NE BRINEM SVOJE A ZAŠTO BI TUDJE BRIGE BRINUO?ILI, PRIČA O NAŠIM CIGANIMA!

 FRTALJ ŽIVOTA!

Ima tome već skoro pola veka mojih dolaženja i odlaženja. Otišao sam sa nepunih 19 i evo,Bogu hvala, od tada se redovno vraćam mojoj Kuršumliji,mojim roditeljima i mom bratu.I pored toga što njih više nema, ja ne posustajem! Dolazim i odlazim!Rekoh,da sam Bogu na tome zahvalan,što mi je dao snage i pameti da sasvim prisebno i sigurno,upravljam svojim vozilom uvek prepunog emocija i urodjenog nestrpljenja,da posle tročasovne vožnje,ugledam svetla moga voljenog grada.

Trenutak kada od raskrsnice sa Kosovskom magistralom, za sobom ostavim Pepeljevac i uvek radoznali pogled čvrsto prikovan za oblike  uzvišenja iznad samoga ušća Kosanice u Toplicu,pod strašno intrigantnim imenom „Marina kula,“ uz mali dodavanje gasa ja sam već izb io na uzvišicu odakle se predivno vidi koltlina duž koje je smeštna Kuršumlija.Zašto je narod ovo mesto nazvao „Strelci“ kada je više nego sto posto pristajalo ime, po zadužbini supruge Stefana Nemanje, Ani koja je svoj život posvetila izgradnji lepog i skladnog hrama posvećenog Sv. Bogorodici, na stotinak metara odmah ispod puta na zaravni koja kao uzreli grozd visi i vekovima bdije nadgledajući tu nežnu ljubav dveju planinskih voda koje se tu spajaju u jaku i plahovitu reku Toplicu.Odatle će udarati čas na levu pa čas na desnu stranu načete obale. Posle dva sata mučnog probijanja kroz polja Dobriča pomešaće se sa vodama Jućne Morave dok za uvek ne nestane u talasima Crnog mora. Kao u priči iz onog Holivuskog filma „Lepotica i zver“,spajaće ih i razdvajati bure noseći ih sve do obala daleke Afrike! 

Lepo i skladno uradjna gradjevina po obliku identična listu deteline,sačuvala je uspomenu na minula vremena i za uvek ostala u istoriji upisana kao ženski manastir kojim je upravljala Bogu predana i posvećena Sv.Ana.Dve zadužbine, koje su podigli supružnici, Nemanja i Ana, bile su u vidokrugu jedna drugoj.Nemanja je hram posvetio Sv Nikoli a podigao ga na visoravni iznad ušća Banjske u Toplicu,odakle se pruža divan pogled na grad i pogled pun ljubavi i čežnje na zadužbinu posvećenu SV. Bogorodici.Gledaju se i miluju,preteče svim drugim hramovima koji su se od tada,pa do dana današnjeg,grade na svetoj Srpskoj zemlji u čije je temelje narod izlivao ogromnu ljubav,poslednju suzu i nadu da će u inat vihorima i mnogim ratnim olujama opstati,pod kupolama svojih Hrišćanskih hramova opčinjenih mirisima tamnjna i bledunjavoj  svetlosti voštanih sveća. 

I evo,trošimo godine desetog veka od kako trajemo i opstajemo nesebično darivajući ljubav svima koji su poželeli da žive sa nam,da uz uzglavlje drže sveti krst i ikonu slave svoje,da veruju i poštuju Boga svoga.

Ovaj uvod uz tekst koji sledi,neko će reći da nema ni jedne dodirne tačke sa pričom koja u sebi nosi svu tešku tugu nemanja i nestajanja propraćenu životom koji je protekao brzo i kratko i sve za uvek odneo u zaborav.

Donja ciganska mala, večne "kapije Kuršumlije"!

 

Mnogo kuća a malo ljudi

Pogled na Gornju malu sa Samokova

Gornja mala,pogled sa Toplice

Gornja ciganska mala.Kuće na steni.Tu je svoj dom imao Djoka harmonikaš a prve komšije su im bili Janićijevići i Zaići!

Gornja ciganska mala:Zimski ambijen na steni

Ovo je ustvari priča o „NAŠIM CIGANIMA,“dragulju koga smo čuvali i negovali, boreći se sa njima da istraju i potraju.Ali njima to nikada nije bilo važno niti bitno.Oni su na život gledali kao na Božiji dar a što su se gladni budili i promrzli izlazili  iz svojih memljivih odaja da im telo i dušu ogreje zubato aprilskog sunca,koje se tek pomaljalo iznad Samokova,zašta su znali,na svoj način da kažu:pa zar  sve to nije normalno,brate moj!Dočekati jutro na nogama,to im je bilo najvažnije,a za ostalo...kako bude!

To je život,dan za koga ne znam kako ću ga pregurati ili ću možda umreti!Šta ću jesti,da li ću se radovati ili tugovati ili možda konačno sebe nagraditi novim pantalonama i mekanim cipelama.Gladnim ustim u kući, prepunoj male dece koje cela dva dana nisu stigle pošteno da se najedu i napiju vode hladne.Da li ću njima prineti neku obuću jer cele zime hodaju bosa i gladna.E to ti je život moj brate!Ja na njega tako gledam i poštovaću ga dokle on bude hteo da me trpi.A kada posustanem i ja i život,šta mi drugo ostaje nego da se rastanemo.Kao moje komšije i moja braća za uvek ću ostati na hladnoj mermernoj ploći sa pogledom u jednu tačku,sa osmehom koji vara i kao da kaže,“pa nije baš sve bilo tako crno“.A jeste bogami,u mom životu je sve bilo crno,teško,neizvesno sa malo nade i mnogo gorčine i suza koje smo mi krili od drugih da bi sam sa sobom, u mrkloj noći, prolio sve suze iz oko i sto puta ridajući ponavljao „jebem ti ovakav život“!

Lagano klizim kolima niz „Strelce“dok sitna martovska kiša upotpunjava svu tugu i samoću pred kućama poredjnim kako se kome svidjalo i gradjenih kada je bilo para sa brojnim drugim prohtevima koji će možda nekada doći na red.Da se kuća omalteriše,uvede voda,da se dosanja kupatilo i WC.Da tu ženim i udajem a ne samo da saranjujem!

Zaobilazim kamion pun trupaca i autobus „Niš ekspresa“ koji prolete preko bare na izlokanom putu i natera mlaz prljave vode do krova skoro svih kuća podignutih iz sami asvaltni put.

Proslavljeni muzičari iz Ciganske male.

Steva Ristič,dobra viliona.

Djoka harmonikaš

                                                                                                                                                

  

I Korćagin je voleo da ga Stevina violina otprati do kuće

Korčagin,Sarić i Steva.U kafanam se sedelo ne da bi se opijalo već uživalo

Česta gradska slika na svadbama.Orkestar je imao i svoj prevoz !

Ovo je sa jednog ispraćaja u vojsku!

                                                                          

Duško Dule Ristić bio je pravi estradni umetnik.Svirao je po mnogim hotelima u Beogradu a leti na moru !

Avram Zdravković Avra,mogao bi da ponese titulu "ministra za ciganska pitanja".Cigani su ga slušali i voleli.Avra im nikada nije ostao dužan!

Rade i Gića,tandem koji je svirao za dušu. I oni su prerano otišli da muziciraju na "onome svetu"!

                                                I naši cigani su slali Titu štafetu!

Basadjija Blagoje Minić.Imao je devetoro dece.Živeo je u Donjoj mali i njegove komšije tvrde da je bio jedan od najvećih švalera medju našim ciganima!

Svi ga znamo kao Tarzana!Svirao je saksafon sa neverovatnom lakoćom i to baš dobro.Sve što čuje,mogao je u trenu da odsvira. Ovde ga vidimo u akciji sa Mladjom Nikolićem, profesorom u Ekonmskoj školi.Cepali su na svoj naćim,tiho i merakliski!

Ovo je mladja garda koju je predvodio basadjija Biša verovatno jedan od najgorih muzičara medju ciganima.

Djoka u  akciji.Dobro je svirao harmoniku i pored toga što je bio prilično nagluv!

Ovako se počinjalo.Mladi,lepi i pametni momci Kuršumlije:Buretino,Mrčki i Ćata

Pamtimo ga po porodičnom nadimku "Šumadinac".Bio je živi djavo.Prevarant kakvog majka više ne radja!

Posle Duleta i Steve, Djordje je bez sumnje bio najbolja mladja  violina medju ciganima u čitavom Topličkom kraju.Ali šta vredi kada je od muzike više voleo kocku!

U kući mlade svi sa nestrpljenjem čekaju mladoženju.Ona će tek ući u 18. godinu a do 30 biće to izborana i mukom natopljena supruga i majka.Mlade su se udavale,radjala a onda razvodile,pa sve ispočetka!

Neću da vam pišem i objašnjavam.Pokazaću vam par slika „Donje ciganske male“ pa sami sa sobom pričajte ali pre nego što vam zagolicam maštu nešto ću vam reći:Ovaj deo grada nekada je bujajo od života.Više je dece bilo na ulici nego u celom gradu.Već davno, nema nigde nikoga!Ni dece ni starih cigana koji su voleli da sede pred svojim kućama,gledaju narod koji prolazi i po nešto čuju što ih je znimalo.Sada je sve manje ljudi.Čkilje neke sijalice ali u kućama je sve više mraka.U potrzi za boljim životom,mnogi koji su mogli,davno su otišli put Nemačke.I tamo ne žive ništa bolje ali ima po nešto da se radi i po nešto da se „kupi“ ako vas policaj ne uhvati.Od malog ciganskog kvarta, na samim ulaznim kapijama Kuršumlije, ostale su samo fasade praznih kuća i tek po koji stanovnik koji nije mogao preko.Oni koji su držali štimung i pesmu od koje su živeli,njih davno nema.Preslili su se nekih stotinak metara u svoje večne kuće i eno ih gore, kako sviraju i pevaju.I Gića i Blagoje i Tarzan,Džidja i Rade...Plaćem i tugujem za njima jer su u svemu bili „ukras“ grada.Potpuno prilagodljivi i u svemu socijalizovani.Malo ko pamti da je neko od njih ostao upamćen po lošem.Svi su uglavnom bili na „liniji ravnanja“.Ono što je istina to je da su svi odreda teško živeli i kratko živeli.Na njihovim nadgrobnim pločama lako se čita ko je kada rodjen i koje godine je preminuo.Manje više,njihove životne priće su se završavale izmedju 45 i 50 godine života.A sve je to posledica tog neuredjenog života ili kako to narod kaže,života „lako ćemo“!

„Kako ćemo-lako čemo“,bio bi slogan njihovig života o kome će i oni,po nekada u šali a po nekada u zbilji reći:ne brinem svoje a ni tudje brige!Ne sekiram se i retko kada kajem.Ne pijem lekove a po najmanje sedative-bensedine jer ne znam od čega bi me štitio!I tome slićno.

Za kraj ove, po prvi put ispisane i postavljene „izložbe“ o Kuršumlijskim romima ili ti cigana,i to izložbe „na klik,“mnogo toga će se vremenom menjati i dopunjavati.Ima dosta objavljenih slika sa portetima „naših Cigana“ koji su sticajem okolnosti ostali bezimeni samo zato, što je u gradu sve manje ljudi koji nisu su u stanju da se sete imena, a pogotovo prezimena, uz konstataciju „znam ga“!Za sada svi oni su,rekoh,NAŠI CIGANI i meni to zvuči, zaista, veličanstveno!

A da!Priča za kraj je sto posto autentična.Na Barlovskom visu postoji jedna jaka i dobro organizovana ciganska „zajednica“.Oni u svemu žive bolje i bogatije od naših cigana.Kada su tu nedavno i njima podelili šporete „Smederevce,“dar neke humanitarne organizacije, istoga dana oni su ih prodali za upola od stvarne tržišne cene ovih,inače,sjajnih šporeta na kojima se dobro kuva ali od kojih se i jako dobro greje cela kuća.Uglavnom,domaćice koje su se dograbile novca od prodatih šporeta,utrošili su ga na kupovinu sapuna,šampona,dezodoransa,laka za nokte i jakih parfema.Kupljeno je dosta šarenih haljina i šalova a bila je prava potraga i za damskim cipelma na štiklama ali u brojevima preko 42.Na pitanje zašto ste to uradile,jedna nakindjurena ciganka u godinama, odgovorila je uz odobravanje svih prisutnih komšinica:pa i mi jednom da zamirišemo,nalakiramo nokte,udarimo frizuru i ofarbamo kosu...A ne celog života da izgledamo bedno i zapušteno! I tako ode „Smederevac“ za šminku ali sve to nikoga nije zabrinulo što se sutrašnji ručak spremao na vatri koja se ložila pred kućom!

Na mnogim arheološkim iskopavanjima cigani su bili glavna radna snga.Evo ih na Sv Bogorodici gde se uvek radilio po dvadesetak dana godišnje.

Muci,otišao je u Nemačku i potpuno se posvetio kockanju!

Duši i sin ili bratasnac.Interesantno je da smo porasli zajedno i to u vreme kada je moj otac bio upravnik Kuršumlijske Banje gde su Ajdinovići živeli.Njegova majka Mevlida jednom je priskočila u pomoć mojoj majci koja je iznenada izgubila mleko pa je ona nastavila da hrani maloga Miću!

Tomi Minić sa braćom i prijateljima.On je bio aktivan ćlan našeg izvidjačkog odreda "Kosanički Soko".Bio je na svim akcijama:Sutjeska,Kadinjača...Njegov otac je Blagoje Minić.I Tomi je nedavno preminuo!

Ne znam mu ime ali ga pamtim kao kuršumlijskog "ponoćnog kauboja".Nije propustio da gleda ni jedan kubojski film.Ova slika je kopija likova iz Holivuda!

Ljata,sin kovača Ćaze i brat Kaleje koji mi je često dolazio u goste kada smo ja i žena dobili svoj prvi posao u Požarevcu,ja kao novinar i dopisnik Večernjih novosti a ona kao farmaceut.

Pamtim ga po nadimku "Bangea".Imao je jednu kraću nogu zbog čega je i dobio takav nadimak.Jedno vreme bio je i korporter!

                                                                     

Ovo je podmaldak iz Donje male.Svi su u Nemačkoj!

Sa jednog Ciganskog bala u Evropi!

U gornjem redu prvi sleva je mali Miki pevač sa divnim glasom.Ispred njega je moj školski drug Žika koji se preselio u Požarevac pa dalje Guja,Dane korpar i Stanko ali bez Borke.Ćuće Bišin brat Brane a do njega Raša. 

                                                                

Dane korpar u svom ambijentu sa unukom i korpama koje je pleo i prodavao svuda po regionu.

Svi na pikniku kod Petkovice.Bilo je klope,pesme igre a na kraju i po malo "boksa"!

Ove tri slike su sa obeležavanja Petkovice kod crkve Sv.Bogorodice na Ušću!

Duši Ajdinović u svom elementu.Zvali smo ga naš Tarzano!

Bego jedan od živih muzičara iz Gornje male.Još svira a poznat je kao dobar i pristojan muzičar.Ako ima para,dobro je!Ako nema,sviramo za dušu i merak.Do zore,zašto da ne!

Tek su prešle tridesetu godinu života.Život ih je "šibao" kad je stigao i gde je stigao!

Njihove svadbe znale su da traju i po nedelju dana.Svi su bili u elemntu!

U pozadini veliki tapet sa motivima iz Kosovskoj boja a u prvom planu one,majke,babe i strine.Pogledaj te tu bezbrižnost na licima dece...

Dane korpar sa svojim podmaltkom!

E,ovo su "moji" Pavlovići.Prvi sleva, zove se Miki Pavlović.On je mnogo radio i nema čoveka u gradu koji vam neće reći sve najlepše o njemu.Ovo je njegova porodica i ovaj koji "strči" na sredini slike,na koga vam liči?