SLAVICA

 

                                                      SLAVICA RADIVOJEVIĆ

Kuršumlija se ponosi sa njom.Grad u kome je rodjena i odrasla, u porodici Miroslava Radivojevića,poznatijeg po nadimku "Mengelica".Čovek vesele naravi,ugradio je sebe u konfekciju "7.juli",u čijem osnivanju je učestvovao sa bratom od strica Milivojem Radivojevićem.U skladnoj bračnoj zajednici,Radivojevići su ceo svoj životni vek, podredili podizanju i vaspitanju svoje dece:sina Prvoslava- Prkija i ćerke Slavice.Dobre i vaspitane dece o kojima ćete čuti mnogo lepih reči.

Neobično lepa i šarmantna devojka,koja brzo priča,još brže razmišlja i retko kada pogreši u onome što je naumila da kaže!A od malih nogu, usadila je u sebe sve manire dobrog porodičnog vaspitanja koje joj je nalagalo da prema ljudima iz svog okruženja, a pogotovo iz svog rodnog grada, bude mirna,strpljiva i u svemu nežna i kada hval i kada kudi...

Ljudi su je lepo prihvatili i baš lepo doživljavali uz komentare koji su morali da prijaju:"dobra je i pametna naša Slavica". Oblikovati njen životni portret a ne objasniti poreklo njenog nadimka,za moj rodni kraj, je ravno pričati priču o bezimenom čoveku! 

Posle jednog  izvidjačkog letovanja u Vodicama za uvek,kao i njenom ocu, njoj je ostao nadimak "Špira".Sećam se da mi je objašnjavala poreklo ovog ni u čemu neuobičajnog nadimka  koji je svakog od nas,u gradu podno Samokova, krasio,opisivao i bio deo našeg izgleda,karaktera ili urodjenih vrlina i mana!Deca kao deca. Sa radošću je obavestila drugare da se u lokalnom bioslopu u Vodicama daje film "Pop Ćira i "Špira",umesto da bude "Ćira i Spira".To je dočekao Zvonko Dragojević i ugrabio "muštuluk" i time sebe upisao kao kuma njenog  nadimka.Od tada, pa do veka,ostade Špira!

Dok je stasavala iz tih dečijih godina i silovito grabila ka pubertetu koji će u njenom životu ostaviti najdublje i najpozitivnije tragove,mala i lepa Špira,jasno je nagoveštavala da je za godinu-dve neće mimoići obavezno pitanje gradskih momaka i kibicera koji su sve videli i zapažali:čijaj je ona mala sa prelepim telom,okicama kao dva upaljena užarena fara na najboljem automobilu koji je retko kada vozio "kratkim svetlima".Ta dva mala reflektora tamne boje, streljala su sve oko sebe, boreći se sa pramenovima zagasito crne kose koja je svom svojom žestinom i vedrinom nadirala na oči da ih na trenutak sakrije  i pokrije od urokljivih pogleda cele varoši koja je iz dana u dan dopisivala nove priče o njoj ali priče koje nisu mogle bez prideva "lepa i najlepša" i svih superlativa koji su priču nadgradjivali u bojama i čarima lepote koja je zračila sve jače i sve moćnije.Ona je delovala kao vihor koji je ujsred žarkog leta razbijao monotoniju letnjih noći.Nije hodala,ona je letela s kraja na kraj grada!

Protrčala je kroz Osmogodišnju školu a kako se  odlučila da u nastavku svoga školovanja zakorači u svet elektrike,saznao sam tek kada sam je upoznao.Ona i danas u svojim lepim godinama, dok obilato troši sedmu deceniju života, živi naštelovana na 220 volti bez oscilacija u naponu.Punom snagom i energijom, što malo kome preporučujem da ovu osobinu, naše Slavice, proverava.

Izvidjači odreda "Kosanički Soko",ponos grada.U prvom redu zaokružena Slavica u poslednjem, njen brat Prki!Možda ste i vi tu negde?

Elektotehnička škola u Nišu bila je njena sledeća obrazovna stanica.Ovladala je elementarnim znanjem  o struji podižući sebe u svakom pogledu sa stepenika na stepenik primenjujući to stečeno srednjoškolsko znanje u praksi.Bivala je sve lepša i draža.Momci su ludeli za njoma ali ona nije mnogo obraćala pažnju na sve te prodorne poglede koji su sa dubokom analizom pratili svaki pokret njenog tela,njene nemirne kose i vragolastih očiju.Zakovala se i do daske zaljubila u mladog i šarmantnog gradskog momka koji je počeo, polako, ali sigurno,da gradi svoju pevačku karijeru sa mesnim bendom na lokalnim igrankama nagoveštavajući da njegove glasovne mogućnosi pravog rasnog muškarca, ne mogu da budu nezapažene.Pogotovo,što je u to vreme,sa takvim glasom,svetom carevao Velšanin Tom Djons dovodeći Planetu do ludila sa nepravazidjenim milenijumskim hitom:"Green green grass of home." 

Bata "Cana,"sin iznenada prminulog gradskog doktora Mome Petkovića,bio je njena ljubav kome je ona poklonila svu snagu svojih prejakih emocija neskrivajući ljubav o kojoj se i danas priča. Ljubav iz bajke,za priču i "Lav stori" sa premnogo nežnosti i potpune odanosti,tolike odanosti,da nije bilo čoveka u gradu,a pogotovo njenih vršnjaka, koji nisu najglasnije navijalu za njenu ogromnu ljubav sa željom da potraje i da ona i on tu "ludačku" zaljublenost izdrže pa ako se ukaže prilika, povuku i potez više.

Umesto da ljubav cveta i raste,kao najmirišljivije kuršumlijske ruže,nešto se negde u svemiru dogodilo i puklo snagom emotivne atomske bombe.Seli su u tek kupljenog "fiću," on za volanom,majka Divna pored njega i komšija Ljupće, pozadi na sedištu i krenuli put Beograda.Negde na izlasku iz Bagrdena,klizavi put i neiskustvo za volanom,doprineli su da se zahuhtali auto,zelene boje,svom silinom zakuca u autobus pun dece koji je dolazio iz suprotnog pravca.I to je bio kraj,za Batu,njegovu majku i Ljupčeta.Kraj jedne najiskrenije mladalačke ljubavi koja još ni deo svojih mogućnosti nije stigla da izgovori i uradi.Sve je u času,iz svere života,otišlo u sveru dalekih i nedokučivih emocija,gde se dvoje mladih i zaljubljenih,i dana-današnjeg, traže u plavetnilu beskrajnog kosmosa.

Slavica se svega seća,bolje od svih!

"Dogodilo se to 14.januara 1979 u 15,15h.Batin auto se klizanjem našao na suprotnoj strani puta autobusa "Soko transa".Bio je pun dece koja su se vraćala sa zimskog raspusta,nažalost, vozač je ućinio sve da izbegne direktan sudar.Nije uspeo!

Ovo je jedan od tekstova koga je štampa objavila

Posle mogo godina,mi iz Kuršumlije,krenuli smo put Istambula.Sve vreme puta osećala sam se jako čudno!Kada smo se vratili,Micko Aćimović i moj brat,ispričali su mi da su čitave noći razgovarali sa vozačem koji je bio za volanom autobusa tog kobnog dana!Da čovek ne poveruje u tu slučajnost koja se ipak, dogodila! Cele noći oka nisam sklopila.Bilo je to dugo i košmarno putovanje.Kada sam čula priču, bilo mi je jasno zašto sam se loše osećala, priseća se Slavica!

Bata i majka Divna sahranjeni su na Novom groblju u Beogradu a Ljupče na gradskom groblju u Kuršumliji.Suze,tihi jecaj i reči pune tuge i ogromne ljubavi na oproštaju pred odlazak u večenost,bilo je sve što je mogla poslednjim trzajevima skrhane snage da prošapuće dok je na pragu večne kuće svoje životne ljubavi polagala bukete crvenih ruža!Od tada pa do dana današnjeg,ona živi u tim uspomenama skoro stopostotno sigurna da je njen Bata,uz pesmu i onaj njegov neodoljivi osmeh,gleda sa neba nastojeći da joj zaštiti put i sva životna putovanja,snagom ljubavi koja još ključa u njoj.

Udala se,izrodila dve predivne ćerke i danas je najlepša baka koja šeta kejom pored Nišave sa svojih četvoro unučiča.Život je posvetila njima i svojim uspomenama.Žao mi je što nije pristala da barem na trenutak otvori dušu i meni uverenog, da je sa njom dobio dobrog  i vernog prijatelja,čije suze,na vest da mi je preminu brat Mića,nikada neću zaboraviti.Slavica je bila i ostala jedna predivna osoba,posvećena porodici,unucima i svojim prijateljima a najviše svome Bati čiji glas i njegovo sjajno pevanje i dana današnjeg uporno premotava po glavi.Niko joj to u porodici ne zamera niti osporava.Svi je bodre da istraje u tim divnim sećanjima,koja će više nego sigurno, sa sobom odneti u svoj večni dom.

Lepa je i u ovim poznim godinama i bilo gde da prodje svojim oštrim korakom i vragolastom crnom kosom i decenijama nepromenjenom frizurom,čućete uzdahe kako starijih tako i mladjih momaka.Ono što se jednom rodi kao lepo i najlepše, nema te patine koja može sliku i izgled da pomeni!

Godine ne možemo zaustaviti ali greh je sputavati osećanja.To je poslednje što ostaje u duši čoveka i onda kada zna da ničim ne može sprečiti odlazak na večni put.Čovek tada,dok stoji na stanici,čekajući voz za večnost,prašta sve ali svoja osećanja prigrljena nosi sa sobom.

Žao mi je što je nisam ranije sreo i upoznao! Ona je biće sa  mnogim čovečnim osobinama,što je retkos,priznaćete, u današnje vreme!Nisam moga takvu osobu da ne poštujem i mnoge svoje  emomcije podelim sa njom.

Ovih dana!Uvek u elementu!

Ovo je bila još jedna priča iz serijala "Važni ljudi Bajne Čaršije".Slavica jeste važan lik Kuršumije.U mnogo čemu na toj gradskoj kaldrmi ostavila je  traga ali i po kuršumliskim selima dok je radila na elektrifikaciji napuštenih,od Boga i ljudi zaboravljenog naroda u vrletima planine.Vekovima se tu živelo kao u vreme Stefana Nemanje kada su ljudi osvetljavali put i prostor svećama lojanicama i gasom u lampama.Sa ponosom se Špira seća svake kuće u kojoj je zasijala prva sijalica i suza radosnica dvoje ubogih staraca kojima nije mnogo ostalo od života.Struja je u male i nakrivljene planinske udjerice,gde je život zamenilo čekanje smrti koja je nenajavljeno dolazila,stigla kada naroda više nije bilo.Svi koji su mogli,otišli su u potrazi za boljim životom,uvereni da će ostatak života provesi pod snažim svetlom koje noć pretvara u dan.Danas na Kopaončkim vrletima struje ima ali sijalice retko kada zasvetle jer, više nema ko da ih upali!