KAKO SU UMIRALA SELA I PALANKE ?

Grad je zivo za selo a selo je zavisilo od grada. Sve je bilo puno kao šipak, što narod voli da kaže. I ljudi i dece,radosti i veselja.Utabane staze i putevi, pokošene livade, obradjene njive, uplašćena sena.  Torovi puni ovaca, koza a u štalama po dva para krupnih volova i nekoliko krava muzara. U svinjcima tri pastrme za zimu i mali negovani „božićarac“ koji će narasti taman toliko da se familija osveži i nahrani posle dugog uskršnjeg posta.Bez malog brskog konjića i odanog šarplaninca, nije se moglo ništa ni raditi ni planirati.

 U svakom selu škola, učitelj ili učiteljica a u odeljenjima po 35  učenika . Leti ošišani do glave, sa velikim čuljavim ušima,utonuli u bele lanene košulje i pantalone sa svinjskim opancima na nogama. Sa jandžikom oko vrata i zastrugom punog sira i kajmaka pored proje tvrde kao kamen.Razdaljine po desetak kilometara prevaljivali su u trku, s grane na granu, kao veverice. Znali su svaki izvor, svaku trešnju i kitnjastu šumsku jagodu gde je ima i kada stiže. S jeseni su se vitlali po tankim granama oraha da ugrabe i dohvate  baš taj sa vrha pre nego što padne u gustu travu ili ga doćepa gramežljiva veverica. Kada bi ih stizala glad, zadju u tudji „krompiraš“,razgrnu nekoliko odžaka i pod vrelim pepelom ispeku ukusni krompir.Niko im to nije zamerao, niti zbog toga kudio.

Porodice su se množile i uvećavale pa nije bila retkost da je samo pod jednim krovom živelo osmoro mladunčadi, jedno drugom do ušiju, dok je na vratima, sudeći po poodmakloj trudnoći majke, kucao i deveti član.Trebalo je sve to nahraniti, obući i iškolovati i svakome  odmah kada ojača i stane na tanane nožice, naći zanimanje i po neku obavezu.

Čaršija u Kuršumliji koje više nema

Za okruglom sovrom postavljenu nasred kuće i uz ognjište, koje  se nikada nije gasilo, sedali su  svi na malim „tronošama“,stolicama sa tri nožice sa pravom na drvenu kašiku uz po koju svetlucavu aluminijumsku koje su pre neki dan u selo doneli i prodali cigani „čergati“, vešti trgovci, nekupci i prekupci ali i dobri drvorezbari koji su sa lakoćom u mekanom bukovom drvetu, dubili lepo oblikovane posude- karlice za odlaganje kuvanog mleka i kačice različitih veličina gde se  slagao tek ubrani sir i dobar domaći kajmak. Bačijom je gospodarila domaćica kuće i samo je po njenom ovlašćenju mogla da je zameni, po običaju, najstarija snaha.

U vreme okopavanja kukuruza, kosidbe dugih i travom bogatih livada, žetve uzrelog žita, podbiranja i branja pristiglih šljiva, jabuka i po koje kruške, pa sve do branja uzrelih paprika, krastavaca, bundevi i tikava, dani na selu su prolazili kao na pokretnoj traci. 

Ustajalo se sa prvim zracima sunca a legalo, tek što bi pun mesec iskoračio na videlo mirno prelazeći, santimetar po santimetar, na svom putu ka počinku i novom danu.U tim hladnjikavim septembarskim večerima, išlo se na ispomoć kod komšija da bi za koji dan svi bili na našem guvnu, gde se uz sjaj meseca, podvriskivanje i nežno zadirkivanje, komišao beli kukuruz-osmak, od čijeg je brašna,tokom zime, veoma često spravljana prava seljačka proja pečena ispod sača u vreloj crepulji.  Tako dobro ispečena , sa koricom koja je krckala pod zubima, našla se na sovri gde su več bile postavljne kalenice pune tvrdog sira i prelepog kajmaka.Za kraj večere, u malo većoj zemljanoj posudi punoj kiselog mleka, koje se seklo nožem,drobio se ostatak proje. Bio je to dezert za laku noć i tiho povlačenje u sobičke načičkane drvenim krevetima punih „dušeka“ od slame, tvrdih i neudobnih za spavanje, samo prvih par minuta pre nego što  umorno teleo namestite i utonete u dubok san,  podjednako udobno i lepo, kao san pod svilom i kadifom.

U sredu veče, po običaju, pravio se plan ko će pre svitanja sa dedom na pijačni dan u Kuršumliju. Šta se tovari i nosi  za prodaju a šta treba u gradu kupiti od zaliha za po nekoliko nedelja.

Četvrtak je bio sveti dan za selo i za grad.Od ranog jutra pristizale su kolone ljudi sa svih krajave.Najpre je u grad ulazio karavan rabadžija koji su cele noći, na desetak velih kola koje su vukli jaki i moćni volovi, iz šuma Rankovice, Gužvenika i drugih kopaoničkih obronaka,vukli na desetine kubika produžne i rezene bukove gradje kao i dobro ogrevno drvo.U gradu je funkcionisala mala berza za promet ovih šumskih „proizvoda“.Sve se brzo i lako prodavalo.Za njima su pristizale kolone volovoskih i konjskih zaprega.Jedni su  išli ka stočnoj pijaci a drugi ka gradskoj gde se prodavalo sve što je na selu radjalo.Svako je imao svoju poverljivu i probranu domaćicu koja je  spravljala najbolji sir i kajmak.Cena nije bila toliko važna koliko se uporno tražio kvalitet.Domaća jaja,kokoške,krupni petlovi,Sagonjevski krompir, razno voće iz Višesela,najbolji pasulj iz Žalice a bogato i predivno povrće,luk,salate, paškant,celer,peršun iz Labske doline iz bašti naših, u to vreme, jako dobrih komšija šiptara.

Mladež,žensko i muško, kako bi stigli u grad,išli su najpre na presvlačenje i malo osveženje, i to odmah ispod mosta na Toplici.Opanke i vunene čarape krili su u nekom od vrbaka a na noge navlačili nove sandele,najlon čarape,svilene bluzice i tanke letenje suknjice.

Najpre bi potrežili fotografa Avru koji im je ostao dužan slike od prošlog četvrtka kad su se njih par drugarica u društvu momaka, slikali u gradskom parku  u nekoliko poza. A onda bi krenuli u razgledanje izloga  sa željom da kupe neki šareni materijal za bluzicu koju će im neko u selu sašiti. Popio bi se koji Djukićev klaker a kod Selje pojela  kugla ukusnog sladoleda. Oni koji su već odavno ljubavisali,iskradali bi se i žurno zamicali  ka Vojničkoj česmi pa gore na „Mali i Veliki laz“ da tu razmene neki poljubac,zakažu veridbu i venčanje. Bilo je i seksa ali pre braka,jako,jako teško.Prvo venčanje,pa onda krevet.

U grad se dolazilo domaćinski

Stariji su trgovali i obavljali poslove ali po obavezi, zaseli bi sa prijateljima  kod „Evrope“ ,“Proleća“ ili „Kozare“ gde su ih ugostitelji čekali sa tek otvorenim buretom „Jagodinskog" ili "Pećkog“piva,čokanjčićima dobre „bosanke“ i Krstinim ćevapima koji su poigravali na tanjiru.Pušila se „Morava“, “Zeta“ i „Drava“ a razgovori vodili o svemu i svačemu.O godini koja je dobro rodila ili podbacila,o visokim porezima, politici i to o onoj Titovoj,na glas da svi čuju a oni drugi koji su nešto sebi mumlali u bradu,po običaju su velićali Kralja,Pećanca i četnike,tiho i konspirativno očajavali za vremenima koja se nikada neće vratiti!

 Kafana je uvek bila puna Žunića  sreskih načelnika,kao što je bio onaj Nušićev Jerotije,glup i opasan, ali sto posto naklonjen Dinastiji.Jedan ružna reč izgovorena protiv Kralja, značila je mesec dana "letovanja" u podrumu opštinskog zatvora.

To nije mnogo uznemiravalo večite gradske pijance i šaldjije koji su u vreme poznatih prlamentarih izbora po prvi put, mogli da biraju izmedju Obrada Lazovića, poznatijeg kao  "Živko Ludi" i Nikole Džuverovića "Akademca", kandidata za koga je po preporukama političkog rukovostva grada, trebalo "obavezno" glasati.Ali kako to biva, narod neće kako vlast hoće, pa ni Ljuba Bunardžija koji je na glas navijao sa Živka, jer je ovaj heroj sa Jastrepca,obećao narodu,da će da ukine porez na rakiju, ali je zato Šojda, uvek trešten pijan,šetao od kafane do kafane, i na glas pevao: “Glasaj te Džuverovića...“

To su bili moji prvi izbori,moja godina punolestva ali, izbori koji su izrodili gradsku opozicionu gerilu,koja je noću pisala po zidovima parole "Glasaj Živka",razbijali prozore i zaklinjali se da Korčaginov i Cvejićev kandidat- Džuverović, neće proći!Pod okriljem mraka i druga strana je smišljala svoje zlobe i pakosti.I danas se gradom priča kako je izvesni Vučina,po nalogu Korčagina,postavio eksere na ćupriji kod Spanca gde je trebo da prodje automobil sa Živkom "Ludim".Na sreću,niko nije stradao, ali je zato Vučina avanzovao i napravio zavidnu karijeru (ne)radnika.Za njim je ostao da se vuče nadimak "Ekseraš".

Jedan običan pijačni dan u Kuršumliji

Retko kada bi se ko potukao i posvadjao a odnos sa šiptarima koji su dolazili u velikom broju, ili svojim konjskim zapregama ili vozom,bio je više nego tolerantan.

Oni bi najviše kupovali stoku,ovce,krave i telad i staru garderobu opranu i opeglanu. Kada bi to završili, uzimasli bi nekoliko vekni hleba i pola kilograma marmelade i terali uz Prepolac svojim kućama.Po običaju, uz kupljeno stado ovaca, bio je i Mikica, sin poznatog golmana Alila, sa nadimkom Duda.On je obožavao životinje i verovali ile ne, znao je da od Kuršumlije do vrha Prepolca, a to vam je 20km. u jednom pravcu, da otprati to stado i da se u kasnim večernjim satima vrati kući. Svi smo drhtali, da li će  se vrati. Nije bilo greške. Duda  bi se negde oko ponoći pojavljivao iz mraka, raspoložen,veseo i ozaren divnim detinjim osmehom.Preselio se u Beograd i mislim da je karijeru završio kao upravnik parka na Klemegdanu.A večeras sam saznao, da je iz Beograda otišao u vojvodjansku ravnicu,kupio salaš, gde živi i gaji mnogo rogate stoke i pernate živine.I posle toliko godina,ljubav za životinjama, ostala je za uvek u njemu.

Četvrtkom su uglavnom svi Kuršumlijski trgovci zadovoljno treljali ruje.Miško opančar, sa svojim sinovima Draganom i Cobijem, prodao bi svu pripremljenu količinu čudnih opanaka koje je pravio od starih kamionskih guma.Zvali su ih „kovani opanci“ koji su bili neugledni ali jako jeftini i izdržljivi,naročito za strme terene po kopaoničkim selima.U „Borovu,“ vladala je prava jagma za „pirotskim opancima“ a u prodavnici do njih, gde se kupovala kolonijalna roba,Božina mama Anka i njen kolega Slobodan,nisu ni sami znali koliko su prodali litara gasa, zejtina, šećera u kockama, biskvita, kafe „Divka“ i cigareta za dedu kome je dozlogrdilo da uvija svilu od kukuruza.

Trgovci sa tekstilom su takdoje vidno smanjili svoje zalihe  štofova za pantalone i odela a naročito one šarene materijale za „rekla“.Zadovoljan je bio i potkivač Dule, čija radnja se nalazila preko puta šnajderske radionice modnog krojača-stiliste Novaka.Oborio je i „obuo“ najmanje desetak krupnih volova,konja i po neku vučnu kravu. Udarao nove potkovice,metalne pločice,očistio kopita i zadovoljnom seljaku vratio osmeh na lice.

Stotinak metara niže od njega,na samoj obali plahovite Toplice,sve je prštelo u kovačkoj radnji  porodice Zajić.Koliko je sekira,motika,krampova i riljeva izklepano ne zna im se broj.Zaići su važili kao dobre i časne zantlije koji su znali da cene i poštuju svoje mušterije.Radnju danas održava Slavko kome je meove, nakovanj i čekić u nasledje ostavio otac,bojem,šaldjija i duša od čoveka u narodu poznat kao Zajko.

U poljopeivrednoj apoteci, jedinoj u to vreme, uvek je bilo živo i zanimljovo. Čika Arsa je povremeno terao šegu, a onda pričao, kako se najbolje ostranjuje metilji, krpelj i drugi insketi, koji su ugrožavali rast stoke. Svi su ga voleli i od srca ga molili da dodje i svrati do njih ali, neka obavezno povede i Milivoja „Čkopara“ da im poštroji nemirne veprove i pomahnitale bikove, koji nasrću na sve što se kreće.

Ni brice nisu prošle loše.Bilo je mnogo brijanja i šišanja a naslušali su se raznih priča o vražbinama i vukodlacima.Radila je i pijavica.Veoma popularan je bio i Mija brica, koji je napamet znao svaku stranu „Narodnog lekara“.

O kafežijama da ne pričam.Na naše pitanje:“Kako prodjoste“ u ime tog esnafa odgovarao je poznati konobar iz „Evrope“ sa nadimkom Beli.

"Da ne menjamo "lale moje"!Još malo, pa će i kuća biti gotova."

Nisu samo zanatlije živele u Kuršumliji.Bilo je tu dobrih profesora, čuvenih lekara kao što su dr.Bora Luković,dr.Petković,dr.Cvetković.Od brojnih popova koji su bili na čelo parohije,najviše je za sebe uradio pop Trajko a za parohiju i samu gradsku crkvu,rano preminuli pop Braca.

Sklonjeni od svega,u gradu je živelo desetak jako uglednih gradjana,koje je sudbina,umesto na vrh političke hijerarhije,oterala na njeno samo začelje. Bilo su to ljudi koji su ispred sebe nosili etiketu  IBEOVACI.

Posle nekoliko mučnih godina, provedenih na Golom otoku, vratili su se u svoj grad gde su ostatak života proveli  u dugim satima uzasnog ćutanja. Sva moja nastojanja, da nekada u neko doba,nateram čika Dudu Rajevića,oca školskog druga moga najmladjeg brata Dragoljuba,poznatijeg po nadimku Džice, bili su uzaludni. Sve što mu se u tom paklu dogadjalo, odneo je sa sobom u grob. 

Sunce je već polako zaranjalo ka zapadu.Ispod mosta gde su jutros ostavljeni opanci, vunene  čarape, prekstaljke, pleteni džempari, vladala je uobičajna gužva. Za nepunih pola sata, od onih mladih, gizdavih devojčića i momaka, ponovo su postali „okrutni“ gorštaci koima je život malo podario ali zato im je dao izdržljivost i nevidjenu snagu da opstanu i uspeju i onda i onog časa, kada su napustili svoja sela i izašli jednog kišovitog oktobarskog jutra na peron železničke stanice u Beogradu,Nišu,Kraljevu,Kragujevcu ili kao kolonisti u Parabuću današnjem  Ratkovu.

 Ovu priču malo ko će od mladjih ljudi razumeti ali ljudi iz moje generacije setiće se tog zlatnog vremena kada je jedna malena srpska palanka, kakva je bila Kuršumlija, postojala i razvijala se isključivo snagom sela.Grad je bio pravi servis koji je besprekorno obavljao sve one poslove koji su potpomagali ljudima na selu da rade i napreduju.On je sejao, kosio i nosio a grad i zanatlije brinuli o svemu drugom.I svima je bilo dobro sve do onog časa dokle se nije čuo zlokobni zvuk političke trube koja nije zvala na mobiliziciju ali jeste na nešto gore, indrustrijalizaciju.Ljudima je naredjeno da beže iz sela jer selo više nikome ne treba. A kada je selo i zvanično umrlo i počelo da nestaje, sa lica zemlje i gradovi poput Kuršumlije više nisu imali  svoj osnovni smisaso opstanka.Migracija iz sela,migracija iz gradova.Opšta gužva na peronima većih stanica i prava otimačina njiva u Batajnici,Mirijevu,Sremčici,Malom mokrom lugu,Kaludjerici gde su preko noći počeli da niču novi gradovi na temeljima navika, morala i pameti donetog iz zavičaja.

Sada je vreme velike nostalgije.Svi bi hteli u zavičaj ali puteva više nema.

“Zarasle su staze moje“!

 Sećate se te pesme?

KAKO SE VLAST ZLOUPOTREBLJAVA?

Još  jednom, iz mog rodnog grada, pred lice javnosti Srbije, bljesnula je neverovatno ružna priča. Direktorka Doma zdravlja, Uranija Petrović, je po svom ličnom priznanju, u sanitetsko vozilo koje se prazno vraćalo iz Beograda  prevezla ,kako ona kaže,“dve manje daske“. Slušao sam tu izjavu koja je izgovorena sa lakoćom i manirima čoveka, u ovom slučaju  direktora, koji ni jednog trenutka u ovom činu ne vidi da je bilo šta loše i štetno uradila za svoj Dom zdravlja na čijem čelu se nalazi puna dva mandata a evo,odlukom gradskih moćnika, otvorila je i svoj treći mandat.

I odmah da razjasnim, nije problem u te „dve manje daske“. Problem je, u smelosti da bez trunke griže savesti uradite gest za koga ne očekujete kritiku već aplauze, divljenje i naravno, podršku za "velika" menadžerska dostignuća. I potpuno otvorenu direktorsku karijeru,ne tri mandata, već onoliko koliko to njoj odgovara a možda čak i dotle dokle  ne budu učvršćene sve nepotističke linije i bočne podrške koje  u Srbiji još uvek funkcionišu po burazerskom princiou „koliko ti meni,toliko ja tebi“.

Zakon u ovom slučaju nije važan, pogotovo oni delovi koji jasno objašnjavaju, zašto se ta vozila zovu vozila Hitne pomoći,čemu služe, zašto su opremljena veoma modernom i skupom zdravstvenom tehnikom koja je u funkciji  bolesnika i njegove iskonske želje da što hitnije stigne do bolnice, kliničkog centra, operacione sale, angio sale,  sa ciljem da preživi. 
Ta vozila ne mogu po nečijoj volji da menjaju namenu ni na putu do bolnice ni u povratku. Bez obzira da li se vraćaju sa ili bez bolesnika.Vozač jednostavno ima radnu i ljudsku obavezu da vozilo najbržim i najkraćim putem bezbedno vrati u „matičnu luku“ i ako potrebe nalažu odmah krene na put. Ovo vozilo je, a to dobro znaju svi koji su u funkciji hitnog zbrinjavanja ugroženih pacijenata, dom zdravlja, ambulanta pa čak i bolnica na točkovima u slučaju saobraćajnih nesreća zatečenih na putu, elementarnih nepogoda ili iznenadnih ratnih operacija. Pa kome onda pada napamet da pomisli a nekamoli to i uradi, da promeni namenu ovog vozila i da nalog poslušnom vozaču da neprofesionalno i neodgovrno upravlja  sanitetom po želji i nahodjenju bahate direktorke.

Četvrtak:glavna ulica

Park

Zgrada opštine Kuršumlija

Ova drskost, ja ne umem da nadjem drugi izraz, ne sumnjiv je dokaz da su svi moralni i etički principu u raspolaganju imovovinom, ovog često doniranog Doma zdravlja, ko zna kada i iz kojih razloga pogaženi. Ako je jednom prošlo bez kritike i sankcija, očito, da je moglo da prodje i naredni, drugi, treći put.

Grad bruju i ovom i mnogim drugim dogadjaima ali isključivo izmedju četiri zida i u razgovorima sa ljudima od  poverenja. Retko ko se usudjuje da se pojavi na televiziji,osim dr.Tomislava Arsenijevića,  koji  bez malo celu deceniju ukazuje na probleme u radu direktorke Petrović. Ostali ćute ili uslovljavaju skriveno pojavljivanje sa promenom glasa i bez slikanja lica. Svi oni tvrde: bojimo se za sebe, svoju porodicu i  to parče hleba koje zaradjujemom radeći za mizerne plate.

Strah vlada Kuršumlijom! Ja sam o tome već pisao i  na taj teks stiglo je čak 5 hiljada lajkova što očito ni malo nije uzbudilo Radovana Raičevića, vlasnika Prolom,Lukovske  a uskoro i Kuršumlijske Banje, da se mane tog ćoravog posla i ostavi ljude da žive. Da nikome ne preti i da prestane da vodi kadrovsku politiku na štetu grada. Da na rukovodeća mesta  ne postavlja poslušnike koji apsolutno ne smeju da pomisle  da povuku ni jedan potez bez njegove saglasnosti osim ako se ne zaigraju,kao direktorka Petrović, sigurna, da će je i ovoga puta odbraniti ljudi koji stoje iza njenih ledja. 
Raičević, barem narod tako glasno priča, spada u red moćnih i bogatih poslovnih ljudi pa otuda njemu nije ni malo teško da menja političke opcije i da po običaju prilazi onima koji su na vlasti. On je sada prvi  čovek SNS u kuršumlijskoj opštini i uporedo sa  razvojem svog ličnog  biznisa na osnovama ogromnih prirodnih resursa, sprovodi i programska načela partije na vlasti.Ja sam apolitičan i ne pripadam ni jednoj političkoj opciji ali onoliko koliko znam šta se i kako radi u SNS, tvrdim, da ovakva politika koja se vodi u gradu na Toplici, nije politika Aleksandra Vučića.

Ovo što radi Raičević je njegova lična politika ali loša politika i ona vuče tragove iz vremana kada je gradom na identični način vlado izvesni partijski činovnik po imenu Vidosav Milićević Korčagin.Tada u njegovo vreme, niste mogli da nadjete posao ni u trafici ako on ne da saglasnost. Bilo je normalno da se neposlušni predsednik Lović na silu protera iz grada uz opasne  pretnje a svi oni koji su smatrani za  naslednike četničke ideologije uz pominjanje Koste  Pećanca, Draže i Kralja, mogli su da se pakuju i odmah napuste grad.Taj proces migracije, traje do dana današnjeg.

U vladavini Raičevića u odnosu na Korčagina, ništa se nije promenilo. Naprotiv,pogoršalo se. Pokrenuti talas migracije traje svom svojom žestinom. Učenika  u školama je sve manje, rodjenih takodje a poslužiću se za kraj ovog teksta i jednom rečenicom koju mi je izgovorio ugledni gradjanin ove varoši.

Po običaju, prvo što vam pada u oči kada dodjete  u čaršiju su mnogobrojne  umrlice okačene na  na stablima lipa i platana, zidovima u centru grada, izlogu opustelog "Borova" i svakom drugom slobodnom mestu. Gledam i čitam a on mi prilazi i tiho šapuće:“ovde nećeš naći obaveštenja za svadbe,venčanja i radjanja...osim umrlica, drugih obaveštenja nema!“Reče i ode.

Ili još crnje.Vredni i aktuelni gradski hroničar Mile Koprivica, koji svojom kamerom beleži ama baš sve, objavio je  pre neki dan poznatu i omiljenu  reportažu četvrtkom, pijačnim danom.Na desetine slika, a tri sam objavio uz ovu "Žaoku", ne vidi se  ni jedno živo biće pa naravno ni čovek. Na moj komentar „Mile,gde se dede narod, odgovorio je: “ Ovde će se dolaziti samo za zadušnice”! a na to se nadovezala Slavica Dragićević svojim komentarom:” I to je pod znakom pitanja”!

Ja toliko. Pokušaću da zaspim ako mi san na oči nadodje! U svakom slučaju,vama laka noć uz uverenje, da će kola Hitne  pomoći noćas mirovati

NE PLJUJ PO RODU SVOME BRATE!

Ko će vladati Beogradom od narednog proleća, tema je kojom se uoči nastupajućih novogodišnjih i Božićnjih praznika bavi jedna dobra polovina žitelja prestonice. Dueli, i to veoma žestoki, već danima se odvijaju na brojnim društvenim mrežama ali i na medijima sa nacionalnim preznakom. Na jednoj strani su O2, N1, Danas, Kurir a na drugoj, svi ostali osim na momente neutralnog i jako pristrasnog RTS. Polarizacija izmedju zaraćenih strana je više nego očigledna i ona će, ako ovako nastavi, kulminirati krajem januara pa do poslednje nedelje u martu ili prve u aprilu kada će se izbori održati.

Za razliku od ranijih izbora za vodeće pozicije u glavnom gradu, ovom prilikom treba očekivati otvorene i žestoke obračune koji ne bi valjalo da se u svoj svojoj žestini presele sa društvenih mreža i podeljenih medija, na ulice, u mesne zajednice, sportske priredbe, najobičnije gužve u gradskom saobraćaju i sitne male čarke na ulicama i parkovima.

Svi oni koji se deklarišu kao opozicije ne biraju načine i uvrede koje će reći na račun  vladajuće stranke a pogotovo na račun Aleksandra Vučića i aktuelnog gradonačelnika Siniše Malog. Oni a i njihovi simpatizeri, posprdno nazvani „sendvičari“, okrivljuju se za sva vidjena i nevidjena „zlodela“ kojima u dosadašnjoj istoriji Srbija nije bila izložena. Ništa im se ne priznaje, ni da su radili ni da su uradili.Nema autoputeva, nema mostova, nema Kliničkog centra u Nišu, ni Beograda na vodi. Fontana na  Slaviji  je „ruglo“ grada a hiljade dizalica i hiljade gradilišta su fatamorgana korumpirane vlasti. Standard se nije pomerio ni za pedalj a gladnih i siromašnih je sve više i više. Beograd, kao prestonica Srbije, je u totalnom kolapsu i raspadanju. Infrastruktura mu ne funkcioniše, saobraćaj je katastrofalan, ulice pune rupa a novogodišnje ukrašavanje je  očito pokriće za kradje i pravo je ruglo grada. Kao kec iz rukava, pala im je i priča o ugovorenoj ceni od 86.000 EU za novogodišnju  jelku postavljenu u Knez Mihajlovoj ulici kao tipičan primer organizovane kradje i otvorenog kriminala. Dokazivanje gradskih čelnika da je reč o tržišnoj ceni  koja je mnogo, mnogo veća u brojnim svetskim metropolama, ne tiče se ovih lovaca na senzacije i ne pada im napamet da ustuknu sa idejom da je sve kradja i kriminal. U svojoj ludosti i patološkoj mržnji prema SNS, otišli su toliko daleko da su odmah po završetku izvlačenja sedmice na lotou i dobitka od 4,6  miliona EU, „objavili“ brojne komentare u kojima tvrde da samo lud čovek i „sendvičar“ će poverovati da  javno izvlačenje na TV nije montirano i namešteno. Na nož je dočekan i Vučićev intervju „Blumbergu“ u kome on saopštava da se posle isteka predsedničkog mandata 2023.godine, neće kandidovati za novi mandat niti za mesto predsednika Vlade, potkrepljujući sve  to  sa 99 posto sigurnosti. Ova izjava bila je dovoljna da ta ista grupa ljudi lansira  novu priču i novu sumnju. Evo dokaza, kažu oni, da se AV sprema za bežanje umesto za  mileinijumsko ležanje na nekom tvrdom krevetu vlažne i memljive ćelije nekog od najgorih kazamata na svetu. I da ne nabrajam više, ne znam ni sam kako da ih nazovem, sve ove izmišljotine i potpune ogavnosti koje zdrav razum ne može da dovede u nikakvu vezu sa razmišljanjima ljudi koji  se bave ili imaju nameru da se bave  politikom.

 

Atraktivni vijadukt u Grdeličkoj klisuri

Ovo nije politika ovo je tipičan verbalni linč neistomišljenika.To potkrepljujem i činjenicom da u ovom projektu za nečije pare i nečiji račun, učestvuje prilično uvežbana "armada" spremna na sve  samo da bi se ponovo dočepala vlasti, para i privilegija. Njih budućnost Srbije ni malo ne zanima. Agresija je njihovo oružje i uverenje da drugo strana iz straha ili nekih drugih razloga, neće smeti  ni u ludilu da im izadje na bilo kakav verbalni megdan.I to je ono što me najviše brine pogotovo što sam u prilici da svakodnevno srećem te male obične ljude koji su počeli da kipte od  bese izgovarajući mnogo opasnih reči i rečenica koje ne slute na dobro.

Bolje tribine za proveru svih ovih stavova od Sv.Nikole nije bilo, bože oprosti mi ali to je istina, inače, najveće  srpske slave koju pola nas slavi a druga polovina ide u goste. Sve je praštalo od politikanstva, od užasnih dobro  osmišljenih rečenica koje su bile toliko  teške i opterećene mržnjom da se većina nas  zblažnjavala  moleći domaćina da tekve neukusne komentare, kojima nije mesto za slavskom trpezom, odmah prekine. Umesto da raspoloženje raste da se misli okreću ka pametnim i domaćinskim razgovorima, “slavska tribina” bila je još jedna prilika za otvoreno sučeljavanje onih koji za gubljenje nekih svojih privilegovanih statusa, mogućnosti da malo rade a lepo žive, zimi na Alpima a leti na Maldivima, isključivo vide u ljudima koji vode Beograd, podržavaju Vučića i koji moraju da odu sa vlasti da bi smo u „pet do 12“ spasili ovaj grad od zla i potpunog uništenja, tvrdi niko drugi, nego  Srbijanka Turlaić, istaknuti demokrata, profersor Univerziteta u penziji i otovoreni mrzitelj Vučiča i svih njegovih pulena. Naravno uz obilje izrečenih komplimenata  na račun Dragana Džilasa koga ona podržava i preporučuje  kao  spas za Beograd.

Od  teške politike sve ključa u Beogradu.Niko nikoga ne uvažava i ne verujem da će se nešto u stavovima opozicije promeniti ni prvog radnog dana ove nedelje kada već imamo pred očima rezultate lokalnih izbora održanih  juče u Pećincima, Kostolcu, Negotinu, Mionici. Svuda je nadmoćno pobedio Vučićev SNS i jasno stavio do znanja da se njihova pozicija u Srbiji nije ni za procenat pogoršala. Naprotiv, ojačala je i time pokazala da narod ne možeš lako prevariti! To naravno neće ohladiti glave agresivne i arognatne prestoničke opozicije koja će i u ovom porazu videti Vučićevu slabost a ne njegovu snagu identično onim apsurdnim mišljenjima koja su lansirana u javnosti posle katastrofalnih poraza Jankovića i Jeremića na nedavno održanim predseničkim izborima. Njih je Vučić nadglasao sa više od 50 posto što nije umanjilo njihove ambicije da već na ovim gradskim izborima traže priliku za svoj povratak, bilo lično, ili preko  svog predstavnika, bivšeg kontraverznog  gradonačelnika Džilasa a možda i Šapića, koji za sobom imaju  brojne neuspehe, promašene projekte i ogroman dug ostavljen gradjanima Beograda u nasledje.

Komentarišući sve ove  beogradske prilike i neprilike uoči prestojećoh izbora za prvog čoveka prestonice, ostaje mi da se ovoreno upitam: koliko jedna i druga strana ouzbiljno računaju na nas glasače koji nisu vezani ni za opoziciju a ni za poziciju? Većina nas trudi se, da još uvek govori sa pozicije zdravog razuma, punim ustima i širom otovrenih očiju. Nikakva agresivnost ali ni laži uz lakiranje stvarnosti ne mogu nam narediti da radimo i mislimo kako to razmišlja AV ili njegov oponent Džilas. Beograd je gospodo, trenutno jedan od najlepših gradova  u ovom delu Evrope. Sve puca od „lipote“ a biseri kakva je Fontana na Slaviji, Beograd na vodi, Muzej savremen umetnosti to su hramovi kao što je hram Svetoga Save na Vračaru. Mnogo se gradi i mnogo ulepšava i to neće reći samo  zlobni čovek koji će na svu lepotu tržnog centra u "Rajićevoj" sručiti gomilu svojih gadosti umesto razumnih ljudskih pohvala. A o onome što se dešava i gradi po Srbiji dovoljno je kao glavnu reč i sinonim svega najboljeg reći: Klinički centar Niš! Ovde prestaju sve nerazumne i glupe rasprave o tome šta je bila a šta je sada Srbija.To je Srbija budućnosti a ona će zasijati  sjajem zvezde Danice kada  isti  klinički centri budu završeni u Beogradu, Novom Sadu i Kragujevcu. Kada bude otvorena zgrada Narodnog muzeja i završeni svi autoputevi koji vode ka jugu, istoku i zapadau zemlje. Kada svojim malim kolima, još letos, na putu prema Grčkoj mirno projezdite najlepšom deonicom autoputa pitajući se u čudu: da li tu negde beše ona opasna Grdelička klisura? Ili,a gde se dede ona krivudava i tesna putanja kroz Sićevačke gudure gde je  nestalo  mnogo nedužnih života.

Meni lično imponuje politika koju vodi Aleksandar Vučić. Nikada u svojoj  istoriji položaj Srbije u svetu nije bio bolji nego u  danas, govorim o Srbiji a ne Jugoslaviji. On to odlično radi ili kako se kaže, dobro pliva u burnim medjunarodnim vodama. Uvažava ga Kina, Rusija, Nemačka a nije rezervisana ni Amerika. U zemlji se iz dana u dan menja situacija. Gradi se i domaćinski odnosi prema zajedničkoj kasi a ni kadrovska politika nije toliko loša. Njegova je odluka da predsednik Vlade bude Ana Brnabić, koja je od jednog dela javnosti dočekana na nož, a samo par meseci je bilo dovoljno da se javno pokaže koliko je to dobar potez i koliko ona kao čovek svakome od nas imponuje.

Što je ta vladajuća linija jačala, opozicija  se delila i  svojom neslogom naprosto nestajala sa političke scene. Njih je svaki Vučićev uspeh demotivisao umesto da ih je grupisao i jačao. Dobra i zdrava opozicija svakom lojalnom i poštenom gradjaninu imponuje i ona je uvek tu na rezervnoj poziciji spremna da uskoči i u život ovog naroda unese nešto  novo i bolje. Počev od novih svežih ljudi i novih progresivnijih ideja koje, ako su dobre i korisne, ne mogu a da ne budu podržane.To je realni put  neke nove i demokratske Srbije ali, složiće te se, to nije program i put kojim bi nas poveo čovek bez ugleda i autoriteta sa toliko mana i felera poznat kao Dragan Džilas. I svi oni pored njega koji su ćutali u vreme  najveće pljačkaške privatizacije u kojoj je sve što je moglo da se pokrade pokradeno iz koje su kao veliki pobednici i uspešni biznismeni izašli lopovi i kriminalci i nastrani ljudi spremni da radi svojih interesa nemilosrdno gaze  napaćeni Srpski narod. Današnji kritičari su ćutali i sve to nemo posmatrali a sada bi hteli ponovo na vlast jer veruju da ovaj lakoverni narod sve brzo prašta i zaboravlja. Ipak, narod je izabrao drugi put a to će se videti i na izborima u Beogradu.

NIŠKA KUĆA ZDRAVLJA

Od dana kada je  otvoren novi Klinički centar u Nišu,računa se  da je započela nova era i novo  doba na jugu Srbije. Isto onako, kako se u istoriji gleda na doba pre i  posle Hrista!  Ako i u tom milenijumskom rasponu civilizacija traži tragove i razlike u svom uspeću i posrtanju ,dva miliona stanovnika  načičkanih oko  prestonice svega što je  kroz vekove prolazilo i što će tek prolaziti, sada bez trunke skromnosti tvrdi:više ništa neće biti kao što je bilo pa  ni ona posprdna floskula „što južnije, to tužnije“!

I jeste bila uvredljiva, ali jeste, bila i istinita! Na čiji račun je išla, pred čijim vratima je  mogla da stoji kao adresa ili broj l.k. e, to je za neku drugu analizu, pa čak i uz eleboraciju poznate   ekonomske teze o „bogatom severu i bednom jugu“.

Klinički centar Niš

I baš upravo na primeru potamnjenja tog učmalog slogana i primeru  blistavog izranjanja na videlo dana velelepne Kuće zdravlja,  hoću da poručim i posvedočim o neopisivim mukama žitelja Juga i generacijama  briljantnih lekara, da se i u oklnostima koji nisu dostojni čoveku,radilo,lečilo i opstajalo. Ali i nestajalo! Da je bilo,eh,ta priča „da je bilo“, puteva, lekova,da je bilo elektronike,čudesnih mašina  i robota, više svetla i pastelnih boja u modernim i toplim sobama i da je bilo još ovoga i onoga i da sudbina i genetika nisu  morale  da umešaju svoje preste i moja majka bi živela još koju godinu.Kraj je dočekala  u polumraćnoj i hladnoj sobi  prokupačke bolnice prepunoj  starih gvozdenih kreveta dovučenih tu u neka poratna vremena  kao deo plena,humanitarne pomoći ili deo  ratne reperacije.Na Jugu pa i u Nišu, lečili su se ljudi u zgradama koje su se zvale „bolnicama“  u uslovima gde su vam šanse da preživite bile jednake kao i da umrete.

Kada vam se dogodi da gledate otvaranje nečeg o čemu ste čitali ili na  filmovima gledali,ništa vam drugo ne preostaje nego da se štipnete za butinu i sebe upitate „sanjam li ja ovo“! Da promenite mesto i samo za trenutak pogled okrente u prošlost.

Da nije bilo njih,znate vi na koga ja mislim,kako bi danas izgledala prestonica Juga ? Da,da, da nije bilo njih, danas bi tranvajska pruga do Niške Banje bila Holivudska atrakcija.U Sofiju bi se  išlo na kafu a iz Sofije na ručak kod „Kalču“,do Soluna na svežu ribu i hobotnice,na buzuki i opojne melodije velikog Mikija Teodorakisa,a Beograd,Niš,Novi Sad i Kragujevac, davno bi imali ovakve Kliničke centre a ne da se na njih čeka  vekovima.

Vremena su se promenila,u Srbiji se ponovo gradi i napreduje.Lažu oni koji koji tvrde suprotno.Čuvaj te se njih,to oni rade zbog sebe i svojih džepova.

Ovo sam sanjao i dosanjao!

Oporavlja se i „Reala sa Nišavu“.Uskoro će ponovo u Evropu „da gi puni mreže“ i čini smešnim.Sa tri strane,svakog dana,svakog časa,u prestonicu  će stizati  i odatle odlaziti, putnici namernici u svojim drumskim krstaricama. Obistinilo se oni što se vekovovima sanjalo.Balkan postaje  atrakcija a Niš njegova  južna prestonica, nezaobilazna stanica, krevet i kafana za umornog i ogladnelog  a Kuća zdravlja, spas i nada. To je ta Srbija ili kako reče jedan od uglednih niških  lekara i profesora „ ovo sam sanja  ceo svoj život“.

I mi sa Vama,doktore!

POHVALNICE

Sve je proteklo tiho i nevidljivo! Bez publiciteta i medijske podrške koju ovakvi dogadjaji, nesumnjivo, zaslužuju.Okupiti buduću zdravstvenu elitu Srbije na jednom mestu,onu decu za kojom vapimo da ne odu jer neće imato ko da nas leči i to na dan Medicinskog fakulterta, 9. decembra,a da svemu tome niko živ ne pokloni ni malo medijske pažnje,ukazuje, da smo kao društvo zaista, bolesni i da nam hitno treba pomoć i transfuzija.

To su inače, najbolji studenti u svojim generacijama, koji svaku godinu studija završavaju sa prosekom 10.Ta čista desetka, da ne bude zablude i zlobe, rezultat je  osmočasovnog dnevnog rada, što na predavanjima, što u labaratorijama i na klinikama i u svojim studentskim sobama. Iza  toga je sasvim normalno, neizmerna ljubav prema ovom humanom i izvan svega, odgovornom zanimanju koje ima smisla ako se  voli i neprekidno, iz dana u dan, uči i usavršava u potrazi za metodama koje omogućavaju da na planeti živi,radja  i stvara, zdrav i normalan čovek. 

Lukina kolekcija "Pohvalnica":medicinu nije lako upisati, još je teže studirati ali najveća neizvesnost vlada na kraju, hoćeli znati neko da poštuje i ceni ovakve briljijantne rezultate?

To znamo svi,zar ne, ali otuda i čudi, zašto u našem društvu i kako, da intelektualno potpuno inferiorna stvorenja, ljudi bez zanimanja a često i morala, danas, dobijaju mnogo više značaja nego lekari, specijalisti, inžinjeri elektrotehnike, mašinstva, gradjevine, razni  IT stručnjaci, ljudi od obrazovanja i visoke kulture sa brojnih društvenih nauka. Odgovora je, koliko i nas ima! Svako će to tumačiti na svoja način. Stariji će žaleći za bivšim vremenima, kada tako bilo nije a mladji, objašnjavati da smo na  talasu subkulture nastale na osnovama  intelektulane prosečnosti, totalne usamnjenosti i permanentnog  dokazivanja da u budućnosti, tog novog čoveka, ništa ne sme da bude  slično sa onim što je bilo. Zbog toga se danas nevidjenim blamom smatra  svaka priča koja  se zasniva na  iskustvu iz prošlosti, a akteri  tih priča  potpuno prevazidjenim. Ljudi za izbegavanje.

Možda je to  bio i jedan od evolutivnih poteza  nadležnih sa ovog fakluteta, koji su za razliku od ranijih godina,baš ove godine,u eri  zapošljavanja  i totalne migracije zdravstvenih radnika,namerno ili slučajno, izbegli da ponove udarnu rečenicu  „ vi ste budućnost zdravstva ove zemlje i vas čekaju mesta na klinikma, bolnicama i domovima zdravlja“. Redigovanje ove rado ponavljane rečenice, što nikome nije promaklo, bio je jedan od dodatnih razloga, da  akademci medicine  izadju sa ove skromne,ne može biti skromnije svečanosti, zabrinuti, tužni, oborenog pogleda i često ponavljanog  slogana -„idemo“! S druge strane, možda je i tako bolje, imajući u vidu onu staru dobru narodnu izreku "Obećanje,ludom radovanje!"

Kada uz sve ovo i tih desetak ohladjenih ćevapa, na prijemu koji je morao kratko da traje i brzo da se završi, izugovorena i neočekivana  „materijalna podlost“, onda je to bila svečanost  koja nije zasluživala bolji tretman. Ranijih godina, fakultet  je  nabolje  odlikaše nagradjivao i vaučerom u iznosu od  6.000 dinara, koga su oni mogli da utroše samo za kupovinu knjiga u prodavnici  na fakultetu.Ove godine je usledilo obrazloženje:“para nema,jer je  inspekcija  ovakvu vrsti finasijske transakcije, okarkterisala kao ne zakonitu radnju“!!!

 I to bi bio kraj ove priče koju svako od nas može da završi i prokomenatariše na svoj način ali, ako se odlučite za tako nešto, nemoj te ubijati nadu ovoj deci. Oni imaju pravo na nju i veruj te, dočekaće je!

KAČAMAK MALA

Ne bih mogao da odgonetnem  izvor ovog toponima. Sve što bih uradio, počinjalo bi sa „možda“ ! Pa i neka ostane tako. Možda ime potiče iz ljubavi prema kačamaku,toj kukuruznoj sirotinjskoj hrani. koja je održala ovaj narod! Možda ! 

U maloj varoši, kakva je od vajkada bila Kuršumlija,ljudi su se medju sobom indentifikovali ne po imenu već po nadimku i mahali ili kako se to kaže kod nas „mali“ u kojoj su živeli. Dovoljno je bilo da znate nadimak a ostalo, rećiće vam svako, pa i najmladji žitelji varoši.

„Gološije“ žive u “Vunić mali”,“Drvari i Roce" su “Samokovci”, Krndići su „Koreanci“ “Pace„Crekvenjaci”,Raba “Kačamakovac”,Puća i Ljuske komšije iz iste male. “Puša”,Šoki,Lale,Kitići svi su iz “Crkvene male”. Mikčetovi,Džinci, Madžuni, Lukovići, Mladenovići  iz “Jorgovan male” Gaići i tamo i ovamo i tako redom.U većim čaršijma  to su bili gradski kvartovi, u Pazaru, Vranju, Surdulici, Vlasini- mahale a kod nas u Toplici  male. Bilo ih je pet i plus dve ciganske, gornja i donja mala.

Vunićanci su carevali na samom kraju Kosovske ulice  jedine prave  i najduža ulice koja se  protezala od centra grada pa do “Karantina” a odatle u dugi i prašnjavi put  preko Kuršumlijske Banje, prevoja Prepolac do ravnog  Kosova, Prištine pa dalje, do Peći i Rugovske klisure.Takoreći u samom centri male, bila je i ranžirna stanica gde su parnjače  tovarile ugalj i punile rezervoare vodom  za dug  put  do Kosova Polja ili natrag do Niša. Sve je mirisalo na šljaku izbačenu iz  vrelih lokomotiva koja je tu lagano dogorevala i po nekoliko dana.

Nedaleko  odatle, bio i jedini most preko rečice Banjske koji je vodio do “Vojničke česme”,izvora sa najlepšom vodom i čitavom kraju. Reka je bila prebogata ribom i malim viroma koji su bili kao stvoreni za letnja rashladjivanja. Bilo je mnogo ribolovaca,ustvari,ne znam ko nije bio,ali i golubara.Poslednja kuća na izlasku iz grada bila je kuća Kešeljevića.Tu su brigu brinuli o svojim lepim i pametnim sinovima,Radovanu i Božidaru,otac Djoka i energična i duhovita majka Ćana.U toj mali živeli smo i mi Pavlovići otac Ljubinko,majka Radosava,ja,Milivoje i Dragoljub, naši kumovi Trifunovići,komšije Nestorovići, Milanovići. Odatle je u život  krenuo i Slobodan Nestorović nadareni  učenik osnovne škole,kraljevačke Gimnazije i jako uspešni student gradjevine  u Beogradu.Karijeru je izgradio kao  inžinjer u  beogradskom „Energoprojektu“.Nažalos i on i mnogi drugi sa sličnom sudbinom, u duši su nosili  tešku tugu i potpunu razočaranost u Tita i njegov režim, koji mu je  ubio oca na samom kraju Drugog rata i to u zemunici u porodičnoj kući gde se krio kao pripadnik četničkog pokreta.Neko ga je odao a egzekutori su ostalo obavili na svirep način.To im Slobodan nikada nije oprostio.

Prva s levo:Slavica Radivojević,lepotica Kačamak male,do nje Nena Jelenkova,Laza Radivojević(+) devojka u svetloj halini ispod Laze nepoznata,Slavkova majka Ružica ,nepoznat lik,Raba Radivojević,ova slika je sa njegovog ispraćaja u vojsku,Zoran Čarapić,Micko Aćimović,Slavko Puća Čarašić,Slavko Savić,Prki Radivojević,neoznat lik,
gornji red:Milivoje Radivojević(+),Miro Mengelica Radivojević(+),Zila(+)pet ženskih likova nepoznati do Mickovog oca Miće "Murgulova",iza njega jedan nepoznat lik a osoba sa naočarima Vučković.do nje Ljube šuster,ispod njega nepoznat lik, u grupi do poslednjeg Dose sa detetom u ruci,prepoznajem Ninu Aćimoviča i Ljusketa Čarapića,donji red sa decom:prepoznajem Pedu Vučića i Trajka Trajkovića.

Dužan sam i nekoliko rečenica da ispišem ispod slika koje prate ovaj tekst.Na prvoj je  grupni portret svih  pripadnika  “kačamak klana” uslikan spočetkom sedamdesetih godina.Svi oni koji se budu tražili,lako će se prepoznati.

Na drugoj slici su meni izuzetno dragi ljudi,moji ispisnici zatečeni u predahu i priči,o čemu bi drugom, nego o fudbalu.Prvi s leva je Micko Aćimović o kome ću malo opširnije i na trećoj slici.Do njega je Šule,golman FK “Kosanice” a brkajlija pored njega je Iva Milićević u to vreme jedan od najboljih fudbalera srpskoligaša “Topličanina” iz Prokuplja.Gledano po sadašnjim kriterijumima ko sve igra fudbal u većini prvoligaša,Iva je po svom fudbalskom znaju,da se rodio u ovo vreme, mogao da bude dobar igrač svakog Španskog prvoligaša. Ali bila su to druga vremena.Pored njega je njegov imenjak Iva“Kajdža”dobar fudbaler  i još bolji profesor matematike.O poslednjem na klupi moglo bi da se ispiše mnogo toga.Od svoje sedme godine kada je prvi put seo za volan zadružnog traktora,ovaj upravljač držao je do zadnjeg dana svog života.Umro je prerano, moj dragi i voljeni drug,Dragoljub Mladenović-Caga.Uvek kada ga se setim iz moje duše nagrnu suze i glasni smeh.Dve snažne emocije,obeležile su naše drugarstvo i njegov šoferski život.Bio je to naš Paja“Jare”.

Na trećoj slici je još jedan iz plejade gradskih momaka  koji je  svoj radni vek proveo za volanom a kada se smirio i seo iz njega su pokuljali stihovi,emotivna reka poezije koja u naletu te bujice i dana današnjeg i ovog časa, ispisuju jednu od stranica njegovog života.Tu svoju naklonost poeziji dugo je nosio u sebi sve dok jednoga dana brana nije pukla sama  od sebe.Gde će se zaustaviti i gde će se završiti ova poplava to sam bog zna.Piši prijatelju i ne stoj ni časa.

O čoveku pored njega,priču će vam ispričati svako i onaj ko je zašao u stotu i dete koje se juče rodilo iz braka koji je on kao gradski matičar “overio” i sa srećom  poslao u život.Dragan Popović…e pod tim imenom  malo će vam ko reći da ga zna ali ako kažete Ćata,Ćale svi će odvaliti vilice od  smeha i zadovoljstva izgovarajući samo jednu rečenici:”Ma ko Ćatu ne zna”.Živeli i veseli bili!

                             -----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Crkvenjaci su  bili okupljeni oko jedine gradske crkve i praktično su kontrolisali ulaz u grad iz pravca Prokuplja. Samokovci su gospodarili prostorom oko najduže bočne gradske ulice koja je išla ivicim iznad pruge,reke Banjske i našeg Samokova  koga  smo zvali brdo,brdašce,planinčina,naš vesnik svih proleća, svežih letnjih večeri, koloritnih jeseni  i čarobnih zima.Samokovo,naša prva i najveća ljubav, naše brdo prepuno  prelepih tajni i na stotine ispričanih ljubavnih priča ali onih pravih“ lav stori“, od kojih su se neke  završavale i sa srceparajućim krajem.Tu po sredini ulice sa imenom „16.februar“, dan kada je 1942.godine Kuršumlija oslobodjna od  domaćih „okupatora“ Pećančevih četnika, bila je i jedna poveća  lepa kuća, rezidencija  junaka sa Solunskog fronta,organizatora Topličkog ustanka, pripadnika Gvozdenog puka a u drugom svetskom ratu  organizatora četničkog pokreta legendarnog vojvode,Koste Milovanovića- Pećanca. Komunisti su posle rata tu kuću dodelili sirotinji i socijalnim slučajevima a narod je zbog takog tužnog i bednog  stausa  nazavao „Koreja“.

Najviše prostora a samim tim i najviše ljudi, imala je“Kačamak mala”.Njeno carstvo je  bilo od “Evrope”pa sve do fudbalskog igrališta pored Toplice. Njima je pripadala i OŠ “Drinka Pavlović” kao i zgrada Ekonomske škole i tek osnovane Gimnazije. Svakog dana,od ranog jutra pa do kasne večeri,svi putevi su vodili ka ovoj mali. Školske smene,prva i druga,sastanci,turniri, igranke,ljubavna sastajališta,žestoke utakmice na malom igralištu u rukometu i fudbalu i velike pobede i tužni porazi na našem „Vembliju“gde su  gosti retko kada uspeli da nas nadmudre i odnesu  bodove svojim kućama.U ovoj mali živeli su izuzetno nadareni momci za sve sportove a po najviše za fudbal.Pamte se njihove velike utakmice na letnjim turnirima u malom fudbalu,lepe fudblaske karijere Milićevića, Čarapića, Djordjevića, Miljevića,Mićunovića,Milijanovića i mnogih drugih.Posebno ih je krasilo veliko drugarstvo i potpuna privrženost jedne drugima.

Bili su  složni kao jedan u mnogim akcijama,isparćajima u vojsku,svadbama ali i sa nesebičnom solidarnošću u tugama koje su ih zaticale.U Toplici su gospodarili  u svakom viri i tačno su znalu  gde se šunja velika a gde mala riba.I danas  za najbolje pecartoše u gradu važe blizanci Zoki i Veli,sinovi golmana a po potrebi i fudbalera Kosanice,Radeta „Dupeglave“.Iz jedne od kuća,tačnije iz kuće porodice Savić,u etar je otišla prva muzika emitovana sa lokalne radio stanice koja će kasnije prerasti u gradsku televiziju.Odmah do njih živeli su Radivojevići  sa ocem porodice,nadaleko čuvenim čika Milivojem,koji će sa par svojih rodjaka i entuzijasta,pokrenuo najpre  krojačku radnju a već sedamdesetih ta radnja prerasće u moćnu konfekciju “7.juli”.

Pamti se i veliki biznis i neumorni rad brojne porodice Milijanović koja je u vreme  “teškog socijalizma”imala svoju piljaru odakle se grad i okolina snabdevala voćem i povrćem,lubenicama iz Dobriča i prvim bananam pristiglih sa juga  Afrike.Ovde su se rodile i živele lepe ćerke mnogih uglednih domaćina za kojima su ludovali momci,ne samo iz “Kačamak male” već iz celog grada.Sve prve ljubavi zaspočinjale su na  nekom od  skivenh mestašaca pored jedne i druge škole.

 I danas se ispredaju priče o parovima koji su imali svoje mesto gde su se  sastajali i gde niko nije smeo da pridje ili,nedaj bože,da ga zauzme pre njih.Naročito je ne tolerantan bio bubnjar Paka,koji je vreme sa svojom devojkom a kasnije suprugom Mirom, provodio u senci ulaznih vrata u fiskulturnu salu.Često puta se dešavalo da su svetla u sali gorela do duboko u noć.Njačešće su to bili momci iz ove male koji su ulazili na neki od razbijenih prozora i tu ostajali  da pikaju fudbal do zore.Po nekada bi u goste primili i nas iz drugih mala.

Nisu bili neki djaci i većina  njih je tokom leta u podrumu kuće porodice Milenković išla na časove matematike kod Mirka Milenkovića,po neko kod Moce i Pede Markovića ali uglavnom,malo ko je prokockao godinu i pao na popravnom ispitu.Oni koji su razred završavali sa torbom prepunom kečeva,a bilo ih je,leta su provodili bezbrižno i mirno čekajući jesen da još jednom okušaju sreću u istom odeljenju,u istim klupama ali sa godinu dana mladjim drugarima.

Veoma značajno mesto u ovoj mali pripada i porodici sudije Ratomira Markovića i supruge,naše profesorice fizike,Sonje Marković.Oni počivaju na gradskom groblju ali zato njihovi sinovi, Peda i Moca, po profesiji inžinjeri mašinstva i elektrotehnike, sada penzioneri, pripadaju onim kuršumličanima koji mogu da posluže za primer kako se voli i poštuje svaka stopa rodnog grada.Kuću nisu prodali i tu su svakog leta.U gradu ih svi vole i poštuju ali i oni nikome nisu ostali dužni ne štedeći poštovanje,srdačnost i ljubaznost prema svakom koga su znali.U vreme  kada su živeli u Kuršumliji prvi su imali i svoj auto i dobru kuću sa kupatilom,veliko dvorište i sto za stoni tenis.Mogao je da plješte svako ko je znao i imao  reket za ovaj lepi sport.
Malo ko u gradu zna da je supruga Pede Markovića, naša velika šahiskinja Gordana Marković,velemajstor ove drevne igre,savezni kapiten ženske šahovske reprezentacije Jugoslavije i osvajač mnogih turnira,medalja i pehara sa Olimpijskih igara,Svetskih prvenstava,Nacionalnih šampionata.U času dok sam pripremao ovaj tekst za objavljivanje,stigla je tužna vest iz kuće Markovića.Preminuo je Predrag Peda Marković.Neka mu je večna slava i laka zemlja.Bio je naš drug,predobar čovek i celoga života odani Kuršumličanin.

Kada su se zamomčili i počeli da izlaze na korzo, odjednom je grad počeo da se okreće za njima.Ne pamti se da su se ikada potukli sa  vršnjacima iz drugih mala ali zato njihova  složnost i veliko drugarstvo ogledlo se tokom leta  kada bi  priskakali u mobama oko izgradnje kuča ili,kada bi pogadjali,da za solidan djeparac,istovaraju vagone sa cementom ili brašnjom.Gospodarili su i na malom igrališti kod  Železničke stanice a  svako od njih,znao je dobro da pliva i skače  sa  stubova našeg bazena.

Imali su tu sreću a neki od njih kažu i nesreću,da se graniče sa naseljem koje je počelo da se radja  sa ubrzanom industrijalizacijom grada.Što je ŠIK “Kopaonik” bivao sve veći i to naselje,koje je ubrzo dobilo posprdno ime „Dečiji dodatak“,širilo se do neslućenih razmera.Iz svojih sela,direktno u nove fabrike i konfekcije,silazili su neki drugi ljudi ne naviknuti na gradski život i sva pravila koja su vladala u njemu. Bio je to prvi talas migracije iz sela u grad,kada je praktično Srbija definitivno izgubila svoju šansu da  se svetu prestavi kao najveći proizvodjač čiste i zdrave hrane.Sela su opustela i do dana-današnjeg  malo koje se oporavilo i oživelo  u odnosu na ogromana broj  onih koja su praktično nestala sa lica zemlje.Ista sudbina,u prvom talasu privatizacije, snašla je i sve te fabrike koje su nekada bile sinonimi socijalizma.

Bilo je to vreme kada su Srbijom vladali neopisivo glupi i "zatucani" politički kadrovi koju su po svom nahodjenju gradili svoja mala carstva za malo sreće i jako malo lepog života.Niko od njih,pa ni taj„veliki“Korčagin,nije slušao  druge,a pogotovo one koji su ukazivali da Kuršumliji ne treba druga budućnost osim  budućnosti  Lukovske,Kuršumlijske i Prolom banje.To je šansa,to je bogastvo,to je razvojni put a ne balvani i „Singerice“.Ali avaj,to je bila tabu tema i onaj ko bi pokušao da remeti ritam ludila bio je politički žigosan,gubio je radno mesto i na njegovu veliku sreću, morao je da ode iz grada.

Evo,prošlo je više od 50 godina od tog doba. Grad nikada gore nije izgledao.Sela su opustela a mladi u potrazi za poslom beže ka većim centrima. Opstale su samo banje koje više nisu “naše” već njegove..Preuzeo ih je  jedan čovek, uposlio priličan broj ljudi i prisvojio ogromne prirodne potencijale i sada radi ono što je moglo i moralo da se radi pre mnogo,mnogo godina.

U malama sada žive neki drugi klinci sa nekim drugim preokupacijama. Više nije u modi da se trči za loptom, provodi vreme u prirodi ,zasadjuju goleti, peca .Sada je važno da si u trendu da sate i sate blejiš u jednom od osrednjih gradskih  kafiću, da se odazivaš na pozive domaćina kada  slave i da se obavezno ističeš u ispijanju “velih rakija”.Na utakmice retko ko ide pa čak i u vreme kada je  rukometni klub “Planinka” žario i palio po prvoj ligi.Oni koji su zasadili plantaže malina i kupina uglavnom su preokupirani tim pričama i velikom brigom gde naći  radnu snagu u sezoni berbe.Nema više korzoa a četvrtkom,nekada bučnim pazarnim danom, pijacom jedva da prodje stotinak domaćica u potrazi za domaćim  namirnicama kojih je na žalost sve manje i manje.No i pored  takve pretežno sive i sumorne slike umornog i napaćenog grada, šokiraće te se saznanjem da deset hiljada stanovnika u svom vlasništvu ima čak 7.800 automobila zvučnih svetskih brendova.Pored hronične nestašice stolica u kafićima jedna od najvećih gradskih glavobolja je gde naći parking mesto za svoga  ljubimca. 

"Panta rei", sve teče, sve se menja! Nema više turnira ni momačkih nadmetanja, nije više važno sa kojom porodicom ćeš se sroditi, kakvu ćeš decu izroditi.Ostale su samo priče i sećanja i život koji ide svojim tokovima.

BEOGRADE, EVO ME, DOŠLA SAM...

Autobusi su uglavnom puni. Pristižu od ranog jutra pa do kasne večeri. I odlaze puni. A koliko automobila? Ko bi to znao. O razlozima da ne razglabam. Svako ima svoju priču pa i ona, moja rodjaka, koja ovde nije bila dosta dugo.

Sivilo i monotonija male varoši s juga, isti ljudi, iste piče sa previše tuge i suza a premalo radosti, potpuno su je izbacile iz koloseka. Od nekada energične i dinamične osobe, kojoj je uvek falilo par sati da sve postigne i doradi, najednom je otromavila, usporila se, okačila koje kilo a sa pričama i razmišljanjima otišla u neki daleki i nedokučivi svet. Ima i ona svoje prijatelje, svoju fb stranicu na kojoj poput drugih objavljuje slike iz mladosti, sa prvih dečijih rodjendanova,venčanja, krštenja, djačkih ekskurzija ali nikako slike iz današnjeg života. Boji se šta će drugi reći, da li će je prepoznati a tek kakvi će biti komentari...Ne,ne bih da iskušavam!

Beograd je njen grad, tu je studirala, tu se zaljubljivala u njemu su joj ostale najlepše godine.Mnogi aprili prepuni mirišljivih lipa, uredjeni parkovi i vreli poljubci na nekoj od klupa u senci racvetalih bagremova.

Prelepo !

Čarobno !

Nostalgično !

Strašno se uznemiri kada ga neko vredja, ruži, ispisuje svakakve grafite, bezrazložno huli i kritikuje.Celog leta se naslušala i nagledala mrzovoljnih i nervoznih dama, dečaka i penzionera kako im sve smeta,kako ih vredja ova vlast što im ruši stari a gradi novi trg na Slaviji,popravlja dotrajale ulice,tranvajske šine,kako zgrade na obali Save,tamo gde je bilo najveće smetlište i najveća ljudska sramota,umesto da se grade u visinu one iz dana u dan“tonu u dubinu mulja”!!! Kako je sve to politika i laž, kako ovaj naš sadašnji predsednik,o kome sam se naslušala toliko svega i svačega, kome se iz minuta u minut nadevaju nova imena i nadimci sve ružniji do ružnijeg. A ja vidim,on radi,on se trudi a to nekome smeta.Naježim se na priču o Mihajlu Obrenoviću,onom srpskom obnovitelju i graditelju,kome je grad podigao spomenik kada je ubijen a u narodu,do dana današnjeg,ostao upamćen ne kao spomenik Mihajlu Obrenoviću već spomenik "kod konja"!

U Skadarskoj sam susrela neka usplahirene dokone dame koje su specijalno tog jutra sručili na sebe pola litra toliko jakog i mirišljivog parfema da su se ljudi i sa druge strane ulice okretali za njima.Jedna je još uvek bila dobro stojeća,utegnuta i premazana slojem pudera.Šarala je očima po svakom dečkiću koji bi tuda prošao uz komentar "mali je sladak ko šečer,rado bih ga probala..." Usta nisu zatvarale. Bogorade po nekom Siniši što im je uništio kaldrmu na kojoj je jedna od njih čak dva puta iščašila zglob.A priče da kradu,otimaju,da ništa pod milim bogom ne znaju i da im niko nije dao za pravo da raskrče najveću balkansku deponiju pored Save,razjure zmije otrovnice i pacove kao balvane,važnije su od svake priče o budućem Beogradu,njegovoj privlačnosti,estetici,šarmu.Pljuju po lepoti jedne prelepe zvučne fontane iznikle na mestu najružnije tačke grada.

U žaru političke borbe,tužna i slabačka opozicija,dovija se na stotinu načina ne bi li što uspešnje doskočili do glavnog čoveka,ujeli ga za srce,popljuvali i otišli uvereni da im je i tog dana, rejting otišao u nebo.Za tu priliku,anagažovali su jedno nesretno političko blebetalo,dali mu megafon,ličnog frizera,po nešto od garderobe i ugravirali priču koju treba da izdeklamuje pred novinarima.I ona to čini svakoga dana prezentirajući različite optužbe,sumnje...Pre neki dan je ipak,i pred ljudima i pred Bogom,teško ogrešila svoju jadnu napaćenu dušu.

Stala je ispred nove bolnice u Batajnici gde se u tom času za život borilo 270 teških bolesnika napadnuti virusom Corone. "Ovo iza mene su Potemkinova sela.Sve što je uradjeno je"fuš".Još ništa nije završeno a narodu se predstavlja da sve blista i sve funkcioniše.To je Vučićeva politika".Laž do laži,beščašće do beščašća.Usta puna teorija zavere,mržnje i uterivanja straha narodu pod kožu.Da li je to politika ili je reč o čistom ludilu?Ja bih rekla da je o ludilu reč.Jer,možete misliti,da ljudska olupina,žena-ubica,politički zlikovac sa imenom Madlen Olbrajt,u ime šiptara i za njihov račun,traži da Srbija bezuslovno prizna Kosovo uveravajući prisutne da u Beogradu ima ljudi koji tako razmišljaju i njih nova Bajdenova administracija mora da podrži.

Ej,Beograde,ej,Srbijo!Ta žena je sve činila da nas nema,da nas bombama pobiju što više.Noću,usred dana kao što su to učinili u Grdelici i po Niškim ulicama.Ona podigla glavu i u njene oči, sa nadom da će se dograbiti vlasti ako Amerika pomogne da se Vučić ukloni sa trona,širom otvorenih zenica gledaju domaći opozicinari! Na sreću,ovaj narod, niti je glup a ni slep.Ovu izdaju i ovu prevaru debelo će platiti na prvim narednim izborima. 

Dok oni maštaju i sanjaju,Srbija se gradi i menja.Beograd je lepši nego ikada.Sve dobija novi sjaj, novu privlačnost i po svemu podseća na London, Pariz, Rim. Sve se menja osim dokonih "beogradjana" koji do besvesti sede na izandjalim stolicama u nekom od brojnih prestoničkih kafića i ogovaraju, lažu i izmišljaju uz obavezno upozorenje."jutros mi reče jedan čovek". Vučić uzeo, brat ukrao, kum razvaljuje, Arapi odneli, Kinezi nadiru, decu ubijaju vakcinama, Beograd na vodi tone ,Fontana...kome to treba a njega, njega bi trebalo proterai da ga nema...

Razočarali ste me. Odlazim iz Beograda u tu moju malenu južnjačku provinciju gde ako ništa drugo, ljudi ne lažu i ne izmišljaju tako strašno i odvratno kao neki koji sebe nazivaju "beogradjanima" a u stvari nisu ništa drugo nego mali istrošeni čovečuljci, išarani od glave do pete i glupi kao tamna noć.

Beograd je nekada bio  istinska prestonica u kojoj se uspevalo  onoliko koliko  si ti kao čovek vredeo.A danas, to je grad u kome  jedni rade a drugi pljuju po tome i kritikuju uvereni da i tim putem može da se dodje do vlasti i do para. Neko im daje tu nadu. Od nekuda pristižu prljavi novci i obaveze sa njim. Ne miruju, lažu i pričaju, samo pričaju. Što gore, to bolje ! Neko se nešto i ogrebe.Namaknu neku sitnu lovu ali većina i to ogomna većina, živi po receptu, kako je to jednom lepo napisala Mirjana Bobić Mojsilovič: "život nema smisla, ako nisi promiskuitetan, pijan, tetoviran i izbušen sa svih strana"!!!