Najpre, ide moj komentar a onda teks zbog koga sam ga napisao! Reč je o naslovu "Vučić protiv Nikolića:još jedno oceubistvo" iz pera Predraga Popovića,bivšeg bliskog saradnika Aleksandra Vućića a svojevremno i glavnog i odgovornog urednika"Pravde",u to vreme zvaničnog glasila SRS ali i ostale radikalne opozicije.
Gospodine Popoviću,
Čitam vaše tekstove sa intimnih sastanaka sa Vučićem iz
vremena kada ste valjda bili prijatelji.Vidim, da ste nakupili obilje
provokativnih materijala koje sada publikujete sa namerom da predsednika Vlade prikažete u svetlu "političkog ološa" sa
kojim Srbiju čeka propast !
Moram da vas podsetim, da vaše tekstove čitamo i mi koji
nismo nikada bili politički sledbenici
onoga zašta su se zalagali Šešelj, Nikoli
i Vučić a ni ostali politički lideri "žutih","crvenih" i ne
znam kojih boja. Jednostavno, mi kao lojalni gradjani ove zemlje, ne zaraženi
virusom brojnih političkih intriga, poštujemo i uzdamo se u instituciju
predsednika Vlade kao i Predsednika države Srbije uvereni, da oni koji su se kandidovali za ta mesta dobro znaju težinu tih funkcija.Vi na njih gledate na jedan
podsmešljiv, podrugljiv i pocenjivački način, čime svima nama emitujete jasnu
poruku da se ne nadamo ničemu dobrom.
Ja lično, nemama ni jednu zamerku na dosadašnje aktivnosti Vučića, Nikolića i Dačića na planu oporavka posrnule ekonomije zemlje koja je u proteklim decenijma bila izložena permanentnom uništavanju i razvlačenju putem najbrutalnijih krađa. Tačno, želje su jedno a realnost drugo ali, doveka se ne može živeti od laži !
Ja lično, nemama ni jednu zamerku na dosadašnje aktivnosti Vučića, Nikolića i Dačića na planu oporavka posrnule ekonomije zemlje koja je u proteklim decenijma bila izložena permanentnom uništavanju i razvlačenju putem najbrutalnijih krađa. Tačno, želje su jedno a realnost drugo ali, doveka se ne može živeti od laži !
Šta vi Popoviću očekujete od običnog čoveka da uradi posle
svega što sazna iz vaših tekstova?
Znate da smo umorni i iscrpljeni, pokradeni i da dugi niz
godina živimo u vrtlogu stvarnih ali i izmišljenih ekonomskih kriza valjda da
bi se lakše manipulisalo sa grogiranim ljudima. Vi ste očito orni i puni snage
da nastavite tuče,"likvidacije",politička podmetanja a da pritom ne nudute
nikakva bolja rešnja.
Hajde da skloniomo Nikolića i Vućiča ! Predložite tim koji će voditi Srbiju i u koga imamo apsolutno poverenje jer bez opšte, radne i stvaralačke podrške, nema oporavka.Opstrukcije ovog tipa su ujedno i deo specijalnog pihološkog rata u kome se sve što je dobro razgradjuje i obezvredjuje.Tu igru u Srbiji igramo od vremena Ante Markovića kada je Miloševiću zasmetao njegov ekonomski a i lični uspeh zbog čega je ovaj uspešni predsednik vlade, tadašnje Jugoslavije, morao odmah da padne.Taj scenario se ponavlja do dana danšnjeg.
Naša sadašnja kriza nije tajna i tabu tema.Svi znamo da se 1 posto lopova nenormalno obogatio a da 99 posto populacije se suočava sa niskim standardom,nedostatkom posla i svake realne nade da ovde ima NADE !
Naša sadašnja kriza nije tajna i tabu tema.Svi znamo da se 1 posto lopova nenormalno obogatio a da 99 posto populacije se suočava sa niskim standardom,nedostatkom posla i svake realne nade da ovde ima NADE !
Sada pljujete po Vučiću, Nikoliću, kada im se klanja cela
Srbija! Znate kada ćete ubediti birača
sa juga ili severa da se okrenu protiv njih dvojice, njihovih žena, dece i njihovog urodjenog mentalnog
pokvarenjaštva-nikada. Ne bar u skorije vreme.Kasno ste se setili da otvorite svoje tajne arhive i narodu objavite sve ono što ste zajednički delili.
Tito je sedameset godina vladao,ispostaviće se,sa lažnim identitetom ali je na kraju uspeo da postroji sve lidere sveta koji su došli da mu se poklone. Izborio se da bude sahranjen na najlepšem mestu u Beogradu i da ko mrtav,svakog 25.maja, okuplja hiljade Jugonostalgičara.Vi ne verujete, ali ima mnogo ljudi koji veruju, da je Vučić, pogotovo on, promenio ćud i da je sada drugi čovek. Da sačekamo i vidimo !
Tito je sedameset godina vladao,ispostaviće se,sa lažnim identitetom ali je na kraju uspeo da postroji sve lidere sveta koji su došli da mu se poklone. Izborio se da bude sahranjen na najlepšem mestu u Beogradu i da ko mrtav,svakog 25.maja, okuplja hiljade Jugonostalgičara.Vi ne verujete, ali ima mnogo ljudi koji veruju, da je Vučić, pogotovo on, promenio ćud i da je sada drugi čovek. Da sačekamo i vidimo !
Pišite otvoreno da li postoji neka druga opcija da se i u
ovakvom stanju izvuče nešto dobro i korisno za narod pa na to da nalegnemo svi
odreda. Sve ovo je otišlo predaleko da bi se neko sa tim poigravo na jedan
nonšalantni način.
Pitam se, ako se vaša opcija obistini,u kojoj zemlji će
živeti Vućić i Nikolić a da budu pošteđeni opšteg narodnog gneva?
Zapanjeni smo vašim "dokazima" o kakvim se sve "dvorskim
intrigama" radilo i radi u porodicama Vučić i Nikolić ili je to možda, plod vaše bujne mašte ! Uveravate nas kako jedna i druga strana koriste najprljaviji "spin" u PR komunikacijama. A on se pravi po formuli:izmisli se laž, objavi i u istom izdanju demantuje ili okrivi drugu političku opciju.Tek, da se druga strana ne seti odakle duva vetar.
Pa sad vidite, u kakvom su srostvu političari i mediji !
O kakvom je ličnom bogastvu familije Nikolić reč i sa kakvim "umetničkim" kapacitetima raspolaže Dragica Nikolić!To prilično ubedljivo prezentirate vašoj čitalačkoj publici! Kao da velite, "čitaj narode, pa se krsti levom i desno, a ako ti se ne svidja,nema veze, baci ga na djubre ili ga "uknjiži" u pamćenje kao još jednu novu "dvorsku intrigu".
Pa sad vidite, u kakvom su srostvu političari i mediji !
O kakvom je ličnom bogastvu familije Nikolić reč i sa kakvim "umetničkim" kapacitetima raspolaže Dragica Nikolić!To prilično ubedljivo prezentirate vašoj čitalačkoj publici! Kao da velite, "čitaj narode, pa se krsti levom i desno, a ako ti se ne svidja,nema veze, baci ga na djubre ili ga "uknjiži" u pamćenje kao još jednu novu "dvorsku intrigu".
Vi prognozirate i skoriju " političku likvidaciju
Nikolića" i to od strane "oceubice" Vučića i tim povodom
pozivate narod da se okrene protiv njega. Do juče ste nas ubeđivali da su
Nikolić i Vućić pravo rešenje a sada da su oni propast Srbije!
Kada je već tako, imam i ja poruku za vas,za vaše
istomišljenike,za političare svih fela i boja koji su sjebali Srbiju i za
njihove medije koji nam svakog jutra razglavljuju ono malo zdravog razuma što
nam je ostalo..
Ostavite nas na miru i nosite se u tri l.p.m.
 |
Da li je ovo stvarni ili samo politički zagrljaj ? |
Вучић против Николића: још једно оцеубиство
Александар Вучић није обичан,нормалан злочинац.Пун је свет
поремећених, тривијалних ликова, који врше најстравичнија злодела, али
само је Вучић серијски оцеубица. Милошевић је буквално ликвидирао
Стамболића, Ђинђић само политички Мићуновића, Динкић Лабуса, Ђилас
Тадића…Дупло неморалнији, Вучић је уништио обојицу својих очева, прво
Војислава Шешеља, а онда и Томислава Николића. Човек који је два своја
кључна политичка „оца“ издао, издигао је себе на ниво неприкосновеног
владара Србије. О генези његовог издајства и „оцеубиства“, пише Предраг
Поповић, некадашњи Вучићев пријатељ и главни уредник дневне Правде и
Национала
Да би успео, Томислав Николић је у своју политичку каријеру уложио све што је имао и могао. На сцену је ступио као антикомунистички јуришник Вељка Губерине. После првог изборног неуспеха, разбио је Народну радикалну странку и направио Српску радикалну странку. Са својим идолом, кумом и „новим братом“ Шешељем носио је глогов колац у Кућу цвећа да прободе кумровачког вампира Броза. У време Милошевићевог режима био је хапшен, затваран и пребијан у Скупштини. Храбро се обрачунавао и с лидерима ДОС-а, јавно позивајући на двобој Чеду Јовановића, Ђинђићу је најављивао смрт. Батинама је претио Владану Батићу и Драгану Веселинову, а кајао се што 6. октобра 2000. није био пред Народном банком да Динкића убије као зеца. У Скупштини се тукао с колегом Браниславом Поморишким и полицајцима.
У наступу нежности, признао је да само Марјана Ристичевића не би ликвидирао, јер о њега „ни сабља не може да се окрвави“.
Жестоке националистичке ставове доказивао је у пракси. Крајем 1991. прикључио се крагујевачкој добровољачкој јединици, која је провела неколико месеци у Славонији. За заслуге у борби за ослобођење васколиког српства две године касније на Романији је промовисан у чин четничког војводе.
После потписивања Дејтонског споразума, позивао је издајника Милошевића да се убије. Кад је НАТО бомбардовао Србију, Николић је сина Радомира послао у војску, обећавајући да ће, ако дође до копнене интервенције, заједно с другим сином, Браниславом, узети пушку и отићи на Косово. Већ тада је у добровољце уписао и тек рођеног унука Димитрија. Николић је са Шешељем делио добро и зло. Много је жртвовао, много је и добио.
С растом политичког рејтинга, стизали су и станови, аутомобили, паре. На сурчинском аеродрому, кад је испраћао вођу на Службени пут у Хаг, после последње кафе, конобару који је донео рачун Тома је мудро рекао: „Шешељ ће да плати за све“. Пророчанство се испунило. За све што су заједно радили, платио је само Шешељ. Николић је прогутао кокарду и беџ „Стоп хашкој тиранији“ и уз несебичну помоћ страних дипломата и домаћих тајкуна демолирао СРС. Током раскола трпео је клетве и најбруталније претње, а добио је и неколико шамара. Неколико пута је, наводно, избегао атентате које је наручивао његов бивши вођа. Упоредо с тим, упуштао се и у политичке авантуре, као што је самоубилачки штрајк глађу и жеђу, на који га је наговорио, наравно, Вучић.
На крају, упорност се исплатила. Из петог покушаја, у мају 2012. победио је на изборима и постао председник Србије.
Узалуд. Да би успео у политици, морао је да уложи све што има. Да пропадне, био му је довољан само Вучић. После свега што је претрпео, и у СРС и у СНС-у, Томислав Николић је стекао само протоколарни статус председника државе. Без странке, изгубио је реалну моћ и утицај на политичке процесе. Све му је одузео „син“ Александар Вучић
Тома је морао да зна шта га чека. Знао је с ким има посла. Знао је и Вучић, зато је лако и брзо извршио друго оцеубиство.
Тома је човеколики примат.
Бар милион пута сам у Вучићевом присуству врло ружно говорио о Шешељу. На моје тврдње да је Шешељ примитивац, преварант и лудак, Вучић је одговарао на два начин, ћутањем или, чешће, променом теме разговора. Најжешћу дисквалификацију употребљавао је само поредећи свог вођу и мене: „Имате исти карактер, много сте тешки“.
Користио је сваку прилику да у медијима истакне дивљење вођиним интелектуалним способностима, херојству и доследности у одбрани идеологије српског национализма. Док је испраћао Шешеља у Хаг, нудио се да робује заједно с њим, спреман да и сам понесе терет оптужби за ратне злочине, не заборављајући да притом запрети „бандиту“ и „ђубрету“ Ђинђићу, који је монтирао суђење „највећем живом Србину“. Заклетве у верност утамниченом див-јунаку уздигао је с нивоа странке и политике, тврдећи да ће свог „председника и пријатеља“ чекати до судњег дана. Без и мрве стида, патетично је обећавао да, кад га добије, треће дете неће крстити док се кум Шешељ не врати. Кад је шеф радикала штрајковао глађу у Хашком трибуналу, Вучић је у Београду постио на води и хлебу, молећи се за спас душе и тела свог идола. Како је који функционер напуштао СРС, тако би се на њега обрушавао бес младог генералног секретара, најагресивнијег Шешељевог кербера у отаџбини. На отпаднике је бацао клетве, клевете и увреде, доказујући да свако ко изда Шешеља, издаје Србију и српство.
Такве јавне иступе, на дискретнијим брифинзима у кабинету у Магистрату и у свом стану у „Ју бизнис центру“ растеретио је само претераних излива емоција, не престајући да се заклиње у верност вођи. Ни најближим сарадницима није остављао простор за неспоразум, за сумњу у његову лојалност. У прво време по Шешељевом одласку у Хаг, Вучић је хвалисаво наглашавао како га шеф зове пет пута дневно, и да дуже прича с њим него са својом супругом Јадранком и синовима.
Преда мном, Вучић, док се није трансформисао у напредњака, никада није изрекао ни једну ружну реч о Шешељу.
С друге стране, Тому није штедео. Јавно је презентовао дужно поштовање према заменику председнику СРС-а, а и у приватним сусретима, у мом присуству, обраћао му се на исти снисходљив начин, без интимизације, ословљавајући га са „Ви“. Истовремено, чим би Тома окренуо леђа, Вучић би почео да му се руга, увек с истим жаром.
У јесен 1995, Николић је објавио књигу „Писмо са адресом“. Док сам с њим, тим поводом, правио интервју у скупштинском ресторану, с нама је седео Вучић. Кад смо завршили посао, Тома је отишао за други сто, да руча. Питао сам Вучића да ли је читао ту књигу.
- Нисам, али сигуран сам да је добра. Тома пише као Достојевски. Десном руком – заблистао је млади радикал врхунским хумором. – Тома је врло начитан, одувек је волео лепу књижевност. Годинама је шетао крагујевачким гробљем и читао епитафе на надгробним споменицима. Али, немој то да му помињеш, он мисли да је епитаф име неког страног дипломате.
Да би потврдио исправност својих потцењивачких ставова, показао је главом у Томином смеру и рекао:
- Погледај како једе. Не приноси кашику устима, него спушта главу. Човеколики примат, заостао у развоју!
Ипак, то га није спречавало да у витрини на видном месту, одмах испод Шешељевих, сложи и све Томине књиге. А имао је шта. Пратећи Шешељев ауторски ритам, Николић је у издању СРС-а објавио чак 24 импозантна дела, мање ласцивних наслова, али с једнаким доказима савременог српског политичког бешчашћа.
- За разлику од Томе, ја сам бар прелистао две-три његове књиге. Он укупно није у рукама држао толико књига -смејао се Вучић.
Кад су Владимир Беба Поповић и Наташа Кандић, крајем 2005, у медије пласирали оптужбе да је Томислав Николић у Антину убио неколико стараца и пијан их бацао у бунар и базен, Александар Вучић је устао у одбрану свог шефа. Уз себи својствену хистерију, обрушио се на лажљиве тужибабе, пре свега на Кандићку. Шокиран тежином увреде Николићеве части, претио јој је финансијском казном и дугогодишњом робијом. Тако је причао у јавним наступима. Далеко од камера, износио је много другачије доказе Николићеве невиности.
- Чуј, Тома вршио ратне злочине!? Ма, он је војвода од казана. У та два-три месеца, колико је провео у Славонији, пекао је ракију и пекмез. Метка није испалио. Једина ватра с којом се сусретао била је она с роштиља, а на њу је јуначки одговарао комадима свињетине. Како је он ратовао, добро смо и прошли. Додуше, чуо сам да је заиста пролио крв за своју отаџбину. Али, тамо у Бајчетини, кад се потукао с неким комшијом око међе – тврдио је Вучић.
Драгица, најмилија Томина некретнина
Као генерални секретар СРС-а, Вучић никада није ништа ружно говорио о Шешељевој породици. Да, понекад би признао да га нервира Јадранкино арогантно понашање, али увек се трудио да буде свим Шешељима на услузи. Николу, најстаријег Војиног сина, запослио је у „Правди“, а његов једини радни задатак био је да дође по плату. Так касније, кад је пукла радикалска тиква, увређен што му Шешељ проклиње децу, уз обавезну патетику, тобож уздржавајући се од оговарања тврдио је да је Никола пропалица коме је он, Вучић, отплаћивао астрономске коцкарске дугове за које ни Војислав није знао. За остале Шешељеве синове говорио је да имају шансе за успех у животу, немају очев карактер, повукли су на маму.
Николићеву породицу није штедео увреда и подсмеха. Посебно му је била инспиративна Драгица.
У време док сам уређивао „Правду“ Вучић ме назвао и затражио да пошаљем новинарску екипу на „догађај дана“.
- Послаћу ти адресу галерије у којој ће вечерас бити отворена изложба најзначајније српске сликарке – рекао је крајње озбиљним гласом.
- Ко је сликарка? Биљана Вилимон?
- Не, Вилимонка није у том рангу. Велика уметница зове се Драгица Николић. На изложби ће бити и њен муж Томислав. Молим те, нека новинари направе лепу репортажу, нахвалите је, она то воли…
- Да ли си видео њене слике? – питао сам.
- Не, видео сам њу и то ми је довољно!
И касније није пропуштао прилику да се нашали на рачун славне шумадијске самоуке сликарке. По Николићевом одласку из СРС-а, радикали су га оптужили да је у Бајчетини тајкунским парама подигао „чардак ни на небу ни на земљи“ вредан 600.000 евра. Да би то демантовао и доказао да му је кућа много скромнија, Тома је прихватио Вучићев предлог и пристао је да ту вилу посете новинари „Правде“. У репортажи, поред осталих, објавио сам и фотографију дечјег купатила у коме је мозаик направила лично Драгица. Та фотка је обрадовала Вучића.
- Јел’ видиш како је то добра сликарка? – ругао се. – Чак ни моја Милица, кад је имала три године, није знала тако вешто да испуњава бојанке. Ето, Драгица је у плаво обојила коцкице у купатилу и прогласила себе уметницом. Заиста, болест је свачија…
Уметничке амбиције данашње прве даме Србије Вучића су много мање нервирале од наводне похлепе свих чланова породице Николић. Кад год би се Тома поновио неким станом или аутомобилом, Вучићу је скакао притисак.
У једном тексту у „Правди“ цитирао сам афоризам о томе како неки људи имају мрље у биографији, а има и оних мрља које су под старе дане добиле биографију.
- Да ли си то писао о Томи? – питао је Вучић. – Ако јеси, тачно си га описао. До 1998, док није ушао у владу и упознао тајкуне, Тома је био као црквени миш. Возио је неки раздрндани „југо“, а од некретнина имао је само Драгицу. Од тада је постао један од најбогатијих људи у Србији. Веруј ми, за све лоше што нам се дешава криви су управо такви похлепни бедници. Да сам хтео да се на такав начин бавим политиком и ја бих стекао огромну имовину. Неки ће рећи да сам глуп, али нека. Могу да причају о мени шта хоће, али нико не може да каже да сам од некога нешто украо или добио. Ја се не бавим политиком да би ми неко поклонио паре, стан или ауто. Не стидим се свог сиромаштва. Држим да би више требало да се стиде они који су се обогатили на нечастан начин…
О својим високоморалним ставовима и Николићевој похлепи детаљно је обавештавао медије и Шешеља, све тајно.
Чим би Тома купио неки стан, Вучић би о томе обавестио медије. Увек по истом принципу. Он пласира информацију – стан на тој и тој локацији, кошта толико и толико – и легендарно питање „Окле паре“, под условом да се у истом тексту објави и његово, Вучићево, згражавање због лажи које објављују „слуге Тадићевог режима“.
Да није Вучића, јавност вероватно никада не би сазнала да је Николић продао стан у „Ју бизнис центру“ за 140.000 евра и за исте паре у Булевару АВНОЈ-а (данас Булевару Зорана Ђинђића) купио два, од којих јефтинији кошта 250.000 евра. Такође, исти „анонимни извор“ дојавио је новинарима и да је Николић добио кредит од 450.000 евра од Хипо Алпа Адрија банке, иако не постоје законске основе за то, да би купио стан у „паметној згради“ код кинеске амбасаде на Новом Београду.
Кад је та вест објављена у „Пресу“, питао сам Вучића што податке није дао мени, да пустим у „Правди“.
- Нека „Прес“ изгура ову причу, има таквих ствари и за „Правду“. Кад дође време бавићемо се становима Томиног сина Бранислава. Још прикупљам податке, али чујем да је купио стан на Дедињу вредан 850.000 евра. Неуспешни фудбалски тренер, кога је тата сад убацио у Фудбалски савез Србије, купио је стан у истој згради у којој и Радомир Антић. Логично, колеге су. Бранислав је био помоћни тренер у Телеоптику, а Антић је узимао титуле с мадридским Атлетиком и Реалом, водио је Барселону и нашу репрезентацију. Не знам како их није срамота…
Трачеве о швалерским авантурама свих чланова породице Николић, које је Вучић ширио, нећу да цитирам овом приликом, толико су дегутантни да би их уредници цензурисали.
Истовремено, Вучић је те информације, поткрепљене документима и фотографијама, носио у Хаг, да Шешеља обавести о Николићевим коруптивним активностима, везама с тајкунима и политичким противницима, али и да докаже своју лојалност вођи. Да би их завадио, користио је сва средства. Шешељу је давао стенограме Николићевих разговора с Борисом Тадићем, а онда би Тому подјаривао причом да Шешељ намерно саботира сваку изборну кампању и обара им рејтинг како би их спречио да дођу на власт. Поред политичких компромитација, иритирао је и Шешељеву сујету. Још 2005, кад је Николић отишао на летовање, Вучић је организовао штампање и лепљење плаката с поруком: „Он ужива на Куби док му кум труне у хашком затвору“. За ту акцију врло горљиво оптужио је Горана Весића, свог сада врло блиског другара и сарадника. Исти сценарио применио је у лето 2008, непосредно после хапшења и изручења Радована Караџића Хагу и митинга на коме је убијен радикал Ранко Панић, а пред пуч у СРС, кад је Тома отишао на одмор у Турску.
Томина мумија лежи у саркофагу
За све време сарадње у „Правди“, о политичким и унутарстраначким ставовима и намерама Вучић ме никада није обавештавао, нити је преда мном са својим сарадницима разговарао о тим темама. Ипак, знао сам шта се дешава у троуглу Шешељ-Николић-Вучић.
Непосредно после председничких избора, у мају 2008, Вучић ми је први пут признао да постоји пакао у радикалском рају. Неким споредним поводом дошао је до мог стана. Као и увек, није улазио, само смо направили неколико кругова око Господар Јевремове и Браће Југовића.
Избори су завршени, Николић је тесно поражен од Тадића, СРС и ДСС нису освојили довољно мандата да формирају власт, требало им је да приволе СПС за коалицију. Исти однос пресликан је и у градској скупштини. Вучић није остављао простор за страх од могућег кршења предизборног договора о подршци Коштуничиних и Дачићевих одборника, био је апсолутно сигуран да ће ускоро бити промовисан у градоначелника Београда. Укус победе покварио је текст опет у „Пресу“, који је објавио вест да се Томислав Николић посвађао са Шешељем и да му је у очи рекао да подноси оставку на место заменика председника странке.
- Шта се то десило? – питао сам те вечери Вучића.
- Шешељ је тајно, да нама није рекао, разговарао с Коштуницом и понудио му место премијера. Не знам како је то Томи објаснио, Тома није хтео да ми детаљно прича шта се догодило, разменили смо само неколико реченица, телефоном, нисмо се ни видели. Не оправдавам његов поступак, али разумем га. Знам колико је нервозан, није му лако да поднесе све ово. Не знам… Плашим се да је Тома близу одлуке да, ако нам пропадне ова прилика, крене неким другим путем.
- Шта то значи?
- Не знам. Тома добија јасне сигнале разних утицајних људи да би било добро да се осамостали, у овој или некој другој странци. Мислим да је врло близу одлуке да се упусти у то. С једне стране, ово малтретирање више нема смисла, а, с друге, отвара му се могућност да уради нешто корисно. Кад кажем корисно, не мислим само за њега него за целу Србију. Изненадио би се кад бих ти набројао ко би све подржао такав пројекат. Има много моћних и богатих људи који су схватили да је дошло време за промене.
- Где си ти у тој причи?
Смркнути израз лица Вучић је одједном променио у широк осмех:
- Е, брате, то га сви питају. Знаш шта им каже? Свакога потапше по рамену и каже: „Вучић је моја брига, ја ћу с њим да се договорим“. Е, па, мало се преварио. Не може он да се договара у моје име, не идемо у пакету. Нека им прича шта хоће, ја ћу га уверити да греши.
И уверио га је. Док је Николић ударао темеље СНС-а, Вучић је тиховао у свом винском подруму, поручујући преко „Правде“ и „Курира“ како се повлачи из политике, бавиће се маркетингом, биће преводилац, гутач ватре, било шта… Кроз то време, слатко се ругао Томи, који је преко насловних страна вапио „Вучићу, јави се, стварно нема смисла…“ На моје питање зашто не крене својим путем, без Шешеља и Николића, дао је јасан одговор:
- Рано је. Према последњим истраживањима, радикали имају 13 одсто подршке, Тома 9, а ја 7, иако се нигде не изјашњавам. Кад бих основао своју странку сигурно бих одмах прешао и Шешеља и Тому. Али, рано је.
На крају, кад је постигао жељену цену, пристао је на трансфер у СНС. Остварио је све своје снове и Николићеве кошмаре. На првим следећим изборима, Томислав Николић је сменио Тадића, СНС је освојила мање него што је очекивала, а Вучић је уверљиво изгубио у трци за градоначелника Београда. У ноћи кад је објављено да је Србија добила новог председника, почео је егзодус Вучићевих сарадника у Николићев табор. Наивни, нису схватали да СНС, више вољом странаца него српских гласача, мора да уђе у власт. Да је остао без странке и Николић је схватио тек прекасно, зато се онолико уплакао кад је препуштао лидерску позицију Вучићу.
Николић је страдао због своје храбрости. Знао је с ким има посла, а опет се ухватио руку под руку с Вучићем. Зато сада плаћа цену. Медији под Вучићевом контролом сада се не баве Ђиласом, Тадићем, Динкићем, па ни Шешељем, али зато се детаљно обрачунавају с Николићевим летовањем, дипломатским пасошем његове таште, ценом Драгичиних хаљина, сексуалном оријентацијом саветника Антића и бесмисленим никлованим плановима председниковог пријатеља Бачевића, ескперта за копање Мораве.
И данас, иако већ побеђен, Николић представља омиљену Вучићеву мету за подругивање. Недавно, кад је дао изјаву да није задовољан брзином којом се одвија обнова Обреновца, Николић је изазвао револт Вучића.
- Тома је незадовољан? То поручује с неке турске плаже? Ја радим по цео дан, а он? Откад је постао председник као да је легао у саркофаг и обамро. Понекад га мало одмотају Драгица и Баћевић, виде да се није променио, балзамован је. Пусте га пред камере, он каже да је љут и незадовољан, па опет замре. Како га није срамота да, такав, критикује ово што радим – нервирао се Вучић на брифингу с двојицом својих кумова и једним главним уредником.
Поражавајућа је чињеница да Вучић у Србији нема искренијег и озбиљнијег противника од Николића. Иако притиснут годинама и апатијом, Тома неће без борбе прихватити улогу нове Вучићеве жртве. Ако одлучи да му се супротстави, мораће да изађе из саркофага и крене испочетка. Наравно, какав је, не заслужује моју подршку, али уверен сам да ће Николић политички надживети Вучића.
Предраг Поповић / Таблоид
Да би успео, Томислав Николић је у своју политичку каријеру уложио све што је имао и могао. На сцену је ступио као антикомунистички јуришник Вељка Губерине. После првог изборног неуспеха, разбио је Народну радикалну странку и направио Српску радикалну странку. Са својим идолом, кумом и „новим братом“ Шешељем носио је глогов колац у Кућу цвећа да прободе кумровачког вампира Броза. У време Милошевићевог режима био је хапшен, затваран и пребијан у Скупштини. Храбро се обрачунавао и с лидерима ДОС-а, јавно позивајући на двобој Чеду Јовановића, Ђинђићу је најављивао смрт. Батинама је претио Владану Батићу и Драгану Веселинову, а кајао се што 6. октобра 2000. није био пред Народном банком да Динкића убије као зеца. У Скупштини се тукао с колегом Браниславом Поморишким и полицајцима.
У наступу нежности, признао је да само Марјана Ристичевића не би ликвидирао, јер о њега „ни сабља не може да се окрвави“.
Жестоке националистичке ставове доказивао је у пракси. Крајем 1991. прикључио се крагујевачкој добровољачкој јединици, која је провела неколико месеци у Славонији. За заслуге у борби за ослобођење васколиког српства две године касније на Романији је промовисан у чин четничког војводе.
После потписивања Дејтонског споразума, позивао је издајника Милошевића да се убије. Кад је НАТО бомбардовао Србију, Николић је сина Радомира послао у војску, обећавајући да ће, ако дође до копнене интервенције, заједно с другим сином, Браниславом, узети пушку и отићи на Косово. Већ тада је у добровољце уписао и тек рођеног унука Димитрија. Николић је са Шешељем делио добро и зло. Много је жртвовао, много је и добио.
С растом политичког рејтинга, стизали су и станови, аутомобили, паре. На сурчинском аеродрому, кад је испраћао вођу на Службени пут у Хаг, после последње кафе, конобару који је донео рачун Тома је мудро рекао: „Шешељ ће да плати за све“. Пророчанство се испунило. За све што су заједно радили, платио је само Шешељ. Николић је прогутао кокарду и беџ „Стоп хашкој тиранији“ и уз несебичну помоћ страних дипломата и домаћих тајкуна демолирао СРС. Током раскола трпео је клетве и најбруталније претње, а добио је и неколико шамара. Неколико пута је, наводно, избегао атентате које је наручивао његов бивши вођа. Упоредо с тим, упуштао се и у политичке авантуре, као што је самоубилачки штрајк глађу и жеђу, на који га је наговорио, наравно, Вучић.
На крају, упорност се исплатила. Из петог покушаја, у мају 2012. победио је на изборима и постао председник Србије.
Узалуд. Да би успео у политици, морао је да уложи све што има. Да пропадне, био му је довољан само Вучић. После свега што је претрпео, и у СРС и у СНС-у, Томислав Николић је стекао само протоколарни статус председника државе. Без странке, изгубио је реалну моћ и утицај на политичке процесе. Све му је одузео „син“ Александар Вучић
Тома је морао да зна шта га чека. Знао је с ким има посла. Знао је и Вучић, зато је лако и брзо извршио друго оцеубиство.
Тома је човеколики примат.
Бар милион пута сам у Вучићевом присуству врло ружно говорио о Шешељу. На моје тврдње да је Шешељ примитивац, преварант и лудак, Вучић је одговарао на два начин, ћутањем или, чешће, променом теме разговора. Најжешћу дисквалификацију употребљавао је само поредећи свог вођу и мене: „Имате исти карактер, много сте тешки“.
Користио је сваку прилику да у медијима истакне дивљење вођиним интелектуалним способностима, херојству и доследности у одбрани идеологије српског национализма. Док је испраћао Шешеља у Хаг, нудио се да робује заједно с њим, спреман да и сам понесе терет оптужби за ратне злочине, не заборављајући да притом запрети „бандиту“ и „ђубрету“ Ђинђићу, који је монтирао суђење „највећем живом Србину“. Заклетве у верност утамниченом див-јунаку уздигао је с нивоа странке и политике, тврдећи да ће свог „председника и пријатеља“ чекати до судњег дана. Без и мрве стида, патетично је обећавао да, кад га добије, треће дете неће крстити док се кум Шешељ не врати. Кад је шеф радикала штрајковао глађу у Хашком трибуналу, Вучић је у Београду постио на води и хлебу, молећи се за спас душе и тела свог идола. Како је који функционер напуштао СРС, тако би се на њега обрушавао бес младог генералног секретара, најагресивнијег Шешељевог кербера у отаџбини. На отпаднике је бацао клетве, клевете и увреде, доказујући да свако ко изда Шешеља, издаје Србију и српство.
Такве јавне иступе, на дискретнијим брифинзима у кабинету у Магистрату и у свом стану у „Ју бизнис центру“ растеретио је само претераних излива емоција, не престајући да се заклиње у верност вођи. Ни најближим сарадницима није остављао простор за неспоразум, за сумњу у његову лојалност. У прво време по Шешељевом одласку у Хаг, Вучић је хвалисаво наглашавао како га шеф зове пет пута дневно, и да дуже прича с њим него са својом супругом Јадранком и синовима.
Преда мном, Вучић, док се није трансформисао у напредњака, никада није изрекао ни једну ружну реч о Шешељу.
С друге стране, Тому није штедео. Јавно је презентовао дужно поштовање према заменику председнику СРС-а, а и у приватним сусретима, у мом присуству, обраћао му се на исти снисходљив начин, без интимизације, ословљавајући га са „Ви“. Истовремено, чим би Тома окренуо леђа, Вучић би почео да му се руга, увек с истим жаром.
У јесен 1995, Николић је објавио књигу „Писмо са адресом“. Док сам с њим, тим поводом, правио интервју у скупштинском ресторану, с нама је седео Вучић. Кад смо завршили посао, Тома је отишао за други сто, да руча. Питао сам Вучића да ли је читао ту књигу.
- Нисам, али сигуран сам да је добра. Тома пише као Достојевски. Десном руком – заблистао је млади радикал врхунским хумором. – Тома је врло начитан, одувек је волео лепу књижевност. Годинама је шетао крагујевачким гробљем и читао епитафе на надгробним споменицима. Али, немој то да му помињеш, он мисли да је епитаф име неког страног дипломате.
Да би потврдио исправност својих потцењивачких ставова, показао је главом у Томином смеру и рекао:
- Погледај како једе. Не приноси кашику устима, него спушта главу. Човеколики примат, заостао у развоју!
Ипак, то га није спречавало да у витрини на видном месту, одмах испод Шешељевих, сложи и све Томине књиге. А имао је шта. Пратећи Шешељев ауторски ритам, Николић је у издању СРС-а објавио чак 24 импозантна дела, мање ласцивних наслова, али с једнаким доказима савременог српског политичког бешчашћа.
- За разлику од Томе, ја сам бар прелистао две-три његове књиге. Он укупно није у рукама држао толико књига -смејао се Вучић.
Кад су Владимир Беба Поповић и Наташа Кандић, крајем 2005, у медије пласирали оптужбе да је Томислав Николић у Антину убио неколико стараца и пијан их бацао у бунар и базен, Александар Вучић је устао у одбрану свог шефа. Уз себи својствену хистерију, обрушио се на лажљиве тужибабе, пре свега на Кандићку. Шокиран тежином увреде Николићеве части, претио јој је финансијском казном и дугогодишњом робијом. Тако је причао у јавним наступима. Далеко од камера, износио је много другачије доказе Николићеве невиности.
- Чуј, Тома вршио ратне злочине!? Ма, он је војвода од казана. У та два-три месеца, колико је провео у Славонији, пекао је ракију и пекмез. Метка није испалио. Једина ватра с којом се сусретао била је она с роштиља, а на њу је јуначки одговарао комадима свињетине. Како је он ратовао, добро смо и прошли. Додуше, чуо сам да је заиста пролио крв за своју отаџбину. Али, тамо у Бајчетини, кад се потукао с неким комшијом око међе – тврдио је Вучић.
Драгица, најмилија Томина некретнина
Као генерални секретар СРС-а, Вучић никада није ништа ружно говорио о Шешељевој породици. Да, понекад би признао да га нервира Јадранкино арогантно понашање, али увек се трудио да буде свим Шешељима на услузи. Николу, најстаријег Војиног сина, запослио је у „Правди“, а његов једини радни задатак био је да дође по плату. Так касније, кад је пукла радикалска тиква, увређен што му Шешељ проклиње децу, уз обавезну патетику, тобож уздржавајући се од оговарања тврдио је да је Никола пропалица коме је он, Вучић, отплаћивао астрономске коцкарске дугове за које ни Војислав није знао. За остале Шешељеве синове говорио је да имају шансе за успех у животу, немају очев карактер, повукли су на маму.
Николићеву породицу није штедео увреда и подсмеха. Посебно му је била инспиративна Драгица.
У време док сам уређивао „Правду“ Вучић ме назвао и затражио да пошаљем новинарску екипу на „догађај дана“.
- Послаћу ти адресу галерије у којој ће вечерас бити отворена изложба најзначајније српске сликарке – рекао је крајње озбиљним гласом.
- Ко је сликарка? Биљана Вилимон?
- Не, Вилимонка није у том рангу. Велика уметница зове се Драгица Николић. На изложби ће бити и њен муж Томислав. Молим те, нека новинари направе лепу репортажу, нахвалите је, она то воли…
- Да ли си видео њене слике? – питао сам.
- Не, видео сам њу и то ми је довољно!
И касније није пропуштао прилику да се нашали на рачун славне шумадијске самоуке сликарке. По Николићевом одласку из СРС-а, радикали су га оптужили да је у Бајчетини тајкунским парама подигао „чардак ни на небу ни на земљи“ вредан 600.000 евра. Да би то демантовао и доказао да му је кућа много скромнија, Тома је прихватио Вучићев предлог и пристао је да ту вилу посете новинари „Правде“. У репортажи, поред осталих, објавио сам и фотографију дечјег купатила у коме је мозаик направила лично Драгица. Та фотка је обрадовала Вучића.
- Јел’ видиш како је то добра сликарка? – ругао се. – Чак ни моја Милица, кад је имала три године, није знала тако вешто да испуњава бојанке. Ето, Драгица је у плаво обојила коцкице у купатилу и прогласила себе уметницом. Заиста, болест је свачија…
Уметничке амбиције данашње прве даме Србије Вучића су много мање нервирале од наводне похлепе свих чланова породице Николић. Кад год би се Тома поновио неким станом или аутомобилом, Вучићу је скакао притисак.
У једном тексту у „Правди“ цитирао сам афоризам о томе како неки људи имају мрље у биографији, а има и оних мрља које су под старе дане добиле биографију.
- Да ли си то писао о Томи? – питао је Вучић. – Ако јеси, тачно си га описао. До 1998, док није ушао у владу и упознао тајкуне, Тома је био као црквени миш. Возио је неки раздрндани „југо“, а од некретнина имао је само Драгицу. Од тада је постао један од најбогатијих људи у Србији. Веруј ми, за све лоше што нам се дешава криви су управо такви похлепни бедници. Да сам хтео да се на такав начин бавим политиком и ја бих стекао огромну имовину. Неки ће рећи да сам глуп, али нека. Могу да причају о мени шта хоће, али нико не може да каже да сам од некога нешто украо или добио. Ја се не бавим политиком да би ми неко поклонио паре, стан или ауто. Не стидим се свог сиромаштва. Држим да би више требало да се стиде они који су се обогатили на нечастан начин…
О својим високоморалним ставовима и Николићевој похлепи детаљно је обавештавао медије и Шешеља, све тајно.
Чим би Тома купио неки стан, Вучић би о томе обавестио медије. Увек по истом принципу. Он пласира информацију – стан на тој и тој локацији, кошта толико и толико – и легендарно питање „Окле паре“, под условом да се у истом тексту објави и његово, Вучићево, згражавање због лажи које објављују „слуге Тадићевог режима“.
Да није Вучића, јавност вероватно никада не би сазнала да је Николић продао стан у „Ју бизнис центру“ за 140.000 евра и за исте паре у Булевару АВНОЈ-а (данас Булевару Зорана Ђинђића) купио два, од којих јефтинији кошта 250.000 евра. Такође, исти „анонимни извор“ дојавио је новинарима и да је Николић добио кредит од 450.000 евра од Хипо Алпа Адрија банке, иако не постоје законске основе за то, да би купио стан у „паметној згради“ код кинеске амбасаде на Новом Београду.
Кад је та вест објављена у „Пресу“, питао сам Вучића што податке није дао мени, да пустим у „Правди“.
- Нека „Прес“ изгура ову причу, има таквих ствари и за „Правду“. Кад дође време бавићемо се становима Томиног сина Бранислава. Још прикупљам податке, али чујем да је купио стан на Дедињу вредан 850.000 евра. Неуспешни фудбалски тренер, кога је тата сад убацио у Фудбалски савез Србије, купио је стан у истој згради у којој и Радомир Антић. Логично, колеге су. Бранислав је био помоћни тренер у Телеоптику, а Антић је узимао титуле с мадридским Атлетиком и Реалом, водио је Барселону и нашу репрезентацију. Не знам како их није срамота…
Трачеве о швалерским авантурама свих чланова породице Николић, које је Вучић ширио, нећу да цитирам овом приликом, толико су дегутантни да би их уредници цензурисали.
Истовремено, Вучић је те информације, поткрепљене документима и фотографијама, носио у Хаг, да Шешеља обавести о Николићевим коруптивним активностима, везама с тајкунима и политичким противницима, али и да докаже своју лојалност вођи. Да би их завадио, користио је сва средства. Шешељу је давао стенограме Николићевих разговора с Борисом Тадићем, а онда би Тому подјаривао причом да Шешељ намерно саботира сваку изборну кампању и обара им рејтинг како би их спречио да дођу на власт. Поред политичких компромитација, иритирао је и Шешељеву сујету. Још 2005, кад је Николић отишао на летовање, Вучић је организовао штампање и лепљење плаката с поруком: „Он ужива на Куби док му кум труне у хашком затвору“. За ту акцију врло горљиво оптужио је Горана Весића, свог сада врло блиског другара и сарадника. Исти сценарио применио је у лето 2008, непосредно после хапшења и изручења Радована Караџића Хагу и митинга на коме је убијен радикал Ранко Панић, а пред пуч у СРС, кад је Тома отишао на одмор у Турску.
Томина мумија лежи у саркофагу
За све време сарадње у „Правди“, о политичким и унутарстраначким ставовима и намерама Вучић ме никада није обавештавао, нити је преда мном са својим сарадницима разговарао о тим темама. Ипак, знао сам шта се дешава у троуглу Шешељ-Николић-Вучић.
Непосредно после председничких избора, у мају 2008, Вучић ми је први пут признао да постоји пакао у радикалском рају. Неким споредним поводом дошао је до мог стана. Као и увек, није улазио, само смо направили неколико кругова око Господар Јевремове и Браће Југовића.
Избори су завршени, Николић је тесно поражен од Тадића, СРС и ДСС нису освојили довољно мандата да формирају власт, требало им је да приволе СПС за коалицију. Исти однос пресликан је и у градској скупштини. Вучић није остављао простор за страх од могућег кршења предизборног договора о подршци Коштуничиних и Дачићевих одборника, био је апсолутно сигуран да ће ускоро бити промовисан у градоначелника Београда. Укус победе покварио је текст опет у „Пресу“, који је објавио вест да се Томислав Николић посвађао са Шешељем и да му је у очи рекао да подноси оставку на место заменика председника странке.
- Шта се то десило? – питао сам те вечери Вучића.
- Шешељ је тајно, да нама није рекао, разговарао с Коштуницом и понудио му место премијера. Не знам како је то Томи објаснио, Тома није хтео да ми детаљно прича шта се догодило, разменили смо само неколико реченица, телефоном, нисмо се ни видели. Не оправдавам његов поступак, али разумем га. Знам колико је нервозан, није му лако да поднесе све ово. Не знам… Плашим се да је Тома близу одлуке да, ако нам пропадне ова прилика, крене неким другим путем.
- Шта то значи?
- Не знам. Тома добија јасне сигнале разних утицајних људи да би било добро да се осамостали, у овој или некој другој странци. Мислим да је врло близу одлуке да се упусти у то. С једне стране, ово малтретирање више нема смисла, а, с друге, отвара му се могућност да уради нешто корисно. Кад кажем корисно, не мислим само за њега него за целу Србију. Изненадио би се кад бих ти набројао ко би све подржао такав пројекат. Има много моћних и богатих људи који су схватили да је дошло време за промене.
- Где си ти у тој причи?
Смркнути израз лица Вучић је одједном променио у широк осмех:
- Е, брате, то га сви питају. Знаш шта им каже? Свакога потапше по рамену и каже: „Вучић је моја брига, ја ћу с њим да се договорим“. Е, па, мало се преварио. Не може он да се договара у моје име, не идемо у пакету. Нека им прича шта хоће, ја ћу га уверити да греши.
И уверио га је. Док је Николић ударао темеље СНС-а, Вучић је тиховао у свом винском подруму, поручујући преко „Правде“ и „Курира“ како се повлачи из политике, бавиће се маркетингом, биће преводилац, гутач ватре, било шта… Кроз то време, слатко се ругао Томи, који је преко насловних страна вапио „Вучићу, јави се, стварно нема смисла…“ На моје питање зашто не крене својим путем, без Шешеља и Николића, дао је јасан одговор:
- Рано је. Према последњим истраживањима, радикали имају 13 одсто подршке, Тома 9, а ја 7, иако се нигде не изјашњавам. Кад бих основао своју странку сигурно бих одмах прешао и Шешеља и Тому. Али, рано је.
На крају, кад је постигао жељену цену, пристао је на трансфер у СНС. Остварио је све своје снове и Николићеве кошмаре. На првим следећим изборима, Томислав Николић је сменио Тадића, СНС је освојила мање него што је очекивала, а Вучић је уверљиво изгубио у трци за градоначелника Београда. У ноћи кад је објављено да је Србија добила новог председника, почео је егзодус Вучићевих сарадника у Николићев табор. Наивни, нису схватали да СНС, више вољом странаца него српских гласача, мора да уђе у власт. Да је остао без странке и Николић је схватио тек прекасно, зато се онолико уплакао кад је препуштао лидерску позицију Вучићу.
Николић је страдао због своје храбрости. Знао је с ким има посла, а опет се ухватио руку под руку с Вучићем. Зато сада плаћа цену. Медији под Вучићевом контролом сада се не баве Ђиласом, Тадићем, Динкићем, па ни Шешељем, али зато се детаљно обрачунавају с Николићевим летовањем, дипломатским пасошем његове таште, ценом Драгичиних хаљина, сексуалном оријентацијом саветника Антића и бесмисленим никлованим плановима председниковог пријатеља Бачевића, ескперта за копање Мораве.
И данас, иако већ побеђен, Николић представља омиљену Вучићеву мету за подругивање. Недавно, кад је дао изјаву да није задовољан брзином којом се одвија обнова Обреновца, Николић је изазвао револт Вучића.
- Тома је незадовољан? То поручује с неке турске плаже? Ја радим по цео дан, а он? Откад је постао председник као да је легао у саркофаг и обамро. Понекад га мало одмотају Драгица и Баћевић, виде да се није променио, балзамован је. Пусте га пред камере, он каже да је љут и незадовољан, па опет замре. Како га није срамота да, такав, критикује ово што радим – нервирао се Вучић на брифингу с двојицом својих кумова и једним главним уредником.
Поражавајућа је чињеница да Вучић у Србији нема искренијег и озбиљнијег противника од Николића. Иако притиснут годинама и апатијом, Тома неће без борбе прихватити улогу нове Вучићеве жртве. Ако одлучи да му се супротстави, мораће да изађе из саркофага и крене испочетка. Наравно, какав је, не заслужује моју подршку, али уверен сам да ће Николић политички надживети Вучића.
Предраг Поповић / Таблоид
Нема коментара:
Постави коментар