Ne
ostavi me bože bez prijatelja!Grčka možda
nije zemlja pravi primer za jednu ovakvu konstataciju izvučenu iz brojnog
arsenala naših dobrih i mudrih narodnih izreka.Pogotovo,što iskrena
dobrodošlica,poštovanje,ljubav koja se ne da sakriti, isijava na licu,ajde da ne kažemo i time preteram,svakog Grka, ali svakog petog šestog e, to je već više nego sigurno.
Dovoljno
je da malo duže boravite u prestonicu turizma na Halkidici pa i sami da se
uverite koliko mesno stanovniše ljubazno i iskreno prihvata hiljade i hiljade
naših turista koji ovde borave od 15.maja, kada se sezona zvanično otvara, pa
sve do 15.oktobra, kada vam umorno i musavo more kaže,e, sada je dosta! Pustite
nas da i mi odmorimo,da plaže okupamo, talase properemo, restorane okrečimo a
naša umorna tela prinesemo dugim iscrpljujućim jesenjim i zimskim snovima.Da, i
da prebrojimo svaki evro i one graške
znoja koje su se slivale sa lica od šest ujutru pa do kasnih ponoćnih sati. Da
li je sve vredelo ovolikog truda i odricanja.
Pefkohori
! Može li neko konačno objaviti koliko je Srba boravilo tokom ovog i mnogih
drugih leta i koliko je njih tu zanoćilo,
jednu ili prosečnih deset noći. Koliko su novca ostavili moji zemljaci koje već
godinama sa uživanjem gledam sa koliko slobode i poštovanje se odnose prema
svakom kamenu i zrnu peska izvrnutim i preturenim po sotinu puta dok borave u
ovom gradu prema kome ni jednog časa ne skrivaju ljubav i iskrenu želju da mu
se vrate već do jesni ili sa prvim
prolećnim zracima toplog mediteranskog sunca.
Vole
Srbi Pefkohori,grad za koga će vam svaki meštanin reći da je naseobina dobrih i
časnih ljudi, po najviše onih koji potiču iz kontraverznih Cincarskih porodica
sviklih da rade, štede i cent sto puta okrenu dokle ga ne potroše. Ali,malo ko
će propustiti da vam kaže da je Pefkohori i prava vazdušna banja izložena
stalnim strujama hladnog planinskog vazduha sa vrha Atosa, stare planinske
gromade, koja već milinijumima stoji iznad najstarije pravoslavne države sa
svojih 20 manastira i stotinama isposnika koji su dušu svoju predali bogu.
U
hladu Atoskih čempresa, već punih deset vekova, stoluje Hilendarska svetinja
podignuta rukama Svetog Simeona i i sina mu Rastka Nemanjića- zamonašenog sa
imenom Sveti Sava.Ti vetrovi, te ruže vetrova, svake večeri prikradu se i nežno
pomiluju oznojeno lice, nagorela ledja i pokrenu vragolaste želje za velikom i
nikada ne doživljenim noćima punog meseca i ljubavi koja nadire iz srca i duše.
Nigde se tako snažno i tako emotivno ne
voli kao u Pefkhoriju dok vam blagi povetarac, sa vrha iznad 2.080 metara,
šalje poruke leta, slanog mora a u
noćima dugim i prohladnim skida mekani pokrivač sa vrelog tela željnog ljubavi
i čežnje.
Vole
Srbi Perfohori i to iz dubine duše i snagom koja se obnavlja i vrača u večerima
prohladnim dok vas ruže vetrova sa svetog Atosa podsećaju da valja živeti i
svakom danu se radovati.U tom gradu kome se vraćam više od deceniju i po tek
ovih dana, u času jedne male ljudske muke, sreo sam čoveka koga sam sasvim
svesno i odgovorno nazvao svojim prijateljem.
Dr.Kostas Lazaridis |
Dr.Kostas
Lazaridis.Za nas Srbe Kole,Kostica i još najmanje deset nadimaka izniklih iz
naše želje da mu tepamo i kažemo koliko nam je on drag i koliko ga svi mi,koji
smo imali priliku da ga bolje upoznamo, iskreno i volimo.Kole je Grk od glave
do pete ali sa dušom,srcem i armaturom tvrdog i postojnog Srbina koji me je
odmah na početku razgovora raspametio i iskreno rasplakao.
Sve
što znam i od čega živim i zašto živim, naučio sam od Srba,mojih profesora koji
su me podućili, tokom studija na Medicinskom fakultetu u Niši. Šta je to
lekarska profesija i sa koliko odanošću i humane osećanosti morate da se
odnosite prema svakom pacijentu i onome kome je nešto i onemo kome nije ništa.Moje
poštovanje i moj odnos prema Srbima koji dolaze u moju ordinaciju i na po koju
lepu reč,nije nešto o čemu valja mnogo pričati.To naprosto izlazi iz mene i
veruj te mi nema sretnijeg čoveka kada nekom mogu da pripomognem tokom
svog boravka na letovanju. Znam koliko se teško živi u Srbiji i koliko svi ti
ljudi štede ne bi li sebi priuštili
barem deset dana na moru.Jezik mi nije
barijera ni onaj sa niškim akcentom, a koliko volim i poštujem vaš humor,o tome
ne bih da pričam.
Kole
se česti zaplete u jednoj jezičkoj konstrujciju kada priča i razdvaja na „naše“
i „vaše“.A onda zastane i odlučno doktorski konstatuje „svi smo mi naši“.
Kole
potiče iz gasarbajterske porodice koja je iz Soluna otišla na rad u Nemačku,gde
se on rodio 1978.godine.On i sestra su okusili i taj život.Kada je došlo vreme,
upisao je Medicinu u Nišu gde je završio posdiplomske i doktorske studije.On je
inače spacijalista Porodične medicine i vlasnik je jednog modernog Medicinskog
centra gde pored svoje struke u pomoć često poziva i kolege iz Soluna.Pili smo
kafu kada su kod njeg ordinirali specijalista kardiolog i ginekolog.Na
recepciji ordinacije pre podne radi jedna naša beogradjanka na ćijoj karti piše Marina a po podne,po
nekada, i njegova supruga inače majka dva sina i jedne lepe
devojčice,preslikane očeve princeze.
O njegovim
lekarskim podvizima tek će se ispredati lepe priče.Svaka godina izrodi po nešto
ali slučaj iz prošle sezone ostače dugo
da se prepričava.Jedan naš čovek je dobio na plaži infarkt.Kole je bio u trenu
tu i njegova odluka da odmah pozove helikopter iz Kliničkog centra u Solunu,značili
su za pacijenta spas i novi život.Kole je bio sa njim u hilekopteru a danas
kada pričamo o tom slučaju,o čemu je pisala i Politika,on se samo nasmeši i kao
da kaže „presretan sam“!
Na
rastanku,rekao sam mu jednu istinu.Ako bi svi Srbi,koji provode leto u Pefkohoriju, imali pravo glasa,dr.Kostas Lazaridis-Kole,bio bi nadmoćno izabran za
gradonačelnika ove srpske turističke meke. Ako ne to,Srbi će ga predložiti za
mesto počasnog konzula na teritoriji cele Halkidike. Živ bio Kole,moj dragi
prijatelju!
Нема коментара:
Постави коментар