AMERIČKA PREDSEDNIČKA KAMPANJA!

Od kako su se pojavali, kod mene su izazazvali veliku pažnju.Vrebao sam priliku da ih slušam i vidim u živo. Zahvaljujući pažnji moje dece,sinoć sam sa suprugom prisustvovao konceru domaće grupe "The bestbeat", koja svojim izgledom i repertuarom budi sećanja i vraća vas u vreme kada su planetom žarili i palili čupavci iz Liverpula- The Beatles.

Bio je to pravi muzički vremeplov koji vas je u jednom mahu provukao kroz celekupan repertuar grupe koja je po svemu ostala upamćena kao najbolja u svetu. Ali, apsolutno, sve što su uradili Bitlsi, bilo je najbolje i do dana današnjeg smešteno je u okvir muzičkog, obrazovnog, zabavnog, estetskog, avangardnog, profesionalnog  pa i na kraju poslovnog i profitabilnog kao malo koji proizvod sa spiska robe široke potrošnje.

Ovi mladići koji su svoju muzičku karijeru vezali za izvodjenje i tumačenje nečega što je objektivno nemoguće tumačiti u njegovom stopostotnom izvornom stilu, su više nego fantastični. Po meni, oni su ponos Beograda iz dva razloga. Najpre, zbog toga što su se odlučili da ovo rade i od ovoga žive i što su to uradili na jedan više nego profesionalan način.Tačnije rečeno,na jedan perfektan način.

 

The bestbeat

Izgled koji apsolutno podseća na Bitlse.Sredinom pozornice na duplom podijumu dominira bubnjarski set sa vidljivo ispisanim logom  "The bestbeat" a mladić koji je muzicirao privlačio je svojom spretnošću i izgledom skoro kloniranog Ringo Stara.Na levoj strani dominirao je basista Pol Makartni a do njega solo gitara Džordž Harison.Desnim krilom suvereno je vladao,kao i u grupi,veliki i rano preminuli Džon Lelon, kompozitor  i muzičar sa neverovatnim potencijalima.

Jezik na koncetu bio je Engleski a mladići su se trudili da publici prenesu i podsete ih na mnogobrojne izgovorene fraze koje su u najavi numere, na svoj način, izgovarali članovi grupe.Ideja da svaki koncert bude i prava žurka ostvarena je takoreći u prvom minutu koncerta.Cela sala je igrala i pevala a zapanjili su me mladji fanovi koji su znali napamet svaku numeru.U publici je bilo i mnogo dece ili kako reče jedna dama do mene "malo kasne sa početkom koncerta jer se očekuje da pristigne i grupa iz obližnjeg obdaništa"! Naravno,šala ali izgoverone ne bez razloga, imajući u vidu da je na koncertu bili najmanje dvadesetak predškolaraca. Ovo ističem u prilog budućnosti i vere da sve prolazi i sve se menja osim večnih Bitlsa.

Bilo je sve sjajno ali za mene lično kruna konceta i sama karijere Bitlsa je ne sumnjivo večna skoro mitska kompozicija "Hej Džud" u svemu neprevazidjena. Uh kako su to dobro otpevali i naprosto vas naterali da makar načas poverujete da ste bili na jednom sasvim običnom koncetu a iz sale izašli sa ubedjenjem da ste se vratili u mladost i da ste negde u svetu bili na pravom originalom koncetru večitih Bitlsa.

KO SMO TO MI SRBI ?

Imali još mesta čudu.Ko smo zapravo mi,koja to krv i koja to energija teče našim venama pa tako olako svetu priredjujemo nevidjena čuda.Prošle nedelje,vaterpolisti su se okitili trećom po redu zlatnom medaljom u pohodu ka samom Evropskom vrhu.Planeta je bila zadivljena igrom naših "delfina" i fantastičnom sposobnošću da organizujemo jedan nevidjeni spektakl u ovom sportu.

Dok su vaterpolisti još uvek sušili svoju opremu u dalekoj Australiji, Novak je krenuo u šesti po redu pohod na zlatni trofej jednog od naprestižnijih turnira u tenisu. Redjao je jednu po jednu pobedu i baš danas odigrao polufinalni meč, koji je zapravo finale pre finala,sa velikim protivnikom Rodžerom Federerom.I ponovo je cela planeta sa velikim nestrpljenjem iščekivala ishod ovog, ispostaviće se, strašno važnog meča.
Atmosvera i u domovima svih nas pored malih ekrana i onih od Novog Zelanda pa do Enkoridja, bila je identična onoj u areni koja nosi ime najvećeg domaćeg tenisera Rod Levera još uvek aktivnog i živahnog starca koji je poraz Federera doživeo mnogo teže nega sam Federer i njegova žena Milka.Publika je bila na strani Švajcarca koji ni dvadeset godina posle ovog meča neće uspeti da objasni šta se to zapravo dogodilo sa njim u prva dva seta kada je Novak demonstrirao tenis još uvek nevidjen na ovoj planeti.Neće to shvatiti i njegova publika i mnogo prepogatih ljudi koji su iz potaje priželjkivali Noletov krah i tako ubedljiv,skoro ponizni, poraz kakva je Novak naneno Federeru.

Bio je to meč razljućenog geparda koji je u jednom trenu i jednom skoku čas bio na jednoj a čas na drugoj strani terena. Otkidao je svoga protivnika koji ni pogledima nije stizao da otprati let lopti dok su fijukala pored njega.Jedan teniski mit je srušen, drugi je ustoličen na samom vrhu teniskog Olimpa.

Pa zapravo,ko smo to mi,od čega smo gradjeni,kakvu to pamet i neopisivu energiju posedujemo u odnosu na sve ostale? Zašto za sebe ne činimo više kada možemo i zašto, konačno, u svojim grehovima koje ih imamo, dopuštamo da za nas i u naše ime sebi daju za pravo da govore i zemljom vladaju gori i loši kada imamo tako moćnih i sposobnih kakav je Novak Djoković? Zašto?

ŠTA HOĆE CRNOGORCI?

Zlatnu medalju ne mogu i kada bih hteli. Imaju srebro oko vrata i pravo da se kao poraženi ljute na sudbinu i sudije. Oni tvrde da su oštećeni, a mi da su pošteno izgubili od momaka koji su lestvicu u unapredjenju vaterpolo igre podigli za nekoliko metara.

Reperezentacija Srbije-veliki šampioni!

Svi igraju bolje osim crnogoraca koji tamburaju po starom.Iskusni jesu,snažni jesu, grubi jesu, retko dobri majstori snagatorskog vaterpola. Njihov problem je kratka klupa i previše igrača na izmaku karijere. Sa tri i po decenije proseka nije lako igrati protiv poletnih mladića ali i onih koji tek dolaze a već su stekli dovoljno igračke sigurnosti.Imali ko šta da zameri mladjanom Jakšiću koji pored Ivovića izugleda kao dete u pelenama. Ivović odlazi a sa njim i polovina reprezentacije i pitanje je gde će tada biti Crnogorci na vaterpolo mapi sveta i Evrope. Srpska mladost tek dolazi i oni će, izvesno je,gospodariti bazenima još mnogo godina i u tome ne mogu da ih spreče i demorališu sitne sudijske nepravde i greške.

Braćo Crnogorci, ne očajavajte jer ste izgubili od boljih kao što je i veliko pitanje da li je vaša pobeda protiv poletnih Madjara odraz vaše bolje igre ili sportske sreće! Srebro je za vas kao zlato a malodušnost i tugu svojstvenu samo sportskim pič...ostavite za neke druge koji će u tim pričama pronalaziti sebe i lečiti svoje male ljudske komplekse.

Prvenstvo je bilo sjajno, nikad bolje.Evropa je videla nevidjeno a nama kao organizatorima pripadaju sve pohvale i komplimenti.To se ne može zaobići kao i mnoge druge neverovatne stvari.Toliki broj ljudi na tribinama,nevidjeni publicitet izvan svega predivni mečevi u bazenu samo su neki detalji po kojima će se pamtiti ovaj šampionat Evrope.Bravo Srbijo, bravo Beograde, obeleli ste obraz svome narodu.

UBISTVO ZA UBISTVOM !

Svaki četvrti Šapčanin danas  će vam reći:znali smo da je on opasan lik,ubica,narkoman,povratnik i težak duševni  bolesnik!!! Najpametnije je bilo ne biti u njegovoj blizini a o društvu da i ne govorimo. Jedna osoba ovu istinu nije znala i nesretnica, platila je glavom. Ubio je ludak a ona je  bez malo četrdeset godina hranila porodicu radeći kao medicinska sestra baš upravo i sa ovakvim bolesnicima  kakav je bio  njen ubica. I ne bih više o tome jer,smrti je previše.

Slike nasilja su postale naša svakodnevnica !

Ovo je vek ubijanja i nestajanja i pitanje je hoćeli ostatak miroljubivog sveta uspeti zlo da još jednom ugura u "Pandorinu kutiju" ili će ga ostaviti da završi započeti posao i ponovi  stradalničku dramu  čovečanstva, kada je samo u Drugom svetskom ratu, ubijeno  55 miliona ljudi! Ako odgovorim potvrdno, a to nam sugeriraju zlikovci na svim meridijanim gde bukte ratovi, onda ću se priključiti onim kukavicama koji su digli ruke od svega verujuću da se ubijanja neće smanjiti ali da će njega- lično, smrt poštedeti od metka, noža, bombe, ludaka i manijaka i da  će stradati neki drugi, kao nesretni turisti iz Nemačke u Istambulu, Parizu ili dečaci  ubijeni rukom svog vršnjaka u Vršcu.To su samo puste želje i prazne nade sebičnjaka  koji nemaju snage ni morala da u vlastitoj zemlji podignu glas i javno upitaju: koliko je ljudi sa teškim psihičkim poremećajima van dometa i kontrole nadležnih medicinskih institucija? Ili, zašto policija ne reaguje pravovremeno na  nasilje koje prijavljuju gradjani, zašto sudovi nisu rigorozniji i zašto brojni socijalni radnici ne rade  dovoljno na  zaustavljanju nasilja? Šta može danas da uradi jedna potpuno raštimovana srpska porodica, pritisnuta problemima i neizvesnošću sa svih strana? 

Nije normalno da ispred profesije i  vidljivog društvenog problema najpre guramo svoj pod izgovorom da sam “malo plaćen” i da toliko i radim. Pogrešna logika prijatelju jer, kada bi smo je svi primenjivali  u Srbiji bi život morao da stane budući da 1 posto naših sugradjana  uživa a 99 posto se pati i dovija.Političari nam uzimaju pamet, isrpljuju nas svojim lažima i ogavnim frazama, zgrću milione a taksimetar sve brže i brže radi kako za nas tako i za voljenu nam Srbiju.

Veliko ljudsko poštovanje prema ubijenoj medicinskoj sestri,iskrena sučešća njenoj porodici uz saznanje da je to samo  deo ljudske pažnje i hrišćanskog vaspitanja i da je to ipak, premalo za jedan život koji se ugasio u trenucima potpunog poremećaja svesti teško bolesnog čoveka koji je,posle munstruoznog zločina, seo na stolicu očekujući da bude prozvan i od lekara dobije svoju dozu lekova!!! A on nije bio ni svestan da je zapravo tim činom, ne otškrinuo, već širom otvorio vrata pakla i time stavio tačku na svoj život, ali nažalost, kako to biva u trivijalnim psihološkim dramamo, za sobom  je povuka i jedan potpuno nedužni život ostavljajući svima nama na savesti ono poznato ali zakasnelo pitanje:da li je ovo moglo da se spreči?

HRVAT!

Tihomir Orešković

Dogodilo se! Hrvati su dobili premijera koji ne zna jezik svoje zemlje ili još nije stigao da ga nauči.Otuda je i normalno, što je u svojoj kratkoj i nepismenoj besedi, doslovce rekao."Čast mi je što ću služiti hrvatskim GRADJEVINAMA". 

Ono što nas u mandatu novog premijera čeka je "procvat" privrede HR ali bez jezičkih ekgzibicija poput prazne i glupave frazeologije dosadasnjeg premijera Zorana Milanovica, poznatog po sloganu "Šaraj bato". Moguća je i treća varijanta, konačno stavljanje Hrvatske pod nadzor UN, što je bio jedan od posleraznih zahteva antifašističke koalicije umorne od fašističkih zločina i nedela počinjenih tokom Drugog svetskog rata. 

Doduše, u ovom slučaju je primenljiva i poznata Makedenska izreka;"Sakali ste-EVE VI GA!"

Bivši:Zoran Milanović,"šaraj bato"!

KRAJ HISTERIJI !

Zbunjeni smo, ne znamo više šta da mislimo! OK, nije važno,aposlutno nije važno! Najbitnije da je večeras označen kraj desetodnevnog ludila i neopisive histerije kojom je cela Srbija bila zahvaćena i preplašena.Vučić je, upkos najavama i mnogobrojnim očekivanjima ljudi iz njegovog neposrednog okruženja, povukao neočekivan potez i bez dvoumljena pred milionskim auditorijumom doslovce izjavio:nije bilo nikakve naznake državnog udara a niti je zemlja bila u opasnosti kao ni moj život.

Hvala Vučiću !

Državnog udara nije bilo, ali udara  ovog čoveka po narodu-jeste !

Hoću da verujem da je sve ono što nam se dešavalo bio samo jedan ružan san odsanjan u zagrljaju djavola,sotone i jedne neopisive ljudske nakaze.Neću više da se bavim nikakvim analizama i predpostavkama da li je sve ovo večeras rečeno samo najava novog paketa špekulacija i prevara ili je reč apolutnoj istini i velikim zabludama koje vladaju o Vučiću prvom čoveku Srbije, kome mnogi ljudi oko njega ili iz drugih političkih opcija, žele samo jedno,da mu što pre vide ledja.




A ja želim da sutrašnji dan zaista bude sunčan i topao sa mnogo čistijom atmosverom nego smo pre nekoliko dan kada je sve zaudaralo na znoj i prljavi moral ljudi koji su se previše zaigrali i sebi preko svih očekivanja dali "značaj i važnost" koju oni nigde i nikada neće dobiti osim možda u prostorima strašnog Pakla.

ENKLAVA!

U subotu veče, RTS je prikazao domaći film ENKLAVA u režiji Gorana Radovanovića.Odgledao sam ovaj film i jutro u krevetu dočekao sa širom otvorenih očiju.Oka nisam sklopio.U 92 minuta, pred očima je proletela jedna dramatična istina o preostalim Srbima koji su ostali na svojim vekovnim ognjištima svesni da bi svaki novi dan mogao da bude i poslednji. Scenarista Vladislav Lašić i reditelj Radovanović, uz sjajnu glumačku ekipu, uspesli su da skoro dokumentarno uhvate sve detalje života jedne srpske porodice okružene brojnim šiptarskim familijama željnih krvi, osvete i otimanja.

Pošto prilično dobro poznajem mentalitet tih porodica organizovanih na principima plemenskog načina života, gde je želje za osvetom, ubijanjem i mržnjom ljudi druge vere, smisao i način života, naprosto, fasiniran sam sa kakavom je filigramskom preciznošću ovaj film sniman i koliko on istine u svojim porukama nosi. Mnogi su se upirali da na različite načine opiši težak život Srba rešenih da ne idu sa Kosova ali niko nije tako dobro i istinito oslikao stanje života u toj multietničkoj zajednici kao što je to uradila kompletna ekipa angažovana u stvaranju ovog filma.

U njihovim dušama tinja mržnja koja traje vekovima!

Ovaj film je strašna istina koju svet, a pre svega Evropa, neće hteti da shvati ako je potpuno nastrana i okupirana mržnjom ili zbog toga, što je teško poverovati da se negde u svetu dogadjaju ovakve neverovatne ljudske drame. Za normalne ljude,verski i politički ne frustrirane ,ovde nema ničega nejasnog.

To je Kosovo, to su novi gospodari na otetoj zemlji i jednom kulturno istorijskom prostru važnom i značajnom za ceo svet i biće potrebno mnogo godina, rada i muke, da se iz svere primitivizma izadje na put tolerancije, poštovanja, podržavanja i razumevanja. To je uostalom i poruka ovog filma, gde su dva dečaka, reazličitih nacionalnosti, posle strahovite životne drame, procenili da na Kosovu ima mesta životu i za Srbe i Šiptare jedino pod tim uslovima.

Toj deci rodjenoj u vihoru ovog užasnog gradjanskog rata, pripašće ta misija i ona će imati svoj civilizovani smisao ako se zivi bez opterećenja teškom prošlošću i sa dubokom dozom poštovanja i tolerancije.Svi oni koji su zadojeni mržnom koji ovaj sjajni film tako verno i istinito dočarava, moraju da odu i nestanu a prostor prepuste mladjoj generaciji,pa čak i onoj koja još nije rodjena, da nadju smisao zajedničkog života na svetoj Srpskoj zemlji na Kosovu i Metohiji.