Karlo je bio čovek koji se voli, dobar kao hleb nasušni, ljut kao guja, odan i iskren kao dete.Svi su ga mazili i pazili i zbog toga što je bio jedino muško u porodici časnih mu roditelja Rajka i Vere Lakićević. Bio je kao barometar,kao tamni oblak koji se valja niz Toplicu a za njim užareni zraci toplog i nasmejanog letnjeg sunca.
Karlo kakvog smo ga zapamtili
Trideset godina sedeo je u trafici tu na uglu čaršijskih zbivanja i dogadjanja i trudio se,više nego iko,da mu niko i ništa ne promakne.Sa pažnjom je svako jutro odmeravo puls grada i njegovih žitelja, analizirao mušterije koji su dolazili za svoje novine:Politiku,Ekspres,Žurnal,Nin,lustrovanu,Tempo…
Čito je sa njihovih lica sve radosti,tuge i brige.Sa nekima je znao da podeli, sa većinom je sve to propratio ćutanjem i nezainteresovanim pogledom.Pa čak i bez onog “dobro jutro,kako ste…”Ne ,njegove su procene bile da je bolje otćutati.Sa drugima je odmotavo svaki detalj sa nekog dogadjaja sa utakmice a često je proveravao istinitost i prvih jutarnjih tračeva koji nisu mogli da ga mimoidju. Ostala je upamćena njegova srditost i njegov ljudski bunt u vreme inflacije. Nije moga više da odgovara na pitanja- a kolika je danas cena?Imao je svoj uradjeni semafor.
Čovek zausti pitanje a Karlo pravo medju oči karton sa ispisanom cenom.
-A jel bogati, jer to beše 50 dinara?
I ponovo odgovor bez reči, karton pa gledaj.I tako celi dan. Znao je da presedi svoju prvu smenu od pet do devet ni reč da progovori a onda bi došli dani kada niko živ nije mogao da ga nadgovori. Omiljena tema mu je bila njegov Partizan.Radovao se svim pobedamo,bio je nem i bez glasa kada bi gubio.
Jedno vreme je sedeo po kafanama,voleo da naručuje hranu a malo je jeo.Želeo je da peva a sluh ga nije služio.Po nekad bi otišao sa pićem u drugu krajnost ali sve to nije umanjivalo njegov urodjeni šarm i dobrotu koja ga je krasila.Terao je tako terao i najednom prestao.
-Gde je Karlo, pitali su ljudi.Nema ga,ne zalazi više po kafanama!
I zaista, niko ga nije video da je prešao prag neke od kuršumlijskih kafana.Skoro identičan scenario ga je zadesio kada ga je spopala opaka bolest.Otišao je u Niš,ostao tamo koliko je ostao,vratio se da u miru svoje kuće proživeo zadnje dane.I kako to obično biva, vest da je preminuo prostrujala je brzinom munje.Svi su saznali da je Karlo preminuo.
I ko zna koliko će godina ili vekova stajati trafika na uglu glavnog gradskog trga. Menjaće se tamo ljudi koji će prodavati novine,cigarete. Neki će to raditi glasnije, neko tiho i skoro nečujno ali većina nas koji su živeli sa Karlom nikada neće odviknuti a da pogledom ne potraži Karla u izlogu te male metalne kućice s kojom je stasao i u kojoj je život proveo.Nikome nije pristajala tako lepo kao njemu. Naprosto bio je to jedan neuništivi ram za portret Radomira Lakićevića Karla.
Tugujem za
tobom moj dragi voljeni prijatelju. Putuj u nebeska prostranstva i neka ti je
večna slava.
Нема коментара:
Постави коментар