Ova slika autentično dočarava ovaj dogadjaj kod Brze Planke |
Skeleti brodova izranjali su kao aveti iz dubine reke a priče su se množile.Ne toliko o brodovima,o bolnici punoj teških ranjenika koji su se vraćali sa Istoćnog fronta već o brodovima punih opljačkanog ruskog blaga,umetničkih dela i ko zna koliko kilograma čistog zlata.To je bila priča koja je zaokupljala pažnju meštana i prenosila se skolena na kolene kao i hiljade sličnih priča o rimskom,turskom i ko zna čijem
zakopanom blagu pod tankom korom srpske zemlje.
Jedni su bili sigurni da je neko iz
stare Brze Palnake,pre nego što je potpoljena podizanjem druge brane kod
Prahova,pokupio kajmak.Tragao je i pored upozorenja da su baš ti brodovo
opasani sa tonama još uvek aktivnih mina i eksploziva i da je svako motanje oko
njih značilo i siguran oproštaj od života.Čule su se eksplozije ali nikada se
nije dokazalo da su se neki ljudi obogatili samo sa nekoliko
sanduka zlata nadjenog na jednom od potpoljenih brodova.Ljudska zloba i zavist
bila je kreativna do bola tako da je svako naredno ponavljanje ove priče
uvećavalo količinu zlata za duplo.Danas tih priča nema,ne o zlatu jer svi
veruju da je ta priča tačna prvi bi stupili u akciju Rusi i vratili u zemlju
sve što je oteto.Oni su,doduše odmah posle potapanja uklonili desetak brodova
koji su bili smetnja plovidbi zahutale ratne mašinerije koja je hitala ka
Berlinu.Više je ih nije bilo što ne znači da se neće pojaviti sada kada krene
ozbiljno čišćenje dna Dunava.
Druga čudna priča koju pamte neki
ljudi iz ovog kraja, po priči svojih starijih, odnosi se na sanitetski
brod,verovatno najveću ploveću bolnicu iz tog vremena u kojoj je bilo preko
1000 teških ranjenika vezanih za postelju.Jedan broj onih koji su mogli da
stoje na nogama iskrcao se sa ovog broda smrti a oni koji nisu mogli da se
kreću bez tudje pomoći, oni su ostali na brodu na kome je sve bilo spremno za
aktiviranje eksploziva i njegov odlazak
na dno Dunava.Svi koji su bili pri svesti znali su da će umreti za
ciljeve i ideale velikog Rajha poraženog u ovom ratu u kome je
živote izgubilo preko 50 miliona ljudi.Ali čud i vera tih Nemaca bila je jača
od svega.Toliko jaka da čovek ni danas ne zna šta da misli o tom fanatizmu koji je svet uterao u rat a njih naterao da do dana današeng budu
večiti krivci za zločine učinjene prema čovečnosti.
Imali su samo sat vremena da se
oproste od života i odigraju svoju poslednju fašističku ulogu.Većina ih je bila
na palubi,pevala himnu Nemačke,salutirala Hitleru i „odleteli“ na dno
Dunava.Vrata su bila zatovrena i pitanje je šta će sve isplivati na površinu
kada ovaj brod bude izvadjen iz reke.Sve bolničke sobe bile su pune a
meštani, pogotovo ribolovci,koji ovde love mrežama,kažu da nije bilo retkos da
pored ribe u mreži zateknu butnu kost ili druge delove skeleta.Jedan meštanin
nam je to pričao veoma potresen a njegov kolega se seća da je lično „ulovio“i
paket konzervi koje su plutale Dunavom.Naravno da smo ih otvorili i probali
jako ukusan mesni narezak.A zlato? E,na ovu temu svi sagovornici odlutaju pogledom
ka Rumunskoj obali.Ćute i
ponavljaju: “Priča se svašta“.Te ovaj,te onaj izvukao sanduk sa dukatima a jedan
sanduk sa zlatnim polugama...
Imena stradalih se
znaju ali sada treba odvojiti i njihove posmrtne ostatke i sahraniti ih na nekom
drugom mestu u Nemačkoj,naravno.
Za mene je u ovoj operaciji
najkontraverznije ime generala Valtera fon Štetnera,čovek koji je izdao naredbu
o potapanju bolnice i moćne ratne tehnike, koja se povlačila sa Istočnog fronta
i tu za uvek ostala u grobnici čelika,mina i ljudskih kostiji gde je naslagano
preko 200 brodova.
Ovom okorelom fašisti nije oko
zaigralo kada je naredio „Potapaj i brodove i ljude“.To su bila pravila
izgubljenog rata i jedne pokorene imperije koja je krenula u osvajanje čitavog
sveta.Ta operacija dugo se čuvala u tajni a bila je sakrivena u vojnim
planovima i arhivama sa poetičnim nazivom: „Dunavski vilenjak“ što me posebno
ganulo i asociralo na ime operacije pod kojom je bonbardovana Srbija i bez ikakvih
razloga ubijan srpski narod:“Milisrdni andjeo“! Izgleda da su ratni stratezi i
ljudi koji su se bave „marketingom smrti“ nastojali da svu surovost svojih
akcije pokriju takvim-poetskim nazivima.Ta praksa se i danas nastavlja a ja iz
sve snage izražavam gadjenje prema svim tim, ljudima u čijim glavam se začne
takva ideja.To su živi idioti,baš kao i ovaj nemački general koji ipak nije
stigao da preživi rat. Tokom pokušaja proboja iz obruča,dobar strelac-snajperista,18
okotobra 1944.god,pogodio ga je posred srca i to,tako piše,na padinama srpske
planine Avale.Tu je završio ovaj zlikovac.
Šta sve krije rečno dno? Poznati
televiziski novinar ,nažalost davno preminuo,Dušan Vojvodić,tragao je za
potopljenom bolnicom i naleto na 23 nemačka broda koja su bila u njenoj
pratnji. Na nekima od njih –
ratni arsenal. Na tom mestu se dan danas nalazi više od
213.000 tona ratne tehnike, koja je bila na brodovima koje su nacisti pokušali
da spasu povlačeći se sa Istočnog fronta. Pojedini brodovi puni su eksploziva,
u njima se nalaze i dubinske mine koje su i dalje aktivne i koje i dalje
predstavljaju ogromnu opasnost. Pretpostavlja
se da je potopljeno oko 160 raznih brodova.U tom periodu na delti
Dunava bilo oko 300 plovila, a u zoni od Prahova do Mihajlovca oko 200, koji su
i potopljeni.
Rat se bližio kraju,ovaj
dogadjaj na Dunavu bio je zadnji krik poraženog bika u ratnoj koridi.Sve je u
trenu nestalo i evo istorijskog trenutka da se ova užasna ratna priča još
jednom ispriča od početka.Sa brodovima koji će biti vadjeni isplivaće mnoge
priče a biće dostupne i tone ratnog materijal.Naravno,završiće se i sva
naglabanja o zlatu koje su hitlerovci vukli sa sobom i to zlatu i bogastvu otetog
od Ruskog naroda koji je na ovim prostorima Istočne Rusije najpre pregazio
Napoleona i njegovu moćnu armadu a pobedom nad Nemcima,posle 4 godine krvaranje
i mnogo smrti,okončao Drugi svetski rat.
Na najužem prelazu Dunava sa Rumunske
strane, na našoj obali, podignut je spomenik neustrašivim crvenoarmejcima koji
su hitali ka Berlinu.Ostala je u sećanju jedna, možda,istinita priča a možda
samo anegdota.Sve jedno,meni se mnogo dopala.
Kada je istrčao na obalu i zakoračio
Srpskom zemljom,neustrašivi Ruski vojnik, pitao je prvog meštanina koga usput
susreto.
-Drug,gde doroga v Berlin?
Samo pravo!
Spasibo i do svidania!
Нема коментара:
Постави коментар