DRUG KOČA,SVE ŠTO O NJEMU NISTE ZNALI!

Pripadao je vremenu za koje će mnogi savremenici reći "nikada se ne ponovilo"ali biće i onih koji i danas misle, da su to bili pravi ljudi,jurišnici mali "bogovi" sa pravom na sve, pa čak, i sa pravom da te gumicom izbrišu sa spiska živih!

Vidosav Milićević Korčagin,"bog i batina" Kuršumlije! Živeo je u svom svetu,vladao je i odlučivao po svom nahodjjenju, uvažavao je poslušnike,ljude odane njemu, a slušao ulizice,poltrone i šljam od ljudi.Ništa drugo,u to vreme,nije radio ni Obrad Lazović,sa partizanskim nadimkom "Živko Ludu"u Blacu a ni Radovan Pantović u Prokuplju.Tito je bio "bog na zemlji i nebu"a oni samo "mali bogovi"u svom vilajetu.

Istim metodama Koča se probijao medju političke aždaje koje su gospodarile Srbijom.Oni su u njemu videli poslušnika koji je slepo slušao njihove savete a onda ih grubo sprovodio,na svoj način,u malenoj i jednaoj Kuršumliji.Ništa u tom gradu,bez njegovog odobrenja,nije smelo da se realizuje i uradi pa ni to, da nekog jadnog i sirotog čoveka, zaposlite u neku od gradskih trafika gde su se prodavale cigarete i novine!

U ŠIK-Kopaonik,ni ekser se nije zakivao bez njegovog odobrenja.Radničko samoupravljanje i sve političke direktive, sprovodio je i tumačio on.U Beogradu se pitao Tito u Kuršumliji drug Koča.Možda je i to bio razlog što je Broz prespavao noć na otvorenoj pruzi kod Rače u povratku sa Kosova pa ujutru, narednog dana,po prvi, i poslednji put, došao,kako se to tada govorili, u "leglo Koste Pećanca"poznatog četničkog vojvode kome komunisti nikada nisu priznal ogromne zasluge za odbranu Srbiju i proboj Solunskog fronta,tek onda kada je on iz Toplice protera brojne Bugarske divizije.

Doček Tita,koji se "Plavim vozom" zaustavi na ulazu u ŠIK,uz mahanje stotinam zastava i pozdravnih transparenata u čijim tekstovima je izražavana ljubav prema Titu i Patiji, sa posebnim akcentom, na uspehe u razvoju Radnićkog samoupravljanja u izgradnji na stotine fabrika koje su radile,obarale rekorde u ostvarivanju petogodišnjih planova i nezaustavljivo širili psihologiju zadovoljnih i sretnih ljudi koji su,eto,dočekali da jednom u svome životu,tvorcu takvog sistema,u lice,na vratima svoje fabrike,koju je izgradio drug Korčagin,kažu:"Hvala ti druže Tito"!Na dočeku Broza došla je cela gornja Topica.Po kućama u zabitim selima podno Kopaonika,ostle su nemožne starice i bolesni ljudi.Svi ostali,od ranog jutra su išli,autobusima,ŠIK-ovim kamionima,volovskim kolima i pešaka.Naredba je bila "svi na doček Tita" a ujedno i prilika da Kočini žbiri dokažu svoju vernost tako što su već sutra dan,njemu lićno,predali spisak onih koji su mogli a nisu došli na dočeg druga Tita.Još jednom se Toplica prebrojavala na one privržene sistemu i one koji nisu odustajali od monarhističkih ideja.Za sinove iz ćetničkih familija,ove je bila prilika da javno okrenu ledja ovom dogadjaju.Žbirovi,poput Alekse Žuniža iz "Sumnjivog lica",komada,koga Brana Nušić napisao,na osnovu priče koju je čuo u Kuršumlijskoj "Evropi" gde je često odsedao u sobi br.4,imali su mnogo posla.Svi stanovnici su "snimljeni" i još jednom,po ko zna koji put,u krvna zrnca analizirani.No i pored svega,duh četništva lebdeo je na nebu Toplice.Naravno,oni su bili dobra prilika da UDBA podigne svoju pozornost po liniji nacionalnog raspoloženja i time da šansu,drugovima iz Parije,da krenu u akciju.To su ipak,bile priče iskovane u inatu i želji tih ljudi da barem pet minuta požive pod Kraljem pa da odmah umru.Kako su godine prolazile i te stranice nacionalne istorije,lagano su padale u zaborav.

Posle tih kratkih pozdravnih govora i Brozovog mahanja desnom rukom i kratkog obraćanja,Plavi voz je lagano,za uvek otišao iz Kuršumlije.Ne znam, koliko je Tito pridavo značaj ovoj poseti i mahanju sa prozora vagona ali znam, da je Koča posle ove posete dobio krila da nastavi gradnju svoje fabrike.Uz pomoć države i poslovnih banka,uskoro je proradila nova fabrika lesonita,ultrapasa i modernih kukinjskih elemnata i to od punog drveta.Ja iz tih godina nosim jednu predivnu uspomenu koju često prepričavam mojim ukućanima.Montažu mašina, u tim fabrikama, obavljala je grupa Italijana,pretežno mladih ljudi.Svi su bili sa severa Italije a u Kuršumliju su pristigli sa "Fićom 600,poznatijim po imenu "topolino".Lepo smo se družili,učili Italijanski i maštali da i mi,jednoga dana odjezdimo da Trsta za svoje famerke i moderne kožne mokasine.Jedan od njih,zvao se Lorenco,ulazio je u naše domove,uživao u našim kukinjskim specijalitetima i pamtio običaje,osim, kada je kod Lukovića,mojih kumova,bio poslužen,slatkom od ruže.Lorenco je mislio, da je, ne mala količina slatka u velikoj tacni, data njemu da je on isprazni. Jeo je jeo. a mi se smejali...

U Vranju, i tamošnjem kombinatu, sa jako brendiranim imenim "Simpo",gospodario je brkati "Sataljin"alijas, Dragan Tomić, a u Kuršumiji, čovek iste naravi,ćosav i bez brkova,patizanski kurir Petra Stambolića,zvanog Pera "Konj".Oni su se neštedimice borili sa primat prvog direktora Srbije u obradi drveta. Pobedio je Tomić jer, posle Kočine iznenadne smrti, koja je nastupila od posledica razarajućeg infarkta,ŠIK je ubrzo uleteo u bankrostvu pa je odlukom Vlade u Beogradu pripojen Simpu.Moji sugradjani i danas tvrde,da ŠIK i privreda Kuršumlije,sa ovom integracijom,nije ništa dobila.Naprotiv,kada su Vranjanci otišli,malo šta dobrog je ostalo za njima, za ŠIK, ali ne i za Simpo!Ostala je bolna uzrečica koju su Vranjanci rado ponavljali:mi si uvek rabotimo za sebe!

Da se ponovo vratimo vremenima kada je ŠIK gradjen!

U nove fabrike su ušli mladići iz obližnjih sela ostavljajući svoju dedovinu i neuzorana imanja.Za njihove žene,sestre i devojke,na inicijativu Korčagina i šnajdera Milivoja Radivojevića,nikla je i modna konfekcija "7.juli".Uz kombinat "Metalac" time su privrdni potencijali Kušumlije bili zaokruženi.

U tom graditeljskom zamahu, u kome je sreću i zadovoljstvo pronašlo preko 3.000 porodica,malo ko je obraćao pažnju na vapaje prirode koja je plakala i molila:stanite ljudi,ne secite šume,banje vas mole da sve što imate u njima pretvorite u zdravlje,odmor i uživanje.To je biznis budućnosti za koga će umoran i istrošeni samoupravljač davati poslednji dinar da produži svoj život.Ne, u prvom planu je bila drvna industrija i opelo za onoga ko bi u lice drugu Koči pomenuo tri banje,vrele i lekovite izvore kao šansu bržeg i dinamićkog razvoja gornje Toplice.Patija je po direktivi druga Koče, na te ljde ukazivala kao neprijatelje socijalizma i samoupravljanja.ŠIK pa ŠIK i ništa drugo dok su vrele vode iz banjskih izvora,oticale u večnost mutnih voda Južne Morave! Sve priče na tu temu bile su momentalno suspendovanje.Za uvek i za vek i vjekova ostaće žal što je surovo ne znanje nadvladalo pamet.Umesto da je Toplica kopirala bogastvo Karlovih Vari,čije banje su kud i kamo slabije od Topličkih,sirova pamet kuršumiskog vladara,bila je nakronjena bukovim balvanima,koji su dovoženi iz dalekih zabiti Kopaonićkih zabrana.Propadala je tehnika,kamioni,raubovani ljudi a mukom proizvedeni materijali,prodavani u bescenje.Osim par ružnih stanbenih zgrada,moj voljeni grad neodoljivo podseća na posle ratne godine sa obeležjima prave kasabe.Posledica takve politike uoćavala se u drastičnoj migraciji.

Milioni kubika,najkvalitetnije bukove gradje preradjeni su u parkete,lesonite,šper ploću a grad se nije menjao.U prigadskim naseljima,poznatim po podrugljivim nadimkom "Dečiji dodaci",živelo se skromno u nadi da će biti bolje.To bolje čeka se da stigne nekim prevozom, a kada će,ne zna se, budući da je pruga od Niša ka Kosovu Polju,davno van upotrebe.Banje su oživele,barem to tako misle svi oni koji opravdavaju postupak javne prodaje ovog prirodnog dobra sa ogromnim kapacitetima.Na tenderu za prodaju Kuršumlijske,Lukovske i Prolom banje pojavio se pomenuti Raša Raičević i po ceni "bud zašto"kupio sve tri banje.Toga dana se pred očima cele Srbije dogodilo nevidjeno čudo:uz pomoć državnih para, Raičević je, u svoje vlasništvo, uknjižio tri banje.Tri energetska izvora za koima čovečanstvo vapi.Inače, u ovim banjama se ništa spektakularno ne dešava pogotovo kada je privreda Kuršumlije koju svi zvaničnici u Srbiji i dalje nazivaju:"najsiromašnijom" u celom Topićkom regionu.U banjam je zaposleno nešto više od 300 ljudi,100 po banji,bez izgleda da se u skorije vreme broj zaposlenih poveča ali zatu,dnavni pansion u Kuršumijskoj banji dostiže 80 EU. Tu cenu malo ko u Srbiji može da plati a o mojim zemljacima da i ne govorim.Male plate,donele su i minimalne penzije.Ovakva politika banjskog zdravstveno-rekreativnog turizma, direktno utiče i pospešuje visok migracioni procenat koji je na desetine sela ostavio bez stanovništva mada, ništa bolje ne prolazi ni Kuršumija, odakle ljudi beže glavom bez obzira.

U tim migracionim mukama,čućete i prisećanje na davna vremen:da je Koča živ,ovo se ne bi dešavalo.Njegovo "dete" i njegov "mezimac,"živi na stalnoj infuziji koja održava ostarelog i namučenog jadnika, sa malim izgledima, da dočeka neko novo proleće.Ono što je bilo u gornjoj Toplici najvrednije,kupio je čovek koji o Kuršumliji,selima koja svakodnevno umiru, brine i razmišlja sa istim emocijama kao o prošlogodišnjem snegu.

To je tragedija, o ćijim posledicama ćemo tek pisati!

Takva su bilo vreme a nama ostaje da se pozabavimo svemu onim što je ostalo za njima.Odmah ću vam reći,oni su se trudili da rade najbolje što su znali i pameti imali i bez obzira,da li su njihove fabrike bile hraniteljice ili samo male prolazne iluzije ili kako se to kaže "Promašene investicije".Ono u čemu su bili po svemu specifični,u poredjenju sa ljudima iz današnje ere,to je, da nisu bili lopovi,da nisu otimali i sebi trpali u džepove i da nisu, u odnosu na običan "mali"svet, u ničemu oskakali.Umrli su i sa sveta otišli,u odnosu na njihovu moć, kao "gola sirotinja".Ja,tom njihovom moralnom statusu,pridajem nemerljiv ljudski značaj u odnosu na sve ostalo što je ostalo za njima.

Korčagin je imao običan stan a i krajnje skromnu kućicu u svom selu nedaleko od Beloljina.Ničim se nije razmetala i njegova porodica koja je jako brzo otišla sa ovoga sveta.Najpre mu je preminula žena,jedna lepa i korpulentna dama.Rodila mu je sinove Miši i Srdju.Miša je završio stomatologiju,voleo je muziku i bio sjajn momak.Dečko za primer.Poginuo je jedne jesenje večeri, dok je šetao stazama u blizini Budve.Zvanična verzija je,da se okliznuo i pao u provaliju,na kilometar dva od grada.Bio je kolega i školski drug moga najmladjeg brata rodjenog 1954.god.Srdja je ostao da živi sa ocem.Radio je kod njega u ŠIK-u.Bio je krhog zdravlja i nije smeo da konzumira alkohol.Nažalost,on nije poštovao to upozorenje pa je često vidjan sa čašicom u ruci.Preminuo je mlad a za sobom ostavio ženu i dete.Oni danas žive u stanu koji im je ostavio Korčagin.

Od kafane pa do kuće uz sitan vez Steve ciganina i njegovih kompanjona

Pogledaj te ovu sliku.On u "grombi"kaputu sašivenom kod Milivoja na poznatoj "singerici".Pored njega, čovek kome ne znam ime a u pozadini udjerice Kuršumlije i Cigani sa svojim raštimovanim violinama.Ovog prvog znam. Poznata druga violina,Steva Ristić,svirao je dobrto ali ne kao prva violina Duško Ristić.Iza njega korača Jovica, osrednji muzičar.U Korčaginovoj levoj ruci "Borba"simbol pripadnost- partiji i Titu.Na njegovom licu osmeh u očima radost tek unetih maligna,više da poprave raspoloženje nego da pokažu bahatost pijanog moćnika.Cipele "Borovo" i šeretski osmeh zadovoljnog čoveka koga kući čekaju žena Gica i sinovi Miša i Srdja.Na šporetu topla supa u rerni podvarak od juče.

On je takav,kakavog ga vidite na ovoj slici.Uslovno rečeno, bio gospodar male varoši a u stvari,bio je najobičniji čovek.Bolje reći,radnik,borac,komunista i Srbin bez mane.Malo je govorio ali uvek, kada bi progovorio,reagovao je uzrečicom na ono što mu se nije svidjalo:ma ne sviraj kurcu! Ako se pak priča ili priče, koje su mu servirane svakoga jutra,bile nedopadljive i kod njega izazivale bes,taj koji ih je lansirao,mogao je odmah da se pakuje ili da trpi žestoke prekore.A prva kazna za neposlušne,bila je prekomanda na istovar bukovih cepanki, koje su gradski hroničari nazivali "cepljikama".Šta bi sa Perom?Eno ga na cepljikama!

Bio je zaista važan čovek Bajne čaršije.Uradio je sve što je mogao a da li je morao baš tako e, to ostaje za neka druge analize,potpuno ne bitne i ne važne.

Evo ga u još jednom merakliskom ambijentu.Voleo je da mu svira Steva Ristić one dobre stare gradske pesme poput "Niz polje idu babo sejmeni""Ej,kad se sinoć vraćah iz dućana".Društvo mu pravi DOBAR čovek, po svemu, kakvog sam ga ja upamtio.Miroslav Sarić, u to vreme Predsednik opštine a potom,do kraja svog životnog mandata,direktor "Kosanice".

On i cela njegova porodica,davno su se preselili na onaj svet.O njemu je sve manje priča i sećanja jer danas u gradu žive neki drugi ljudi koji su odmah, kada se zato ukazala prilika,izbrisalo sva svoja sećanja i pamćenja.

Čovek koji je često ponavljao "Ja sam mali Korčagin"danas je veliki kapitalista, vlasnik čak TRI banje,školovaniji i obrazovaniji od Korčagina, ali čovek bez duha,bez šarma i jako tankog morala.Drčan na novac,cinik koji je olako gazio po ljudima a one koji mu nisu bili po volji proterivao je i iz grada bez sažaljenja ni prema deci.

Korčagin je sa praznim djepovima otišao Bogu na ispovedanje a sadašnji gosodar Kuršumlije, otićiće,kada mu zato dodje vreme,kao najbogatiji Srbin.Po mom dubokom uverenju,bez obzira na to silno bogastvo i (ne)moć koju poseduje, on će za uvek ostati samo "mali od kužine"za Vidosava Milićevića Korčagina,teška seljačina iz Ploćnika.

Ali,životni put svakoga od nas je naš izbor.To smo mi, onakvi kakve nas je majka zadojila i zemlja prihvatila!

Primetili ste da u tekstu kuršumlijske Rome oslovljavam onim tradicionalnim imenom CIGANI.Za one koji to ne znaju, a koji bi mogli na čas i da pomisle da ih ja na taj način vredjam i ponižavam,obaveštavam, da se u mom rodnom gradu cigani nazivaju,spominju i pamte pod tim imenom.Svi smo to navikli i nikada u životu nisam primetio da se neko od njih naljutio zbog toga a niti nešto ružno uzvratio nama Srbima.Jednostavno, mi naše rome-cigane volimo,uvažavamo i oni su ukras našega grada a ne balast ili problem.Sama ćinjenica da se većina njih preziva Ristić,Pavlović,Minić,Ajdinović,Jovanović... sasvim dovoljno govori o našoj bliskosti.Uz prezimena treba dodati i njihove krsne slave koji oni porodično slave po našem pravoslavnom kalendaru,za razliku od drugih cigana, koji masovno slave Djurdjev dan,kao svoju jedinu slavu.