NE BRINEM SVOJE A ZAŠTO BI TUDJE BRIGE BRINUO?ILI, PRIČA O NAŠIM CIGANIMA!

 FRTALJ ŽIVOTA!

Ima tome već skoro pola veka mojih dolaženja i odlaženja. Otišao sam sa nepunih 19 i evo,Bogu hvala, od tada se redovno vraćam mojoj Kuršumliji,mojim roditeljima i mom bratu.I pored toga što njih više nema, ja ne posustajem! Dolazim i odlazim!Rekoh,da sam Bogu na tome zahvalan,što mi je dao snage i pameti da sasvim prisebno i sigurno,upravljam svojim vozilom uvek prepunog emocija i urodjenog nestrpljenja,da posle tročasovne vožnje,ugledam svetla moga voljenog grada.

Trenutak kada od raskrsnice sa Kosovskom magistralom, za sobom ostavim Pepeljevac i uvek radoznali pogled čvrsto prikovan za oblike  uzvišenja iznad samoga ušća Kosanice u Toplicu,pod strašno intrigantnim imenom „Marina kula,“ uz mali dodavanje gasa ja sam već izb io na uzvišicu odakle se predivno vidi koltlina duž koje je smeštna Kuršumlija.Zašto je narod ovo mesto nazvao „Strelci“ kada je više nego sto posto pristajalo ime, po zadužbini supruge Stefana Nemanje, Ani koja je svoj život posvetila izgradnji lepog i skladnog hrama posvećenog Sv. Bogorodici, na stotinak metara odmah ispod puta na zaravni koja kao uzreli grozd visi i vekovima bdije nadgledajući tu nežnu ljubav dveju planinskih voda koje se tu spajaju u jaku i plahovitu reku Toplicu.Odatle će udarati čas na levu pa čas na desnu stranu načete obale. Posle dva sata mučnog probijanja kroz polja Dobriča pomešaće se sa vodama Jućne Morave dok za uvek ne nestane u talasima Crnog mora. Kao u priči iz onog Holivuskog filma „Lepotica i zver“,spajaće ih i razdvajati bure noseći ih sve do obala daleke Afrike! 

Lepo i skladno uradjna gradjevina po obliku identična listu deteline,sačuvala je uspomenu na minula vremena i za uvek ostala u istoriji upisana kao ženski manastir kojim je upravljala Bogu predana i posvećena Sv.Ana.Dve zadužbine, koje su podigli supružnici, Nemanja i Ana, bile su u vidokrugu jedna drugoj.Nemanja je hram posvetio Sv Nikoli a podigao ga na visoravni iznad ušća Banjske u Toplicu,odakle se pruža divan pogled na grad i pogled pun ljubavi i čežnje na zadužbinu posvećenu SV. Bogorodici.Gledaju se i miluju,preteče svim drugim hramovima koji su se od tada,pa do dana današnjeg,grade na svetoj Srpskoj zemlji u čije je temelje narod izlivao ogromnu ljubav,poslednju suzu i nadu da će u inat vihorima i mnogim ratnim olujama opstati,pod kupolama svojih Hrišćanskih hramova opčinjenih mirisima tamnjna i bledunjavoj  svetlosti voštanih sveća. 

I evo,trošimo godine desetog veka od kako trajemo i opstajemo nesebično darivajući ljubav svima koji su poželeli da žive sa nam,da uz uzglavlje drže sveti krst i ikonu slave svoje,da veruju i poštuju Boga svoga.

Ovaj uvod uz tekst koji sledi,neko će reći da nema ni jedne dodirne tačke sa pričom koja u sebi nosi svu tešku tugu nemanja i nestajanja propraćenu životom koji je protekao brzo i kratko i sve za uvek odneo u zaborav.

Donja ciganska mala, večne "kapije Kuršumlije"!

 

Mnogo kuća a malo ljudi

Pogled na Gornju malu sa Samokova

Gornja mala,pogled sa Toplice

Gornja ciganska mala.Kuće na steni.Tu je svoj dom imao Djoka harmonikaš a prve komšije su im bili Janićijevići i Zaići!

Gornja ciganska mala:Zimski ambijen na steni

Ovo je ustvari priča o „NAŠIM CIGANIMA,“dragulju koga smo čuvali i negovali, boreći se sa njima da istraju i potraju.Ali njima to nikada nije bilo važno niti bitno.Oni su na život gledali kao na Božiji dar a što su se gladni budili i promrzli izlazili  iz svojih memljivih odaja da im telo i dušu ogreje zubato aprilskog sunca,koje se tek pomaljalo iznad Samokova,zašta su znali,na svoj način da kažu:pa zar  sve to nije normalno,brate moj!Dočekati jutro na nogama,to im je bilo najvažnije,a za ostalo...kako bude!

To je život,dan za koga ne znam kako ću ga pregurati ili ću možda umreti!Šta ću jesti,da li ću se radovati ili tugovati ili možda konačno sebe nagraditi novim pantalonama i mekanim cipelama.Gladnim ustim u kući, prepunoj male dece koje cela dva dana nisu stigle pošteno da se najedu i napiju vode hladne.Da li ću njima prineti neku obuću jer cele zime hodaju bosa i gladna.E to ti je život moj brate!Ja na njega tako gledam i poštovaću ga dokle on bude hteo da me trpi.A kada posustanem i ja i život,šta mi drugo ostaje nego da se rastanemo.Kao moje komšije i moja braća za uvek ću ostati na hladnoj mermernoj ploći sa pogledom u jednu tačku,sa osmehom koji vara i kao da kaže,“pa nije baš sve bilo tako crno“.A jeste bogami,u mom životu je sve bilo crno,teško,neizvesno sa malo nade i mnogo gorčine i suza koje smo mi krili od drugih da bi sam sa sobom, u mrkloj noći, prolio sve suze iz oko i sto puta ridajući ponavljao „jebem ti ovakav život“!

Lagano klizim kolima niz „Strelce“dok sitna martovska kiša upotpunjava svu tugu i samoću pred kućama poredjnim kako se kome svidjalo i gradjenih kada je bilo para sa brojnim drugim prohtevima koji će možda nekada doći na red.Da se kuća omalteriše,uvede voda,da se dosanja kupatilo i WC.Da tu ženim i udajem a ne samo da saranjujem!

Zaobilazim kamion pun trupaca i autobus „Niš ekspresa“ koji prolete preko bare na izlokanom putu i natera mlaz prljave vode do krova skoro svih kuća podignutih iz sami asvaltni put.

Proslavljeni muzičari iz Ciganske male.

Steva Ristič,dobra viliona.

Djoka harmonikaš

                                                                                                                                                

  

I Korćagin je voleo da ga Stevina violina otprati do kuće

Korčagin,Sarić i Steva.U kafanam se sedelo ne da bi se opijalo već uživalo

Česta gradska slika na svadbama.Orkestar je imao i svoj prevoz !

Ovo je sa jednog ispraćaja u vojsku!

                                                                          

Duško Dule Ristić bio je pravi estradni umetnik.Svirao je po mnogim hotelima u Beogradu a leti na moru !

Avram Zdravković Avra,mogao bi da ponese titulu "ministra za ciganska pitanja".Cigani su ga slušali i voleli.Avra im nikada nije ostao dužan!

Rade i Gića,tandem koji je svirao za dušu. I oni su prerano otišli da muziciraju na "onome svetu"!

                                                I naši cigani su slali Titu štafetu!

Basadjija Blagoje Minić.Imao je devetoro dece.Živeo je u Donjoj mali i njegove komšije tvrde da je bio jedan od najvećih švalera medju našim ciganima!

Svi ga znamo kao Tarzana!Svirao je saksafon sa neverovatnom lakoćom i to baš dobro.Sve što čuje,mogao je u trenu da odsvira. Ovde ga vidimo u akciji sa Mladjom Nikolićem, profesorom u Ekonmskoj školi.Cepali su na svoj naćim,tiho i merakliski!

Ovo je mladja garda koju je predvodio basadjija Biša verovatno jedan od najgorih muzičara medju ciganima.

Djoka u  akciji.Dobro je svirao harmoniku i pored toga što je bio prilično nagluv!

Ovako se počinjalo.Mladi,lepi i pametni momci Kuršumlije:Buretino,Mrčki i Ćata

Pamtimo ga po porodičnom nadimku "Šumadinac".Bio je živi djavo.Prevarant kakvog majka više ne radja!

Posle Duleta i Steve, Djordje je bez sumnje bio najbolja mladja  violina medju ciganima u čitavom Topličkom kraju.Ali šta vredi kada je od muzike više voleo kocku!

U kući mlade svi sa nestrpljenjem čekaju mladoženju.Ona će tek ući u 18. godinu a do 30 biće to izborana i mukom natopljena supruga i majka.Mlade su se udavale,radjala a onda razvodile,pa sve ispočetka!

Neću da vam pišem i objašnjavam.Pokazaću vam par slika „Donje ciganske male“ pa sami sa sobom pričajte ali pre nego što vam zagolicam maštu nešto ću vam reći:Ovaj deo grada nekada je bujajo od života.Više je dece bilo na ulici nego u celom gradu.Već davno, nema nigde nikoga!Ni dece ni starih cigana koji su voleli da sede pred svojim kućama,gledaju narod koji prolazi i po nešto čuju što ih je znimalo.Sada je sve manje ljudi.Čkilje neke sijalice ali u kućama je sve više mraka.U potrzi za boljim životom,mnogi koji su mogli,davno su otišli put Nemačke.I tamo ne žive ništa bolje ali ima po nešto da se radi i po nešto da se „kupi“ ako vas policaj ne uhvati.Od malog ciganskog kvarta, na samim ulaznim kapijama Kuršumlije, ostale su samo fasade praznih kuća i tek po koji stanovnik koji nije mogao preko.Oni koji su držali štimung i pesmu od koje su živeli,njih davno nema.Preslili su se nekih stotinak metara u svoje večne kuće i eno ih gore, kako sviraju i pevaju.I Gića i Blagoje i Tarzan,Džidja i Rade...Plaćem i tugujem za njima jer su u svemu bili „ukras“ grada.Potpuno prilagodljivi i u svemu socijalizovani.Malo ko pamti da je neko od njih ostao upamćen po lošem.Svi su uglavnom bili na „liniji ravnanja“.Ono što je istina to je da su svi odreda teško živeli i kratko živeli.Na njihovim nadgrobnim pločama lako se čita ko je kada rodjen i koje godine je preminuo.Manje više,njihove životne priće su se završavale izmedju 45 i 50 godine života.A sve je to posledica tog neuredjenog života ili kako to narod kaže,života „lako ćemo“!

„Kako ćemo-lako čemo“,bio bi slogan njihovig života o kome će i oni,po nekada u šali a po nekada u zbilji reći:ne brinem svoje a ni tudje brige!Ne sekiram se i retko kada kajem.Ne pijem lekove a po najmanje sedative-bensedine jer ne znam od čega bi me štitio!I tome slićno.

Za kraj ove, po prvi put ispisane i postavljene „izložbe“ o Kuršumlijskim romima ili ti cigana,i to izložbe „na klik,“mnogo toga će se vremenom menjati i dopunjavati.Ima dosta objavljenih slika sa portetima „naših Cigana“ koji su sticajem okolnosti ostali bezimeni samo zato, što je u gradu sve manje ljudi koji nisu su u stanju da se sete imena, a pogotovo prezimena, uz konstataciju „znam ga“!Za sada svi oni su,rekoh,NAŠI CIGANI i meni to zvuči, zaista, veličanstveno!

A da!Priča za kraj je sto posto autentična.Na Barlovskom visu postoji jedna jaka i dobro organizovana ciganska „zajednica“.Oni u svemu žive bolje i bogatije od naših cigana.Kada su tu nedavno i njima podelili šporete „Smederevce,“dar neke humanitarne organizacije, istoga dana oni su ih prodali za upola od stvarne tržišne cene ovih,inače,sjajnih šporeta na kojima se dobro kuva ali od kojih se i jako dobro greje cela kuća.Uglavnom,domaćice koje su se dograbile novca od prodatih šporeta,utrošili su ga na kupovinu sapuna,šampona,dezodoransa,laka za nokte i jakih parfema.Kupljeno je dosta šarenih haljina i šalova a bila je prava potraga i za damskim cipelma na štiklama ali u brojevima preko 42.Na pitanje zašto ste to uradile,jedna nakindjurena ciganka u godinama, odgovorila je uz odobravanje svih prisutnih komšinica:pa i mi jednom da zamirišemo,nalakiramo nokte,udarimo frizuru i ofarbamo kosu...A ne celog života da izgledamo bedno i zapušteno! I tako ode „Smederevac“ za šminku ali sve to nikoga nije zabrinulo što se sutrašnji ručak spremao na vatri koja se ložila pred kućom!

Na mnogim arheološkim iskopavanjima cigani su bili glavna radna snga.Evo ih na Sv Bogorodici gde se uvek radilio po dvadesetak dana godišnje.

Muci,otišao je u Nemačku i potpuno se posvetio kockanju!

Duši i sin ili bratasnac.Interesantno je da smo porasli zajedno i to u vreme kada je moj otac bio upravnik Kuršumlijske Banje gde su Ajdinovići živeli.Njegova majka Mevlida jednom je priskočila u pomoć mojoj majci koja je iznenada izgubila mleko pa je ona nastavila da hrani maloga Miću!

Tomi Minić sa braćom i prijateljima.On je bio aktivan ćlan našeg izvidjačkog odreda "Kosanički Soko".Bio je na svim akcijama:Sutjeska,Kadinjača...Njegov otac je Blagoje Minić.I Tomi je nedavno preminuo!

Ne znam mu ime ali ga pamtim kao kuršumlijskog "ponoćnog kauboja".Nije propustio da gleda ni jedan kubojski film.Ova slika je kopija likova iz Holivuda!

Ljata,sin kovača Ćaze i brat Kaleje koji mi je često dolazio u goste kada smo ja i žena dobili svoj prvi posao u Požarevcu,ja kao novinar i dopisnik Večernjih novosti a ona kao farmaceut.

Pamtim ga po nadimku "Bangea".Imao je jednu kraću nogu zbog čega je i dobio takav nadimak.Jedno vreme bio je i korporter!

                                                                     

Ovo je podmaldak iz Donje male.Svi su u Nemačkoj!

Sa jednog Ciganskog bala u Evropi!

U gornjem redu prvi sleva je mali Miki pevač sa divnim glasom.Ispred njega je moj školski drug Žika koji se preselio u Požarevac pa dalje Guja,Dane korpar i Stanko ali bez Borke.Ćuće Bišin brat Brane a do njega Raša. 

                                                                

Dane korpar u svom ambijentu sa unukom i korpama koje je pleo i prodavao svuda po regionu.

Svi na pikniku kod Petkovice.Bilo je klope,pesme igre a na kraju i po malo "boksa"!

Ove tri slike su sa obeležavanja Petkovice kod crkve Sv.Bogorodice na Ušću!

Duši Ajdinović u svom elementu.Zvali smo ga naš Tarzano!

Bego jedan od živih muzičara iz Gornje male.Još svira a poznat je kao dobar i pristojan muzičar.Ako ima para,dobro je!Ako nema,sviramo za dušu i merak.Do zore,zašto da ne!

Tek su prešle tridesetu godinu života.Život ih je "šibao" kad je stigao i gde je stigao!

Njihove svadbe znale su da traju i po nedelju dana.Svi su bili u elemntu!

U pozadini veliki tapet sa motivima iz Kosovskoj boja a u prvom planu one,majke,babe i strine.Pogledaj te tu bezbrižnost na licima dece...

Dane korpar sa svojim podmaltkom!

E,ovo su "moji" Pavlovići.Prvi sleva, zove se Miki Pavlović.On je mnogo radio i nema čoveka u gradu koji vam neće reći sve najlepše o njemu.Ovo je njegova porodica i ovaj koji "strči" na sredini slike,na koga vam liči?

Važni ljudi Bajne Čaršije

SIMONOVIĆI!

Simonovići,svoje poreklo vuku iz Kastrata sela nadomak grada.Selo odakle se grad snabdevao mlekom i svežim povrćem,udaljeno je od centra Kuršumlije, nekih 3-4 km.To je inače omiljena trasa kojom su se ribolovci iskradali iz grada pre svitanja bežeči od bakzuza i njihvog zlobnog pitanja,“gde si krenuo tako rano“, što je kod onih koji su verovali u čuda, automatski navlačilo bes i odluku da od pecanja nema ništa!

Tu na obali reke Kosanice i tako reći na samoj kapiji odakle se plodnom dolinom išlo ka ravnom Kosovu,rodjeni su Simonovići o kojima pišem ovu priču prisećajući se mnogih detalja  koje već dugi niz godina nosim u sebi sa namerom da im ne dam da odu u zaborav! Evo tog trenutka u kome moja mašta  i sva moja sećanja, nastoje da me vrate  u rane pedesete godine kada su porodice poput ove,ugradjivale sebe u jedan od brojnih temelja ove malene varošice razapete izmedju Kopaoničkih proplanka i obala triju predivnih planinskih reka koje su bili simboli kraja i grada iz čijih virova su na trpeze skoro par dana u nedelji servirane najukusnije rečne ribe.Otuda i odgovor na pitanje mnogih došljaka i rodjaka koji su provodili letnje ferije  kod rodbine u gradu:imali ko da se u ovom gradu ne bavi pecanjem?

Ili,kako to da svi vozite skije,igrate fudbal,lepo pevate i baš se dobro šalite.Zašto su vam muškarci vitki lepi i pametni a devojke doterane, negovane i umiljate, poput mace koja prede u bakinom krilu.Ima tu još mnogo toga, "zašto i kako", našta bi valjalo danima odgovarati potpuno sigurni da ste priču o ljudima,čaršiji,običajima i neverovatnoj atmosveri,za koju su mnogo "vrači" govorili da je posledica dobre volje i dobrih duša u nevidjenoj energiji koja zrači iz toplih i lekovitih izvora Kuršumliskih banja.Možda u toj energiji koja greje i omamljuje treba tražiti odgovor na pitanje:Zašto se Kuršumlija voli  snagom i voljom diva a čuva i poštuje  snagom lava?

Ne znam kako ću vam objasniti,zašto je toliko volim, niti znam da potvrdim da li i ona mene voli kao ja nju?Tu moju malenu čarobnu varošicu, za koju sam zakovao osamnaest godina života u pedeset i više godina odlazaka i povrataka! Možda će vam ova današnja priča o velikoj porodici Simonović sve do detalja objasniti.

Venčanje Vučine i Stančeta pred gradskom crkvom.Dečak koji drži sveću je naš Bane Manitašević,dugogodišnji bioskobdžija i desni bek "Kosanice".Pored mladenaca u pozadini su kumovi  Velimir i Rada Tomić,vlasnici prve gradske knjižare.

Rodjen sam 1922. u selu Kastrat.Kumovi su mi dali ime Vučina, u to vreme takva imena su davana  protiv svakog uroka.Da sve bolesti proboli,da ojača, postane čovek sposoban da radi,radja i gradi! Vojsku da služi,u ratove da ide!

Moja porodica je bila jedna od imućnijih u selu, pogotovo ako se ta imućnost gledala kroz tehniku koju smo mi koristili u obradi plodne zemlje i u  preadi ubranog žita,voća i povrća.Sa našom vršalocom smo obilazili sva sela duž Kosaničke kotline i sjeseni se vračali sa punim djakovima pšenice koju smo pošteno zaradili na ime ujma od rada naše moćne mašne.

Ubrzo sam otišao iz Kastrata ka gradu.Tu sam završio školu,oženi se i skućio! Bio sam,ne može se ta istina zobići,momak za poštovanje a bogami i ona,druga ćerka časovničara ili ti sjadjije Svetislava Andjelkovića,sa umilnim imenom Stanče,lepa kao božiji andjeo!Na sreću i radost moga tasta i moje tašte Jule,poput mene,sreću su u ovoj porodici potražili i našli mnogi moji pašenozi.Kuća Andjelkovića,bila je puna lepih devojaka. Rada,Stanče,Dara,Ljupče,Olgica,bile su na meti glednih i bogatih momaka.Mušku čast porodice, sačuvao je sin Mile koji je dugi niz godina bio jedini sadžija u gradu
 

Od početka pa do kraja u velikoj ljubavi.Preminuli su a da nisu napunili sedamdesetu godinu!

Iz braka prožetom ljubavlju i poštovanjem rodilo nam se troje dece.Ćerka Ljiljana, koju smo iz milošti zvali Lila.Sin,moja slika i prilika,Ljubiša i naš najmladji mezimac Dragiša.Stanče je brinula o deci,čuvala i gajila porodicu u kuću odmah preko puta „Evrope“ odakle se čula muzika do fajronta a pogotovo onaj setni zvuk violine majstora Džidže iz Gornje ciganske male.Razbijao nas je svojom svirkom i predivnim pesmama medju kojima je i ona moja „Ej,kada se sinoć vračah iz dučana...“ pa sve do „Nizamskog rastanka“.Nismo ni znali a ni verovali da će mnogo godina pošo smo otišli sa ovoga sveta, neko od naših reči napisati najlepu pesmu „Pukni zoro“ koju često i Bogovi zagrljeni zapevaju...

E,sada  da ja malo zaćutim i tebi dam šansu, da ispišeš sva tvoja sečanja i nama Simnovićima medju kojima ovozemaljskim putevima još krstare moja deca,unuci u praunici.Ja(1987) i Stanč(1989) smo davno otišli sa ovoga sveta ali priče o nama,o našim životima, ne prestaju!Moji naslednici nas cene i poštuju i uvek se sa radošću sečaju Vučine i Stančeta.

Tada su bili svi na okupu.Tata,mama,Ljilja,Ljubiša i Dragiša

Sestra Ljiljana sa braćom

Vučina Simonović je bez sumnje pionir drvne industrije Kuršumlije.U ŠIK je došao pre Vidosava Milićevića Korčagina i sa Dušanom "Bandom" Ivićem, bio i osnovač ove kompanije.Njen prvi komercijalni direktor koji je u svakom pogledu muški nosio ovu jako važnu funkciju za kompaniju u razvoju.Najpre u svom izgledu.

Markantan,uvek doteran po zadnjoj modi,u novim cipalma,beloj košilji i odgovarajućoj kravati.Crna kožna tašna i naočare sa dubokom dioptrijom.Negovani brkovi i neizbežna zlatna muštukla na kojoj je neprekidno držao upaljenu cigaretu visokog kvaliteta.

Osnivači ŠIK-a Kopaonik:Korčagin,Dušan Ivić i Vučina Simonović

Sa lakoćom je osvajao poslovne prijatelje u zemlji sa 20 miliona stanovnika i u svemu opravdavao funkciju komercijaliste koji je u svakom pogledu, nadmašio vreme u kome je živeo i radio.Kopaonik, posle njegovog odlaska u penziju, nije imao tako sposobnog poslovnog čoveka koji je po logici stvari zasluživao i tako visoko uvažavanje u celoj drvnoj industriji Jugoslavije.Nema ćoveka kome je bila potrebna rezana gradja,parket,lesonit ili šperploča a da nije znao Vučinu Simonovića.Bilo ga je milina videti kada se onako muškim dugim korakom vraćao s posla ili ruku pod ruku sa svojom ženom i decom,taba kaldrmu gradskog korzoa.

A u "Evropi" lumperajka do zore!

Znao je da sedne i sa ciganima dočeka jutro ali onako kako to čine marklije a ne ljudi čijom snagom je vladao ludi alkohol.Grad ga pamti i kao dobrog ribolovca koji je gledao da svaki slobodan trenutak provede na obalama Toplice,Kosanice ili Banjske.Voleo je sve nas koji smo se družili i rasli jedni pored drugih sa njegovom decom Ljilom ili Ljubišom.Znao je da nam pridje, upita: kako ste, i kako ide škola, a kada smo krenuli da se svakoga dana prebacujemo ka Kuršumlijskoj Banji na kupanje i da ponudi prevoz.Ručak, ili, po koju kabezi i pivo koje smo tek počeli da degustiramo.Ljutio se na Ljubišu što je išao njegovim stopama kada su u pitanju cigarete.Branio mu ali to nije dopiralo do njega.Bio je strastven pušač!

Njihova kuća bila je uvek otvorena za nas.Tetka Stanče,kako smo je zvali, bila je prema nama srdačna i veoma darežljiva a bogami i mi smo pokazivali dozu drskosti i nevaspitanja kada bi kradimice ušli u spavaču sobu i počeli da okrečemo brojeve telefona drugih sugradjana, prestavljajući se kao mehaničari iz Pošte koji provervaju zvuk i vibracije na telefonu, "pa vas u tom smislu molimo, da nekoliko puta dunete u slušalicu"! Jadni ljudi, a pogotovo njihove žene i deca,po ceo dan bi duvali u slušalicu dok smo mi vikali,jač,još jače i ko zna šta ne!Smejali se i kikotlali do bola.

U kući Simonovića je naročito bilo živo, kada je kao njihov podstanar bio poznati prokupački mangupčić sa nadimkom "Zebec".Grdosija od čoveka sa preko 195 sm i čarobnim osmehom na licu.On nam je donosio sve novosti iz Prokuplja preprićavajući neke detalje sa toliko zaraznog smeh da smo svi padali u "nesves" od kihotanja.Njegovim dolaskom u kuću Simonovića  troduplo, ako ne i više, uvećana je potrošnja cigareta.Žestoko su pušili i Zebec i Ljubiša i stalno se trudili da se jedan od drugog  grebu krijući svoje paklice u čarapma ili gaćama.

U lepoj uspomeni nam je ostala noć koji smo svi grupno proveli u Prokuplju na "Pesmi leta" koja je te godine išla i preko grada na Toplici.Pošto su nam otišli svi vozovi ka Kuršumliji,morali smo da ostanemo na konak kod Zebeca.Nekako smo se svi uguralu po brojnim krevetima u velikoj kući da bi smo ujutru, kada smo odlazili, čuli i komentar njegovog oca Rame,inače prvoborca ovog kraja, koji je svome komšiji ovako oslikavao naš dolazk i naš odlazak.

"Komšijo,dodžoše noćas u neko doba neki "Čombeovci".Spavaše,jedoše i jutros otidoše za Kuršumiju.Doveo gi ovaj moj nesrećko Zebec."

Naravno, bila je to lepa šala čika Rame koji nas je pozdravio i poručio:Deco,uvek dodji te.Moja vrata su za vas otvorena.Davno,nažalost,medju živima nema ni Vučine ni Stančeta ni Ljubiše ni Rame  a ni Zebeca.

Iznenadna smrt Ljubiše Simonovića 1980.god,kapetana JNA na službi u Svilajincu,bio je drugi mentalni i psihički potres svih nas iz društva koji smo daleko bili od pomisli da je vreme i za umiranje!Godinu dana pre njega, preminuo nam drug Straško Ikić a onda je jednog  majskog jutra, stigla vest da je Ljubiša upao u komu zbog izliva krvi na mozak.Borba je,kao i u slučaju moga brata Miće,bila kratka i tragična.Posle četiri pet dana, stigla je tragična vest:preminuo je naš voljeni Ljubiša.

Za sobom je ostavio Gordanu,ženu svoga života, za čiju se naklonost borio kao lav.Kada je pridobio njenu ljubav,ubrzo se oženio i stvorio porodicu.Na svet su došli cerka Danijela i sin Danijel.Oni su danas odrasli ljudi sa formiranim porodicama.Ljubiša počiva na Kuršmliskog groblju u neposrednoj blizini večne kuće moga brata.

U dve nepune godine,bilo je to drugo sučeljavanje sa istinom života, da čovek živi onoliko koliko mu je to negde zapisano.Genetika,bez sumnje, ima i te kako udela u tome.Ali na sreću, životne priče imaju i drugu-lepšu stranu kakva je bez sumnje ona strana na kojoj je živela,stvaral i sa svojim mužem otvorila jednu posve drugu i jako zanimljivu genetičku granu Ljuljana Simonović Kecman i njen izabranik Nova Kecman.

Neverovatna sličanost, koja se razlikuje u malim i nebitnim detaljima! Takvu naklonost i podudarnost,da sam ja sebe zateko kao se zbunjeno čudim,kako se to priroda potrudila,najpre da ih stvori a onda zbliži u svemu i po visini,širini,dužini,mentalnim vrednostima i potpunoj numerićkoj naklonosti njhovog celokupnog intelektualnog potencijala.Profesori matematike u Zrenjaninu,danas penzioneri, posvećeni svojim ćerkama i njihovoj deci, koja idu istim putema,napre kao baka i deka,pa njihovi roditelji i na kraju, ta mlada genijalna deca.Imaju dve čerke Ivanu,programere zaposlenu u Rajfajzen banci sa završenim Elektrotehničkim fakultetom.Na svet je donela sina i čerku a važi za velikog stručnjaka u svome poslu,pogotovo u današnje vreme kada se celokupan bankarski promet usmerava ka "jednom kliku".Druga ćerka Nataša,matematičar,živi i radi u Minhenu.Ima dva sina.Jedan od njih je usvemu nadvisio baku i deku a i svoje roditelje.Svojevremeno je poneo titulu prvaka Bavasrske u Matematici.Zbog visokog IQ preskakao je razrede. Da bi uspešno završio i visoko muzičko obrazovanje i to na klaviru.

Gradske majke sa svojim mezimcima!
Olga ,Alilova supruga, sa sinom Mikicom- Dudom.U beloj haljini, Olgica sa sinom Jocom pevačem,detetom sa najlepšim glasom koga sam ikada čuo.Nažalost,nije uspeo da napravi pevačku karijeru i Stanče sa malim Dragišom.

                                                                  

Bez sumnje, ono što su stvorili i za sobom ostavili Ljilja i Nova,za svako je poštovanje i uvažavanje ili, kako to mi Srbi u žargonu kažemo:"kapa dole"!Ja sa razlogom delim ovaj ponos sa svima onima koji znaju da je Ljuiljana Simonović  bila prva generacije naše kuršumlijske Gimnazije odakle je otišla na Prirodno matematički fakultet koga je završila sa velikim uspehom.Imam razloga što ovo ističem jer sam se u svojoj karijeri suočavao sa pitanjima "šta vi znate iz kuršumlijske Gimnazije"! Na takva pitanja ja sam sa ponosom isticao ljude kakva je bila  Ljilja i moju životnu metaforu koja za pametne mnogo znači.Kao direkotr Marketinga najveće banke, u tadašnjoj velikoj Jugoslaviji, imao sam kancelariju na 12 spratu palate "Aalbanija" sa pogledom na Slaviju,Novi Beograd i ravni Banat.I to punih 15 godina.Eto tako smo mi  iz provincije i tek osnovane Gimnazije uspevali u životu.

Naravno,i mene su u svemu nadvisila moja deca.Sin je student generacije na Medicini a ćerka veoma uspešan  Arhitekta.

Ovih par rečenica o meni je moj prilog velikih intelektualnih vrednosti mnogih naših drugara koju su  posle završene Gimnazije,u gradu podno Smokova,sebi iskrčili put, i to, sa velikim uspehom!

 Za kraj ove priče o porodici Simonović,najmaldjem članu porodice,koji je ostao da čuva i neguje porodični dom,pripada moja zahvalnost što mi je u mnogome pomogao da ovaj tekst izgleda ovako kako sam ga ja osmislio i doživeo.

Dragiša Simonović,oženjen sa dr.Jadrankom Simonović,čerkom poznatog nastavnika fiskulture Velita Stankovića iz nadaleko poznate i čuvene pšorodice Stanković, koja će se u skorije vreme,nadam se,naći u ovom mom serijalu "O značajnim ljudima iz Bajne Čaršije". Dragiša i Jadranka imaju ćerke Andjelu,programera i Emu,molekularnog biologa.Otac tvrdi da su sa uspehom obe završile svoje studije i da su zaposlene u prestavništvima  Američkih kompanija u Beogradu.A to znači, da su obezbedjene i  američkim platama i delom američkim standardom primenjenig na našim Balknskim prilikama. 

To je bila moja priča o velikoj i moćnoj porodici SIMONOVIĆ koja je u svemu ostavila duboke tragove u životu malene  čaršije koja iz dana u dan menja svoj opis sa novim ljudima pristiglim na gradsku kaldrmu iz dalekih i napuštenih sela podno Kopaonika.Svaka migracija,pa i ova kojom je zahvaćena Kuršumlija,ima svoja dva lica.Jedno je ono koje tuguje i žali za ljudima koji su u potrazi za boljim životom otišli daleko do rodnog kraja a drugo,ono koje plače i moli novo pridošle stanovnike, da čuvaju i vole svoj grad,ovako kako su to činile mogo porodice o kojima ja pišem, sa nadom i verom,da ću ih na taj način otrgnuti od večnog zaborava.

                                               S ljubavlju i poštovanjem!

                                                

 

                                                       Važni ljudi Bajne Čaršije (2)

Sestre i braća Milićević:Olivera,Miki,Ivanka,Iva i Miša

                                            Ć E L E Š I!

Kada je iz 55 usta,isto toliko duša i pet puta više dobrih srca, grunulo „Ne može nam niko ništa,jači smo od sudbine“,treslo se Samokovo,čaršija je pucala od sreće a putnici namernici naglas pitali:Ko to tamo peva? Hor „Kuršumlijskih dečaka i devojčica“ ili družina okasnelih pijanaca,sanjara i večitih nostalgičara za onim starim davno prohujalim vremenima?Ili je pak u pitanju nešto drugo,za ovo vreme neverovatno a pogotovo za prilike u kojima vladaju nesloge,zavist i večna mržnja.To što i danas i desetinama godina odjekuje gradskim ulicama i sokacima “da im niko ne može ništa“ nije istkano iz straha i zavisti od zlih i loših ljudi već od sreće i načina kako su nastali,kako su stasavali i kako su postali ljudi.Dobri ljudi sa dobrim naravima i dobrim potomstvom toliko časti i dobrote u sebi da im zaista „niko ne može ništa“ i kada bi hteo da iskali bes i mržnju,pred snagom i moći najmlogoljudnije porodice Kuršumlije,morao bi da zastane,promisli i iskreno prozbori:o njima, sve najbolje i sve najlepše!

Živo sam sa njima i pored njih,pamtim sve njihove dane,teške i mučne u uzrastanju i oblikovanju ka pravom i jedino cenjenom modelu čoveka.Sve njihove tuge,radosti radjanja i pesme ispevane na svadbama i ispraćima kao u ovu pesmu ispevanu na dan kada su se svi do jednog okupili da proslave punolesto Čabine i Biljine ćerke Ive,devojčurka koja će snagom svojstvenoj za sve njih, grunutu u život nošena magijom ljubavi,poštenja,porodične tradicije koja je vukla napred i samo napred.U stilu i na način,kako su nastali i stasali Milićevići.

Sa dočeka nove godine u "Evropi":
strina Mileva i stric Milićko,Rada i Mile,Milosava Trifunović i Vlada Ivanović,fotograf

Rada sa decom i prvom unukom

A ko su Milićevići i ko je njihov stvoritelj,otac i majka,Bog na nebu i medju ljudima.

On je rodjen u skromnoj seoskoj porodici usred sela Krševara,nekada zabite „puštinje“ a danas sela na magistralnom putu od Kuršumlije ka Blacu a ona u bogatom Župskom selu u kome su se devojke nadale da će ipak,nekada i u neko vreme,stići na belom konju i on,njihov princ iz snova, guste crne kose i tek izraslih brkova na licu dečaka.Po običaju,domaćin je uz devojku davao i dobar miraz jer tu su pravila a i potreba života nalagale.

Mile Milić Milićević iz mladjih dana

Skućili su se u Kuršumliji,kao postanari krenuli da snuju svoj životni put.On, Mile Milićević, krenuo je da stiče koricu hleba u gradskim kafanama radaći kao konobar a ona,lepa Rada iz Župe,čekala ga je kuću,kuvala ručak i polako ubirala navike života u malenoj gradskoj palanci kakva je bila Kuršumlija.

U najtežoj posleratnoj godini 1948. rodio se sin Ivan a za njim,kao na traci, ćerka Ivanka,brat Milan- Miki,pa Miroslav- Miša i ćerka Olivera.Bila je to junačka odluka bračnog para Milićević,da u tim godinama opšteg siromaštva,nemaštine i više nego skromnog življenja,izrode petoro dece sa jednom konobarskom platom,bez svoga stana i večitoj borbi sa golim preživljavanjem.Ali,kada pred sobom imate takav izazov, a deca jesu izazov i ogromna prilika da čovek pokaže svu pažnju i ljubav prema njima, onda ništa nije teško i nereševo.Milićevići su živeli stilom i načinom kako su živela i sva druga deca gde razlike medju nama skoro da nije bilo.Važno je  da se svakim danom napredovalo i išlo dalje i to u svakom pogledu.Od školovanja,momkovanja,služenja vojske,udaje i ženidbe,bitke za porodicu i porod...I tu smo gde smo.

A evo ,gde smo!

U braku sa Snežanom Milenković,gradskom devojkom i unukom na daleko poznatog pekara Trifuna koji je mesio nalepše lepinje koje smo mi zvali „topančići.“ Od njega i svoje majke Slavka i složne porodice  Radeta njenog oca,naučila je sva pravila vodjenja gradske porodice koja se drži patrijahalnosti i tradicije.Sneža je uz aistenciju svoga muža,postala najčuvenije manufaktura u spravljanju  domaćeg ajvara i drugih djakonija od paprike.Ima svoje mušterije i obavezne rezrevacije već za narednu jesen.Ali vrednije od svega su njihove tri ćerke Biljana, Jelena i Marija.Od njih je porodično stabla počela da šire svoje grane.

Bilja je iz braka sa Bobanom -Čabom, izrodila tri ćerke:Mariju,Anu i Ivu. Marija,njihova najstarija ćerka u braku sa Nenanjom imaju ćerku Dunju i Taru, Ćerka Ana u braku sa Denisom još nema dece.

Ćerka Jelena iz braka sa Branisalvom, rodila je ćerke  Jovanu i Milenu a ubrzo,posle udaje Jovane za Aleksandra, na svet je došao Relja.Najmladja ćeka  Ive i Sneže Marija u braku sa suprugom Sašom na svet je donela sinove Strahinjiu i Savu.Sve u svemu,sa Ivine i Snežine strane,Milićevići su bogatiji za 21 člana porodice.

Ovako slave Milićevići

Bratanci,sestrići i braća su hteli da nazdrave i veliku popiju sa Ivom!

Sestra Ivanka, iz braka sa Draganom Cveić, ima ćerku Jelenu i sina Dušana.Stopama najstarijeg brata i sestre Ivanke krenuo je i Miki koji iz braka sa Slavicom na svet doneo  ćerku Irenu,sina Milića i Danka.I njegova najstarija ćerka Irena nije gubila vreme. Iz braka sa Sašom ima dve ćerke Lenu i Emu.Sin Milić,koji nosi ime pokojnog dede, iz braka sa Marijom, na svet su doneli sina  Kostu i ćerku Sašu.Skrštenih ruku i nogu nije sedeo i najmladji brat Miša.On je iz braka sa Sladjanom, sa dva sina, Vladom i Brankom,znatno popravio muški skor porodice Milićević.Njegov sin Vlada iz braka sa Jelenom dobio je Andreja i Vidaka a drugi sin Branko iz braka sa Anom sina Despota.

Najmladja  Miletova i Radina Ćerka Olivera,udata je za  Milivoja Milića.Iz tog braka na svet su došli Milena i Dušan.Ćeka Milena je udajom za Bojana na svet donela dva sina, Veljka i Aleksu a sin Dušan iz braka sa Marijom, sinove Matiju i Ognjena.

Da sumiramo:

Iva  i Sneža,  21 Milićevića,

Ivanka i Dragan, 4 Cveića i Milićevića,

Miki i Slavica, 11 Milićevića,

Miša i Sladjana, 9 Milićevića,

Olivera i Milivoje, 10 Milića i Milićevića

UKUPNO 55 !

Složna brača i sestre,oduvek su bili garant uspeha i opstanka !

Pošto više nema slobodnih mesta u autobusu kojim se voze Milićevići,Cveići i Milići,ubrzo će početi punjenje drugog autobusa.

Ova mlogoljudna porodica stekla je i zavidne nivoe obrazovanja. 

U ovom timu Kosanice,trener je bio Pera Klilibarda a kapiten Iva Milićević.U timu je bio Miki Milićević,poslednji  u donjem redu s desne strane!

Većina njih je pohadjala Ekonmsku školu a neki lokalnu Gimnaziju.Najmladji brat Miša,završio je DIF i jedno vreme se bavio pedagoškim radom.Bio je i trener u lokalnom košarkaškom klubu da bi konačno,u gradu napravio i ime dobrog majstora-molera,što mi je svojevremeno potvrdila i moja pokojna majka Raška, koja je za krečenje stana tražila Mišu i to samo Mišu.Ne znam kojim putevima su krenuli mladji naraštaji, barem što se tiče školovanja i napredovanja, ali ono što sa sigurnošću znam to je podatak, koji bi mogao da dobije i ovakvo tumačenje:za sve što su se uhvatili da rade i stvaraju to im je išlo od ruke, a nekima i od noge.Iva je bio odličan fudbaler a ništa lošiji nisu bili ni Miki i Miša.Čak su u jednoj sezoni sva tri brata nosila dres „Kosanice“.O tome kakvi su bili ribolovci da ne pričam.“Tamanili“ su ribu po Toplici i Kosanici.ali iznad svega,bili su i ostali dobri ljudi!

Idemo dalje!

Mileta,mada mu je pravo ime Milić,pamtim iz vremena kada je radio u „Evropi“ kao kasir.Mi smo počeli po malo da zavirujemo u ovaj „hotel“ sa tako zvučnim imenom i najčeće smo,tu na šanku,razmenili po koju reč sa čika Miletom koji je nosio nadimak „Adžija“.Mile Adžija!Nažalost,nije dugo poživeo.Preminuo je 1966.godine i to baš u one najgore godine kada je porodica bila u punom naletu,da raste i da se razvija.Sve te brige pale su na ledja majka Rade,žene junaka i borca za porod i svaki dan života svoje velike porodice.Bila je korpulentna ali hitra i pričljiva žena.Hroničar gradskih zbivanja i vesnik lepih i veselih reči.Jedno vreme su stanovali u kući nedaleko od osnovne škole kod porodice Boška „Buljarca“ i Mladena „Pufe“ da bi im opština,kao trajni smeštaj,dodelila kuću u kojoj je dugi niz godina bila stanica milicije.Milićevići su taj objektat preuredili u svoj lepi kutak za život velike porodice.Tu su svi odrastali a kada su počeli da pristižu unuci i unuke,kuća je ličila na pravo obdanište ili bolje reći zabavište, gde je sve vrvelo od dečije graje,plača i radosti.Tetka Rada je preminula 2002. godine i sharanjena na gradskom groblju pored svoga Mileta.

Po logici stvari,prvi na „udaru“ koji je morao da prihvati ulogu staratelja i čoveka koji će pruzeti sve brige uzrastanja i stasavanja mladje braće i sestara, bio je Iva.Moj ispisnik i drug od „uranka do zaranaka“ kako se to pesnički kaže.Uz njegovo ime, sve više je počeo da se ističe i stasava nadimak ĆELEŠ sa kojim će on proneti slavu porodice Milićević diljem naše lepe Toplice i Srbije.Svi su znali za fudbalera Ivu Ćeleša koji je posle „Kosanice“ svoje fudbalsko umeće darivao „Topličaninu“ iz Prokuplja u to vreme članu Druge savezne lige,grupa "Istok" u kojoj su igrali renomirani Makednonski klubovi,zatim klubovi sa Juga i centralne Srbije.U to vreme fudbaler je morao dobro da poznaje čari ove igre da bi se takmičio u tako visokom saveznom rangu.Dogodilo se to 1970.godine kada se po srpskim livadam i terenima još uvek igrao dobar fudbal.Iva Ćeleš je u Prokuplju stekao reputaciju sjajnog fudbalera i dobrog čoveka ali ono što je najbitnije,on je svojim igramo otovrio vrata i mnogim drugim fudbalerima iz Kuršumlije, koji su svoju karijeru nastavili ili završili u Topličaninu.Iva je igrao,po nešto od fudbala zaradjivao i putovao na relaciji Kuršumlija Prokuplje.Brinuo je brigu u braći i sestrama,o kući i svojoj porodićnoj budućnosti.

Danas kada troši svoju 75.godinu života,nadima Ćeleš,postao je gradski BREND ove porodice,gde svi mušku članovi sa ponosom nose ovaj nadimak.Tako ih zovu,po njemu ih prepoznaju.

Ćeleši se šire i napreduju.Od nedavno,u suturenu kuće u kojoj danas živi srednji brat Miki,otovren je kafić sa zvućnim imenom „Kafe ĆELEŠ“.Vlasnik je Mikijev sin Milić koji je sa ponosom poneo ime dede Mileta Milića koji je slavu,časnog čoveka i dobrog ugostitelja, stekao radeći po kafanama ovog grada a jedne vreme i u poznatoj kafani „Prepolac“ u Kurumlijskoj Banji ,gde je i dobio nadimah Mile „Adžija.“

„Dok Toplica tiho šumi“,kako to peva naše zemljak Rade Vučković,ova porodica i dalje raste i napreduje.Sada,kako ja to rekoh u šali,ima ih za pun autobus „Niš ekspresa“ ali za koju godinu, napuniće i drugi.Zanimljivo je,ili tačnije rečeno,žalosno je, što malo ko u ovom otudjenom gradu kojim vlada naopaka psihologija jednog čoveka,ne čuje ili se pravi da ne vidi, ovu istinu a ona je je rečena u broju 55!Taj podatak jasno govori koliko su Milićevići dali svojoj Srbiji i njenom poljuljanom natalitetu.A tek Kuršumliji, koja polako ali sigurno,iz dana u dan,sve više nestaje jer ljudi odlaze,umiru a mladi koji ostaju ne pomišljaju,niti snevaju ni približno iste snove kao Mile i Rada Milićević.Njihove priče počinju i završavaju se jednim ili sa dva deteta.Zbog takvih, poražavajućih brojki i natalitetom koji je u stalnom padu,srpskim nebom sve manje lete golubovi visokoletača,u narodu i medju golubarima poznati kao ĆELEŠI.Kuršumlija je sigurno, jedini grad na svetu gde oni ne lete već hodaju,rastu i radjaju se kao umilni prolećni zraci sunca iznad tek ozelenelog Samokova.Za kraj su mi poručili:

Ćeleši ne odustaju dok ne napune i drugi autobus! A ja sam na to dodao,samo napred!Voli vas

                                          

 

POSLEDICE RATA U UKRAINI!

Rat u Ukrajini ušao je u 345 dan. Zanimljivo je, šta je predsednik Rusije Vladimir Putin izjavio na dan, kada se pre 80 godina odigrala Staljingradska bitka,u kojoj je fašizm pretrpeo poraz,od koga se nije oporavio da kraj Drugog svetskog rata!

"Neverovatno da Rusiji ponovo prete nemački tenkovi “Leopard” koji imaju krst na sebi"!

Nemci, očito da nisu izvukli pouku posle suludih ideja Hitlera da krene u osvajanje Rusije sa stotinama hiljada svojih vojnika i ogromnom ratnom tehnikom. Došli su na domah Moskvi a onda ih je progutala Ruska zime  hrabri  ruski vojnik koji ih je  od tog momenta, jurio do Berlina sve dok nije zaćutala i poslednja fašistička puška. Nemačka je sravnjena sa zemljom u ratu u kome je poginulo preko 50 miliona nedužnih gradjana Evrope i sveta.

Rat u Ukraini ulazi u svoju prvu godinu stradanja i ubijanja dva bratska naroda koje su Amerikanci okrenuli jedne protiv drugih. Oni diriguju ovim ratom u kome ginu nevini i nedužni. Rat u kome svi kriju svoje oromne žrtve i opsno prete čovečanstvu da bi sve u času opšteg ludila moglo da ode u vazduh. Mogućnost da se ovaj rat izrodi u atomski sukob sa tragičnim posledicama je vojna opcija koju niko ne odbacuje iz svojih planova. Svet je preplašen ovim saznanjem da bi u slučaju izbijanja atomskog rata čovečanstvo na ovoj planeta završila svoju misiju života.

 U rukama nemoćnih ljudi,da do tog sudnjeg dana ipak neće doći,ništa drugo nije ostalo osim te tanke nade o kojoj odlučuje neko drugi.Možda će  ćovečanstvo dobiti još jednu šansu da nastavi sa mirnim životom na palneti gde sve manje ima mesta za čoveka kome je potrebna voda,vazduh i hrana da opstane. No,da ipak,oteramo ove ružne misli i da se na trenutak okrenemo pametnim ljudima koji su svojom genijalnošću okretali tokove mnogih ratova ka mirnim raspletima.Evo šta o tome kaže jedan od njih:
 Ova misao Žan-Pol Sart „Kad bogataši ratuju,siromasi umiru,“ na najbolji mogući način dočarava i objašnjava ishod i posledice rata koga vode „brača po materi“ Rusi i Ukrainci. Imam utisak da ova „bratska klanica“ neće uskoro prestati jer o tome odlučuju drugi ljudi a ne Ukranici.U svakom slučaju,kako god da teku te užasne ratne priče, ova misao „Kad bogataši ratuju,siromasi umiru,“ neće biti ni u jednoj varijanti opovrgnuta.Jer,u njoj je sročena gola istina koja će s vremenom doći do potpunog izražaja onda,kada se budu zbrajali mrtvi s jedne i druge strane.

Žan-Pol Sart

Sartr je francuski egzistencijalistički filozof,romansijer, esejista,dramski pisac. Njegovo najpoznatije delo je “Mučnina”, pored mnogih drugih. Bio je u zarobljeništvu za vreme Drugog svetskog rata, a sam je bio borac za mir i protivnik ratova u Alžiru i Vijetnamu. Žan-Pol Sartr je dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1964. godine, koju je odbio da primi.

Pored svojih filozofskih ideja i celokupnog stvaralaštva, Žan Pol-Sartr je poznat i po svojoj vezi sa Simon de Bovoar, poznatom francuskom spisateljicom i feministkinjom. Preminuo je 1980. godine.

Iz njegovog brojnog stvaralačkog opusa,izdvojio sam 10 citata u nameri da vas podstaknem da ipak, nešto pročitate od ovog genijalnog književnika i filozofa.

• Što se tiče ljudi, ne zanima me ono što jesu, već ono što mogu postati.
• Ako si usamljen kada si sam, onda si u lošem društvu.
• Iskustva su najbolja škola.Samo je školarina vrlo skupa.
• Bolje je umreti stojeći na nogama, nego živeti klečeći na kolenima.
• Možda će biti i lepših vremena, ali ovo je naše.
• Ne znamo šta želimo, a opet smo odgovorni za ono što jesmo – to je činjenica.
• U ljubavi,jedan i jedan su jedan.
• Reči su napunjeni pištolji.
• Ja uvek imam izbor, ali isto tako moram da znam da čak i u slučaju da ništa ne izaberem, ja sam zapravo nešto izabrao.
• Nekima se može pomoći samo ako  im se ne pomaže.”   

IN MEMEORIJAM Mirjana Mira Kostić

 

                                              

 

 MIRJANA MIRA KOSTIĆ  

            (1950-2022)                                                          

Tiho kao što je i živela, polovinom septembra je i otišla sa ovog sveta.Po njenoj želji, sahranjena je u krugu porodice na parceli Novog groblja u Beogradum, gde počiva njen suprug Aleksandar Aca Kostić, preminuo 19 marta 2018 godine.

Bračni par, koji ceo svoj život posvetio deci, unicima i najiskrenijoj ljubavi jedno prema drugom, ponovo je u zagrljaju.Na onom svetu susreli su se, ako ne pre, onda po verevanju od ponedeljka 24.oktobra kada su obeleženi 40 dana od Mirine smrti. Njena duša se preselila u Raj.

A kuda bi nego u Raj! Ili, kako to još lepše zvuči na Engleskom: PARADISE!

Njen život,od rodjenja,pratila je jedna divna harmonična,skoro rajska,atmosvera.Tako se živeleo u porodici Lović.Otac Novak i majka Dobrila, ostali su upamćeni kao tihi,dobri i ljudi od časti i poštenja.Od ljudskog morala!Bili su obožavani u Kuršumliji i okolini gde su ih svi znali.Novak je ostao legneda grada a pogotovo u mandatu kada se nalazio na čelu opštine kao uvažavani  i poštovani predsednik male varoši.Držao je do sebe,do reči i odanosti prema svojim sugradjanima koji i danas govore da grad nikada nije ima časnijeg i poštenijeg predsednika.No,kako to bive,tamo gde iz pozadine vladaju "moćnici",tako je i Lović zasmetao partiskim silnicima Korčaginu i Živoradu Cveiću i naprosto je sa porodicom bio proteran iz grada.Četvoročlana porodica se preselila u Prokluplje, gde je našla poštovanje i mir od svojih sugradjana.  

Mira i brat Miki, ostali su u dubokom sećanju svojim generacijama u kuršumliskoj Gimnaziji i nema čoveka koji vam o njima neće pričati lepe stvari.

Od časa kada je planula ljubav izmedju nje i Ace,našeg drugara iz detinjstva,više ih nikada niko nije video ne zgrljene.Pucli su od sreće i ljubavi.Iz tog braka najpre je rodjen Bane a onda ćerka Jelena.Ako je neko zna da širi i neguje iskrenu ljubav u porodici onda su to znali Aca Mira.Tiho bez buke i vike,oni su živeli u slozi i predivnoj ljubavi prožetoj poštovanjem i nežnošću.Onako kako su se majka i otac voleli,tim putem brat i sestra su rasli i gradili atmosveru u svojim porodicama.Aci i Miri su podari dva unuka i jednu unuku koji su obožavali svoju Nanu.

Iz vremena,kada je u malenom gradu bilo važno da se barem jednput nedeljno pojavite sa svojom porodicom na gradskom korzou,ostalo je mnogo upamćenih slika ali na mene je najveći utisak,ostavljala slika porodice Lović.Uvek su bili zajedno.Tata i mama ,brat i sestra.Novak sa novim odelom,Dobrila sa novom haljinom.Miku u pantalonicama i belim dokolenicama a Mira sa lepršavom crnom kosicom,belom mašnicom i divnom šarenom haljinicom sa puno cveča na njoj.Crne lakovane cipelice i bele štrikane doklolenice.Išlo se dole gore,gore dole.Pozdravljali ljudi,komšije,prijatelji.Sa svakim se stalo i popričalo o bitnim i nebitnim životnim detaljima.Ali nikome nisu okrenuta ladja,niko nije prošao bez pozdrava.

Od Acine iznenadne smrti,čovek seo u fotelju i za uvek zaspao,Mirini dani i njen skromni život prolazio je u sećanju na svoga Acu.Nije bilo dana a da se ona nije prisetile neke divne priče iz njihovog braćnog života.Dosta je vremena provodila sa Banetom i Jelenom ali najviše sa svojim unucima.Bila je voljena i poštovana Nana.

Život je to ljudi moji.Do juče,činilo vam se da sve ide svojim tokovima a da kraja nema toj lepoti.I najednom, dogodi se prekid.Pokida se prva nit zajedničkog života a onda i ova druga.I tako,još jedna domaćinska  srpska kuća,za uvek je zatvorila vrata za sobom!Na mladjima,a na sreću Aca i Mira imali su "rašta živeti " čemu se radovati.O njima će imamati ko da ispreda priče i budi sećanja,baš kao što sam ovim teksom,punog iskrene ljubavi i poštovanja prema Mirjani Miri Kostić,svoja uspomene i sećanja ispisao i ja.

S ljubavlju i poštovanjem.Počivaj u miru.draga Miro i nekati je laka zemlja i večna slava.

Zoran Pavlović

Na dan njihovog venčanja

Takvi su bili i takvi otišli na onaj svet

Luka,Jelena i Gavrilo sa Nanom