EJ,MOJI KALJAVI OPANCI !

Nestaju i umiru Srpska sela. Ni suze ni leleka. U jednom trenu od kuće samo gomila.Govora nema,venaca nema. Nestaje i moje selo u vrletima Kopaonika, gde je sve davno zanemalo, gde se glas retko čuje. Ni ptice više ne doleću kao nekada. Sve ćuti i nestaje. Kuće padaju,jedna po jedna. Zidove jedu duge i hladne kiše,teški snegovi.Tu i tamo iz gomile šuta i prašine izroni po koji ram sa slikama i uspomenama iz doba kada se živelo, radjalo, ženilo, udavalo, umiralo, u vojsku odlazilo. Pogledajte ove slike i ljude na njima. Rumene i lepe srpske seljake. Domaćine. Očeve i decu koja tek stasavaju. Nema ih više u Srbiji. Nestali su za navek u  potrazi za boljim životom koga nisu uspeli da se dokopaju makar i jedan-jedini dan.

Nestaju i umiru kao ljudi !

Uz ovaj Blog prilažem i pesmu  kosaničkog Jesenjina,Miroslava Janičića-Brke. On slaže svoje pesničke emocije iz prošlosti ali kada se sve to nadje na papiru, čovek u svakom stihu prepoznaje budućnost. I kada vam se učini da ste konačno došli do te budućnosti, onda shvatate da ona zapravo tu počinje.

ПОРОДИЧНА КУЋА У ОРЛОВЦУ

Још сањам летвару од тесаног храста,
Прозоре и врата од букових крила,
Подрум; и прозор окна патуљаста,
И терасу што нам одмор душе била...

Знам даске стругане,патос смо их звали,
И голубове духа који кровом гучу,
Снивам брижну мајку док бејасмо мали,
Кад поноса гордога држала нам лучу...

Тај подрум камени-све каце у њему,
Бурад са ракијом; гостинску утеху,
И очеве беседе-стару добру тему,
Саможивље да увек сазрева у греху...

Сањам кућу своју,да мре са сновима,
И зидине камене слепомиших крила,
Снивам рушевину што капије има,
На којим је Зора кључар среће била...

Е кућо стара! Спомен ћу ти дићи,
У чамотној песми иза словне руље,
Знам да зидинама коприве ће нићи,
И да змије темељом скидаће кошуље...

Ех! Кућо громадо сурове планине,
Кућо! Предаци у праг ти се клеше,
Кућо моја јад сам све твоје тамнине,
Питаће се намерници: Чија кућа беше???

Из необјављене збирке МИРИСИ ПРОШЛОСТИ
Мирослав Јаничић-Брка

Osim u požutelim albumima, njih u stvarnosti više nema ! Ej,kada je Srbija ostala bez seljaka ! Sela su davno zamrla i svakim danom nestaju i umiru kao ljudi. Nema opela i plakanja osim tupih udaraca. Najpre dimnjaka a potom krov koji uz tužnu jeku i tresak u zaborav odnose sve. Jedan vek radjanja i umiranja, uzrastanja, momkovanja i vojevanja.

Kakvi su to bili domaćini

Dva oka plava

To je bila porodica,tri ćerke i sin !

Opustele njive su vapile za domaćinima a zardjali plugovi ispod nakrivljenih vajata postajali su eksponati u etno selima.Gedža je za uvek otišao iz zavičaja da u fabrikama Beograda podiže socijalizam i veru u bolji život.Samo su na neokrečenim zidovima, nakrivljenih  seoskih kuća,  ostali ramovi sa slikama kao i ove istrgnuta iz albuma porodice Radoslava Marića.

Od smrti, gor i je samo zaborav

Nekada je ovako bilo:seoska svadba u Užičkom kraju

JEDINSTVENO SELO U SRBIJI

Živi se u kućama od blata, bez automobila, telefona i TV-a

 Selo Trešnjica udaljeno je 50 kilometara od Kuršumlije, a u njemu žive ljudi različite starosti u desetak kuća – letvara, oblepljenih blatom koje su stare više od 100 godina. Osim šestoro meštana koji su bili spremni za razgovor, ostali su nepoverljivo, iz prikrajka pratili razgovore.

Stanovnik Trešnjice Radoljub Vitorović (78) objašnjava da to nije ništa čudno, jer nemaju kontakt sa nepoznatima ljudima.

– Mi smo kao divljač. Kada se jagnje otme iz stada, bude neko vreme samo, onda nam treba vreme i veština da ga ponovo ukrotimo i vratimo u stado, a ono neće, jer je podivljalo. Tako je i sa nama, ostavljeni smo ovde i zaboravljeni – objašnjava Radoljub.

Prema rečima Vitorovića, odlazak u vojsku bila je prilika da mladi odu iz sela i vide svet, ali sada nema obaveznog vojnog roka, pa mladi muškarci ne odlaze nigde.

Najmlađi meštanin je rođen 1982. godine, dok je najstariji Bogoje Stojković rođen 1931. godine, vitalan i još uvek jak jer se svakog jutra popne na vrh planine Treska.

– Nema ovde žive duše da sretneš. Najčešći gosti su nam vukovi. Dođu pred vrata kuće – kaže Stojković.

On kaže da nije tačno da niko ne zna da postoji to zabačeno selo bez puta, kupatila i sa kućama od blata, ali ga se samo sete pred izbore. Ovako zabačeno selo, selo bez puta, sa kućama od blata, bez kupatila, bez minimalnih uslova za život.

– Znaju mnogi da imamo desetak i više glasova na izborima. Pred izbore dođu i kažu nam šta da zaokružimo. Tad nam i donesu po malo hrane – kazao je Stojković.

Zbog nepistupačnog terena i daljine u to selo nikada nije stiglo vozilo, već su jedino prevozno sredstvo sanke, pa svaka kuća mora da ima krave ili bikove koje koriste za prevoz drva, ali i ljudi kada se neko razboli.

Kako kažu meštani, retko je da se neko razboli, ali uglavnom “trpe” bol. Ali, kad baš mora, onda su sanke jedini prevoz.

– Razbolim se, upregnemo krave, stavimo dušek na sanke, pa legem i tako me odvezu do banje – rekla je Dostana Vitorović (79) i dodala da u to selo nikada nije došao sanitet.

– Pojedine komšije i rođaci nisu bili u gradu skoro 20 godina. Razlog je nepristupačan teren, daljina, a nema nikakav prevoz. Nisu ni imali potrebu da idu u grad – objasnio je Milivoje.

Stanovnici se hrane isključivo od onoga što proizvedu, neki od njih imaju poljoprivredne penzije, dok drugi zarađuju od berbe šumskih plodova i pečuraka koje Milivoje Tomić prodaje u Lukovskoj banji i od toga kupuje osnovne namirnice koje meštani ne mogu da poizvedu kao što su brašno, so, lekovi, šećer…

Kako je objasnio Tomić, razgovarao je sa predsednikom opštine Kuršumlija, ali mu je on rekao da nema sredstava da obeća pomoć tom selu.

– U opštini Kuršumlija imaju preča posla od nas. Jedini oslonac nam je Lukovska banja koja nam je dala krevete, možemo da se pregledamo kod banjskog lekara u bilo koje vreme. Dozvolili su mi i da prodajem gostima šumske plodove – kaže Milivoje.

U selu ima dva televizora, ali nema signala, a u dva navrata su ih obilazili socijalni radnici, koji su odlučili da samo jedna osoba dobije negu i socijalnu pomoć.

Meštani kažu da ne veruju da će ih ikada neko obići i pomoći, već da će duboko u nedrima Kopaonika ostati da žive u uslovima kao u srednjem veku.

Izvor: dnevno.rs
Ovo selo  je najveća rana na duši svih  rukovodećih ljudi u opštini Kuršumlija a pre svih sadašnjem predsedniku.I ovo će otići na njegovu dušu ali on okom neće trepnuti.I kada bih hteo njegov životni gospodar Raša Ričević to mu ne bi dao.Trešnjica je udaljena od Lukovske banje nekih 20 km.Svako normalan bio ovo selo pretvorio u najatraktivniji etno prostor u Srbiji i tu dovodio sve ono koji žele suočavanje sa prošlošću i tradicijom.Selo ima i još jednu  ogromnu privlačnost.Iznad sela ,na nadmorskoj visini od 1450 m dominira masivna stena "Treska".Sa nje se pruža predivan pogled prema Nišu i to danima kada je vidljivost najbolja.Jasno se vidi Kamenički vis koji dominira iznad Niša.Sve to nisu bili razlozi da se ovo selo konzervira i pretvori u etno selo koje bi imalo šta da ponudi turistima počev od  šumskih plodova pa do proizvoda od mleka i suvog mesa.Siguran sam da bi u tom slučaju selo imalo perspektivu a sada,voljom i nebrigom kuršumlijskog bosa i čoveka koji se pita o svemu i koji odlučuje o svemu, osudjeno je na izumiranje,kao i mnogo druga sela u okolini Lukovske Banje. Štava, Mrče, Šipovac, Parduse,Željevo...