DR.LAZARIDIS KOSTA-KOLE

Ne ostavi me bože bez prijatelja!Grčka možda nije zemlja pravi primer za jednu ovakvu konstataciju izvučenu iz brojnog arsenala naših dobrih i mudrih narodnih izreka.Pogotovo,što iskrena dobrodošlica,poštovanje,ljubav koja se ne da sakriti,  isijava na licu,ajde da ne kažemo  i time preteram,svakog  Grka, ali svakog petog šestog  e, to je već više nego sigurno.

Dovoljno je da malo duže boravite u prestonicu turizma na Halkidici pa i sami da se uverite koliko mesno stanovniše ljubazno i iskreno prihvata hiljade i hiljade naših turista koji ovde borave od 15.maja, kada se sezona zvanično otvara, pa sve do 15.oktobra, kada vam umorno i musavo more kaže,e, sada je dosta! Pustite nas da i mi odmorimo,da plaže okupamo, talase properemo, restorane okrečimo a naša umorna tela prinesemo dugim iscrpljujućim jesenjim i zimskim snovima.Da, i da prebrojimo svaki  evro i one graške znoja koje su se slivale sa lica od šest ujutru pa do kasnih ponoćnih sati. Da li je sve vredelo ovolikog truda i odricanja.

Pefkohori ! Može li neko konačno objaviti koliko je Srba boravilo tokom ovog i mnogih drugih leta i koliko je  njih tu zanoćilo, jednu ili prosečnih deset noći. Koliko su novca ostavili moji zemljaci koje već godinama sa uživanjem gledam sa koliko slobode i poštovanje se odnose prema svakom kamenu i zrnu peska izvrnutim i preturenim po sotinu puta dok borave u ovom gradu prema kome ni jednog časa ne skrivaju ljubav i iskrenu želju da mu se vrate  već do jesni ili sa prvim prolećnim zracima toplog mediteranskog sunca.

Vole Srbi Pefkohori,grad za koga će vam svaki meštanin reći da je naseobina dobrih i časnih ljudi, po najviše onih koji potiču iz kontraverznih Cincarskih porodica sviklih da rade, štede i cent sto puta okrenu dokle ga ne potroše. Ali,malo ko će propustiti da vam kaže da je Pefkohori i prava vazdušna banja izložena stalnim strujama hladnog planinskog vazduha sa vrha Atosa, stare planinske gromade, koja već milinijumima stoji iznad najstarije pravoslavne države sa svojih 20 manastira i stotinama isposnika koji su  dušu svoju predali bogu.

U hladu Atoskih čempresa, već punih deset vekova, stoluje Hilendarska svetinja podignuta rukama Svetog Simeona i i sina mu Rastka Nemanjića- zamonašenog sa imenom Sveti Sava.Ti vetrovi, te ruže vetrova, svake večeri prikradu se i nežno pomiluju oznojeno lice, nagorela ledja i pokrenu vragolaste želje za velikom i nikada ne doživljenim noćima punog meseca i ljubavi koja nadire iz srca i duše. Nigde se  tako snažno i tako emotivno ne voli kao u Pefkhoriju dok vam blagi povetarac, sa vrha iznad 2.080 metara, šalje poruke leta, slanog mora  a u noćima dugim i prohladnim skida mekani pokrivač sa vrelog tela željnog ljubavi i čežnje.

Vole Srbi Perfohori i to iz dubine duše i snagom koja se obnavlja i vrača u večerima prohladnim dok vas ruže vetrova sa svetog Atosa podsećaju da valja živeti i svakom danu se radovati.U tom gradu kome se vraćam više od deceniju i po tek ovih dana, u času jedne male ljudske muke, sreo sam čoveka koga sam sasvim svesno i odgovorno nazvao svojim prijateljem.

Dr.Kostas Lazaridis

Dr.Kostas Lazaridis.Za nas Srbe Kole,Kostica i još najmanje deset nadimaka izniklih iz naše želje da mu tepamo i kažemo koliko nam je on drag i koliko ga svi mi,koji smo imali priliku da ga bolje upoznamo, iskreno i volimo.Kole je Grk od glave do pete ali sa dušom,srcem i armaturom tvrdog i postojnog Srbina koji me je odmah na početku razgovora raspametio i iskreno rasplakao.

Sve što znam i od čega živim i zašto živim, naučio sam od Srba,mojih profesora koji su me podućili, tokom studija na Medicinskom fakultetu u Niši. Šta je to lekarska profesija i sa koliko odanošću i humane osećanosti morate da se odnosite prema svakom pacijentu i onome kome je nešto i onemo kome nije ništa.Moje poštovanje i moj odnos prema Srbima koji dolaze u moju ordinaciju i na po koju lepu reč,nije nešto o čemu valja mnogo pričati.To naprosto izlazi iz mene i veruj te mi nema sretnijeg čoveka kada nekom mogu da pripomognem tokom svog boravka na letovanju. Znam koliko se teško živi u Srbiji i koliko svi ti ljudi štede ne bi li sebi  priuštili barem deset dana na moru.Jezik  mi nije barijera ni onaj sa niškim akcentom, a koliko volim i poštujem vaš humor,o tome ne bih da pričam.

Kole se česti zaplete u jednoj jezičkoj konstrujciju kada priča i razdvaja na „naše“ i „vaše“.A onda zastane i odlučno doktorski konstatuje „svi smo mi naši“.

Kole potiče iz gasarbajterske porodice koja je iz Soluna otišla na rad u Nemačku,gde se on rodio 1978.godine.On i sestra su okusili i taj život.Kada je došlo vreme, upisao je Medicinu u Nišu gde je završio posdiplomske i doktorske studije.On je inače spacijalista Porodične medicine i vlasnik je jednog modernog Medicinskog centra gde pored svoje struke u pomoć često poziva i kolege iz Soluna.Pili smo kafu kada su kod njeg ordinirali specijalista kardiolog i ginekolog.Na recepciji ordinacije pre podne radi jedna naša beogradjanka na ćijoj karti piše Marina a po podne,po nekada, i njegova supruga inače majka dva sina i jedne lepe devojčice,preslikane očeve princeze.

O njegovim lekarskim podvizima tek će se ispredati lepe priče.Svaka godina izrodi po nešto ali slučaj iz prošle sezone  ostače dugo da se prepričava.Jedan naš čovek je dobio na plaži infarkt.Kole je bio u trenu tu i njegova odluka da odmah pozove helikopter iz Kliničkog centra u Solunu,značili su za pacijenta spas i novi život.Kole je bio sa njim u hilekopteru a danas kada pričamo o tom slučaju,o čemu je pisala i Politika,on se samo nasmeši i kao da kaže „presretan sam“!

Na rastanku,rekao sam mu jednu istinu.Ako bi svi Srbi,koji provode leto u Pefkohoriju, imali pravo glasa,dr.Kostas Lazaridis-Kole,bio bi nadmoćno izabran za gradonačelnika ove srpske turističke meke. Ako ne to,Srbi će ga predložiti za mesto počasnog konzula na teritoriji cele Halkidike. Živ bio Kole,moj dragi prijatelju!