VREME OBRAČUNA !

Ima tome,neko će reći deset  a neko dvadeset a oni najpesimističniji-ceo život ! U Srbiji se živi teško i mučno a ceh takvom paćeničkom životu ne plaćaju svi podjednako.

Sirotinja, intelektualci, ljudi koji pripadaju  srednjem sloju teško dišu,teško hodaju ne veruju u čuda  jer život ih je toliko puta izvarao i naprosto prikovao za dno-dna!

U Srbiji smeha i radosti je malo,tuge previše !

Dani se iskradaju jedan po jedan, bezlično i nečujno. Kada ih sve skupite na gomilu ode život ! Čovek sa umornim i izboranim licem, ostario pre vremena,savio se do zemlje.  Ne govori, odmahuje rukam i poguren zamiče  iza ugla zgrade koja je njegov svet, negov kosmos. On tu živi ,nikoga ne poznaje i nikome se ne javlja. Ćuti, sumnjičavo gleda i svakog,  procenjuje! Davno je izgubio smisao za kontakte a o poverenju, toleranciji i poštovanju da i ne započinjem.

Rezonuje kao  čovek bez duše i lica i na sve oko njega gleda tako.

Svestan je da ga neprekidno obmanjuju i lažu. Da je za njegovo stanje kriv neko drugi, da ga uništava globalna ekonomska kriza koja hara svetom kao kuga. Da ga gaze i ucenjuju veliki i moćni i da je uvek u žiži interesovanja svetske političke mafije koja nema, od jutra do podneva, šta drugo da radi  nego da smišlja kako Srbiju provući kroz pakao muka i patnji.

Rat nam je nametnut.Izginulo je na hiljade nedužnih jer nismo bili sposobni da se odupremo zlu  i raspad bivše zemlje dovedemo do logičnog kraj. Mirno i dostojanstveno !

Jeste, to jesu razlozi ali zašto se tek po malo govorkalo da zapravo Srbiju uništava i razara domaći majfijaški kadar uposlen u najvitalnijim i najvažnijim institucijama zemlje?

Pročitao sam stotine članaka potpisanih od ozbiljnih i neozbiljnih analitičara naše svakodnevice u kojima oni tvrde da  200 ljudi sprovode tokove privatizacije, prodaju fabrike, imanja, čitave gradove. Da kontrolišu promet  robe široke potrošnje,promet farmaceutskih proizvoda, droge, prodaju oruzja, prostituciju i sve tokove u medijskom i šou biznisu. Bez njih se ne može ništa a sa njima svaki dan nam je zavijen u crno.

To su ljudi koji organizuju izbore, promovišu političke idiote za lidere, formiraju vladu, biraju ministre, sude i presudjuju na svoj način a po običnom čoveku gaze  kada im se prohte. Mali i ubijeni čovek to oseća ali nema snage i mehanizma da se brani. Govorka se, čoveče ustani uzmi „usranu motku“ pa udri, ali ruka ne može, preslaba je.Strah ga je da će da izgubi i to strašno ništa i da bi neko moga da mu naudi, njemu ili njegovima.Beži kao upalšena zver jer na to ne može da utiče. Zna da se medju policiskim generalima odvija deceniska podela plena, da se otima sve i da se primenjuju najsvirepije metode obračuna sa svima koji su se usudili da im prkose.

Nema dana a da se na naslovnim stranama „zvučnih“ medija ne pojavi po neka nova afera, lansira  neverovatna  priča o strašnom kriminalu ili kradja na miline narodnih para. Raspisuju se poternice, hapse narkodileri sa zvučnim imenima i svetskim titulama. Slikaju njihove kuće, sefovi puni blaga, sisate žene, bahata deca. U nastavcima idu neverovatne priče da naprosto raspamećuju zdrav razum jadnog uplašenog čoveka. A onda najdenom sve to eksplodira kao mehur od sapunice da bi se narodu lansirala nova strašna epizoda domaćeg kriminala.

Pola od toga što ste čitali su spletke i podmetačine tih istih ljudi sa činovima .Zbog para  i otimačine se otvaraju  nove afere u tim istim novinama za koje se ispostavilo da su ih oni sami osnivali, uredjivali u njima pisali i preko njih fabrikovali strašne priče. Ako ne oni, to su za njih radili Mišković, Beko, Subotić...Vlasnici medija u trenu traže zavetrinu, pregovaraju sa novim štićenicima, uveravajući javnost da oni postoje i opstaju zbog naroda !

Na naslovnim stranama se ispraćuju bivši, dočekuju budući. A u Srbiji, sve po starom !

Piše se o njihovim kućama,vikendicama. O desetinama stanova i lokala. Razjašnjava se uloga žena koje su sasvim dobro asistirale svojim muževima sa neke od pozicija u vladi, upravnom odboru banaka, osiguranja i ostalih firmi, koje imaju pare. Piše se o tajkunima koje štite generali a ovi ih ispalćuju desetinama hilja EU preko fiktivno uposlenih sinova za koje čitav grad zna da su nesposobni i da su teški narkomani. Srbijom još uvek živi duh Pašićevog sina Rada koji je na kontu imena svog priglupog oca, terorisao ceo Beograd .

Običnom i u zdrav razum ubijenom svetu, ostaje da se pita, šta će im tolike pare,limuzine, jahte ? Krdo kurvi oko sebe i u koliko kreveta i soba može od jednom da spava ljudsko biće ako su oni u opšte to ?

Može li ovaj lanac pakla da se prekine ?

Poučna priča  stiže iz Slovenije,zemlje koja je potpuno razmontorana i dovedene do ivice bankrostva upravo zbog identičnih ljudi koji su razbili Srbiju.Pojavio se sin nenadmašnog sportiste i sjanog gimnastičara Miroslava Cerara koji je pozvao uspavane i ponižene  intelktualce svoje zemlje, da ustanu i pokušaju zajedničkim radom  da promene  stanje  i za uvek proteraju otimače i protuve.Verujem da će uspeti kao što verujem, da bi i u Srbiji jedan takv kadrovski i ljudski „prevrat“, okupio mnogo bolje, radnije i pametnije ljude nego što ih sada imamo u vlasti.

VUČIĆ:JA NE LAŽEM !

Pitanje je bilo šokantno:“Rusi i Nemci vam veruju ! Kako ste stekli toliko poverenje?

Odgovor još šokantniji:

Ja ne lažem!

Odjeci intervjua, Aleksandra Vućića datog RTS, a pogotovo ovaj odgovor, kod protivnika nejgovog političkog kursa i opozicije svih boja, već su davno standardizovani. Demokrate koji sa margina pokušavaju da se vrate u žižu javnosti, po običaju prvi naprave intonaciju a onda svi ostali gubitnici to jednoglasno podržavaju.

Oni kažu:

Vučić kad zine-laže!!

Poruka je prožeta strašnim animozitetom,  usudjujem se reći i  velikom mržnjom. Njemu se ništa ne veruje i sve ovo što on radi nisu naznake izlaska iz krize već uvlačenje zemlje u dalje propadanje i sigurno bankrostvo.

Pred očima naroda naplaćuju se i isteruju neki stari politički računi!  Ispoljava se nepoverenje u političkog  protivnika  po sistemu,“on ne sme proći“!

Opozicija, po logici stvari, nija ta koja treba da se po cenu neznam čega slaže sa vladajućom koalicijom, ali naša, Srpska,opozicija, sve što kažu Vućić i njegovi ljudi, unapred šikanira i satanizuje.

Pajtić bez zadrške konstatuje, da novi Zakon o radu ne podstiče zapošljavanje .Vućić mu odgovara po srpski:“Kako te nije sramota ! Samo u tvoje vreme, bez posla je ostalo 340 hiljada ljudi“!

Saša Radulović, od koga sam lično očekivao više taktičnosti, strpljenja i intelegncije, trudi se da kod svih svojih javnih nastupa, koji su u većini slučajeva samo puko brutalno obračunavanje sa Vučićem, najpre zanemari ove tri nabrojanje osobine koje je on, pre ulasak u politiku, svakodnevno forsirao u svim svojim nastupima i to pred izgubljenim, prevarenim i socijalno uništenim ljudima,  kao prilično uspešni Stečajni upravnik.Valjda je to tako moralo da bude, budući da je Država zakonom odredila da Stečajni upravnici mogu milione da zarada od svakod stečaja koga sa „uspehom“ dovedu do kraja,odnosno do potpunog uništernja i zbog toga što  naši sudovi ne znaju šta su to Planovi reorganizacije i nisu spremi da ih kroz praksu podrže. Politika, medjutim, ništa ne daje, od nje se otima. I tu lekciju, Radulović je dobro savladao.

 

A narod,ko pita narod !

U Parlamentu, demokrate Borko Stevanović, Dušan Petrović i Zoran Živković, koriste svaku priliku, ne da konstruktivnim predlozima javno poraze najbrojniju SNS ekipu, jer to se boduje i pamti,već se nadmeću u odvaljivanju užasnih gluposti.

Borko traži imena poginulih u nedavnim poplavama jer u pozadini očito da još uvek živi uverenje da su obrenovačkim ulicama  plutali brojni leševi! Šapčanin Dule Petrović, tvrdi da je  gradonačelniku, valjda je reč o njegovom čoveku, smešteno smenjivanje sa pozicije  komandanta Kriznog štaba,  tako što su mu na dan kada je sve visilu u vazduhu, poslata iz Vlade jedna instrukcije da bi te iste noći, ona bila razlog za njegovo smenjivanje.To što je Šabac odbranjen,koga više zanima.

Zorana Mihalović,Vućićev glasnogovornik, ovu izjavu Petrovića protumačila je pitanjem koje bi svakog normlanog čoveka pogodilo posred glave :“Znateli vi šta ste rekli ?“

Zoran Živković, bogoradi po Vladi Vućića što je Arapima ustupa zemlju Vojvodine po privilegovanim uslovima i što drugi zainteresovani ne mogu na isti način da dodju do plodnih oranica. Iz Vlade mu putem preporučene ekspresne pošiljke stiže odgovor:“Ti koji si ojadio Državu, imaš obraz o tome da govoriš“!

Ministarstvo poljoprivrede je 2007. godine bivšem premijeru Srbije Zoranu Živkoviću dalo bespovratnu subvenciju od 41 milion dinara, što je tada bilo čak 525.000 evra! Državne pare Živkoviću su poklonjene za podizanje 47 hektara vinograda u Krčedinu!  Živkoviću su pare date „strogo u skladu sa zakonom", ali ipak nije jasno kako je to bivši premijer od države dobio tolike pare kada neki od najboljih srpskih vinara kažu da od države nisu dobili ni dinar subvencija?! Takođe, vrednost Živkovićevog vinograda procenjena je na skoro 1,5 miliona evra, pa se i dalje ne zna, otkud bivšem premijeru preostalih milion evra za podizanje vinograda?!

Imalo bi još mnogo toga da se nabraja jer trenutna politička slika naše zemlje ukazuje da na jednoj strani imamo razigranu vladajuću koaliciju koju predvodi Vućić rešenu, barem je to utisak sa svakog  javnog nastupa i brojnih medjunarodnih kontakata, da zemlju izvuče iz “devetog” kruga pakla, spasi je  od “sigurnog” bankrostva i za koju godinu uvede u mirniju i stabilniju ekonomsku i političku situaciju. Razbijena opozicija u to ne veruje i svoj povratak na scenu vidu i svakodnevnom kompromitovanju onoga što oni rade svodeći sve rečeno i uradjeno na konstataciju:”Oni lažu”!

Na trećoj strani je narod !

Ovako kako se oni medjusobno obračunavaju i kako nas svakodnevno dovode u strašnu zabludu, izgleda da je shvatanje o “glupom i zatucanom narodu” prihvaćeno kao nešto normalno i potpuno razumljivo, zbog čega se ne treba,do sledećih izbora, ni obazirati na njega !

Dakle, priče koje nam dolaze iz tabora Aleksandra Vućića, kod naroda bez nada i motivacije, a u suštini opozicija na tom projektu  radi svakodnevno, nemaju podršku i razumevanje. One se dočekuju sa mnogo emocija i vere da će bolji dani sami doći a sa malo radnog elana i stvaralačke energije. Da li bi Nemci ikada bili prvaci sveta u fudbalu da iza njih ne stoji jedna jaka i moćna ekonomski i politički stabilna zemlja! Naravno da ne bi, kao što je i potpuno jasno, da sve to Nemcima nije palo s neba. Koliko smo puta ovde pljuvali i gazili po svome a ponizno se klanjali i molili na tudjoj zemlji u tudjoj kafani,gde smo sa litrima piva prolivali suze pune čežnje i nostalgije za svojim rodnim krajem!

Ja ne navijam za Vućića! Ne kritikujem u njegovo ime, ja navijam za Srbiju, moju i vašu porodicu i u njegovim nastupima čitam iste misli i prepoznajem iste ciljeve ! Očekujem da se rečeno i obećano dogodi u protivnom i ja ću konačno dići ruke od svega. Srbija nema alternativu i varaju se svi koji misle da je negde “tamo daleko” bolje nego ovde.Nije !

EH, TAJ FUZBAL !

Moja generacija nije jurila za krpenjačom.Umesto nje,pojavile su se gumene a ubrzo i plastične lopte.O fudbalu,mogli smo samo da sanjamo.A meni se posrećilo! Dosanjao sam svoj san zahvaljujući  dobrom ocu koji je jednog popodneva ušao u kuću sa prvim koferom a u njemu i sa pravim fudbalom.

Živeli smo tada u Kuršumlijskoj banji. Otac je bio upravnik a ja, njegov najstariji sin, vlasnik jedinog fudbala koji je izazivao i budio čežnju kod svih dečaka željnih da pokažu svoj talent dok su bosi jurcali za tom kožnom igračkom koju sam ja držao pored svog uzglavlja u strahu da je neko ne ukrade dok sam i spavajući naglas uzbunjivao roditelje izvikujući: Pero, vrati mi fudbal, on je moj,moj...

Fudbal je  moja velika ljubav, kao uostalom i drugim dečacima iz moje i ko zna koje generacije. Sa uzbudjenjem sam slušao glas Radivoja Markovića koji je onako nadahnuto dočaravao dogadjaje sa terena ostavljajući nama da u svojoj mašti gradimo lik velikog Beare, Šekularca, Galića i mnogih drugih. Bože, uvek sam se pitao ko su ti ljudi, koja majka ih je rodila i  da li oni znaju koliko ih mi volimo i poštujermo. Zaljubljivao sam se u njihove likove sakupljajući sličice koje su nam pomogle da ih gledamo dok bi Raća  treštao   sa kućnog radio aparata  marke  „Nikola Tesla“.

“Ovo nije dribling,ovo je slalom Dragoslava Šekularca.Prvi, drugi, treći i gol, gol...“

Joj kako je ključalo u mojim venama dok sam ovo slušao. Koliko sam se radovao pobedi mog tima i tugovao porazima. Sanjao sam dan kada ću prekoračiti kapije stadiona i u živo gledati utakmicu o kojoj sam samo slušao preko radio aparata one velike i zvučne najave reportera snažnog glasa, neverovatne jezičke spretnosti, šarma i sjajnog smisla za duhovitost.Ko se još ne seća one poznate najave sa talasa Radio Beograda u emisiji„Nedljeno sportsko popodne:“Gol,gol,gol...Dobar dan, poštovani slušaoci, naši reporteri javlja će  se danas  sa stadiona JNA u Beogradu, Maksimira u Zagrerbu, kišovite Kantride a biće vruće i kraj „plinare“ u Splitu gde razigrani Hajduk dočekuje prvoplasiranu Zrvenu Zvezdu“...

Klovis Fernandeš:kakva je to patnja !

Fudbal je  život i ljubav, strasna ljubav. Voleo se više od svega na svetu a zbog njega se patilo dugo i bolno. Onako potresno kako sada pati ceo Brazil.Moželi se na licu Klovisa Fernandeša  izmeriti ta tugo. Ne može,jer samo on zna koliko je njegovo srce teško podnelo fijasko protiv nadmenih i nemilosrdnih Nemaca.Onako kako pati Klovis,pati ceo Brazil.Ta strašno velika zemlja, sa 70 miliona stanovnika, posvećena fudbalu,sambi,suncu i moru, probodena je oštrim bodežom “Pancera” posred srca koje će dugo krvariti.Na stadionu Minerao u Belo Horizonteu viđena je istorijska utakmica po mnogim parametrima, ali će ova generacija Brazila sigurno ostati obeležena katastrofom.8.jul 2014.god pamtiće se kao crni dan u istoriji brazilskog fudbala

8.jul 2014.god pamtiće se kao crni dan u istoriji brazilskog fudbala

Nije ovo patetika jer dok ispisujem tu rečenicu tuge, kroz glavu mi prolaze scene iz  naše sjajne serije “Montevideo bog te video” i to oni detalji,a jesu autentični,sa  utakmice sa Urugvajem,kada  Brazilski sudija pita Milutinca: “Hoćeteli vi da mi živi izadjemo sa ovog stadiona”!!!

Urugvaj,zemlja sa 3,4 miliona stanovnika čiji predsednik Hoze Muhika nema telehoranitelje a ni službeni auto.Na posao dolazi svojom starom “folcikom” i voli fudbal kao i svi Urugvajci koji svojim španskim jezikom fodbal zovu “fuzbal” a fudbalere “fudbalisti”.Ne ljuti se stari dobri Hoze  ni malo  na Luisa Suareza,što je proteran sa prvenstva jer je ponovo počeo da “ujeda”! Strado je  Italijan Đorđe Kjelini kao pre par godina naš Branislav Ivanović u meču Čelzi Liverpul.Prejako je to reći”Suarez ponovo ujeda,” jer ovaj sjajni fudbaler,dobar čovek ali iznad svega veliki patriota, u stanju je da se zaboravi i da ga ljubav prema fudbalu ponese tako snažno da mu se ponekada dese i takvi prekidi.Brazil pati kada gubi ali niko to ne radi kao Urugvajci, oni plaču,dugo,dugo…

Eh, taj fuzbal !

Bilo je i završilo se 20. Svetsko prvenstvo u fudbalu.Nemci su se sa svojom kancelarkom Angelom Merkel vratili kući gde će naredne četiri godine njihove vitrine krasiti “Zlatna boginja” napravljena od  18-karatnog zlata, visine 36,8 santimetara  a  teška šest kilograma.Biće tu sve do 2018.godine, kada se  seli za Rusiju.Na stadionima širom ove lepe i velike zemlje,zakazani su novi fuzbalski obračuni i namirivanje dugova iz nekih starih  vremena.Domaćini obećavaju feštu za nezaborav kakvu samo “Baćuške” mogu da prirede:"Чтобы играть, петь и пить. Ура друзья" !

Dobro došli u Rusiju na,  21.Svetsko fudbalsko prvenstvo,dobro došli u zemlju fudbala !