KURŠUMLIJSKA PETICIJA

Za dva dana,koliko traje akcija za potpisivanje PETICIJE o vraćanju autentičnog imena lokalnoj Gimnaziji i Ekonomskoj školi,pozivu djaka, organizatora ove akcije, odazvalo se tek 400 gradjana.Taj podatak sam upravo pročitao na portalu "Toličkih vesi" i blago rečeno, ostao sam zgrožen. Gradjani , ove male Topličke opštine, a njih po zadnjim popisima ima preko 10 hiljada, nisu smogli snage, ili su do te mere preplašeni, da podrže svoju decu koja glasno i jasno negoduju protiv odluke Ministarstva prosvete da se integracijom Podujevske Gimnazije  i Tehničke škole promeni ime i od početka školske godine u registar postojećih srednjih škola upišu imena novo- integrisanih škola: Kuršumlisko-Podujevska Gimnazija i Kuršumlijsko-Podujevska Ekonomsko- Tehnička škola! Ova zastrašujuća besmislica, kojoj ne pripada druga kvalifikacija osim da je notorna glupost, opravdano je podigla nezadovoljstvo najpre, nastavnika a potom i učenika da javno negoduju i zatraže da se Gimnaziji i Ekonomskoj školi inače, školama sa poluvekovnom tradicijom, ne pridodaje ime grada sa kojim Kuršumliska opština a time i Srbija, nemaju nikakve veze. Dakle, Kuršumlija nije Podujevo i pridodavanje imena grada,danas najokorelijeg centra i uporišta radikalnog iredentizma, plaši i vredja. Osim toga, tako ukonponovan naziv novo-registrovanih škola samo revoltira,uliva nesigurnost i bezraložno ruši bogatu tradiciju stečenu radom i školovanjem preko trideset hiljada , danas uglednih gradjana i stručnjaka ove zemlje.

Zar je ovome potreban komentar?

Potreba da se putem mirnih protesta učenika ukaže najpre lokalnoj samoupravi a preko nje i resornom Ministarstvu da još jednom preispitaju svoju odluku i iz imena izbace ime grada Podujeva a sav ostali poces integracije okončaju postojećim imenom jedne i druge škole, nažalost, do ovog časa nije shvaćen ozbiljno. Ne bih da nagadjam kakav će konačni rezultat  peticije biti, mada je već prilično jasno da ona neće nikoga posebno uzbuditi. Medjutim, ono što ne mogu da prećutim i što moram po ko zna koji put javno da istaknem,to je taj prokleti strah za vlastitu egzistenciju ukoliko se bilo šta učini mimo volje lokolnog moćnika Radovana Raičevića.

Sada više nema nikakve dileme da iza cele ove ujdurme stoji on a ne lokalna samouprava koja ne sme ni malim prstom da mrdne a da pritom ne pita njega za odobrenje. Najpre su nastavnici naterani da praktično okrenu “ledja” svojim učenicima jer im je otvoreno priprećeno da će ostati bez posla. A potom je  strah počeo lančano da se širi po kućama  i stanovima preplašenih gradjana.Većina je izabrala da ćuti uz povremene komentare koje po neko procedi kroz zube:njemu niko ništa ne može! On radi šta mu se prohte a na kritike vas malo hrabrijih i odvažnijih ne reaguje.Ne dotiču ga, kao da ne postojite. Smeje se, gradi svoje hotele, slaže milione i gazi nemilice prema svemu i svakome za koga čuje da je podigao glas protiv njega.

Aleksandre Vučiću,ovaj čovek pripada tvojoj partiji.Sve što loše radi, a toga ima na pretek, pripisuje se tebi jer iz njegovog okruženja uvek se preti  tvojim autoritetom. Čovek, iz dana u dan, uništava jedan grad koji se raseljava i umire. Stalno je u sukobu sa svojim gradjanima i najružnijim ucenama i pretnjama primorava ih da ćute I trpe. Zar vam bolji primer od ove kristalno jasne inicijative učenika srednjih škola treba. Deca samo traže da se u njihova svedočanstva i diplome ne unosi ime  grada koji je oličenje rata i smrti, mržnje, kriminala i ne tolerancije! Ne mogu da verujem da je ovo političko pitanje i da iza svega stoji neko iz Beograda! Ili sam ja, samo uplašen, jer agonija moga rodnog grada traje predugo.U Srbiji, svuda se po nešto menja i dešava,u Kuršumliji, sve stoji i propada.Zašto?

VUČIĆ NA KOSOVU !

Za divno čudo,niko se još na društvenim mrežama ne izjašnjava o svemu onome što se videlo i čulo tokom dvodnevnog  boravka Aleksandra Vučića na Kosovu. Pljuvačima je izgleda stala knedla u grlu a ovi drugi koji bi i da nešto kažu, ne smeju od njih. Ja neću da ćutim!

Sa mitinga u Kosovskoj Mitrovici

                                                                        

Najpre, sve čestitke RTS što se latio jednog ni malo lakog posla da sa svojom brojnom ekipom gledalištu Srbije primakne svaki detalja koji se dogadjao na nekoj od lokacija gde je Predsednik boravio. Svoj posao su uradili fantastično uz osmišljene komentare iz studija gde su sedeli ozbiljni i odgovorni ljudi, dobro pripremljeni voditelji, koji su znalački povezivali sve šavove ovog maratonskog prenosa.

Uz ovaj komentar o RTS hoću posebno da naglasim i podvučem da u medijskoj sveri, pogotovo u sveri nacionalnih frekfencija, nema ravna nacionalnom distributeru u odnosu na ostalu konkurenciju koja je do sada imala privilegovan status u izveštavanju o aktivnostima Predsednika države. Naravno, mislim na Pink, mrežu koja, a svedocismo toga, surovo potapa samu sebe sa realizacijom jednog ne simpatičnog projekta čiji smisao i sadržaj tumače ljudi sa društvenih margina potpuno nesposobni da izvedu sebe na put a nekamoli mladu generaciju za koju se predpostavlja da je njihova verna publika. Dakle,Vučićev tim ili samo on, duboko su grešili, na svoju štetu, što akcenat svih svojih državničkih, političkih i ljudskih aktivnosti, nisu u svemu poverili RTS. Ipak, ime i snaga nacionalnog distributera sa br.1 je apsolutna garancija da posao, kada se huće i želi, bude odradjen na vrhunskom nivou.

Vučić:laž je da sam nešto potpisao

Vučić je na Kosovu briljirao. Kako na brani Gazivode, tako i u susretu sa poslovnim svetom a pogotovo na mitingu u Kosovskoj Mitrovici. Sve njegove poruke tek će biti tema raznih komentara ali oko nekih ključnih stavova, nadam se, da se više nećemo sporiti

.

On u Briselu ništa nije potpisao nitiće išta potpisati a da mu odobrenje ne da narod i ljudi kojih se to najviše tiče. Preostali Srbi na Kosovu, rasporedjenu u 11 opština sa većinskim srpskim stanovništvom.

Rata na Kosovu neće biti i Srbiji ne pada napamet bilo kome da preti ali, da li će u slučaju da neko napadne Srbe, listom ustati u njihovu odbranu, u to ne treba sumnjati.

Šiptarima se nudi ruka prijateljstva i pomirenja ali ne po njihovom scenariju več po scenariju prihvatljivom za jednu i drugu stranu-svima po nešto ali, ne nekome sve, Srbima ništa!

Ono što je sada problematično i potpuno vidljivo, a što će ove pregovore produžiti za deceniju i više, to je potpuno haotična situacija medju Šiptarskim liderima medju kojima ekstremistička grupa inkorporirana u vladi Haradinaja, osim sile ne vidi drugi način za trajno rešenje Kosovske drame. To su ljudi sa rukama krvavim do lakata i mnogi od njih znaju  da će, kad-tad, deo svog života morati da provedu u Ševeningenu. Njima mir na Kosovu ne odgovara kao i nekim Srbima koji su se u ovoj ljudskoj i nacionalnoj drami dobro nafatirali. Nije mi jedino jasno u kakvim je problemima Srpska pravoslavna crkva, pogotovo u zalaganju pojedinih velikodostojnika za neka rešenja koja i da su najbolja, ne mogu da prežive bez podrške Države i njenog legitimnog Predsedjnika.

I konačno, najvredniji zaključak sa ove "turneje" po Kosovu je da biznis, novac, ulaganja u nove projekte, zapošljavanja imaju apsolutnu prednost u odnosu na svaki konflikt ili ne daj bože,opšti rat. Radiće se desetak realnih i održivih projekata što je za očekivati da će se sa njima ukupni ekonomski ambijent  značajnije promeniti.

I tako, po ko zna koji put, došlo se na ono što menja sve što je naopako, stvarajući potpuno novi ambijent  koji podrazumeva i rušenje granica svakoj prepreci zajedničkog suživota. Biznis, pre svega biznis. To je ključ da razum progovori a rat i ratna opcija za uvek odu u prošlost.

ŠTA SVE MOŽE JEDNA GLUPOST?

Ljudima svašta pada napmet.Dobro se lako podnosi ali glupost teško u mučno. Iz čije je to usijane glave izletela tako „genijalna“ ideja da u opštoj  gužvi nazvanoj Reformom domaćeg školstva, spajanjem kuršumlijske i podujevske gimnazije „novoosnovanu"  školu jednostvno nazove Kuršumlijsko-Podujevska Gimnazija!!! I umesto da tu zastane da se postidi svojih gluposti, taj dotični kretenčina, ostvario je i drugu „genijalnu“ ideju. Spojio je Ekononomsku školu jednu od retkih stručnih škola koja može da se pohvali svojom visokom reputacijom u ovom društvu sa Tehnučkom školom iz Podujeva a inače, na „privremenom radu“ u gradu na Toplici i dao joj ime  Kuršumlijsko- Podujevska Ekononomsko –Tehnička škola!!!

Kuršumlijski profesori:složno protiv gluposti

Posle ovog šoka, koji je na trenutke zaličio kao tehničko-mentalna grešaka jadnika skrivenog iza rodbinske ili partijske veze u nekoj od kancelarija Ministarstva prosvete, najnormalnije pitanje nas koji se apsolutno ne slažemo sa ovom katastrofalnom „kumovskom“ idejom glasi:šta se htelo ovim?

Ništa, jer ovo zaista, ne znači ništa!

Ako je neko imao namere da iz nekih suludih političkih pobuda, sada kada mu vreme nije, bez razloga i povoda uznemirava i onako uznemirene gradjane Kušumlije, koji već nekoliko decenija žive u atmosveri potpune napetosti, ekonomske neizvesnosti i stalnim političkim pretnjma albanskih separatista koji su davno iskovali muzičko- šovinistički slogan sa jasnom idejom i još jasnijom porukom: „ću da teram bivoljicu na Toplicu a kravu na Moravu“,onda je plasmanom ove ide i njenim ozakonjenjem, čime je komedija završena,slučaj priveden uz duvar. Medjutim, ako Srbija sebi misli dobro onda bi morala pod hitno da uradi detaljnu trijažu  mentalnih sposobnosti zaposlenih u vrhu vlasti i državne uprave.Jer ovu i ovakvu ideju prezentirati svetu a da vam otuda ne stigne pitanje „jesteli vi normalni“prosto je nemoguće.

Učenici :puna podrška profesorima

Zašto je ova birokratsko- politička alhemija ogavna i naprosto nepodnošljiva.Kuršumlijska Gimnazija nedovno je obeležila 55 godina od osnivanja.Odavde je put sveta otišlo bez malo 20 hiljada budućih intelektualaca koji su sav svoj životni vek posvetili ovoj zemlji. Ima nas svuda. Na svim kontinentima, na renomiranim fakultetima u snažnim i vodećim kompanijama. Pa da li je normalno tu tradiciju potkovanu izuzetno visokim kadrovskim potencijalima spajati sa školom koja nema reputaciju a ni tradiciju i sve to radi par radnih mesta i političkog mira bez obzira na činjenice koje ubitačno potvrdjuju nemogućnost povratka srpskog življa u Podujevo, grad udaljen od Kuršumlije 30 km koji je nekada bio čista  srpska oaza a danas grad bez ijednog Srbina. Osim toga, pre rata, u Podujevo jedva da je imalo 30 hiljada stanovnika a danas, dobro upućeni tvrde da ih ima oko 100 hiljada.Sve su prilike da je većina njih sišla sa Prokletija i naprečac naselila plodnu Lapsku dolinu.To je grad u kome caruje nerad, nemoral i lopovluk.Nije slućajno što je u martovskom pogromu krs sveti skidan i lomljen sa kupole crkve u ovom  separatističkom gradu. Samo iz obližnjih srpskih šuma do sada je pokradeno više od 150 hektara prvoklasne gradje i ogrevnog drveta.A o pustošenjima srpskih imanja, kradji letine i takvim terorističkim napadima kao što je miniranje autobusa Niš- ekspresa kod Livadica da ne  pričamo i ne pišemo jer taj užasni teror na duši ne nose samo šiptari već i ljudi iz mirovne misije zaduženi da spreče ovakva krvoproliča. Do dana današnjeg, počinioci ovog zločina nisu procesuirani.Takav grad,koji će večito ostati grad srama i tuge za nas Srbe, ne zaslužuje počast da njegovo ime  neko nosi na svojim diplomama i svedočanstvima stečenim tokom školovanja.To je grad koji zaslužuje da ga se više nikada ne sećamo uprkos činjenici da je ovde rodjeno mnogo Srba. Ne, neodričem se ja Kosova, ni pedlja ove svete srpske zemlje i nikada ne bih dao svoj glas i odobrenje da neko u moje ime šiptarima preda Kosovo. Zato sam se i zalagao za svopšti narodni referendum ali, dozvoliće te, da slobodno izrazim svoje neslaganje sa guranjem imena ovog grada u životno važna dokumenta.To neću, jer ima hiljade boljih ideja i nije normalno da se Ministarstvo prosvete inati sa gradjanima Kuršumlije i da po ovom pitanju dokazuje svoju snagu i mišiće braneći uporno svoj katastrofalno loš stav.

Ako je novo ime bilo nužno,mada za to nije bilo ni jdnog razloga, dovoljno je bilo pripojiti ta odeljenja  Gimnaziji i Ekonomskoj školi i da se time na takva "veštačka" i potpuno nepotrebna spajanja "baba i žaba" jedonstavno stavi tačka.Šta će biti ako neko sutra pita:a gde ste vi završili Gimnaziju u Kuršumliji ili na Kosovu nepriznatoj državi? A ako se istrajavalo na ideji novog imena pitam se,  da li ime neko ko o Topličkom ustanku ne zna ništa i o herojstvima ljudi iz Gvozdenog puka. Nije tu  bila potrebna neka velika inspiracija. Bilo je dovoljno okrenuti samo prvu stranicu istorije ovog kraja.I tu, u prvim redovima te slavne istorije, moguće je naći ime škole sa kojim će se svi ponositi.

Gradjani i udrbranu dostojanstva

To jedno nepotpuno odeljenje Podujevske gimnazije ima 23 učenika a Kuršumlijska  čak 273 djaka.Kome je to stalo da  više niko,rodjen u ovom gradu,ne upiše Gimnaziju već da se iseli i ode u neki od obližnjih gradova.Da li je to ideje da se na ovaj način postakne još više i onako zahuhtala migracije iz kuršumlijske opštine. Priština će gromkim aplauzom pozdraviti ovaj potez. Ako je to ideja Minstarstva prosvete onda su oni najveće neprijatelji ove zemlje a ne vrhovna obrazovna vlast.Nemoguće je da o tome niko nije razmišljao!

Ako na sve ove činjenice dodadam i podatke o Ekonomskoj školi koja je decenijama važila za jednu od najboljih stručnih škola, ništa i drugo ne preostaje nego da svoje zemljake pozovem na opšti bunt protiv ovakve ideje iznikle  u glavama jako loših ljudi. U sve ovo normalno je da se uključimo i svi mi koji više ne živimo u Kuršumliji. Neće nam biti teško da u odbranu  jedne zdrave ideje, a ne grešim ni za milimetar kada kažem i u odbranu Srbije, jer ovde u pograničnoj zoni ne bi nikome smelo da padne napamet da bezrazložno uznemirava narod, tera na razmišljanje i podstiče migraciju. Ovde mora sve suprotno da se dogodi. Da se narod ne raseljava već naseljava.Da se otvaraju radna mesta, podstiče svaka ideja o jačanju privatnog biznisa i razmišlja o reformi obrazovanja ali u pravom smeru koji obezbedjuje kadar za budućnost i sigurni opstanak na vekovnom ognjištu.Umesto da razgovaramo o mogućnosti optvaranja IT Kampusa,ljudi iz Vlade nas teraju da na nepotrebnim stvarima gubimo vreme i energiju. Ovaj potez Ministarstva prosvete ne samo što je katastrofalan več i jako apolitičan sa posledicama koje je naknadnim šminkama teško vratiti u normalu.

SIJA ZVEZDA

Zvezda je več osvojila Kup šampiona. Sama činjenica,da se vratila u porodicu najboljih evropskih klubova, njen glavni cilj je ostvaren.Sve ostalo što se dogodilo posle utakmice u Salzburgu, čist je dobitak. Mediji su vratili Zvezdu u red najboljih a velika trenerska imena sa uvažavanjem govore o velikoj Crvenoj Zvezdi.

Neumorni Jirgen Klop, trener Liverpula, naglasio je da je sa pažnjom gledao utakmicu na severu Austrije. Nikome neće biti lako u Beogradu. Nestašni Albanc Šaćiri, koji nas je pobedio u Rusiji, još smelije i optimističnije govori i Zvezdi. Ako pokažu svoj inat i svoju upornost, oni će biti drugi u ovoj preteškoj grupi. Još zanimljiviji je bio večiti Andjeloti, sada trener Napolija. Nema lakih protivnika u našoj grupi. Liverpul, PSŽ  zar o njima treba nešto govoriti? Sa velikim poštovanjem govorim u slavnoj prošlosti Zrvene Zvezde i uveren sam da u Beogradu niko ne može da traži lake bodove. Zvezda je opasan tim. 

To je to.Od srca do kraja!

Slične izjave stižu i iz tabora velikg PSŽ koji će ove godine uraditi sve samo da se konačno domogne velikog pehara pobedinka u ligi Kupa šampiona. Oni respektuju Crvenu Zvezdu i dobro znaju da im na Marakani "Rajko Mitić" neće biti ni malo lako.

A mi koji volimo Zvezdu i koji se radujemo ovom veliko povratku u porodicu slavnih i velikih, dobro znamo ko smo šta smo. Znamo koliko su svi drugi moćniji i bogatiji ali znamo da ova generacija Zvezde nigde neće razviti belu zastavu pa potom odograti revijalnih devedeset minuta. Biće borbe do zadnjeg atoma snage, nadmetanja i nadmudrivanja. Zvezda će sve svoje utakmice odigrati mirno i rasterećeno potpuno uverena da nema šta da izgubi. Svaka čast Neimaru, Salahu, Mbapeu, znamo ko su i koliko vrede ali naša snaga je u tajnovitosti talenta svakog ko nosu crveno-beli dres i koji ovu priliku neće ni slučajno da propusti da sebe, Zvezdu i Srbiju, prestavi na jedan najbolji način. Sada je trenutak da ova generacija obezbedi budućnost i za unučiće a da Zvezdi ubuduće trajno otvori vrata lige ŠAMPIONA i sigurnu finasijsku budućnost, časnu privatizaciju a time i selekciju talenata sa ovih prostora i sveta u celini.

Samo zaslepljeni fanatici i klupski mangupi iz drugih klubova i drugih klupskih boja, neće u uspehu Zvezde videti i svoje benefite. Više ništa nije isto kao što je juče bilo. Sve vredi više i mirni i pametni Bata Mirković, trener Partizana celu priču oko ispadanja crno-belih uz Lige Evrope, tumači trezveno i realno. Ovo je naš domet!

Oni su ušli  u istoriju

Ostaje nam prvenstvo i kup i mnogo rada. Dakle, za razliku od mnogih koji su vodili a neki i sada to čine, lokalnu klupsku politiku, na štetu Partizana a po mogućnosti i Zvezde, shvataju, da se veliku klub ne pravi kampanjam protiv komšija i odvratnim izjavama u medijima već radom, komšijskim poštovanjem kao što je to bilo u vreme Rajka i Bobeka. Ovo je tvoj poraz Vučela i poraz tvoj konzervativne politike sa kojom Partizan nema šta da traži ni u Ligi Balkana a nekamoli Evrope.

Zvezda je otvorila vrata srpskom fudbalu.Ispravljeno je sve što je propušteno u Rusiji i sada valja ozbiljno krenuti u resetovanje konzervativne pameti, reformu klupskog fudbala na svim nivoima i nemilosrdno obračunavanje sa svim teškim problemima koji već godinama prate naš klupski fudbal a samim tim i reprezetativni. Nema nameštanja, nema kupovine bodova, nema unapred osvojenih klupskih titula. Bude se mnogi, jer su osetili trenutak a sada je više nego sigurno da se u igru umešao i Radnički iz Niša. U pripravnosti je kruševački Napredak a Čukarički svojim dobrim radom krči sebi put ka Evropi.Vojvodina može i mora više ali ni ostali,nazovimo ih,manji klubovi,nisu bez šanse. Ima nade za naš fudbal, u to sam više nego siguran.

U smiraj ovoga dana,u zadnjim minutama letnjeg prelaznog roka,Zvezda se ozbiljno pojačala i time unela opštu pometnju u ovaj izuzetno jakoj grupi.Vratio se Boaći,popularni Boćko, koma beogradska klima i ljudi više prijaju od Kineza.Zvezda je odrešila kesu i ponovo će sa brojem 9 biti ovaj sjani fudbaler.Nema protivnika koji njega neće poštovati.

Dugo je Zvezda priželjkivala da Marko Marin,nekadašnji reprezentativac Nemačke,kaže "da" i iz jednog crveno-belog dresa,iz Grčkog Olimpijakosa,obuče dres iste boje a inače bratski klub ovom Grćkom šamionu.Marin je u Zvezdi,nova zvezda i nova motorna snaga tima.Krstičič,Jovičić i Marin biće enigma svima bilo da se igra u Beogradu ili na njihovim stadionima.Biće to još jedna prilika za njegov definitivni kam-bek i ne verujem da ovaj sjani fudbaler neće tu šansu iskoristiti.

Najmanje znam Čaušiča.Za njega kažu da je bio velika Zvezdina nada ali na njegovu nesreću u pogrešno vreme.Kada se preživljavalo,kada ni za hleba nije bilo.Otišao je kao dete,vratio se kao zreo čovek i ozbiljan fudbaler.Svi imamo pravo da verujemo da će on otkidati ne bi li se dokazao koliko vredi i koliko su Milojevićeva očekivanja bila na mestu.Ovo je tvoja jesen momčino.Zavesa je podignuta i prestave će se igrati pred milionskim auditorijumom,koji ne prašta ali kada nagradjuje po nekada zna i da preteruje.Neka tako bude i ovoga puta.Idemo Zvezdo!

JORGOVAN MALA I KUMOVI LUKOVIĆI

Kuršumlija pedesetih godina

Od te krivine,desno,išlo se ka bolnici i gradskom porodilištu.Za nama bi usput ostao gradski mlin.Put makadanski zimi i u vreme kiša izlokan i pun bara,vodio je pored centrale odakle se grad snabdevao strujom,tek toliko da po kućama škilji po koja sijalica a i na gradskim bamderama rasveta koja nije dobacivala daleko.

Levo od raskrsnice put je dolinomToplice vodio preko Žuča i Merćeza do Lukovske banje.Bio je to put užasa i jedan od glavnih razloga što su ljudi,čim bi se osnažili,odlućivali da odavde pobegnu bilo gde, samo da se više ne muče putujući pazarnim danom do Kušumlije ili o saborima i poznatim vašarima.

Na samoj krivnini,za to vreme,bio je veliki plac sa kućom,njivom i šljivakom do samo obale Toplice,u vlasništvu dve sestre Vide i Mime.Čudnim i osobenim ženama.Nigde nisu odlazile i niko im nije dolazio.Večito su živele u strahu da će ih neko napasti i opljačkati.U neko vreme čulo se da prodaju kuću i zemlju.Ovu dobru priliku nije hteo da propusti Zoran „Prdonjić“  iz  Mikuljane.Kuća je ostale a šta od ideje da se tu razvije jedna dobra obućarska radnja koja bi proizvodila i jevtinu obuću? Gotovo ništa.

Do njih je bio plac sa omalenom kućom Mirice Dimitrijevića, strasnog ribolovca i baštovana.Od njega smo kupovali  prve listove salate, veze mladog luka, rotkvice, paprike. Kuća pored njegove pripadala je porodici Hranislava Dimitrijevića,koji je svoj radni vek, pošto je morao da ode iz Kuršumlije, završio u čuvenom beogradskom„Pelivanu“. Imao je četiri sina Radeta,Ljubu,Tomu i Macu.Do njih je bila kuća Mile Dimitrijevića čiji je sin-jedinac Mića bio oficir JNA.U nizu  kuča, malih prizemljuša, sa lepom baštom punom cveča, sledeća je bila kuča Voje Dimitrijevića- Džinca. Fudbalera Kosanice i dogogodišnjeg fudbalskog radnika bez koga se nije moglo.Bio je strastveni ribolovac.Imao je ćerku Radicu, sina Radeta, oficira JNA i lepu ženu Olgu .

Veliko imanje sa zidanom kućom pripadalo je  još jednoj porodici Dimitrijević koja je u gradu bila poznata po nadimku jednog od njih: imanje Bisinih. Korpulentni Bisa Dimitrijević bio je alfa i omega gradskog komunalnog. Krpio je vodovodnu mrežu, otpušavao kanalizaciju, praznio septičke jame a petkom i subotom, održavao gradsko kupatilo gde smo se svi kupali. Prema nama klincima znao je da bude jako surov.Taman kada bi smo se  raskravili i lepo zagrejali pod mlazom tople vode on bi najednom pusti hladni tuš da nas opomene da i drugi čekaju na kupanje. Nastao  bi opšti haos.“Pusti vruću“,vikali smo na glas a mnogi kreštali upola glasa jer su bili prekinuti o trenutku kada su trebali da dožive vrhunac svojih uobičajnih mladalačkih onanija. Za nas onaničare ili kako su nas u gradu stariji zvali-drkadjije, petak je bio značajan dan.Tada su se kupale devojke, žene i starije bake. Po običaju, naša lepa nastavnica francuskog, tek pristigle iz Beograda, kupala bi se u kabinu  na samom ćošku gde je bio i mali prozor.Gurali smo se da vidimo njene čvrste grudi a ona se pravila luda kao da nas nije primećivala. Naprotiv,videli smo da se ponekada isteže na prstima da nam što više potpali strasti za naše sutrašnje kupanje i naravno...

Bisin unuk Dragan koji je nasledio taj porodični nadimak, bio sjajan matematičar,pametan i intelegentan mladić. Nažalost, nikada nije uspeo da završi ni jedan fakultet.Umro je jako mlad i to na radnom mestu noćnog portira u Robnoj kući Beograd. Za sobom je ostavio ženu i dve ćerke. Zbog viška kiseline u stomaku pred svima nama, i to za opkladu, ladno bi pojeo  celu staklenu čašu. Svi smo bili u čudu.

Bisini su bili jako bogati a o tom bogastvu ispredale su se razne priče.To nikada niko nije saznao da li su zaista imali zlata. Mi smo sa divljenjem gledali na to njihovo veliko imanje koje se od glavnog puta, blagom padinom, spustalo do same oble Toplice. Po nekada bi smo gladni svratili i u njihov voćnjak da se nahranimo tršanja, šljiva i jabuka. Ako bi nas Bisa ugledao, morali smo da bežimo glavom bez obzira gazeći po nekada i hladnu vodu nadošleToplice.

Mojim rodjenjem, 30.septembra  1948. naša porodica se proširila.Tata je već radio u Kuršumliji a vikendom dolazio u Žalicu. Pošto sam prohodao i ojačao, a to znači da sam već ima godinu dana, preselili smo se u Kušumliju a stan iznajmili baš kod Bise i njegovog brata Tome. Majka mi je pričala da sam bio živahno i nemirno dete. Gazda Tomi to nije odgovaralo pa je počeo za svaku sitnicu da me juri i preti batinama. Da bih izbegao njegovu nervozu i očitu netrpeljivost, čoveka koga su svi u gradu znali kao baksuza, ja bih kada bio on počeo da preti, izgovaro spasonosu rečenicu:“Mali Zoja,mali Zoja.Ne mo biješ“. 
Nismo tu dugo ostali. Ubrzo smo kupili svoju kuću u koju je 1952.ušao brat Mića a četiri godine kasnije na svet je došao Dragoljub.

Putić pored njih vodio je pravo u dvorište porodice Luković. Levo je bila kuća Vojina i supruge mu Milke koju smo svi zavali Nina, sa sinovima Radetom, Cicom, Diskom i ćerkama Dudom i Nikom. Vojin je rodjen 1900.godine i bio je jedan od najmladjih učesnika Topličkog ustanka. Imao je samo 17 godina  kada je krenuo da se bori protiv Bugarskih okupatora. Preživeo je sve strahote ovog ustanka. Kada se preselio za Beograd od Udruženja boraca  bio je stalno pozivan na razne svečanosti i putovanja do Krfa i Zejtinlika. Kušumlićanima je ostao u sećanju kao dobar kafedžija koji je držao “ Dom sindikata“ dok je kafana „Proleće“ ,za koju kuršumličani ne znaju da se prvo zvala "Mali Pariz"i da je bila u vlasništvu moga kuma Obrada Lukovića. Doduše,te kafane davno nema ali zato još uvek postoji Vojinova kafana "Dom sindikata" u kojoj se danas nalazi gvoždjara, poznata po Pašiću koji je tu šefovao do kraja svoga života.

Dosta sam vremena proveo u porodici Radeta i Dare a inače,najstarijeg Vojinovog sina koji je  živeo na Dorćolu u poznatom Jevreskom kvartu. Moj kum Boban je stanovao kod njih u vreme naših studija u Beogradu.To je bila jedna, za ovo vreme i za mnoga druga vremena, prosto neverovatna porodica. Nigde nisam video takvu harmoniju, smirenost i tišinu. Kada bi pričali medju sobom, a  imali su dvoje divne dece,sina Dragana i ćerku Andjelku, oni su šaputali ili pevali. Rade je bio knjigovodja a Dara šnajderica. Popodne bi zajedno pritisli na „singericu“ .Sve je prštalo od caktanja mašine koja je šarala po tekstilu i njihovog dvoglasnog pevanja. Zvučeli su kao slavuji. Svi Vojinovi sinovi i snajke su se davno upokojili osim Dare koja  svoje dane  provodi u Staračkom domu.

Preko puta kuće Vojina Lukoviča,bila je kuća moga kuma Miomira Bobana Lukovića koji je tu rodjen u braku Obrada i Ljubice-Ljube Luković.Iz ovog braka rodjena je  i  sestra Miomira-Mikica,starija od Bobana. Priča o njima je u svemu i moja priča.

Slika bogatih kuršumliskih porodica iz tridesete godine

Tu sam porastao, dane provodio  u igrama i učenju, mnogo ručkova pojeo i prvu kafu u životu popio ali kafu koju nam je  zgotivila  tetka Ljuba na svoj način. Njapre bi na „smederevcu“ pržila sirovu kafu, potom je polako mlela u ručnom mlinu a onda odatle presipla par kašičica u vrelu vodu koja je več ključala u džezvi. Sa penom odozgo mamila nas je ova domaća kafa  fantastičnog mirisa i ukusa koja je tako lepo pristajala u malim šarenim fildžanima kupljenim ko zna kada i ko zna gde.Ta kafa se nije gutala već lagano kroz zube srkala da vam nadraži sva čula  pre nego što će potonuti u tamu polupraznog želuca. Uz nju su išle  ozbiljne, domaćinske priče a ogovaranja i bezvezna laprdanja, činala su kafu lošom i neukusnom. I danas se sećam ukusa te prve kafe. Ja i Boban smo  to polagano pili  a preku puta nas sedeo bi čika Obrad koji je se izbudio pošto je odspavao  sat i po i onako oran i raspoložen za priču, napre bi  izvadio  iz zelene kutija nadeleko čuvenu Nišku moravu, pripalio, potego prvi dim do „daske“  a potom srknuo gutalj kafe uz obavezno pitanje „jesili je Ljubo dobro zasladila“?

Najčešže smo razglabali  sportska pitanja u čemu smo se u potpunosi slagali. Sva troica smo bili odani Zvezdaši a tetka Ljuba bi kandidovala neko gradsku temu koju je sinoć čula na korzou. Naravno, neizbežna su bila i pitanja iz škole.

Tačno u pola osam, svi bi smo sledeći čika Obrada. Stolice okretali ka malom ekranu gde je za koji trenutak trebo da počne Dnevnik. Mir i tišina je vladala sobom uz poneki  dodatni komentar tipa „e, ovaj ga je baš zabrljao“. Obraćanje Tita se  slušala sa prekidima disanja a sport sa radošću. Naročito vesti o uspesima Zvezde.

Kuća Lukovičevih, prostrana i uvek ukusno opremljena,za nas je bila oaza sreće, mira i velikog zadovoljstva. Medju prvima u gradu moj kum,a tako smo se oslovljavali od zabavišta pa do danas, imao je svoj gramofon marke „suprafon“. Ploče naših popularnih pevača, Djordja Marjanovića, Zlatka Golubovića, Mikija Jevremovića, Dragana Stojnića i naravno, neizbežne  Italijanske  kancone na čelu sa Al Banom, Dominikom Modunjom, Čelentanom, Ritom Pavone, Rokom Granatom, Serdjom Endrigom, Djirolom Činkveti i mnogim drugima. Po ceo dan se neka od tih ploča vrtela a mi bi smo se trudili da pevače nadjačamo svojim pubertetskim glasovima. Pevali smo, pevali a ni svesni  bili nismo da na taj način polako  učimo  jezik  i sve više i više tonemo u čari italijanske kulture, lepote, mode i njihovog sporta. Došli smo dotle da su u jednom času, njihve farmerke, majice i prelepe cipele, bili naše životno pitanje br.1.Ili to, ili ništa!

Lukovići su medju prvima  u kuću uneli i televizor crno-bele boje, marke Ei Niš.Sve što se  pojavljivalo na ekranu, mi bi smo gledali širom otvorenih očiju. Naročito smo bili opčinjeni sportovima koje  nismo mogli da vidim iz naše Kuršumlije. Sećam se prvenstva Evrope u klizanju i sjanih klizačica koje su nas opčinjavale  svojim klizanjem ali i svojim izgledom. Bile su to prelepe pojave koje su budile maštu .Jedna od njih ostala mi je u dubokom sećanju. Zvala se Gabrijela  Sajfert, Nemica poreklom. Carevala je ovim sportom  od 1967. pa do 1972.godine.

O utakmicama reprezentacije, derbiju Zvezde i Partizana, izlišno je govoriti. Zakucavali smo se ispred ekrana i lovili svaku Šekijevu fintu, Džajin prodor, Stojanovićevu odbranu ali i predivne fudbalske  vragolije Galića, Vlade Kovačevića, Jusufija, Šoleta...

Gradska bolnica,slikano  1930.godine

Imanje porodice Luković bilo je zaista veliko.Sva ravnica ispod njihove kuće, pa do same obale Toplice, pripadla je njima. Za nas su bili najvažniji voćnjaci. Znali smo kada koja trešnja zri, pa kruška i brojne sorte  sočnih jabuka. Niko nam nije branio da jedemo koliko nam je drago. Tu, u jednom ćošku imanja, imali smo i svoj kutak, naše parče igrališta pored same reke prekriveno sitnim peskom bogom danim za trčanje, guranje, padanje ali bez povreda i lomova. Igrali smo fudbal na male  goliće sa Dimitrijevićima a sa televizije smo pažljivo  skidali pravila tenisa i bagmintona.Tenis  smo  igrali  sa gumenim lopticama „borovo“  i maminim pirajkama, drvenim lopatama za pranje veša a bagminton sa pravim reketima kupljenim na nekom od vašara. U tom sportu smo bili pravi virtuozi.Trčali  bi smo, bacali se za onom mrežastom lopticom dok smo mogli  na naogama da stojimo. U sumrak smo se rastajali, trćali do kuće na  kupanje i oblačenje i natrag na korzo koji ni u jednoj varijenati nije smeo da prodje bez nas.Imali smo čak i svoje mesto gde smo stajali i pažljivo promatrali svaki lik koji se vrteo u tom ringu a naroćito mlade i lepe  nećake koje su stigle prepodnevnim vozom na svoj raspust, opuštanje bez nadzora i žestoko zaljublivanje toliko jako da niko nije znao gde  ova dečica udaraju glavom. E, te „jake“ i velike ljubavi, bile su skrivena tajna naše  Bajne čaršije. Nešto je bilo u ljudima, nešto u vazduhu, u rekama i bazenu, nešto što se samo ovde doživljavalo  a potom celog života sanjalo.

Čika Obrad je bio jedna po svemu neobična i nesvakodašnja ličnost.Gradska poluga koja kada se pokrene  nema nije jedne šanse da ubrzo stane. Rodjen je u Ravništu u selu podno Pančića, odakle potiču i Šulovići. Selo  vekovnih kopača bogate kopaoničke rude za koje mnogi misle da svoje korene vuku od  drevnih Saskih rudara koji su u ove krajeve došli još na poziv Nemanje da podučavaju ljude ovom teškom zanatu. Lukovići su otišli niz reku i svoj dom sagradili u Kuršumliji. Kum Obrad je bio lik koji je u sebe sjedinio sve što je morao imati svako ko se odlučio  ovde da živi i radi.Uslov je bio da pokorno i bezpogovorno sluša  naredbe drskih i priglupih gospodara varoši. To je bilo pravilo da se opstane. U kući, on je bio druga ličnost. Koliko god da je dolazio napet i iznerviran,dovoljno je bilo da tetka Ljuba otvori usta i naglas se upita:Obrade,šta ti je ! Zvladao bi mir i ni muva se nije više čula.

Za njega su vezane brojne  gradske anegtote koje se i danas rado prepričavaju.On je po gradu  vitlao svoja  krupna koščata pleća noseći sav teret na nogama i koraku dužem od  metar i deset.Auto mu nije trebao pa nisu retke bile  scene da dok on kao vihor prolazi gradom za njim trči par radnika i poslovodja nešto da ga pitaju i nešto važno da mu saopšte.Tako se u neprilici našao jedan gorštak koga je on jednostavno zvao Milisav.

Šta ti treba Milisave? Poso direktore! E, slušaj.Nisi valjao tvojima a kako ja da verujem da ćeš valjati nama! I gotovo,Milisavu bi presudjeno.Ili drugi slučaj.

Kada je moj kum već u veliko krčio  put jednog od najboljih i najuspešnijih direktora  vrtića „Sunce“, kum Obrad mu je  preko mog brata Miće često slao poruke ove sadržine. „Kume kaži onom konju neka  ide kod Korčagina. Neka bude uz njega i da se ne odvaja od njega, jer ovaj krvnik će ga sruši, precrtati kao da nije postojao“. Boban nije poslušao savet svog oca.  Ostao je da radi, da podiže i vaspitava brojne generacije kuršumlijske dece koja su  svuda gde su se zatekla ostavljala dobar utisak. Nije se svadjao i nije nikome prkosio. Politikom se bavio iz „senke“ a uporno je odbijao brojne ponude da preuzme mesto  predsednika opštine. Boki je preživeo Korčagina ali nije  neke  kvazi ljude i  prave barabe koji su se u život grada pojavili kao i onaj mulj koji je nabujala Toplica ostavljala na obali da se suši i strašno zaudara. Imao je pravo na još godinu rada i upravljanja ali oni su navili sat i kada mu je "odzvonilo", odneli mu rešenje o penzionisanju i naprosto ga oterali iz  svoje druge kuće kojoj je sve žrtvovao. I sebe i porodicu i život. Ništa osim  „Sunca“ za njega nije postojalo.

Tetka Ljuba je preminula desetak godina pre nego što će se upokojiti i kum Obrad. Ako postoji, pa makar i u pričama „lepa“ smrt, onda je Bog njemu tu počast dodelio. Ustao je tog jutra nešto ranije. Unuk Ivan je već bio budan. Po običaju,  svi zajedno su ispijali prvu jutarnju kafu koju je njemu, po receptu Ljube, skuvala njegova voljena  snaja Verica koja je poput svih pametnih žena dobro znala pravila kako se u jednoj porodici održava sloga i postiže normalna porodična harmonija. Išla je uz dlaku svome svekru, u svemu ga podržavala a kada joj je trebala njegova podrška ona nikada nije izostala.Tog jutra, ispio je  kafu, zapali  Moravu, povuko nekoliko dimova i ostatak cigarete ostavio da dogoreva na ivici kristalne piksle.

“Ja ću malo da prilegnem,govorio je snaji Verici.Eno moja Ljuba ide po mene.Vidim je,već prelazi most“! Lagano  je potom prislonio glavu na jastuk pogledao svojim blagim očima snaju Vericu i uz tihi ropac stigao da izgovori:"Snajka,stigao je blag dan"! Bile su to poslednje reči mog dobrog kuma i meni dragog čoveka. Sa njima je odlepršao u večnost. Ko zna, možda  su se tu na vratima susrele njihove voljene duše i onako gosposki, ruku pod ruku, za uvek otišli sa ovoga sveta.

Boban je po prirodi bio zaljubljiv čovek.Po gotovo u maloj varoši o svemu se vodilo računa i ko si i odakle si iz koje porodice potičeš i td. Verica, lepa ćerka mame Milke najboljeg gradskog pekara Mileta, poznatijeg po nadimku „Ruta“ i sloganu "ožurdi", bila je njegova izabranica. Zaljubljeni preko ušiju, neke hladne zimske večeri, omaklo im se. Iz te ljubavne „greške“ na svet će posle devet meseci doći moja kumica Ana. Ako je neko paradigma svojih predaka, onda je Ana u sebe spojila sve osobine dede Mileta i deke Obrada. I jedan i drugi su hrabro i smelo krčili  svoj životni put.Teret su nosili na svojim koščatim plećima a u sećanju ostali kao časni i dobri ljudi.Veliku ljudi male varoši. Ne znam da li namerno, ili vodjenja tim životnim genima, tim istim putem  korača i Ana. Moja ponosna kuma, moja radost i sreća koja je stigle da pohvata sve vozove i u trku se ukrca u prvu klasu jednog od njih a mesto u luksuznom kupeo budeo još rezervisano pored čoveka njenog života čije ime će saznati neki trenutak kasnije.Ja sam Ana, a on je smelo i odvažno uzvratio Sale - Saša Kaludjerović. I sve bi gotovo u jednom času.Puče ljubav i to velika ljubav. Čeznula je za porodom a Bog joj se smilova i poznim četrdesetim rodila je malog Djordja.U karijeri, na putu je  da se domogne Olimpa, zaobidje sva iskušenja i ostane upamćena kao njeni dedovi i njen otac. Srpska javnost će je pamtiti kao iskreno hvaljenu  direktorku Sektora za investicije na Aerodromu Beograd. Završila je veliku posao za Srbiju. Aerodrom je  dat  Francuzima na dvodecenisku koncesiju od čega je  zemlja prihodovala više od 500 miliona EU.

Ivam radi kao komercijalista u ŠIK-u Kopaonika a najmladji Nemanja u nekom od prestoničkih projektnih bira. Boki i njegovo „Ženče“ mirno žive u  svojoj kućici, gaje unuke, dočekuju prijatelje a čak, ove godine, po prvi put su se otisnuli put Elade da i oni oseti draži Mediterana. Jedino što do dana današnjeg, moj dični kum nije prihvatio, po cenu svega, je mobilni telefon. Neće da čuje za tu spravicu.

Velike gradske litije

Ta krivina i velika raskrsnica bila je jako  važna tačka za sve nas.Opisao sam ko je sve živeo na levoj strani puta  gledajući prema Mikuljani i Dankoviću. Na samoj krivini živeli su Dikići, poznati Cane lončar i glavno gradsko spadalo Fidža Filipović.Porodica Caneta lončara stekla je zavidan autoritet medju komšijama i po umeću  supruge Dare, rodjene negde na Kosovu. Bila je nenadmašna u spravljanju ukusnih tatlija. Mladju generaciju Dikića nisam stigao baš najbolje da upoznam ali njihovog  stvoritelja-oca Mirčeta "Šilju" jesam i to dobro.Nesebično sam ga voleo i poštovao jer je bio retko dobar čovek,blage naravi sa večito izvajanim osmehom na licu.Kažu da sin i ćerka podsećaju na njega. On je pripadao  jednoj generaciji o kojoj se malo zna u gradu pa i to da je Kuršumlija šezdesetih godina imala sjajan Gimnastičarski klub koji se takmičio sa mišičavim momcima iz Prokuplja i Niša.Jedan od tih akrobata bio je i Mirče.Blistao je na parteru i u preskocima dok su pored njega ništa slabiji bili i Pera Kilibarda, Mija "Paca", Mile "Baljče",Veli Franičin, Duško Sidja a nešto kasnije i Rade Grgur.U to vreme svetskom gimnastikom carevao je veliki Miroslav Cerar koji je snagom svog talenta, iz daleke Slovenije, uspeo u ovaj sport da privuče i grupu mladih naših sugradjana.Oni su na svim sletovima bili glavni momci grada a o njihovim "prelomima" i "lastama", koje su izvodili pred prepunim bazenom, priča se i danas, Pored njihovih kuća a ispod najvećeg gradskog oraha  sa najlepšom hladovinom u vreme letnjih žega, vodio je puteljak do našeg gradskog bazena, našeg jezera, mora i našeg okeana. Od 15. juna pa do preobraženja, tu smo provodili najlepše dane. Nezaboravne dane. Bazen 25x15 m i tri reke prepunih riba sa bezbroj divnih  plaža, bili su naše najveće blago, naše carstvo, koje  nam je u svemu pomoglo da  stasamo i postanemo normalni i korisni ljudi.

Naravno,da nisam zaboravio i na veliku porodicu Gajić o kojoj pripremam poseban tekst.Njih više nema medju živima  ali braća Aca,Vasko i Zlatko mnogo su zadužili ovaj grad.Tu je i neizbežna priča o Malini vrednom poslužitelju ,danas ih zovu "tetkice",u OŠ Drinka, inače majci jednog od najboljih golmana Kosanice koji je u svemu oponašao velikog Vladimira Bearu. Biće to priča o Leli Rajoviću i njegovoj brojnoj porodici.

Svakako posebno mestu u ovom delu Jorgovan  male propada kuršumlijskoj Zemljoradničkoj zadruzi koja je od bazena pa sve do Mikuljane držale stotine hektara plodne topličke zemlje. Njenja funkcija je pored proizvodnje i uzgajanja žitarica, raznog voća i povrća  bila je jako značajna i u procesu  edukacije.Seljaci su dolazili  da se savetuju šta i kada da sade a mi klinci smo po običaju ulazili u plantažu bresaka a s jeseni i u vinograde. Da se malo prehranimo i najedeno onoga što nismo imali kod svojih kuča. Na našu veliku nesreću, Zadruga je imala jednog opakog čuvara koji nam nije do ni šljivu sa grane da pojedemo. Upamtili smo ga po nadimku „Čarda“ koji je na nas pujdao kerove ali i ispaljivao patrone pune soli direktno u „meso“.To je znalo jako da peče i da boli ukoliko bi neko bio pogodjen.Pričalo se da nam je tu pakost smeštao čika Arsa otac našeg divnog ali rano preminulog  druga Dragoljuba Mladenovića-Cage. Po običaju, mi smo uvek znali kako da ga nadmudrimo. U „kradju“ bi išao neko od najveštijih. On bi brao zrele brskve i slao nam vodenim putem, kanalom odakle smo inače, i bazen punili čistom vodom. Nismo ih prali niti preterano strepeli od neke infekcije. Voda je bila čista i nikada nije bila hlorisana. Jednostavno, kada  bi osetili da je voda  postala prilično prljava mi bi smo ispustali bazen uzimali u ruke grabove metle čistili njegovo dno i ponovo ga punili čistom vodom.Ne sećam se da je ikada bilo nekih kožnih zaraza ili masovnih infekcija. Bilo je to vreme siromašnih ali čistih i urednih ljudi. Mirisali smo na leto,na proleće na sunce i lepo oprane i iskuvane košulje i majice.Milina božija.

SKOPLJE 1963

Na jesen te godine krenuo sam u prvi razred Gimnazije.Kao po običaju,leta samo provodili na rekama i gradskom bazenu.A po tatinoj ideji, najmanje desetak dana,putovali smo vozovima po tadašnjoj zemlji sa ciljem da je bolje upoznamo,steknemo nova prijateljstva i učvrstimo stara.Naša brojna rodbina je manje više bila skoncentrisana u Beogradu a neki su otišli čak do Subotice, Sombora ,Novog Sada, Vršca, Kraljeva.Tog 26.jula 63.zatekli smo se u Beogradu kod tatine sestre koja je živela na Starom sajmištu u to vreme veoma atraktivnoj i posećenoj plaži izmedju dva mosta na čistoj i prelepoj reci Savi. Najednom preko Brankovog mosta počeli su zlokobno da zavijaju sirene svih raspoloživih kola hitne pomoći.Narod se u panici pitao šta se dešava.A onda je kao bomba eksplodirala vest: jutros, u osvit zore,u 5,17 minuta Skoplje, glavni grad Makedonije, sravnjen je sa zemljom. Zemljotres jačine od 6,9 strpeni po Rihteru, porušio je grad i odneo 1.000 ljudskih života a čak 3.000 njih je bilo povredjeno.Veći deo povredjenih je vojnim transportnim avionima prebačen u zdravstvene centre Srbija a po najviše u Beograd.Otuda ta panika i zavijanje sirena automobila hitne pomoći koji su jurili ka Batajničkom aerodromu da prihvate unesrećene.

Železnička stanica u Skoplju,večiti spomenik 26.julu 1963. u 5,17 minuta

Skoplje 26.jula 1963.godine

Bilo je to vreme iskrene ljudske solidarnosti koja se u takvom obimu,sa toliko emocija i iskrene ljubavi prema svim nastradalim žiteljima grada, koga smo  svi volelu,više nikada,nažalost,nije ponovila.Samo u mom rodnom gradu Kuršumliji bilo je od srca prihvaćeno desetak porodica koje su tu ostale do obnove svojih porušenih domova.Nikada takva bliskost,tolika srdačnost nije vladala medju nama kao u to vreme. Ako neko od njih pročita ovo moje sećanje neka zna da mu od srca šaljem velike pozdrave .

Jedan od njih,u to vreme veliki košarkaš Rabotničkog,Sterija Andonovski, poznatiji kao Duli, moj drug iz JNA, sećajući se tog užasnog jutra priča.

"Na prvo drmanje izleteo sam iz stana na ulicu.Kada je udario drugi talas,legao sam na zemlju u snažno zario nokte u nju ne bi li se pridržao da ne odletim ko zna kud.Ta panika i taj strah,da nemate sigurno tlo pod nogama,i danas me veoma često proganja u snu i u mojim sećanjima na taj užasni dogadjaj".

Pedeset pet godina posle ovog dogadjaja,malo je mladih s jedne i druge strane granice nezavisnih država,koji znaju po nešto o ovim julskim danima 1963.godine."Prošla je bura,stišale se strasti",kako kaže veliki Dučić i sve se zaboravilo.Danas političari izazivaju jače i strašnije zemljotrese od ovog.Šire mržnju,netrpeljivost medju ljudima i u svojim pričama stalno potenciraju sukobe,ratove i podele.Hteli bi da otimaju i ubijaju a sve radi svojih bolesnih ideja i megalomanskih želja da budu ono zašta ni snage ni pameti nemaju.

Veliki pozdrav svim mojim makednoskim rpijateljima.

PATRIJARH SRPSKI

Retko kada se dešava da Patrijarh Srpske pravoslavne crkve izadje u javnost sa tako oštrom izjavom koja se direktno meša u medjudržavne odnose dveju do juče bratskih država i naroda.Koja je toliko jaka i snažna da plaši i nagoveštava mnogo gore i crnje nastupajuće dana i godine. Reč je o Srbiji i Crnoj Gori .

Vladika Anfilohije Radović i Patrijarh Irinej

Srbi,kaže patrijarh Irinej,koji žive u Crnoj Gori, izloženi su pocenjivanju, proganjanju, maltretiranju, poredjujući ovo sadašnje vreme i vladavinu Mila Djukanovića identičnom vladavinom Pavelića u zloglasnoj fašističkoj tvorevini NDH-aziji.

To nije slučajnost,to nije hir mudraca,njegova želja da kvari i sukobljava dva naroda čijim žilama teče ista krv, koji žive pod kapom nebeskom istog boga, iste vere i hiljade drugih zajedničkih i bliskih detalja.

Iz dana poštovanja i prijateljstva:Milo i Anfilohije

Mora da se nešto teško i strašno mučno dogodilo u glavi i duši Patrijarha kada se odlučio da prekine ćutanje i na ovaj način javno optuži režim čoveka o kome se davno govori i piše da je on taj koji potkopava temelje vekovnog prijateljstva i bliskosti izlažući Srbe crnogorskog porekla tako prizemnim i podmuklim udarcima ne zapamćenim u istoriji oba naroda. Njegova politika mržnje naročito je izražena u teškom sporu izmedju Prištine i Beograda gde se on kao po pravilu uvek stavlja na stranu šiptara. Takodje, njegova ideja je da Srbe treba izbaciti iz Ustava CG kao ustavotvoran i ravnopravan narod a SPC ukinuti u zemlji, koja se u žargonu sve češće pominje kao "Milo Gora".

Čaša žuči se prelila i teško je očekivati da će se nešto drugo i bolje dogoditi osim što će se represalije prema Srbima zaoštravati a sudbina Anfilohija Radovića,Vladike crnogorskog i ljudi oko njega, je potpuno mutna i neizvesna.Počelo je sa sukobom u Baru a gde će se i kada nastaviti, pitanje je trenutka i dana.

Ono što me posebno čudi i zabrinjava je bleda i skoro nikakva reakcija domaćeg javnog mnjenja koje je zbunjeno ovom snažnom izjavom a možda i uplašeno, odlučilo da čuti verujući da će se ovako krupan konflikt sam od sebe rešiti.Ja u to ne verujom i ne želim ni jednoga časa da nasednem na provokacije koje bi trebale sve ovo da anuliraju tako što će Patrijarha Srpskog proglasiti "neuračunljivim" i neovlašćenim da se bavi politikom izvan domena politike kojom se bavi SPC.Ja se naravno ne slažem ni sa ovim jer Patrijarh a i svi mi zajedno s njim, znamo dobro koliko Crnogoraca živi u Srbiji, radi i nesmetano planira svoju sadašnjost i budućnost. Ako se ovako nastavi, realno je očekivati prelivanje, napre verbalnih a posle ko zna kojih sukoba i preko granice dveju država. Kao Srbin pravoslavac ja nemam dileme da li treba verovati i podržati stavove Patrijarha.Potvrdno odgovaram "da". Verujem da ova izjava nije izletela u javnost kao rezultat njegove omamljenosti i staračke senilnosti.Mora biti da je u pitanju nešto drugo,ružno i celom svojom dubinom,odvratno.