SKOPLJE 1963

Na jesen te godine krenuo sam u prvi razred Gimnazije.Kao po običaju,leta samo provodili na rekama i gradskom bazenu.A po tatinoj ideji, najmanje desetak dana,putovali smo vozovima po tadašnjoj zemlji sa ciljem da je bolje upoznamo,steknemo nova prijateljstva i učvrstimo stara.Naša brojna rodbina je manje više bila skoncentrisana u Beogradu a neki su otišli čak do Subotice, Sombora ,Novog Sada, Vršca, Kraljeva.Tog 26.jula 63.zatekli smo se u Beogradu kod tatine sestre koja je živela na Starom sajmištu u to vreme veoma atraktivnoj i posećenoj plaži izmedju dva mosta na čistoj i prelepoj reci Savi. Najednom preko Brankovog mosta počeli su zlokobno da zavijaju sirene svih raspoloživih kola hitne pomoći.Narod se u panici pitao šta se dešava.A onda je kao bomba eksplodirala vest: jutros, u osvit zore,u 5,17 minuta Skoplje, glavni grad Makedonije, sravnjen je sa zemljom. Zemljotres jačine od 6,9 strpeni po Rihteru, porušio je grad i odneo 1.000 ljudskih života a čak 3.000 njih je bilo povredjeno.Veći deo povredjenih je vojnim transportnim avionima prebačen u zdravstvene centre Srbija a po najviše u Beograd.Otuda ta panika i zavijanje sirena automobila hitne pomoći koji su jurili ka Batajničkom aerodromu da prihvate unesrećene.

Železnička stanica u Skoplju,večiti spomenik 26.julu 1963. u 5,17 minuta

Skoplje 26.jula 1963.godine

Bilo je to vreme iskrene ljudske solidarnosti koja se u takvom obimu,sa toliko emocija i iskrene ljubavi prema svim nastradalim žiteljima grada, koga smo  svi volelu,više nikada,nažalost,nije ponovila.Samo u mom rodnom gradu Kuršumliji bilo je od srca prihvaćeno desetak porodica koje su tu ostale do obnove svojih porušenih domova.Nikada takva bliskost,tolika srdačnost nije vladala medju nama kao u to vreme. Ako neko od njih pročita ovo moje sećanje neka zna da mu od srca šaljem velike pozdrave .

Jedan od njih,u to vreme veliki košarkaš Rabotničkog,Sterija Andonovski, poznatiji kao Duli, moj drug iz JNA, sećajući se tog užasnog jutra priča.

"Na prvo drmanje izleteo sam iz stana na ulicu.Kada je udario drugi talas,legao sam na zemlju u snažno zario nokte u nju ne bi li se pridržao da ne odletim ko zna kud.Ta panika i taj strah,da nemate sigurno tlo pod nogama,i danas me veoma često proganja u snu i u mojim sećanjima na taj užasni dogadjaj".

Pedeset pet godina posle ovog dogadjaja,malo je mladih s jedne i druge strane granice nezavisnih država,koji znaju po nešto o ovim julskim danima 1963.godine."Prošla je bura,stišale se strasti",kako kaže veliki Dučić i sve se zaboravilo.Danas političari izazivaju jače i strašnije zemljotrese od ovog.Šire mržnju,netrpeljivost medju ljudima i u svojim pričama stalno potenciraju sukobe,ratove i podele.Hteli bi da otimaju i ubijaju a sve radi svojih bolesnih ideja i megalomanskih želja da budu ono zašta ni snage ni pameti nemaju.

Veliki pozdrav svim mojim makednoskim rpijateljima.