina mu je  uskratio pravo da govori ali ne pravo na suze koje su se kotrljale niz njegovo naborano lice. A dok je mogao, smejao se kao malo dete, šali na svoj i račun prijatelja ispredajući priče koje je samo on znao da  osmisli i narodu protumači. Kopnio je kopnio i naprosto se ugasio.

Sve priče o Miri Mengelici, barem što se mene tiče, u drugi plan stavlja snažan portret njegove ćerke Slavice. Ona na sebi nosi veliki deo snage i karaktera ovog inače, dobrog čoveka i majstora. Pa zar to nije normalno, pitali su me mnogi koji je znaju! Jeste i ja na Slavicu tako gledam, verujući da ću konačno uspeti da nadjem ključ od njenog srca i sve priče istkane kroz život ove snažne i dinamične žene, učinim svima dostupnim. Kažem svima, jer pouzdano znam, da o njoj i njenoj lepoti i danas maštaju mnogi momci, doduše u godinama, iz naše "Bajne čaršije".

A što se tiče portreta naših gradskih cigana, usto naših  muzikanata, dosta toga sam ispisao u Blogu pod naslovom “Omaž našim ciganima”.Ne bih imao šta da dodam, ne bar u ovom prvom izdanju knjige koja će  se uskoro nači pred vama. A za dalje, videćemo šta će još od sečanja isplivati na površinu.

SEĆANJA,IZ DALEKA,NA UTAKMICU ZVEZDA-MANČESTER

Ovaj tekst darujem,uz poštovanje,čast i veliku ljubav,mom dragom komšiji Radivoju Djodiću- Djodi!

Zima je u veliko trajala.Kuršumlija je, tog 5.februara 1958.godine, bila  okovana snegom. Bilo ga je više od metar i po. Noćima je sve pucalo od teškog mraza a danju, sunce bi načas, oko podne, otkravilo zaledjene ulice kojima je osim ljudi, malo šta od saobraćaja prolazilo. Bila je to prava zimska idila kojoj smo se mi klinci, oskudno obučeni, najviše radovali. Danju bi smo bili na našim skijačkim terenima i poznatom Skijačkom polju, a uveče,već sa prvim sumrakom na  zaledjenim ulicama gde smo po nekada i do osam sati jurili svojim sankama, sličugama i brzim bobovima u želji da ako nismo juče, baš večeras, dostignemo svoj rekord. Ceo grad bi uveče odavao sliku usnule snežne lepotice sakrivene u svome sobičku iza ledom okićenih prozora i uz tiho pucketanje suve bukovine u razigranim „smederevcima“ bez kojih je bilo rizično čekati hladne i duge zime.

Noć uoči tog 5.februara sve je bilo u znaku velikog sporskog dogadjaja koji će se sutra  odigrati na jedinom stadionu koga je Beograd tada imao,stadionu JNA. Revanš utakmica izmedju Crvene Zvezde i velikog Mančester Junajteda. 

Daleko od  Beograda i stadiona JNA punih 300.km,bez televizije o kojoj se pričalo u  futuru ali sa radijom u kući,čekao se ovaj veliki sportski dogadjaj. 
Novine su se prodavale kao alva a jedini gradski kolporter, Mika Grba,  od ranog jutra bi  uzvikivao naslove iz Borbe,Sporta,Politike.

“Englezi danas padaju u Beogradu“. „Ubiće ih Borina levica i Šekijeva štikla a šta će Rajko da im radi?.Navali narode,današnje novine“.Zvezdaši su dobacivali,“Još jače a zlovoljni Partizanovci: E,baš će tako kako ti kažeš da bidne! Ima bre da puknete kao zvečka. Op trt,Mićo“,uzvraćao bih Mika uz odobravanje Mileta Rute koji se onako razdrljen sa otkopčanom košuljom do pola, ispod koje su virile snažne pekarske grudi obrasle gustom dlakom, korak po korak, primicao  „Evropi“ gde će po običaju u pratnji cigana u sitne sate lagano otići svojoj kuću uz ritmičko ponavljanje neke svoje jezičke vratolomije čije značanje je znao samo on.“O žurdi,žurdi“

Svako ko je po nešto znao o fudbalu, a u gradu malo ko ne bih odmah prihvatio ulogu Saveznog selektora, naglas je, i to iz pouzdanih izvora, tvrdio da Mančester pada a Zvezda ide u polufinale Kupa šampiona. Micko Koritar bio je zvezdaš od glave do pete.Celog dana je držao banku tek toliko da bi nervirao grupu partizanovaca okupljenih oko Mirčeta Radovanovića koji se uvek trudio da pokaže kako on sve najbolje zna.Kod njega je važilo samo jedno pravilo, ja pa ja! Bez obzira na te navijačke zajedljivosti, fudbal je u gradu bio nasušna potreba, skoro identično, kao potreba za hranom! 

Nikada niko nije prebrojao ko ima više  simpatizera. Da li Zvezda ili Partizan kao što nije razjašnjena i jedna neverovatna pojava.Odakle u najnaprednijem Topličkom selu Tularu toliki broj navijača splitskog Hajduka? Svake nedelje, kada bi "bili" igrali, na kućama tih tularaca vijorile su se zastave Hajduka! Medju strastvenim hroničarima fudbalskih zbivanjau tadašnjoj Yugi,izdvajam mog predivnog komšiju Džodu koji je tu strast preneo na sve nas ali najviše na pok.Vladu Nedeljkovića, koji je sav bio u tim pričama, ali najviše, u crveno-belim pričama. On je bukvalno živeo sa Zvezdom i za Zvezdu. Nažalost, bio je jedan od stradalnika u naletu NATO-vih ludaka čija bomba je u prvom satu bombardovanja odnela živote 13 nedužnih rezervnih oficira. U tom mudrovanju i naklapanju uz sitne zezalice zagriženih Partizanovaca, neko se seti da pogleda u sat.“Ljudi, prošlo 12! Utakmica, samo što nije počela.Sa srećom ! 

Mančester

Zvezda

Kapiteni Mitić i Folker

Bora Kostić 3:1

Poginuli

Tragedija

Danima sam pre toga i ako sam imao u kući „nevoljnog“ oca koji je bio do ušiju zagledan u Partizan, proveravo kako radio funkcioniše. Da li je sa antenom, razvučenom preko celog dvorišta, sve u redu i da li talasi Radio Beograda gadjaju pravo po sred frekfencije gde nije smelo da se čuje nikakvo krčanje niti šuštanje pogotovo ono tragično „potapanje“  glasa Raće Markovića u času kada je sve mirisalo na gol,gol,gol...Mazio sam ga i nadgledao kao malu bebu a mamu sam molio da ga mnogo ne pali i gasi jer se po nekada dešavalo, kada je bilo najglavnije, da mu pregori jedna od desetak lampi  čije sam bledo svetlucanje nadgledao svakih pola sata. Mama je uvek u takvim prilikama bila na mojoj strani i trudila se da mi udovolji u svemu. A ja sam vapio, molim te,da niko nije prišao polici postavljenoj iznad stola za ručavanje , gde smo smestili naše zlato,naš radio,marke „Nikola Tesla“ u čiju čast je iz vitrine izvučena najlepša čipka koja mu je daval posebnu draž i lepotu.

Ta zvučna kutija je bila sav moj svet. Čudo od tehnike odakle su dopirali glasovi uzbudjenih reportera, preplašnih političara i nezni vokali  Vuleta Jevtića, Zaima Imamovića, Safeta Isovića, mladih i neodoljivih: Lepe Lukić, Bebe Selimović i nadolazećih talenata koji su se jednostavno predstavljali kao Cune,Toza, Mile Bogdanović. Nije vam trebala nikakva druga muzika ako ste imali dobar radio i dobru antenu,mogli ste mirne duše, svake večeri uz radio i „Večernju reviju želja,“da se dobro oraspoložite a da pritom ne popijete ni čašicu alkohola. Ali sve to nije bitno koliko je bitno da tačno u 14,45h zagrmi Radivoje Raća Marković. 

“Dobar dan, poštovani šlušaoci. Današnji 5.februar 1958.godine, ućiće u istoriju našeg klupskog fudbala. Za ulazak u polufinale Kupa šampiona, boriće se Crvena Zvezda i veliki Mančester Junajted“....

Kapije stadiona JNA bile su otvorene tačno u podne i vrlo brzo tribine su bile ispunjene do poslednjeg mesta. Čak 55.000 navijača na tribinama. Mesta nije bilo ni za jednu iglu a nekamoli za čoveka. Stative su, da bi se dobro videle zbog snega koji je bio na terenu pre susreta, bile ofarbane crnim prugama.

Zvezda je u ljutu bitku istrčala u najboljem sastavu: Vladimir Beara - Ranko Borozan, Novak Tomić, Miljan Zeković, Jovan Cokić, Bora Kostić, Rajko Mitić, Vladimir Popović, Dragoslav Šekularac, Ljubiša Spajić i Lazar Tasić.

A Mančester: Hari Greg, Rodžer Birn, Bil Folkes, Mark Džons,  ser Bobi Čarlton, Edi Kolman, Dankan Edvards, Keni Morgans, Albert Skenlon, Tomy Tajlor i Denis Vajolet.

Navijači Crvene zvezde, međutim, već u prvih pola časa igre doživeli su pravi „hladan tuš". Zahvaljujući greškama domaćih fudbalera, Mančester Junajted je poveo sa čak 3:0 i na pomolu je bila rezultatska katastrofa.U 2. minutu, Tejlor i Vajolet su uzeli loptu Mitiću i Vajolet postiže prvi gol. U 30. minutu Čarlton oduzima loptu Kostiću i pogađa mrežu, a samo minut kasnije Spajić je u gužvi pred golom Crvene zvezde loptu kratko odbio do Čarltona koji je po treći put savladao Bearu.

Posle opšteg sumornog raspoloženja na stadionu je u drugom poluvremenu zavladala prava euforija,pošto je Zvezda odigrala čudesno drugo poluvreme, stigla do izjednačenja, pa i stvorila nekoliko šansi za pobedu!

Preokret u igri najavio je već u prvom minutu nastavka Bora Kostić, koji je snažnim udarcem iznenadio golmana Harija Grega. U 50. minutu penal za Zvezdu! Tasić kreće da izvede najstrožu kaznu i - smanjuje rezultat na 2:3. U tom trenutku navijači Zvezde kao da osećaju da njihov tim ima snage da napravi totalni obrt i čak se plasira u polufinale. Ambicije rastu kad Bora Kostić postiže izjednačujući pogodak. Nažalost, do kraja utakmice ostalo još malo vremena, bio je to poslednji pogodak na utakmici. Ukupnim rezultatom 5:4 Mančester Junajted se plasirao među četiri najbolja tima u Kupu šampiona.

Na današnji dan pre 60 godina odigrana je ta famozna utkmica koja je imala i svoje prvo poluvreme.

 Prva utakmica odigrana je 14. januara 1958. godine, po gustoj, gotovo neprobojnoj magli na prepunom „Old Trafordu". Naš tim se držao dosta dobro, čak je neko vreme i vodio pogotkom Lazara Tasića, koji je u 35. minutu oštrim udarcem iz daljine savladao Harija Grega. Domaći tim je u drugom poluvremenu počeo da juriša u talasima i svoju nadmoćnost krunisao je golovima Bobija Čarltona u 63. i Kolemana u 71. minutu. Mančester je imao još nekoliko sjajnih prilika za gol, a što je pobedio samo sa 2:1 „krivica" je našeg golmana Vladimira Beare, koga je engleska štampa u izveštajima posle meča prozvala - „Crni panter".

Posle ove utakmice igrači oba tima družili su se na prijemu koji je upriličio gradonačelnik Mančestera. Menadžer engleskog tima Mat Bezbi biranim rečima govorio je o Crvenoj zvezdi. Oduševljen igračkim sposobnostima naših igrača odbio je da prihvati ulogu favorita u revanšu, predosećajući veliku i neizvesnu borbu.
„Crvena zvezda ima sjajan tim koji igra odlično na domaćem terenu. Nama nikako ne bi odgovaralo da se utakmica igra po velikom mrazu", rekao je tada legendarni Bezbi.

Mraza je bilo ali najviše oko srca svih nas Zvezdaša,pogotovo nas udaljenih po 300 i više kilometara od Beograda koji smo ovaj poraz doživeli sa puno stresnih emocija. Mi  smo bili tužni a Partizanovci…kako ko! Neki su nas zezali, a neki su, ako ništa drugo, ćutali osim  Baneta Manitaševića, kinooperatera u bioskopu “Proleter” zagriženog Partizanovca koji je u svojim rukama držao i gradski razglas. On ga je obično koristio da najavi filmove koji su bili na repertuaru ali večeras, posle utakmice, bio je posebno nadahnut.Objavio je rezultat i razvalio jedno kolo koje je na fruli majstorski svirao Sava Jeremić. Najbolje je u svemu prošao Mile Ruta i društvo oko njega. Oni su se baš dobro zapili i ko zna kada su saznali da su  igralu Zvezda i Mančester. Ali šta da se radi osim da se veruje u ono što je naglas izgovarao Mika Grba :Polako, lopta je okrugla!

I dok smo mi plakali i tugovali, Englezi su se radovali.Zahvaljivali su na svemu i  sutra dan su odleteli preko Minhena ka svom voljenom gradu Mančesteru gde su ih čekali razdragani navijači. Posle dva neuspela poletanja, pilot je pokušao u treći put. Nije uspeo. Dogodila se katastrofa u kojoj su osmorica igrača Junajteda izgubila život. Avion sa fudbalerima, navijačima i novinarima iz Mančestera, srušio se u Minhenu u trećem pokušaju da uzleti sa aerodroma, a život je izgubilo 23. ljudi.Medju žrtvama bili su i fudbaleri: Birn, Kolman, Edvards, Džons, Tejlor, kao i rezervisti Džef Bent, Dejvid Peg i Lijam "Bili" Vilan.

U istoriji oba kluba, crnim slovima je ostao upisan taj 6.februar 1958.godine. Imao sam tada 10 godina a oni mladići u naponu snage. I danas plačem kada se setim tog tragičnog dogadjaja. Bio je to prvi veliki gubitak u životu jednog malenog, golobradog dečkića, koji ni slutio nije, kroz šta će ga život provesti u godinama koje su dolazile.

JEDNI “GLADIJATORI” ODLAZE-DRUGI DOLAZE !

Svetska teniska asocijacija, ne haje za vapaje svojih do juče prvih zvezda. Oni a i njihovi zdravstveni problemi kao da nisu razlog za neke hitne promene na profesionalnom turu koji treja koliko i jedna kalendarska godina. Zahtevi organizatora i sponzora su sve oštriji i sve žešći i malo koga u ovom času zanima, da li će Novak uspeti da sanira bolnu i hroničnu povredu lakta ili će definitivno tenisu morati da kaže zbogom. Marej pokušava da se vrati posle teške operacije na svojim kukovima a po onome što je pokazao u samo jednom gemu tokom egzibicionog meča koji je prethodio Australijen openu, biće to dug, težak i neizvestan povratak u tabor teniskih "gladijatora" čije telo se divovski nosilo sa izazovima na terenu gde su mečevi znali da traju i više od pet sati. Posle nekoliko sanacija svojih bolnih povreda i briljijantnog povratka na poziciju br.1 na ATP listi, juče je konačno na istrošenim mišićima došlo do nekog ozbiljnijeg "pucanja" zbog čega je neumorni borac Rafa Nadal bio primoran da preda meč Hrvatu Čiliću. I on odlazi na dug i neizvestan oporavak sa ozbiljnim izgledima da tenisu kaže zbogom. Ako ovoj trojci pridodamo i sajnog Nišikorija koga je teška povreda ostranila sa terena skori više od šest meseci pa nedavno oporavljenog Berdika i pametnog i racionalnog Federera, koji se posle dugog oporavka vraća na teren samo kada je siguran da neće izlagati svoje telo do potpune iscrpljenosti u dugim i po zdravlje opasnim mečevima. Na ovoj listi, koju ja nazivam, listom bivših i odlazećih asova, priključujem i rekovalescenta Vavrinku čoveka koji je znao da igra iscrpljujuće mečeve dok mu ne izraste i nova brada. I on je na ovogodišnjerm AO već u drugom kolu otputovao natrag za Evropu.

Da li je došlo vreme za smenu generacije?

Teniski svet je u ovom času podeljen u dva tabora. Jedni izražavaju žaljenje što na turnirima za duže vreme ili za uvek, neće gledati takve fajtere kakvi su bili pomenutiti velikani ovog sjajnog sporta. Ta polovina zemaljske kugle javno je na Noletovoj strani koji kao Predsednik profesionalnih igrača nastoji da otvori sa organizatorima razgovore i o nagradama na koje bi morali da računaju i oni igrači ispod 50.mesta na listi kao i pokretanje rasprave o promeni pravila koja neće više držati ovu igru u okovima nemogućih usto iscrpljujućih momenata koje očito ni konstrukcije kakva su  čelična tela Novaka, Nadala i ostaslih, ne mogu da izdrže duže od 10 godina. U ostalom, prisetite se i sami sa koliko ste žaljenja i straha iščekivali kraj meča izmedju Novaka i Mareja, s jedne i Nadala s druge strane. No bez obzira na sve, ove tragične posledice, koje su rezultat ogromne istrošenosti organizma, svetski moćnici u ovom sportu, prst upiru ka bankovnim računima svih iz grupe top 10. Tačno, oni su barem svoju koru hleba zaradili krvavim radom i svojom veštinom za koju je mali broj ljudi na planeti tako raskošno nadaren. Ali, da li je to razlog, da na kraju iz ovog sporta odu kao invalidi?

Druga grupa ljudi na njih već gleda kao na prošlost. Novi miljenici nadolaze i kao nikada do sada svi oni redom, overavaju vizu za sam vrh ATP liste, u direktnom obračunu sa dosadašnjim velikanima.

Ne može se osporiti činjenica, da je reč o sjajnim talentima za koje nema ni jedne tajne u tenisu. Svi pogledi ljubitelja belog sporta okreniti su ka njima pa naravno i gramežljive oči mahera koji sede u vrhu ATP gde se o svemu odlučuje pa i o količini novca koji će se ulagati u nagrade ali i o afirmaciji novih-starih sponzora. Oni očito, nisu radi da menjaju pravila zašta se zalažu asovi iz grupe top 10. Uživaju dok gledaju svoje nove miljenike koji će im doneti tone zelenih novčanica u čemu ih obilato pomažu svi svetski mediji koji imaju u takvoj računici svoje direktne koristi.

Bilo kako bilo,ako volite ovaj sport a još niste se navikli na nova imena koja dolaze ili ih niste upamtili, ja vam od srca skrećem pažnju na: Bugarina Grišu Dimitrova, zatim, Aleksandra Zverova, Dominika Tima, Marina Čilića, Davida Gofana, Jek Skota, Hjeun Čunga, Kajla Edmunda i Nika Kirijosa. Naravno, ovim lista nije zatvorena jer ima dosta onih koji igraju sjajan tenis a već dugo čuče na poziciju iza stotog ili ispod stotog mesta. Pitanje je dana, kada će oni bljesnuti.

KOSOVSKA DRAMA

Nema trećeg čina srpske drame na Kosovu. Još uvek smo u drugom. Zapleta koliko hoćete, neizvesnosti na pretek!

Kao stoletna bujica sve je izašlo na videlo, na dan ubistva Olivera Ivanovića, na dan sahrane a zbog jakog političkog ciklona, nove padavine doneće i nove nesreće. O tome koliko je sve tragično i trulo, unutar samog Srpskog korpusa, govori ko stigne i šta mu padne napamet.

Od živih aktera iz vremna Slobodana Miloševića, kada je sve započelo, govorio je na N1 Moma Trajković, koji za današnju neslogu Srba i politički haos, bez zadrške, okrivljuje jednopartijsku politiku Beograda koji je preko "Srpske veze" na vlast dovela nekopetentne i nesposobne ljude zanemarujući brojna imena sa liste univezitetskih profesora i prekaljenih političara gde svrstava i sebe.

“O Kosovu govore svi, osim nas koji živimo u Pokrajini. Ubistvo Olivera Ivanovića, ako se ne reši i jasno obelodani naredbodavac, i to za koji dan, uplašenom Srpskom življu ne preostaje ništa drugo nego da se seli”.

 Politika Beograda, čitaj Vučića, je po njegovom  mišljenju, remeteća i ona je doživela krah.Ta filozofija vlast, vlast, vlast, po svaku cenu u odnosu na filozofiju Albanaca teritorija, teritorija, teritorija, rezultirala je lošom pozicijom Srba u odnosu na poziciju Albanaca.

Sahrana Olivera Ivanovića

“Zajednica srpskih opština neće usrećiti Srbe na Kosovu a do nje i neće doći budući da se mi pozivamo na dogovor u Briselu a Albanci insistiraju da se osnivanje Zajednice rešava kroz odredbe aktuelnog Ustava”.

I, bilo je još podsećanja na minula vremena kada su Trajković i ostali iz  te generacije bili alfa i omega srpskog političkog korpusa koji je prolazio kroz pakao nestajanja, iseljavanja, umiranja, paljenja i uništavanja srpskih svetinja. Ono što je šokantno za sve nas, koji, priznajem, daleko manje poznajemo saituaciju na Kosovu od onih koji dole žive, to je neverovatna  količina nesloge, netrpeljivosti pa i mržnje izmedju onih koji misle da su nekada nešto značili i ovih mladjih koji su ubedjeni da ključ srpske drame sigurno drže u svojim rukama.

Ovo je vreme otvorenog nasrtanja jednih na druge pa je prirodno što se sadašnja vlast brani, od kako oni kažu, netačnih i neosnovanih optužbi pogotovo kačenje oko vrata etikete izdaica i prodanih duša i to od onih ljudi koji nikako ne  smeju da zaborave kakav su lični i grupni doprinos dali u defakto, gubljenju Kosova kao svete Srpke teritorije. Naravno, Albanci ćute i tamo gde je usporilo, nastoje da te podele pojačaju a po mogućnosti dovedu ih do onog najgoreg. Oni žele da gospodare teritorijom celog Kosova, da preostale Srbe uvere da je vlast  njihova i da su na snazi njihovi zakoni.To podržavaju svi njihovi mentori a pre svih Amerika koja ne odustaje od jačanja velike vojne baze “Bonsil” i kontrolisanje svih energetskih izvora na ovim prostorima. Ne treba zanemarivati ni ogomne prihode koji se slivaju u džepove narko mafije gde svoje uhleblje  lako naleze pored šiptara i Srbi koji su davno ostavili svoju dušu na oltar beščašća.

Ono što se Vučiću spočitava a i njegovim ljudima koji rade za interese SNS, to je uterivanje straha medju 30 hiljada onih koji se nalaze na platnom spisku Republike Srbije, da bi, ukoliko pokažu bilo kakav vid neposlušnosti, mogli da ostanu bez prihoda a to znači i bez hleba. Meni lično ovo zvuči veoma  tupavo ali ako je kojim slučajem i pola  tačno, onda sve to ukazuje da to nije normalna politika  a  da  bi  se održavala to mogu da čine samo ljudi sa dosijeima klasičnih mafijaša a ne sa dosijeima uglednih nacionalih političara sposobnih da na kraju ove drame ipak, uzdignute glave sa ostalim Srbima nastave da žive na Kosovu.

Pregovori se moraju nastaviti ali u ovakvoj atmosveri podvojenosti, teže će se dolaziti do onih ciljeva koji idu  u korist Srba. Naravno, da će to Albanci koristiti da situaciju komplikuju i dovode je do potpunog usijanja kao što se to dogodilo onoga časa kada je u etar otišla vest o ubistvu Olivera Ivanovića.

KAKO SU UMIRALA SELA I PALANKE ?

Grad je zivo za selo a selo je zavisilo od grada. Sve je bilo puno kao šipak, što narod voli da kaže. I ljudi i dece,radosti i veselja.Utabane staze i putevi, pokošene livade, obradjene njive, uplašćena sena.  Torovi puni ovaca, koza a u štalama po dva para krupnih volova i nekoliko krava muzara. U svinjcima tri pastrme za zimu i mali negovani „božićarac“ koji će narasti taman toliko da se familija osveži i nahrani posle dugog uskršnjeg posta.Bez malog brskog konjića i odanog šarplaninca, nije se moglo ništa ni raditi ni planirati.

 U svakom selu škola, učitelj ili učiteljica a u odeljenjima po 35  učenika . Leti ošišani do glave, sa velikim čuljavim ušima,utonuli u bele lanene košulje i pantalone sa svinjskim opancima na nogama. Sa jandžikom oko vrata i zastrugom punog sira i kajmaka pored proje tvrde kao kamen.Razdaljine po desetak kilometara prevaljivali su u trku, s grane na granu, kao veverice. Znali su svaki izvor, svaku trešnju i kitnjastu šumsku jagodu gde je ima i kada stiže. S jeseni su se vitlali po tankim granama oraha da ugrabe i dohvate  baš taj sa vrha pre nego što padne u gustu travu ili ga doćepa gramežljiva veverica. Kada bi ih stizala glad, zadju u tudji „krompiraš“,razgrnu nekoliko odžaka i pod vrelim pepelom ispeku ukusni krompir.Niko im to nije zamerao, niti zbog toga kudio.

Porodice su se množile i uvećavale pa nije bila retkost da je samo pod jednim krovom živelo osmoro mladunčadi, jedno drugom do ušiju, dok je na vratima, sudeći po poodmakloj trudnoći majke, kucao i deveti član.Trebalo je sve to nahraniti, obući i iškolovati i svakome  odmah kada ojača i stane na tanane nožice, naći zanimanje i po neku obavezu.

Čaršija u Kuršumliji koje više nema

Za okruglom sovrom postavljenu nasred kuće i uz ognjište, koje  se nikada nije gasilo, sedali su  svi na malim „tronošama“,stolicama sa tri nožice sa pravom na drvenu kašiku uz po koju svetlucavu aluminijumsku koje su pre neki dan u selo doneli i prodali cigani „čergati“, vešti trgovci, nekupci i prekupci ali i dobri drvorezbari koji su sa lakoćom u mekanom bukovom drvetu, dubili lepo oblikovane posude- karlice za odlaganje kuvanog mleka i kačice različitih veličina gde se  slagao tek ubrani sir i dobar domaći kajmak. Bačijom je gospodarila domaćica kuće i samo je po njenom ovlašćenju mogla da je zameni, po običaju, najstarija snaha.

U vreme okopavanja kukuruza, kosidbe dugih i travom bogatih livada, žetve uzrelog žita, podbiranja i branja pristiglih šljiva, jabuka i po koje kruške, pa sve do branja uzrelih paprika, krastavaca, bundevi i tikava, dani na selu su prolazili kao na pokretnoj traci. 

Ustajalo se sa prvim zracima sunca a legalo, tek što bi pun mesec iskoračio na videlo mirno prelazeći, santimetar po santimetar, na svom putu ka počinku i novom danu.U tim hladnjikavim septembarskim večerima, išlo se na ispomoć kod komšija da bi za koji dan svi bili na našem guvnu, gde se uz sjaj meseca, podvriskivanje i nežno zadirkivanje, komišao beli kukuruz-osmak, od čijeg je brašna,tokom zime, veoma često spravljana prava seljačka proja pečena ispod sača u vreloj crepulji.  Tako dobro ispečena , sa koricom koja je krckala pod zubima, našla se na sovri gde su več bile postavljne kalenice pune tvrdog sira i prelepog kajmaka.Za kraj večere, u malo većoj zemljanoj posudi punoj kiselog mleka, koje se seklo nožem,drobio se ostatak proje. Bio je to dezert za laku noć i tiho povlačenje u sobičke načičkane drvenim krevetima punih „dušeka“ od slame, tvrdih i neudobnih za spavanje, samo prvih par minuta pre nego što  umorno teleo namestite i utonete u dubok san,  podjednako udobno i lepo, kao san pod svilom i kadifom.

U sredu veče, po običaju, pravio se plan ko će pre svitanja sa dedom na pijačni dan u Kuršumliju. Šta se tovari i nosi  za prodaju a šta treba u gradu kupiti od zaliha za po nekoliko nedelja.

Četvrtak je bio sveti dan za selo i za grad.Od ranog jutra pristizale su kolone ljudi sa svih krajave.Najpre je u grad ulazio karavan rabadžija koji su cele noći, na desetak velih kola koje su vukli jaki i moćni volovi, iz šuma Rankovice, Gužvenika i drugih kopaoničkih obronaka,vukli na desetine kubika produžne i rezene bukove gradje kao i dobro ogrevno drvo.U gradu je funkcionisala mala berza za promet ovih šumskih „proizvoda“.Sve se brzo i lako prodavalo.Za njima su pristizale kolone volovoskih i konjskih zaprega.Jedni su  išli ka stočnoj pijaci a drugi ka gradskoj gde se prodavalo sve što je na selu radjalo.Svako je imao svoju poverljivu i probranu domaćicu koja je  spravljala najbolji sir i kajmak.Cena nije bila toliko važna koliko se uporno tražio kvalitet.Domaća jaja,kokoške,krupni petlovi,Sagonjevski krompir, razno voće iz Višesela,najbolji pasulj iz Žalice a bogato i predivno povrće,luk,salate, paškant,celer,peršun iz Labske doline iz bašti naših, u to vreme, jako dobrih komšija šiptara.

Mladež,žensko i muško, kako bi stigli u grad,išli su najpre na presvlačenje i malo osveženje, i to odmah ispod mosta na Toplici.Opanke i vunene čarape krili su u nekom od vrbaka a na noge navlačili nove sandele,najlon čarape,svilene bluzice i tanke letenje suknjice.

Najpre bi potrežili fotografa Avru koji im je ostao dužan slike od prošlog četvrtka kad su se njih par drugarica u društvu momaka, slikali u gradskom parku  u nekoliko poza. A onda bi krenuli u razgledanje izloga  sa željom da kupe neki šareni materijal za bluzicu koju će im neko u selu sašiti. Popio bi se koji Djukićev klaker a kod Selje pojela  kugla ukusnog sladoleda. Oni koji su već odavno ljubavisali,iskradali bi se i žurno zamicali  ka Vojničkoj česmi pa gore na „Mali i Veliki laz“ da tu razmene neki poljubac,zakažu veridbu i venčanje. Bilo je i seksa ali pre braka,jako,jako teško.Prvo venčanje,pa onda krevet.

U grad se dolazilo domaćinski

Stariji su trgovali i obavljali poslove ali po obavezi, zaseli bi sa prijateljima  kod „Evrope“ ,“Proleća“ ili „Kozare“ gde su ih ugostitelji čekali sa tek otvorenim buretom „Jagodinskog" ili "Pećkog“piva,čokanjčićima dobre „bosanke“ i Krstinim ćevapima koji su poigravali na tanjiru.Pušila se „Morava“, “Zeta“ i „Drava“ a razgovori vodili o svemu i svačemu.O godini koja je dobro rodila ili podbacila,o visokim porezima, politici i to o onoj Titovoj,na glas da svi čuju a oni drugi koji su nešto sebi mumlali u bradu,po običaju su velićali Kralja,Pećanca i četnike,tiho i konspirativno očajavali za vremenima koja se nikada neće vratiti!

 Kafana je uvek bila puna Žunića  sreskih načelnika,kao što je bio onaj Nušićev Jerotije,glup i opasan, ali sto posto naklonjen Dinastiji.Jedan ružna reč izgovorena protiv Kralja, značila je mesec dana "letovanja" u podrumu opštinskog zatvora.

To nije mnogo uznemiravalo večite gradske pijance i šaldjije koji su u vreme poznatih prlamentarih izbora po prvi put, mogli da biraju izmedju Obrada Lazovića, poznatijeg kao  "Živko Ludi" i Nikole Džuverovića "Akademca", kandidata za koga je po preporukama političkog rukovostva grada, trebalo "obavezno" glasati.Ali kako to biva, narod neće kako vlast hoće, pa ni Ljuba Bunardžija koji je na glas navijao sa Živka, jer je ovaj heroj sa Jastrepca,obećao narodu,da će da ukine porez na rakiju, ali je zato Šojda, uvek trešten pijan,šetao od kafane do kafane, i na glas pevao: “Glasaj te Džuverovića...“

To su bili moji prvi izbori,moja godina punolestva ali, izbori koji su izrodili gradsku opozicionu gerilu,koja je noću pisala po zidovima parole "Glasaj Živka",razbijali prozore i zaklinjali se da Korčaginov i Cvejićev kandidat- Džuverović, neće proći!Pod okriljem mraka i druga strana je smišljala svoje zlobe i pakosti.I danas se gradom priča kako je izvesni Vučina,po nalogu Korčagina,postavio eksere na ćupriji kod Spanca gde je trebo da prodje automobil sa Živkom "Ludim".Na sreću,niko nije stradao, ali je zato Vučina avanzovao i napravio zavidnu karijeru (ne)radnika.Za njim je ostao da se vuče nadimak "Ekseraš".

Jedan običan pijačni dan u Kuršumliji

Retko kada bi se ko potukao i posvadjao a odnos sa šiptarima koji su dolazili u velikom broju, ili svojim konjskim zapregama ili vozom,bio je više nego tolerantan.

Oni bi najviše kupovali stoku,ovce,krave i telad i staru garderobu opranu i opeglanu. Kada bi to završili, uzimasli bi nekoliko vekni hleba i pola kilograma marmelade i terali uz Prepolac svojim kućama.Po običaju, uz kupljeno stado ovaca, bio je i Mikica, sin poznatog golmana Alila, sa nadimkom Duda.On je obožavao životinje i verovali ile ne, znao je da od Kuršumlije do vrha Prepolca, a to vam je 20km. u jednom pravcu, da otprati to stado i da se u kasnim večernjim satima vrati kući. Svi smo drhtali, da li će  se vrati. Nije bilo greške. Duda  bi se negde oko ponoći pojavljivao iz mraka, raspoložen,veseo i ozaren divnim detinjim osmehom.Preselio se u Beograd i mislim da je karijeru završio kao upravnik parka na Klemegdanu.A večeras sam saznao, da je iz Beograda otišao u vojvodjansku ravnicu,kupio salaš, gde živi i gaji mnogo rogate stoke i pernate živine.I posle toliko godina,ljubav za životinjama, ostala je za uvek u njemu.

Četvrtkom su uglavnom svi Kuršumlijski trgovci zadovoljno treljali ruje.Miško opančar, sa svojim sinovima Draganom i Cobijem, prodao bi svu pripremljenu količinu čudnih opanaka koje je pravio od starih kamionskih guma.Zvali su ih „kovani opanci“ koji su bili neugledni ali jako jeftini i izdržljivi,naročito za strme terene po kopaoničkim selima.U „Borovu,“ vladala je prava jagma za „pirotskim opancima“ a u prodavnici do njih, gde se kupovala kolonijalna roba,Božina mama Anka i njen kolega Slobodan,nisu ni sami znali koliko su prodali litara gasa, zejtina, šećera u kockama, biskvita, kafe „Divka“ i cigareta za dedu kome je dozlogrdilo da uvija svilu od kukuruza.

Trgovci sa tekstilom su takdoje vidno smanjili svoje zalihe  štofova za pantalone i odela a naročito one šarene materijale za „rekla“.Zadovoljan je bio i potkivač Dule, čija radnja se nalazila preko puta šnajderske radionice modnog krojača-stiliste Novaka.Oborio je i „obuo“ najmanje desetak krupnih volova,konja i po neku vučnu kravu. Udarao nove potkovice,metalne pločice,očistio kopita i zadovoljnom seljaku vratio osmeh na lice.

Stotinak metara niže od njega,na samoj obali plahovite Toplice,sve je prštelo u kovačkoj radnji  porodice Zajić.Koliko je sekira,motika,krampova i riljeva izklepano ne zna im se broj.Zaići su važili kao dobre i časne zantlije koji su znali da cene i poštuju svoje mušterije.Radnju danas održava Slavko kome je meove, nakovanj i čekić u nasledje ostavio otac,bojem,šaldjija i duša od čoveka u narodu poznat kao Zajko.

U poljopeivrednoj apoteci, jedinoj u to vreme, uvek je bilo živo i zanimljovo. Čika Arsa je povremeno terao šegu, a onda pričao, kako se najbolje ostranjuje metilji, krpelj i drugi insketi, koji su ugrožavali rast stoke. Svi su ga voleli i od srca ga molili da dodje i svrati do njih ali, neka obavezno povede i Milivoja „Čkopara“ da im poštroji nemirne veprove i pomahnitale bikove, koji nasrću na sve što se kreće.

Ni brice nisu prošle loše.Bilo je mnogo brijanja i šišanja a naslušali su se raznih priča o vražbinama i vukodlacima.Radila je i pijavica.Veoma popularan je bio i Mija brica, koji je napamet znao svaku stranu „Narodnog lekara“.

O kafežijama da ne pričam.Na naše pitanje:“Kako prodjoste“ u ime tog esnafa odgovarao je poznati konobar iz „Evrope“ sa nadimkom Beli.

"Da ne menjamo "lale moje"!Još malo, pa će i kuća biti gotova."

Nisu samo zanatlije živele u Kuršumliji.Bilo je tu dobrih profesora, čuvenih lekara kao što su dr.Bora Luković,dr.Petković,dr.Cvetković.Od brojnih popova koji su bili na čelo parohije,najviše je za sebe uradio pop Trajko a za parohiju i samu gradsku crkvu,rano preminuli pop Braca.

Sklonjeni od svega,u gradu je živelo desetak jako uglednih gradjana,koje je sudbina,umesto na vrh političke hijerarhije,oterala na njeno samo začelje. Bilo su to ljudi koji su ispred sebe nosili etiketu  IBEOVACI.

Posle nekoliko mučnih godina, provedenih na Golom otoku, vratili su se u svoj grad gde su ostatak života proveli  u dugim satima uzasnog ćutanja. Sva moja nastojanja, da nekada u neko doba,nateram čika Dudu Rajevića,oca školskog druga moga najmladjeg brata Dragoljuba,poznatijeg po nadimku Džice, bili su uzaludni. Sve što mu se u tom paklu dogadjalo, odneo je sa sobom u grob. 

Sunce je već polako zaranjalo ka zapadu.Ispod mosta gde su jutros ostavljeni opanci, vunene  čarape, prekstaljke, pleteni džempari, vladala je uobičajna gužva. Za nepunih pola sata, od onih mladih, gizdavih devojčića i momaka, ponovo su postali „okrutni“ gorštaci koima je život malo podario ali zato im je dao izdržljivost i nevidjenu snagu da opstanu i uspeju i onda i onog časa, kada su napustili svoja sela i izašli jednog kišovitog oktobarskog jutra na peron železničke stanice u Beogradu,Nišu,Kraljevu,Kragujevcu ili kao kolonisti u Parabuću današnjem  Ratkovu.

 Ovu priču malo ko će od mladjih ljudi razumeti ali ljudi iz moje generacije setiće se tog zlatnog vremena kada je jedna malena srpska palanka, kakva je bila Kuršumlija, postojala i razvijala se isključivo snagom sela.Grad je bio pravi servis koji je besprekorno obavljao sve one poslove koji su potpomagali ljudima na selu da rade i napreduju.On je sejao, kosio i nosio a grad i zanatlije brinuli o svemu drugom.I svima je bilo dobro sve do onog časa dokle se nije čuo zlokobni zvuk političke trube koja nije zvala na mobiliziciju ali jeste na nešto gore, indrustrijalizaciju.Ljudima je naredjeno da beže iz sela jer selo više nikome ne treba. A kada je selo i zvanično umrlo i počelo da nestaje, sa lica zemlje i gradovi poput Kuršumlije više nisu imali  svoj osnovni smisaso opstanka.Migracija iz sela,migracija iz gradova.Opšta gužva na peronima većih stanica i prava otimačina njiva u Batajnici,Mirijevu,Sremčici,Malom mokrom lugu,Kaludjerici gde su preko noći počeli da niču novi gradovi na temeljima navika, morala i pameti donetog iz zavičaja.

Sada je vreme velike nostalgije.Svi bi hteli u zavičaj ali puteva više nema.

“Zarasle su staze moje“!

 Sećate se te pesme?