NAŠE RUŽNE NARAVI !

Intenzitet drskosti bez pokrića, umesto da se smanjuje, iz dana u dan se povećava. Svaki, pa i najmanji konflikt na ulici, pijaci,banci i marketu, ozbiljno preti da preraste u sukob sa nesagledivim posledicama. Čovek nikada ne zna ko je s druge strane. Da li je reč o naoružanoj osobi,psihopati, zavisniku ili drskom mangupu koji po navici sa "lakoćom" i bez prepreka, uredjuje svet oko sebe.Arsenal uvreda i psovki je stravičan, čak toliki da zdrav razum to ne može da shvati. Uz pominjanje majke, oca, izgleda,godina, pripadnosti, boje i mirisa, kreatori uvreda ne prezaju da prevrću po prošlosti i po grobovima. Normalan čovek mora da odreaguje ili da se okrene i postidjen ode ili da uzvrati, što je najgora varijanta.

Ko su ti ljudi koji svoju drskost,"gordost",prepotentnost,bahatost,pa čak i nadmenost,demonstriraju na ovaj nači.Foliranti,mangupi,neobrazovani i nedoradjeni likovi,biološke i svakakve druge greške. Ljudi u čiju osnovu nije ugradjena armatura deblja od "šestice".

Njihov vokabular se vrti u krug pedesetak,u vrh glave,stotinak reči sa pojmovima kao što su"brate","nakazo",idiote,"fensi","ok","super","cool"... i td. i tome slično.U gestikulaciji ne prezaju da učine i ovakav potez,kao vozač na slici.Shvativši da ne može normalno da predje ulicu,gradjanin je“iznerviran bahatošću državnog službenika, zaposlenog u Prekršajnom sudu,prokomentarisao:"Super si se parkirao"! Odgovor, u vidu srednjeg prsta, je stigao kao iz topa. 

Ako neki misle da je ovakav način demonstiranja elementarne pristojnosti i klasičnog gradjanskog vaspitanja, nešto svojstveno za nas, grdno se varaju.To nije više samo lokalni problem ili, kako često znamo da kažemo "problem balkanikus".To je problem, po kome su nas svi u Evropi prepoznali i identifikovali. On kao takav,ne prelama se samo kroz vaspitanje i obrazovanje. Svoje duge i prljave prste ispružio je i ka politici,ekonomiji,kulturi i ako hoćete i prema gostoprimstvu u čemu smo nekada bili prepoznatljivi ne samo u Evropi već i u svetu. Zbog toga za kraj želim da vam opišem jedan divan gest moga prijatelja Ivana Dinića.

Ivan priča:
-Sedim pre neke večeri pred mojom kućom.Na jednom, na kapiji se stvoriše dva maldića sa rančevima na ledjima.Uz "dobro veče",jedan od njih me je zamolio da im dozvolim da u svojim džakovima za spavanje, prespavaju i ovu toplu i sparnu letnju noč, pod mojim venjakom.Zagledam ih malo pažljivije.Upoznam se! Oni mi rekoše da su Poljaci,studenti, rodom iz Varšave i da putuju Srbijom ne bi li je bolje upoznali.
Epilog !
Sin,ja i supruga,umesto betona i dvorišta,ponudimo im sobu,kupatilo i naravno večeru.Ostali su dve neći a onda otputovali prema Madjarskoj uz svesrdnu zahvalnost i želju za skorašnji susret, ali ovoga puta kod njih u Varšavi.
Uz čestitke na potezu koji je napravio moj dragi Ivan,setih se i stoperske priče, danas velikog holivudskog stara Roberta de Nira.I on se jedne noći zatekao kod Aleksinca umoran i gladan.Kada je izgubio svaku nadu da će neko stati na njegov podignuti palac,naišao je seljak iz njive i pozvao ga da prespava kod njega kući.
Od tada je prošlo mnogo godina,ali de Niro nikada nije zaboravio ovo dobročinstvo jednog srpskog domaćina.O ovom doživljaju iz studentskih dana,tada poptuno nepoznati i anonimni de Niro, uvek sa radošću priča.Ističe to kao tipičan srpski gest gostoprimstva.Sretan sam što je Ivan  pokazao da se tradicija,ipak,nastavlja!