POLITIČKA NEKROFILIJA!

Pojavio se očekivano,otišo prebrzo! Ispostaviće se, da iskrenih prijatelja nije imao a od onih koji su se muvali oko njega, sa daleko tanjim intelektualnim vrednostima,dobijo je malo.Šta mu je  drugo preostalo, nego da se uzada u sebe i krene punim gasom da trči svoj životni maraton uveren da će ka cilju otpasti svi bolešljivi, fizički slabi, moralno ne doradjeni a da će se po logici priključiti neki drugi, mladji i spremniji na izazovo koje je su vreme i uslovi nametnuli.U to je, u predvečerje jednog političkog kraja, verovao Zoran Djindjić! 

Milošević je u jednom danu nestao.Njegov život, život njegove porodice i par upornih pristalica, bio je prebrisan, pragažen. Oni koji su bili uz njega, bez straha i kompleksa, okačili su lentu političkih poltrona, kolebljivaca, spavača i preletača i tiho se povukli u duboku zaledjinu svakog pa i sopstvernog života. Nisu postojali, glavu nisu mogli da promole, reč da izgovore. Svi su ćutali i nemo posmatrali  kadrove iz Ševeningena dok dva policajca, držeći ga pod mišice, sprovode  jednu pogrbljenu ljudsku senku sa lisicama na rukama uz  treperenje  zatvorskih sijalica koje su dopunjavale  scenografiju straha i zatvorskog užasa. Odveli su ga u ćeliju pod izgovorom da je  tu pored njega trebao da se nadje i jedan ceo narod samo da je celija bila malkice veća.Odatle je prvi put izašao sa nogama napred i uz tihi jecaj par prijatelja sahranjen u dvorištu poredične kuće. Prazne kuće, sa roletnama spuštenim do kraja i teškim gvozdenim rešetkama na vratima, koja niko već godinama nije otvarao. Kuća prazna a večna kuća pred njom, duboka i hladna.

 

Kada se zemlja slegla i otopili poslednji Balkanski snegovi, iz Haga je stigla presuda:Nije kriv ! Krivo je vreme u kome je začet i poslat iz ko zna kojih daljina,da nas vodi,savetuje a da mu bude vraćeno sa mnogo,mnogo više pakosti i mrženje nego sa trunkom ljubavi i poštovanja.

Dve različite životne priče sa istim krajem!

On,Zoran Djindjić,zaseo je na presto naroda koji je za svoje gospodare imao malo strpljenja i vremena da ih razume i podržava.Čim bi počela voda da  se muti, narod Srpski bi digao ruke i rekao, neka ga nosi voda mutna! Ubijen je svirepo, metkom za koga i danas tvrde da se ne zna od kog je čelika bio napravljen i sa koje strane je ispaljen ali se više nego sigurno zna, da je nišanilo oko čoveka kome ovo nije bila prva živa meta, kome damari nisu  zaigrali iz tuge za ubijenim čovekom, već iz nervoze ako mu kojim slučajem, nije isplaćeno sve što je dogovoreno.Uglavnom, on je svoju paklenu misiju obavio tako što od Zoranovog srca ništa nije ostalo. Nestao je u naletu vihora smrti, bolje reći, cunamija smrti, jer je  jedino tako mogao da bude i zaustavljen u odlučnim nameram da sa Srbije skine ljagu nacije ubica i zlikovaca, da prekati muke teške i neizvesne ekonomske tranzicije, da zaustavi u naletu lopove i lešinare i da za godinu dve, zakuca na vrata  Evropske unije sa pozdravom „Dobro veče,mi  smo stigli“! Ubilio su ga zlikovci i obične ljudske kukavice koje nisu mogle da se pomire sa  činjenicom da je njihovo prošlo i da njih više nema.Sahrane se sećaju svi a i standardnih rečenica:“Šta ćeš, život ide dalje!“

I od tog časa, kada je, gle mudrosti, život krenuo dalje, priče  o ubistvu Zorana Djinjdjića se ne stišavaju. Država je odradila svoj posao i na duge, doživotne robije, poslala tamo neke ljude za koje je, navodno, dokazano, da su oni ubili  premijera Srbije. I možda je to tako i možda je i pravda konačno skinula ljagu sa  lica i svetu pokazala da je dostižna ali ni to, nije ubedilo srpski narod da nekom mora da se veruje. Srbin nikome ne veruje, Srbin uvek ima svoju „tačnu“ usto i poverljivu priču o svemu i svačemu a o ovom slučaju da i ne govorimo. Ponovo se digla bura i mediji nastoje da nas još jednom ubiju svojim tekstovima iz serije političke nekrofilije. Šešelj traži da se ponovi istraga i tačno sazna ko je ubio Djindjića.Stara politička lopuža Milo Djukanović, poručuje:“Otrkrij te ko je ubio Djindjića da vam se to nebi ponavljalo!“. “Kurir“ u ime nečega i za interese nekoga, žestoko napada  Nebojšu Čovića uporno ponavljajući priču da on zna ko je ubio Djindjića jer se u taj tragični slučaj žestoko mešao. Zoran Živković tvrdi, da mu je  Engleski ambasador došao sa naredbom da baš Čović mora da sedne u premijersku fotelju a ne on!

 Čeda Jovanović je od samog početka, u veoma zanimljivoj priči,bio glavni lik koji je skupio hrabrosti da u teškim momentima ode i ubedi Miloševića da mora da se preda,ode u zatvor  a posle tri meseca bude prebačen u Hag.O njemu su ispredane razne kontraverzne priče.Svojatali su ga sa "Zemunskim klanom",ispredali priču o njegovom učešću u likvidaciji Zorana Djindjića a prava istina leži u činjenici da je on bio samo ludo hrabar mladić spreman i da pogine ali po svaku cenu sprči krvoproliće pred Miloševićevom kućom.Svi ostali ljudi koji su se gurali oko Djindjića ne zavrednjuju nikakvu pažnju jer je reč o grupi gradjna nesposobnih da vladaju ni stanjem u svojoj kući a nekamoli da upravljaju Državom.U domaćem rečniku za njih postoji jedan opisni naziv koji govori sve-idioti!

Ja ipak, duboko verujem, da je sve ovo u funkciji nekih drugih političkih igara i igrača koji nastoje da aktiviranjem mašte a samim tim i priče- „Ko je ubio Djinjdjića?“, je ništa drugo, nego zaludjivanje naroda,  kome pored svih muka i patnji kroz koje decenijama prolazi, samo fale podsećanja na ovakve gnusne zločine koji nikada neće biti ispričani do kraja. U slučaju, da ovoga puta sve krene potanko da se dokazuje, ko je i kako osmišljao likvidaciji premijera Srbije, ponovo će skočiti ona druga polovina naroda koja nikome, pod milim bogom, ništa ne veruje i proglasiti priču montiranim zloćinom nad savesti vlastitog naroda. Ovde očito nije reč o pravdi i potrebnim dokazima za ovo i mnoga druga ubistva, ovde je ipak, reč o mentalnom sklopu ovog naroda sviknutim da brzo uči ali i da brzo,jako brzo,zaboravlja! Posle toliko godina, od ubistva Zorana Djindjića, nova istraga i novi dokazi, neće ni malo ličiti na one  koji su bili odlučujući da neko presudi i slučaj  proglasi završenim ! Ali,da će već tipovana imena, zajedno sa članovima svojih porodica, biti provučena kroz najsmrdljivije blato, to se već unapred zna !