PODSEĆANJE

Crvena Zvezda u novu sezonu ulazi sa novim dresovima.Neka je sa srećom.Prilika je da se podsetimo na bogatu istoriju zvezdinih dresova od kojih je svaka garnitura priča za sebe.Izabrao sam ovu sliku na kojoj je Deki Stanković u dresu sa jasno vidljivim logoom BEOBANKE koja je te 1996.godine u Kupu UEFA, već u prvoj utakmici u Beogradu, deklasirala Kajzerslauten sa 4:0.

Dejan Stanković,na početku karijere

Na ovoj slici je trenutak radosti posle vodećeg gola koje je postigao mladi Stanković.Sija Deki ali sija i Beobanka koja je od ovog posla imala ogromnu korist.To vam najpouzdanije tvrdim jer je moja malenkost, u to vreme, bila na čelu marketinga naše najveće banke na silu ugašene od tadašnjih "žutih" ludaka koje je predvodio Mladjan Dinkić.

Za one koji to ne prate,rećiću vam podatak da Beobanka još uvek nije likvidirana jer se nalazi,toliko godina,u stečajnom postupku.Ona je bez sumnje, najočigledniji dokaz bahatosti,ludila i uništenja svega što je u to vreme vredelo u Srbiji.

Preko 250 hiljada zaposlenih našlo se na ulicama Srbije bez nade i perspektive kako će preživeti sutrašnji dan a sve radi brze i efikasne privredne TRANZICIJE iz društvenog u poziciju privatnog.Samo proklamovana demokratija i ljudi koji su radili na tom sramnom projektu nije bilo ništa drugo nego čista KRADJA I OTIMAČINE DRUŠTVENEN IMOVINE KOJA SE U REKORDNOM ROKU SLILA U DJEPOVE NOVOKOMPONOVANIH BOGATAŠA.

Na tom putu, nastradala je i najmoćnija domaća banka čiji klijenti su bile najmoćnije ni najbogatije firme Srbije.Takvoj banci nije bilo teško da shvati i razume od kolikog je značaja za njeno poslovanje inkorporiranje kroz sportski marketing u svim korisnim komunikacijama sa poslovnim i gradjanskim okruženjem.

SVE ŠTO IMAM ZA MATURU DAJEM!

Razne groznice u ovo današnje gadno vreme,tresu svet.Ali verovatno, malo gde groznica "maturskoe večeri" nikoga tako silno ne potresa, kao moj maleni grad.Da priču vratim daleku, daleku 1967.godinu kada sam ja i cela moja generacija preživljavala te "teške i turobne dane" u nastojanju da zajedno sa mojim roditeljima a pre svega, mojom predivnom majkom,jer majke su glavna poluga u "borbi"da se iskamči i crno ispod noktiju samo da dete ode obučeno na matursko veče.Elem!

Dok su se ocene zaključivane mi smo satima sedeli u radnji tada najpopularnijeg i najtraženije šnajdera u gradu, našeg druga i prijatelja Ljubiše Vasovića.Molili smo ga,preklinjala da odmota zamotuljak teget gabardena, malo postave i sita i krene da kroji i šije moje matursko odelo.

Molim te Ljubiša, ne moj da me ostaviš bez maturske fešte!

Reci mi šta da ti ja pomognem samo da vidim da se moje odelo šije!

Možeš samo jedno da mi pomogneš, da odmah ti i ceo tvoj razred izadje iz radnje!Marš napolje i ne brinite, odela će biti gotova makar pet minuta pre nego što autobus krene za Kuršumlijsku Banju.

i bi tako! Fircanje,peglanje,ušivanje dugmadi i krzavica sve oko pet po podne dok autobus već čeka svoje punoletne putnike,maturante gimnazije "Radoš Jovanović Selja" iz Kuršumlije.

Jurim kući.Mama izvukla neku tatinu prepravljenu belu košulju (tada su se košulje prepravljale,nisu se bacale.Date tetka Mici košulju a ona okrene kragnu.Kao nova!) jes malo šira ali bože moj neće se videti ispod sakoa.Plavo odelo,bela košulja a kravata?Joj,nemam kravatu.Jurnjava po komšiluku za neku,bilo koju kravatu jer moj otac je nosio one na lastiž koje su zvali "činovničke".Gotovo! Braon ciple,plavo odelo,bela košulja,tamna kravata,"plava ptica" je mogla da poleti.

Tako samo izgledali

Tu smo svi.I oni sa i oni bez odela.Lagano truckanje makadamom do Banje.Kafančina "Prepolac" i muzika iz radija "Nikola Tesla" ako odobrenje za njegovo "paljenje" da Ljuba Gudjula.Ali mi ne bi smo bili mi, da i za ovo nismo imali svoje rešenje.Predobra tetka Ljuba,majka moga sadašnjeg kuma Bobana Lukovića, odobrila nam je da u Banju ponesemo jedan od retkih gramofona u gradu i desetak ploča,uglavnom sa domačim hitovima i pesmama sa San Rema.Dakle,sviraće nam njegovo visočanstvo "Supravon" i to sto puta hitove Djorfja Marjanovića,Mikija Jevremovića,Rite Pavone,Džirole Činkveti...

To je taj tvist!

Te noći jedini pravi hit mejker bila je malena Rita Pavone,sa plavom kosicom i pegicama na licu.Cepala je sto puta "Perke,perke"... Zašto,zašto smo svi mi bili opčinjeni njenim glasom ? E, to vam ne mogu ni sada precizno odgovoriti ali znam, da je sa tom pesmom,hitom Italije,sa te strane Zapada počeo da pristiže talas TVISTA. Ej,znateli vi šta je to značilo?Njiši kukovima,nogama,klati se i veslaj rukama, sve u ritmu koji će u narednim godinama zapaliti ceo svet.

Te noći,tog 22.maja 1967.godine i nebo nad Banjom pokazivalo je čudne znake za koje su drevne Inke govorile da ovim ljudima sreća ide u susret.Malo je sevalo,grmelo,malo je zahladnelo a posle ponoći kada smo se "mrtvi pijani" od sreće i ljubavi, lagano vraćalu svojim kućama sve se u trenu promenilo.Topla prolećna noć u našem parku.Pesme,suze i "teška" večna obećanja.Nikada te neću zaboraviti.

Zora je već kucala svoje prve taktove.Ribolovci su kradom izlazili iz svojih sokaka da bi izbegli svaki susret a pogotovo ono zlokobno pitanje "gde si krenuo".Babljok i Mile Ruta su iz vrele furune vadili prvu turu tek ispečenog hleba dok su čistačice u "Evropi,Proleću i Kozari" čistila srču sa tek olajisanog patosa.Sinoć je bilo mnogo pijanstva u gradu i para za cigane.Nikada više nisu skupili bakšiša.

Jutros njih nigde nema.Svi su mamurni i još uvek pospani samo one nisu.Sinfoniski orgestar slavuja svirao je sa tek ozelenelih stabala našeg Samokova svoju jutarnju budilicu,pa onda sanjalicu i na kraju svoju ljubavnu sonatu za nju, samo za nju!

Svi su u znaku punolestva i mature

A tek koliko novca treba izdvojiti za garderobu!

A danas,smem li da poredim to moje i ovo vaše vrme maturskih noći,velikih priprema i još većih radosti.Gledam slike prelepih majki i očeva.Starijeg sina koji je došao da podrži svog maldjeg brata.Devojčurci u svilenim haljinama, modernim pantalonama i prvim štiklama.Ozbiljne face devojaka iz četvrtih razreda srednjih škola i blentavi derani u farmerkama,majicama i skupim patikama.One su mesecima ranije zakazivale frizera u Nišu,pedikira,manikira a čekala se firmirana haljinica iz Turske,cipele iz Italije i bela,obavezno,bela tašnica oko vrata.Roditelji oko njih pucaju od treme.Bake i deke krišom razgledaju sve detalje na garderobi drugih i prave svoju rang lisu najlepših i najskupljih detalja.Više niko ne ide za Kuršumlisku Banju ali za Prolom i Lukovsku svi bi hteli.U lepe hotele i sa živom muzikom da se i ova maturksa noć odsanaja kao ni jedna do sada.A sutra,kada svane novi dan,pričaće se o detaljima a možda i skandalima a život,on će grabiti sve dalje i dalje.Želim vam da i vi,kao i ja, ovoga časa, budite svoja serćanja od pre 54 godine kada ste bili veliki-mali ali prelepi ljudi.Za vašu sreću, od mene mnogo ljubavi i poljubaca.

NASTAVLJA SE FUDBALSKA ŠIZOFRENIJA!

 Imali neko u zemlji Srbiji ko bi mogao da stane na put ovoj totalnoj fudbalskoj šizofreniji koja ozbiljno preti da i ovo što je ostalo od našeg fubala, u potpunosti nestane.

Da ne bih se pravio naivan, odmah ću reći da ima.Niko drugi nego Aleksandar Vučić, čovek koji je svoju mladost proveo,kao vatreni navijač Zvezde,skoro na svim stadionima tadašnje Jugoslavije .I ono što je važnije od toga,on jako dobro poznaje trenutne prilike u našem fudbalu!

Tu nedavno,kada je i sam video da se sve otrglo kontroli i da se utakmice javno nameštaju i igraju pred praznim stadionima, gde nema ni one šačice poštenih koja bi digli glas protiv tih načasnih i prljavih rabota u sportu obuzetih fudbalskom groznicom i strastima uverni, da pravi razlog za dolazak na stadion, leži u nadi da će tu na zelenoj travi osetiti zadovolstvo pobednika i neizmernu tugu gubitnika.Da će uživati u mastorijama, u lepim golovima i časnom sudjenju,sportskom navijanju da će, adrenalin udarati u glavu od zadovoljstva što su u „zelenoj koridi“ vitezovi ovog sporta a ne simulanti,djeparoši,ljudi skloni nemoralu i rešeni da do kraja ostanu fudbalsko djubre i šljam.

Nekada

I sada

Onaj ko jednom lažira utakmicu, on je do kraja svoje karijere obeležen kao fudbalski lopov i  mutivoda.Nikada ti ljudi ne bi poneli taj neslavni epitet, da iza njih ne stoji moćna kockarska mafija.Nigde više na svetu nije otovoreno kladionica kao kod nas u Srbiji. Ima ih na hiljade i njihvo cilj je da nameštanjem rezultata, preko svojih sigurnih ljudi,ostvaruju ogomne dobit.I sve to javno bez ikakvog stida i paravana.Taj monstrum je toliko ojačao i narastao da mu već sada niko ne može ništa.Pogotovo ne Država u čiju kasu se, na ime poreza, slivaju milioni tog novca.Pa zašto bi neko žrtvovao njih a ostavio njihove plaćenike i doživotne robove da izigravju fudbalere i poštene ljude koji se u starosti neće stiditi da pred svima slobodno i javno kažu odakle im toliki novci za velepne dvorce,odakle na računima toliko slobodnih para koje se utrostručavaju samo kroz jedno gradilište stanova u Beogradu.I mnogo toga.

Naš fubal je propao i umro i Vučićev vapaj za njih mogo bi da se pretvori u krik spasa samo ako vlast ove zemlje dekretima prekine ovu agoniji i po imenu i prezimenu iz fudbala protera sve lopove,falš fubalere,njihove menadjere. Zabrani da se na tiketima kladioničara nalaze imena naših timova i to najmanje deset godina. Bila bi to prilika da mladi,poput Marka Pantelića izadju u prvi plan a ne olinjali starci koje predvodi Nenad Bjeković.

FSS je državna organizacija koja živi od para nas poreznika,sponzora i ispostavilo se, sportskih kladionica, gde caruje podzemlje.Sva Ustavna prava, da stane na put ovoj lakrdiju od sporta, ima Predsednik države.Pa zašto,gospodine Vučiću odlažete aktiviranje svih državnih mehanizama koji mogu da zaustave ovaj katastrofalan kriminal u našem fubalu.Niko od tih ljudi koji su čvrsto povezani medju sobom ne haje za vašu najvavu da je moguć cunami od Batajnice pa do poslednje seoske lige gde je kriminal raširio svoja krila.Gde se muva,namešta i krade kao usred Beograda,Novog Sada,Niša...

Našta je ličilo ovo večerašnje kažanjavanje svih onih koji nemaju u svojim stanovima signal Telekoma,domaćeg provajdera, koji u svom vlasništvu drži sve Arene,sportske kanale i sa lakoćom kupuje domaće utakmice kao i finale Nacionalnog kupa,nekada fudbalske svetkovine koja se igrala do zadnje kapi znoja jer je pehar "Druga Tita",za naše prilike,vredeo kao zlatni pehar Žila Rimea.

Na praznom stadionu Crvene Zvezde i kraj malih ekrana Arene 1 bili su oni koji su naivno verovali da će politički obračun mimoići i dva naša največa provajdera SBB i Telekom.Oni su toliko zaratili da su ove prilike, kao što je to bilo finale Kupa Srbije, prave da narod vidi ko je moćniji i ko je bogatiji i ko će uskoro odvesti u prosjačku sobu SBB-ovog vlasnika koji se okuražio da pored provajderskog posla ozbiljno uzme i političe dizgine i krene u veliku trku gde protivnik skoro ulazi u cilj a on tek startuje!

 Ovu provajdersko-političku epizodu ističem sa namerom da bez griže savesti kažem Državi i nadležnom ministarstvu za sport, da su moralu pošto-poto, da zaustave ovu konkurentnu ujdurmu na štetu i totalno razočaranje jadnog i poniženog srpskog naroda.Čemu onda služi nacionalni operater RTS ako ne da prenosi takve dogadjaje od državnog značaja kakva je utakmica finala Kupa Srbije.Da to cela Srbija gleda,navija i ode mirna na počinak jer to je jedina utakmica za koju svi stavljamo glavu ispod voza, koju je nemoguće nameštati.Na toj utakmici se gine a ako je kojim slučajem sudaja slaba karika i on se opredeli da navija i muva,njegov život će, posle poslednjeg zvižduka, za uvek promeni smer.Do kraja života pamtiće se kao veliki uljez.Zbog toga i sudije znaju da moraju da budu,kao nikada pravični i pošteni.

Mafija nije dala da cela Srbija uživa u ovom nadmetanju Zvezde i Partizana jer njeni interesi su veći i vredniji od narodnih interesa i malih želja.I to je jedan od razloga da bager krene da sklanja šut iz našeg fubala.

Predsedniče Vučiću,ako zaista možete da pomognete,učinite to odmah i bez odlaganja.Kada bi se ja pitao,kako to to reče Djura,ja bih bez trunke rezerve podržao Pantelića da on sa mladom i nekompromitovanom ekipom krene u menjanje svih onih koji su naš fubal doveli u suturen evropskih fubalskih zbivanja,bez izgleda da sa ljudima ogrezlim u korupciji i nemoralu učinimo i najmanji koristan zaoket i promenu.

 

RASULO!

 Uglavnom,ovaj termin iz naslova, dominirao je u skoro svim medijskim izveštajima koji su se bavili smenom Jugoslava Ćosića i odlaskom Jelene Zorić sa N1 televizije.Dvojac, bez kormilara, godinama je uredjivao ovu televiziju u koju je grdne novce uložio overeni domaći tajkun Dragan Šolak.Poznato je, da je on televiziju registrovao u Luksenburgu uveren, da će na taj način sprečiti Vučića da ga ometa u radu i zgrtanju miliona čime je svima stavio do znanja, kakvu će uredjivačku politiku imati i za koje političke ideje će se boriti. Ali, ono što niko sa ove televizije nije želeo da poveruje niti da uvaži kao glavnu zamerku,to je njena slaba,da ne kažem,nikakva gledanost.

Studio N1

Ako zanemarimo Beograd,gde je informativu i sve pljuvačine Ivana Ivanovića,totalnu sterilnost Olje Bećković,uglavnom gledao onaj isti broj ljudi koji su se okupljali oko Djilasa i deklarisali se kao udarna pesnica opozicije,već na 20. km od Beograda prema Jugu, tu televiziju niko živ nije gledao.Zanimljivo je da uredjivački koncept ruženja i pljuvanja Vućića nije ni mogao da bude privlačan brojnim pristalicama SNS i poštovaocima dela predsednika Srbije,koji su sva ta vredjanja,ponižavanja i pakovanja stotine neproverenih laži, prožete teškom mržnjom, doživljavali kao ličnu uvredu.

Uglavnom,redovno su targetirani penzioneri kojima su za dobro jutro i laku noć, upućivane reči prekora prepune sarhastičnim otrovom a po nekada i direktnim pretnjama. Prosto je bilo ne shvatljivo i ne razumljivo, da nikome nije palo napamet da ni jednoga časa uporedi brojna istraživanja, raspoloženje i naklonost biračkog tela, koje nikada nije bilo ispod 50 posto na strani Vućića a po nekada prelazilo je čak i 65 posto.Za tako veliki broj gradjana Srbije koji nisu niti glup,ni naivan a po najmanje zatucan i potpuno politički zaludjen od jednog čoveka,skoro ni u jednoj emisiji N1 televizije nije bilo ni jedne normalne, da ne kažem, lepe reči!

Oni nisu ljudi,to su Vučićevi botovi-čulo se najčešće u skoro svakom novinarskom komentarisanju trenutne političke klime u zemlji.Ivan I. je sa „botovima“ otišao toliko daleko da je tu svoju,nekada gledanu emisiju,mirne duše mogao da nazove i „botovizijom“.Dok je on vredjao Vučićevo biračko telo,odgovor mu je stizao u vidu „ne gledanja“ ili potpunog zaobilaženja programa ove televizije.Brojni provajderi, koji su ovu televiziju narodu u nudili u „paketu“ sa drugim televizijama, imali su grdnih muka da opstanu na tržištu.

Tandem koji je napustio N1 televiziju:J.Ćosić i J.Zorić

Retko kada, na toj televiziji narod je mogao da dobije i po delić informacije o otvaranju brojnih autoputeva,novih fabrika,mostova,pruga a o velelepnim objektima koji su nicali u glavnom gradu,čule su se samo kritike a ako je bilo nagoveštaja i neke afere,e,to je bio bingo u emisiji.Na njihovo kolektivno redakcisko gadjenje nailazila je rečenica: "Da ova Srbija,ni po čemu, ne liči na onu vašu“.

Predsednik Srbije je redovno bio vučen po blatu a svoju novinarsku karijeru u otvorenim svadjama sa njim,na press konferencijama, izgradila je i Žaklina Tatalović koja je sama sebe okačila na zid redakcije kao“ slavsku ikonu“.Odlaskom čuvenog Juge i nesnošljive brbljivice Jelene Zorić,lik i delo Žakline Tatalović,vinuo se u nebo N1 televizije. Sada je ona „bog i batina“ a to je dovoljna garancija, da proces propadanja ove televizije neće se zaustaviti već,naprotiv,krenuti da tone sve dublje i dublje.Sve češće glasine tipa „Šolak, đabe si krečio“ ili „Ne bacaj novce u bunar“,prate ovu kadrovsku vrtešku od koje vajde neće biti pa makar se sve „okrenulo na glavu.“Ne razumljivo je zašto ljudi sa ove televizije misle da jedna mediska kuća koja nije u saglašću sa drugima i koja izražava svoje profesionalne stavove i svemu,nije poželjna svakom političkom sistemu,pa i ovom Vučićevom, koga su oni na silu i za potrebe Dragana Djilasa stavili u žižu svojih interesovanja prenaglašeno forsirajući sve metode ne novinarskog izražavanja koje su se ogledale u ruženju i pljuvanju preko svake pristojnosti i lažnom predstavljanju brojnih istraživanja koja su ukazivala da Vučiću pada rejting a Djilasu raste iz minuta u minut!

Zvezda u usponu:Žaklina Tatalović

Televizija koja služi za zabavu i igru,dobro plaćenim,usto i umišljenim novinarima,koji rade i žive sa uverenjem da su „elita“ bez premca u zemlji,nije ni imala čemu boljem da se nada.Predpostavljam da je u jednoj takvoj atmosveri u kojoj dominiraju sve sami „genijalci“,bilo nesnošljivo popiti i tradicionalnu jutarnju redakcisku kafu.Zavist,ljubomora i apsolutna zagledanost u sebe i svoja dela prekrečena neskrivenom prepotencijom i suludim narcisoidnim komentarima,bili su nepremostiva prepreka u otvaranju i drugih,uglavnom kritičkih osvrta, koje ni jedna sujetna glava nije mogla da podnese.Zbog toga,te jutarnje kafe i normalne kolegijalne teme, bile su izbegavane jer one su samo dolivale ulje na vatru koja je večno tinjala.

 Ko narod pita ili, kako se to na srpskom kaže,“ko narod šiša“! I tu smo gde smo,što nažalost,nije garancija da će se posle treska glavom o ledinu,ekipa opametiti i vratiti poslu pod uslovom, da u medjuvremenu nisu zaboravili i ono što su nekada znali,baš upravo kao mlada početnica na BK televiziji,koja se jednoga jutra tiho i nečujno ušunjala u redakciju sa namerom da uči i nauči a ne da prkosi i preti i lekcije deli svima pa i Predsedniku zemlje, uverena da to tako treba uz izbegavanje da sazna,kako takvi nadobudni novinari prolaze na press „žurkama“ kod Bjadena,Makrona,Merkelove ili ne daj bože,kod Putina u Kremlju!

U to vreme, Djilas je svoje milione zgrtao preko marketinga RTS koga je oteo radnom narodu Nacionalne televizije, uverivši javnost da je to sigurniji i bolji put kojim će stići lova u Takovsku 10.Umesto na ovu adresu,novac je stigao na račune 57 banaka širom sveta ali na ime Dragana Djilasa!Bilo je to vreme kada je i „nemoguće bilo moguće“ pa čak i to, da se u markteninškom prostoru stvori i organizuje monopolista preko koga je išla prodaja vremena za oglašavanje po cenama koje je samo on imao i nudio.Za tu rabotu Ameri su davno izmislili „Alkatraz“ i slične „elitne“ hotele, za dugogodišnji boravak kriminalaca.Tu je svoj život okončao i strašni Al Kapone.

Nažalost,samo u zemlji Srbiji postalo je zabavno i popularno nekoga godinama nazivati lopovom bez presedana a da na to niko živi,koji je za to plaćen,ne reaguje.Ta lopovska kampanja protiv Djilasa traje više godina a da se ni jednom do sada nije čuo glas javnog tužioca koji je bio dužan narodu da objasni da li je ovaj lik zaista lopov ili ne! Tako uporno odlaganje „egzekucije,“ nad likom i delom proverenih lopuža,samo je postaklo i druge da sa slobodno kradu i otimaju i sa ponosom nose lentu „ja sam lopov,pa šta“!

Naravno,oni koji su zgrtali pare a da im niko nije mogao ništa,danas kuju planove kako da dodju do vlasti pa da sa te pozicije nastave da otimaju.U svojim nezajažljivim željama počeli su da izmišljaju svašta pa i to da su već dobili izbore  koji još nisu zakazani i da u promeni nekih izbornih pravila,bilo bi sasvim normalno, da im ljudi uz Evrope pomogu da izmedju ostalih želja prodje i namera da N1 televizija dobije Nacionalnu frekfenciju. Pa čak i to, „nemoguće da bude moguće“,narod neće više gledati ni jedno lice sa N1 televizije.Ta mediska kuća odavno je izumrla na ovom prostoru.

I to se  dogadja i ništa čudnog u tome! Nekada nestaju oni koji su sami sebi „pucali u noge“ a po nekada,kao u vreme BK televizije,gase se i nestaju takvi medijski „giganti“ koji su bez konkurencije,u svoje vreme,bili najbolji i najgledaniji.Bilo je tu malo komešanja,malo suza a onda je vreme i duga hladna jesen prekrila lišćem i osušenom travom priču koju su svi do proleća zaboravili.

 

TRAŽIMO SEBE OD AFERE DO AFERE!

 Lepota žene,njene draži,zanos i čežnja za svojim izabranikom, nebrojano puta su menjale tokove istorije.Zbog prelepe Jelene započeo je Trojanski rat koji je trajao punih deset godina.Penelopa je verovala u besmrtnu ljubav Odiseja a sve ljubavi i bezbrojna neverstva bila su i večita, životna, inspiracija Homera u traganju i opisivanju velkih sukoba Bogova i običnih smrtnika.

Naša istorija je puna tih dogadjaja ali nažalost i onih sa užansim krajem.Majske noći,28 po redu 1903.godine, pobunjenici su izmasakrirali kralja Aleksandra Obrenovića i njegovu omrženu ženu Dragu Mašin.Evropa je zbog tog užasnog čina bila u šoku.

U posleratnoj istoriji žene su uvek bile te koje je narod napadao i optuživao zbog loše,nenarodne politike njihovih muževa.Za Jovanku se govorilo da je bila i ostala Lička seljančica koja je Titu zavrtela pamet.Narod je ogovarao i tiho šaputao sve dok jednoga dana partijski poltroni nisu na silu Tita odvojili od Jovanke.Bile su to poslednje godine njegovog života.

Slobina zla kob u njegovoj političkoj i državničkoj vladavini Srbijom,uvek je bila i ostala njegova žena Mira koju je narod,uvek kada se zato ukazala prilika,čerečio na pola.Mira je bila kriva za sve a pogotovo u doba kriznih godina od osnivanja JULA i početka raspada Jugoslavije.

Neku zavidniju reputaciju kod naroda nije stekla ni Djindjićeva žena „Ruška-puška“ kako su je zvali njeni Valjevci.

Žena Borisa Tadića je bežala od javnosti ali od žena ne i njen muž.Djilas se ženio i razvodio četiri puta.Sam sebi je okačio titulu „mačo“ muškarca sve dok nije u javnost iscurela priča jedne od njegovih ljubavi,da je on običan seronja.

Uvek u centru pažnje

O Vučićevoj prvoj ženi,nedavno iznenada preminuloj, narod zna toliko koliko se ona uspešno ili neuspešno predstavlja kao voditelj dugih televiziskih debata ali o sadašnjoj ženi,iskovan je mit lepe i uspešne supruge,majke i velikog humaniste.Malo se slika a nigde nismo čuli  ni boju njenog glasa.

Zašto sve ovo ja pišem?Pa naprosto,što ovo vreme u kome živimo, ne može da dobije drugo obeležje nego kao „vreme seksa,bluda i silovatelja“!

Po natalitetu koji je u stalnom padu,ne bi se dalo zaključiti da je na talasu ekonomskog boljitka,došlo i do sveopšteg nacionalnog ludila za ženama. Natalitet nije porastao ni za procenat! Čini se,da je sve u okvirima redovnog i normalnog. Jutarnji kancelarsijski seks,od koga sve pršti, nije ubio biznis poznat pod imenom „dnevni boravak“.

Valjda,zbog same činjenice, da nema medija koji već mesecima ne otvara svoju naslovnu stranu seks aferama:prostitucijom,silovanjima,povećanim prometom narkotika,bio sam više nego siguran da će se ova priča preseliti i u sveru političkog marketinga iz razloga što je rado čitana i laka za razumevanje.Političke partije iz opozicije,počele su da trče za dokazima prevara,silovanja i bluda,kao psi tragači, ubedjeni da samo dobro osmišljena seksi afera može ozbiljno da uzdrma temelje vladavine aktuelnog režima,obaranje Vlade i totalnu kompromitaciju uticajnih političara.Naravno,sve su to samo lepe ili ružne priče dok se ne dokažu.

Jedan od „pravnih kunića“, preko koga treba da se jasno utvrdi, kako Zakon reaguje na ovakve optužbe,biće Mika Aleksić,vlasnik kompromitovane škole glume.Protiv njega je podignuta optužnica time jasno započela pravna bitka izmedju sudija i advokata.Da li je Aleksić učio decu da glume takve teške scene ili je to koristio kao izgovor da ih obljubi i iskoristi,moraće na sudu da bude dokazano da bi bilo i pravično presudjeno.Sudjenje je u toku.Čuli smo u Aleksićevoj odbrani da on ne snosi nikakvu krivicu što ta deca,od kojih većina potiče iz rasturenih porodica,mnogo uspešnije "glume" u svakodnevnom životu nego u liku transformisanog glumca.Njegova naracija zagazila je u duboku psihoanalizu polaznika ove glumačke škole,od kojih je većina-danas, ozbiljnih žena,prstom i glasom,jasno i nedvosmisleno rekla:kriv je!Ovaj sudski spor kako se trenutno vodi,po svoj prilici,dobiće epilog ogromnopg skandala što će ga svrstati u red provorazredne seksi afere u kojoj ima mnogo prostora i za debelu analizu najuglednijih psihijatriskih likova,čije će mišljene odrediti sudbinu Mike Aleksića.On će otići sa majicom ludaka na višedecenisko lečenje u duševnu bolnicu ili će biti oslobodjen svih optužbi jer to što je on radio sa maloletnom dećurlijom, to po njemu nije ništa drugo nego metod  rada ili kurs ćistog seksa i erotike što su vrlo zahtevne scene koje podižu gledanost filma a na koje producenti i reditelji insistiraju u svojoj prirodnoj originalnosti. Ako sudije progutaju ovu advokatsku zamku,Mika Aleksić iz ovog procesa protiv koga se podigla sva "moralna" Srbije,izlazi kao apsolutni pobednik.Ako pak bude osudjen,onda če na višegodišnju robiju biti otpraćen i sa lekarskim uverenjme čistog seksualnog manijaka.Perverznjaka!

Kada je u pitanju seksualna afera koju podstiče Marinika Tepić, po nalogu svoga poslodavca Dragana Djilasa,stiče se utisak, da je u ovom slučaju pokušaj skretanja sa afere „Mauricijus“ i razbacanih miliona po brojnim svetskim bankama.Dakle i u ovom slučaju je u direktnom sukobu seks,novac i ne dostaje „beli prah“.

Reflektori Dragana Djila su upaljeni iznad Jagodine gde on i njegova osvetnička kamarila očekuje veliki „ulov“.Gadja se Dragan Marković Palma,Ivica Dačić i ko zna ko još,imjući u vidu činjenicu da je višegodišnji predsednik ovog moravskog grada i koalicioni partner SPS,godinama radio na privlačenju uticajnih ljudi iz svih svera biznisa,sporta,kulture što se i te kako odrazilo na danšnji izgled  Jagodine.Palma je uporan u odbacivanjih svih tih insinuacija nazvavšI ih „odvratnim podmetačinama“ uz njegov izričit stav:posle svega rečenog,neko će morati u zatvor,ja ili Marinika!U medjuvremenu je čak 395 žena podnelo krivične prijave protiv Marinike Tepić.Afera je dovedena do usijanja iz čega će se izroditi,ako ne pravda, onda sigurno još deset novih afera.

Palma je u tesnacu.On nema drugog izlaza,što je i sam priznao,nego da sve ovo ospori a onda sa puno energije krene u razračunavanje sa Marinikom a to znači i Djilasom.To je jedan način da se ova afera obuzda a drugi, da se narodu saopšti, dokle se stiglo sa aferom „Mauricijus.“Ako se u toj priči dokaže koliko je novca uloženo po mnogim bankama onda sledi odgovor na pitanje,koliko je pokradeno a koliko je,zbog ne plačanja poreza država oštećena.

I sve ovo bi moglo da se nazove realnom slikom naše svakodnevice,gde se jedan broj privilegovanih uporno trudi da najpre za narod obezbedi „dosta igara i zabave“ da bi iza tog paravana mogao da radi šta mu je volja.I drugo,da u haosu u kome se dobro snalazi,potrži šansu za ličnu afirmaciju i dopunu kućnog budjeta.

Nije narod više lud, niti ga je lako zaludeti.Bacite mu malo soli a onda, ne berete brigu, za kim će on trčati.Danas narod želi mir,bolji i zdraviji život.Novac za letovanje i zimovanje, dobro plaćena radna mesta,sigurne puteva,mostove,lepe hotele.Dobru hranu.Jagnetinu za Uskrs i Djurdjev dan,ponos i poštovanje.Da se sa ekrana sklone kurve i neznalice,plaćeni poslušnici,nameštene emisije i priče,loši pevači i kompozitori.Da nas štite dobri policijci i sudije koje sude „ni po babu ni po stričevima“.Sve što je ukradeno da se vrati i da se odgovara,da prestane svako verbalno nasrtanje na čoveka sa velikim „Č“.Da barabe u svemu budu označene i iz naših života proterane. Da politika i vladavina prava, ne služi za sprdnju a da se bolesnim umovima i ludacima zabrni pristup svakoj vlasti.Da se u fudbalu ne krade i ne nameštaju utakmice.Da se za prestiž ne otimaju Zvezda i Partizan a ostali trpe i ćute i da se konačno lopovom nazove i obeleži onaj ko je krao, a ne onaj, ko je lagao i o tome maštao!

Ja ne znam koliko je ova sadašnja vlast u odnosu na onu prethodnu krala a koliko je radila?Ali ono što vidim golim okom i čujem svojim ušima,neću nikada da izvrćem ruglu i  ismejavanju. Srbija,danas,ne liči ni u promilima na onu kojom je upravljala prethodna vlast!

Da li iz toga mogu da zaključim da su „oni bivši“ mnogo više krali i trpali sebi u djep, od ovih sadašnjih koji imaju čime da se predstave i čime da se pohvale,da li su oni manje krali?Naravno,teško je na to pitanje odgovoriti bez činjenica i dokaza.

Glasni i bučni pojedinci,alavi u svemu,oni nam kvare prosek.Zbog njih stradaju časni i pošteni a oni opstaju.Ta manjina stvara pred nama i svetom ružnu sliku o zemlji i narodu.I to je tragedija,koja nas vekovima prati kao i ljudi koji vise na svakoj grani kako novogodišnji nakit,naši davitelji i demagozi koji su svesno i namerno narodu poturali prljave afere sa kojima smo se „zabavljali“ mesecima a po pravilu zanemarivali prave,reprezentativne vrednosti sa kojima se ljudi ponose i diče.

Uvek sam se protivio popularizaciji lošeg i crnog pod izgovorom da ništa ne sme da ostane sakriveno pod tepihom.Da kada bi to bio nauk, da se takve epizode ne ponavljaju, ali šta uraditi kada se već godinama pred našim očima valja najprljaviji talas nemorala i bluda na nekoliko televiziskih kanala!Taj javni nemoral podstiče mnoge druge mračne društvne pojave koje ništa dobrog nikome nisu donele.Ovo vreme, ostaće upamćeno i po tome, što su se na medijima javno reklamirane prostitutke i drugi društverni šljam.

Nije više umesno vaditi se na narod.Ne pitajte ga da li ološ i društveni šljam treba suditi i iz života proterivati.Treba i mora, ali u potrazi za istinom koristite sve pravne vrednosti moćne i organizovane države a ne laži i prevare. Ne pišite o njima,ne održavajte ih u životu.Izoštrite sliku i zagledajte se u prelepe pejzaže Šumadije,moje Tolice,Vojvodine…

TOPLIČKI GENERALI

 Nismo ih imali mnogo ali, i one što smo imali, nismo preterano poštovali i uvažavali.Ovo je priča,ili bolje reći,podsećanje na njih a uz to još jedan neoboriv dokaz o sukobima,razmimoilaženjima,ne uvažavanju,autoritarne vlasti i topličkog naroda.Od pamtiveka,u skoro svim topličkim opštinama, mali lokalni „bogovi“trudili su se da na sve moguće načine narodu nametnu svoje principe vladavine,svoj neprikosnoveni autoritet i to isključivo,gazeći po mišljenju i volji naroda.Vazda je bilo,oni jednim putem,narod,drugim! Protutnjali su Toplicom kao lokomotiva bez mašinovodje i za sobom ostavili NIŠTA! Malo ko se njih još uvek seća!

Ali,ko se još ne seća početaka raspada Jugoslavije.Vapaja roditelja za decom koja su zatečeno na odsluženju vojnog roka  u Sloveniji,Hrvatskoj,Bosni gde su lokalne patrijote,šovinisti i ludaci u njih pucali kao u glinene golubove i pored toga,što je jedinaca napustala njihov grad i njihovu zemlju.Vuk je pred roditeljima, u jednom teškom i emotivnom govoru obećao da će deca sutra dan biti ovde u Beogradu. Obećanje,nažalost,nijer ispunio!Deca se nisu vratila a on je pred njihovim roditeljima dao ostavku,svukao uniformu i reako JNA zbogom za uvek.Bilo je to 20.maja 1992.godine.

Vuk Obradović,general-major,rodjen je 11.aprila 1947.godine u Kondželju.Umro je u svojoj 60.godini, 13.febrtuara 2008.godine.

General major Vuk Obradović

U njegovoj vojnoj biografiji,ispisanoj u potpunom superlativu i to sa biranim rečima privezanim za ime i blistavu vojničku i oficirsku karijeru,piše:

Završio je Gimnaziju u Prokuplju.Vojnu akademiju kopnene vojske,Visoku vojno-političku školu i Komandno štabnu školu operatike sa prosečnom ocenom 10.Vodi se kao najmladji doktor vojno- političkih nauka JNA.Doktorirao je na temu „Problemi nacionalizma i šovinizma u jugoslovneskom društvu“.Otišo je a da nikada nismo pročitali ni jednu rečenicu iz njegove doktorske disertacije o temi,koja će tek,posle njegove smrti,buknuti da prži i gori sve pred sobom u jednom dugom i najbesmislenijem gradjanskom ratu u kome je proliveno mnog nedužne krvi samo zato da se bivši „bratski“ narodi rastanu i po želji i diktatu lokalnih nacionalista i šovinista naprave smešne,male i jadne državice,ne znajući,da svetski i evropski kolekcionari,rado prikupljaju i čuvaju primere svih "patuljastih oblika" života.Od flore i faune pa do državnih uredjenja!

Na početku svoje karijere,sa činom kapetana,dogurao je do zamenika kasarne u Požarevcu ali i afere sa Lazarom Stojanovićem rediteljem filma „Plastični isus“,gde se on pojavljuje kao svedok protiv optuženog.Stojanovića koji je zbog ove svoje filmske ideje,proglašene disidentom zbog čega je odležao dugu robiju u KPD Zabela.

Bio je potparol Genaralštaba JNA i načelnik uprave za moralno vaspitanje SSNO.I zvanično,vodi se kao najmladji genera čak, četiri puta vanredno unapredjen!

Skidanjem uniforme, započela je njegova druga etapa života koja se u svemu razlikovala od prve.U svemu,u ćemu je u vojsci blistao i bio najbolji,u politici, točak sreće ili tačnije rečeno nesreće,krenuo je niz brdo.Osnovao je Socijaldemokratsku partiju.Bio je njen predsednik i dva puta potpuno propao u predsedničkoj izbornoj kampanji za prvog čoveka Srbije.Do juče prijatelji,školski drugovi iz rodne Toplice, preko noći su mu okrenuli ledja.Svi koji su u to vreme bili za Miloševića,bili su protiv Vuka Obradovića.Ostala je u sečanju jedna ružna epizoda sa njegove predizvorne kampanje u Prokuplju.

Govorio je okupljenom narodu sa terese Komiteta a njegovi politički protivnici,na krovu Robne kuće,držali su ispisanu parolu:“Jebo te Tito,kad te takvog vaspito“! Užas! Nikome,nikada,rodna Toplica nije tako žestoko uzvratila kao Vuku Obradoviću,čoveku naše gore listu sa kojim smo se ponosili.

I to je ono, "ukleto i prokleto", što nas do veka prati".Na primeru Vuka Obradovića  i mnogim drugim primerima,isplivalo je na površinu pitanje koje nikada nije dobilo svoj pravi odgovor.Zašto,mnogo pametnih ljudi iz Tolice,nikada nije uspelo da napravi neku ozbiljniji državničku i političku karijeru a da prve udarce u potkopavanju i rušenju svog personalnog autoriteta,nisu prvo doživeli od svojih zemljaka.?Otuda i danas kruži,samo na izgled,jedna šala koja se sa gorčinom prepričava medju topličanima.“Ode Marko za Beograd na važnu funkciju!Ne brini,kod Jagodine su ga već prestigla  anonimna pisama u kojima piše,da je lopov,da je glup i da ne zaslužuje nikakvu pažnju“! Epilog:“Danas je Tolički kraj,zvanično najsiromašnija oblast u Srbiji,nezameljiva je rečenica u govoru svakog političkog lidera koji je posećivao topličke gradove.“! I tako, već skoro jedan ceo ljudski vek!

Pred kraj svoga života,Vuk je u Djindjićevoj vladi vodio Sektor za borbu protiv korupcije i kriminala.Bio je sam u osinjem gnjezdu.Sve češće se pominjao alkohol,blud i seks!Sve isto kao i danas.Na sudu je dokazano da mu je seksualna afera sa svojom partijskom koleginicom,u to vreme novinarkom RTS Ljiljanom Nestorović,bila nameštena!To je za njega bilo kasno.Otiša je za uvek a tek je zakoračio u svoju šezdesetu godinu.Toplica ga,nažalost,više ne pominje a malo ko se od mladjih njega i seća!

General potpukovnik Jovan Milanović

Za razliku od Vuka Obradovića,koji se posle demobilizacije otisnu u pravu političku odiseju,čija ladža nije izdržala udare poludelog mora,Jovan Milanović,penzionisani general potpukovnik,rodjen 10.septembra 1942.godine u Tmavi,selu nedaleko od Kuršumlije,udobno je smestio sebe u deo nacionalne istorije koja se bavi proučavanjem povoda i uzroka rata NATO Alijanse protiv Srbije, započetog 24.marta 1999.godine a okončanog, 10.juna 1999.godine.

Punih 78 dana trajalo je ludovanje aviona SAD,Engleske,Nemačke,Holandije i mnogih drugih članica Saveza,ubedjenih,od najšizofrenije i najludačkije garniture, koja je ikada vladala SAD,predvodjena Bilom Klintonom,da svet ne čini nikakav zločin već da ovim potezom sprečava najveći nacionalni egzodus šiptara sa teritorije Kosova,koja je preko noći preimenovana u njihovu životnu terotoriju sa koje je silom i bombama pokušano da se 8 i po vekova života Srba preore i učini nemogućim za život. 

Dvadeste i dve godine je proteklo od tog datuma a nastojanje Alijanse da Kosovo postane smaostalna država je i dalje na početku,više u idejama i pričama stim, što pakaleni talas smrti, koji je došao sa tonama osiromašenog uranijuma i dalje nosi sve pred sobom.Kosovo je kontaminirano a epidemija kancera ubija stotine i stotine života godišnje.Priča  o državi živi samo u glavama prebogatih ekstremista koji su šiptarskom narodu oteli i crno pod noktima.Oni se razmeću,oni žive,oni se biraju i smenjuju na vlasti a osironašeni i oboleli narod beži sa Kosova, glavom bez obzira!

Glavni "krivac" što je to tako i uz čije ime ide konstatacija da je baš on promenio tok rata za Kosovo je upravo Jovan Milanović,vojnik i oficir od časti i morala, koji je bez sekunde oklevanja stavio svoju glavu na oltar otadžbini rešen da u okvirima svojih obaveštjnih mogućnosti pomogne ili za uvek nestane u mraku Brisela i nekom od podruima zgrade gde su generali Alijnse danonoćno radili na pripremi planova za bombardovanje Srbije.Za rušenje i kontaminiranje zemlje,ubijanje dece u kolevkama,nasrtaje na bolnice,rasipanje tone kasetnih bombi po Nišu i Aleksincu, prekopavanje grobova u uništavanje kulurnih ostataka kao dokaza našeg postojanje u minulim vekovima.I to uvek sa visine iznad 10 hiljada metara gde su mislili da im naši proektili ne mogu ništa.A kada je dogradjena „neva“ na pola presekla njevidljivo čudo od aviona koji je par minuta kasnije, završio u njivi usred sremačkog sela Budjanovci e, tog ćasa, pala su sva očekivanja o velikom biznisu od prodaje  F-117A.  Bila je to tehnička i tehnološka zabluda,po ličnom priznanju majora Dejli Zelka,koji je pilotirao avionoma a inače sina slovenačkog emigranta koji se posle rata odselio za Ameriku.

Jovan je,reskirajući svoj život,ušao u sedište Alijanse pridobio sve ljudske i vojničke naklonosti francuskog oficira Anri Binela koji je pristao da saradjuje.Detaljan plan o bombardovanju Srbije već narednog dana bio je na putu ka Beogradu.General Milanović je izvršio svoj istorijski zadatak koji je zasigurno promenio tok ove užasne agresije kao što su to,spočetka Drugog svetskog rata, izveštaji ruskog novinara i najvećeg ratnog obaveštajca Riharda Zorgea,promenili tok Drugom svetskom ratu.Zorge je davno sebi obezbedio mesto u svetskoj istoriji,Jovan Milanović,zbog svega učinjenog, ostaće za uvek besmrtan.Savremena Srpska istorija, bez opisa njegovih herojskih dela,bila bi uskraćena za istinu o ovom tromesečnom ratu Sveta protiv malene zemlje na brdovitom Balkanu!

Jovan Milanović danas uživa u zagrljaju svojih malenih lepotica Eme i Une,rodjene iz braka ćerke Andjele i biznismena Gorana Miloševića. Trenutno odmara i odoleva brojnim medijima koji se ovog junaka uvek sete uoči 24.marta kada je započela agresija na Srbiju.On je danas u poziciji da govori i detaljima koji su do juče bili tajna.Doćiće na red i oni ali, u ovom času,nije fer da mu mediji skreću pažnji sa još jednog porodičnog dogadjaja jakog važnog za Milanoviće. Njegov sina Darko i njegove izabranice, očekuju prinovu.Možda će to biti neki novi vojničina rodjen pod suncem Toplice.

Do tada,život teče svojim tokovima. U toplini starog kućnog ognjišta u Tmavi,jedini živi toplički general, prikuplja snagu za nove podvige i pobede.Baš onako,kao pre šest decenija kada je odavde svakoga jutra pešačio do škole u Kuršumliji.I tamo je za sobom ostavio traga.U letopisu Ekonomske škole koja je nedavno obeležila 75 godina postojanja,izredjana su imena najuspenijih i najboljih učenika.Medju 11 veličanstvenih je i ime Jovana Milanovića.

Tek načeta priča u seriji „Moj rodjak sa sela,“gde je lik pukovnika Vranića uradjen po biografiji  generala Jovana Milanovića, morala bi konačno da dobije mnogo šire  dramske okvire.Dogadjaji iz Brisela i grčevita borba za spas Srbije, zanimljiva su priča koja u podlozi baštini pregršt,jako akturlnih,istorijskih činjenica.A osim toga,penzionisani toplički general,Jovan Milanović,još uvek je u dobroj formi,pameti koja ga ne napušta.Vlasnik je ogromnog broja autentičnih dokumenta koja svedoče o vremenu bezčašća i zločina učinjenog,bez razloga i povoda,nad Srpskim narodom. 

 

 

KURŠUMLIJSKE FUDBALSKE ČAROLIJE!

Ovaj tekst se pojavio uz veliku podršku i pomoć, Ivana Milićevića i Milivoja Pavlovića,na čemu sam im veoma zahvalan!

 Tih šezdesetih godina prošlog veka, bili smo omađijani fudbalom.Sve naše misli bili su okrenute ka junacima našeg doba.Momcima u dresovima raznih boja,pravim majstorima sa loptom u nogama,šarmerima koji su sa lakoćom punili stadione širom tadašnje Yuge.Ko se još ne seća generacije Dragana Djaića,Moce Vukotića, Pere Nadoveze,Vasila Ringova,Ivice Osima,Husrefa Musemića, Envera Marića, Radoslava Bečejca,Bruno Belina,Ilije Pantelića,Dragana Pantelića,Cire Andjelkovića i mnogih drugih.Nismo ih gledali na televiziji jer televizora još uvek nije bilo,ne barem u svakom domaćinstvu.Tek po koji „crno-beli“ekran.Jedan u opštinskoj sali,drugi u domu JNA.Ali zato je radio brujao iz svakog doma.Ko se još ne seća slikovitih opisa  driblinga Dragana Djaića po levom krilu i njegovog projektila koji su se od glave Vojina Lazarevića zavlačili pod samu prečku.Tako bi to opisivao Radivoje Marković,kasnje Marko Marković,Jordan Ivanović i brojni izveštači sa Topčiderskog brda,Karaburme „Rive“, Kantride, Čaira, Maksimira, Tušnja,Tivolija…Gol,gol,gol…radost i pravi delirijum na prepunim stadionima.A kada su se pojavili maleni tranzistori e,onda je život počeo da teče nekim drugim tokovima.Utakmice malih klubova,derbi okršaji Niške zone,podsaveza mogli su da se zakazuju i igraju u isto vreme kada i utakmice na velikim stadionima.Tranzistor na uvce,šuškavac pod mišku i grlo „odšrafljeno“ do kraja.

O našem kuršumlijskom „Vembliju,“ na livadi stotinak metara udaljenoj od centra grada,gde će pedesetih godina početi gradanja velike i lepe škole, pred čijim ulazom i danas stoji spomenik partiznaske heronine Drinke Pavlović,koja je službovala u selu Spance gde su četnici otkrili njen skojevski „kabinet“ i po kratkom postupku je sproveli na Banjicu gde će ubrzo biti strerljana.Ostala je za uvek izlivena u bronzi pred novom školo, koja se napunila vesele dečije graje te 1956.godine.

Bio sam u to vreme „Mali Zoja“,kažu da sam tom rečenicom branio sebe: „dobar Mali Zoja“,molio za oproštaj i roditelje i druge koji bi sa lakoćom kažnjavali moje nestšluke tek prohodalog mališana.O tom vremenu, svedoči i ova slika na kojoj prepoznajem par ljudi koji su tada igrali za „Kosanicu“.Prvi u redu je, ovaj krupni centarhalf,poznatoji po nadimku Dragi Ljuš a inače, otac je mog davno preminulog druga Straška Ikića.Na moje opšte iznenadjenje u ovom tim na mestu polutke igrao je glavom i bradom Vidosav Milićević Korčagin.Tu je i Rade Milenković,sin poznatog pekara Trifuna koji je imao radnju na mestu današnje apoteke.On je taj često pominjani pekar koji je pekao najlepše lepinje na svetu,govorila bi gladna usta smestajući priču za uvek u fajlu najlepših sećanja.Potražite ih na slici.Verujem da ćete ih lako prepoznati.Dragoceni podatak,koji je dokument sam za sebe,je nova tek izgradjena zgrada Gradskog kupatila koja je ostala i danas na tom mestu ali umesto tuševa i kabina u njoj su kancelarije Graskog komunalnog.

Kosanica ranih pedesetih godina

Gradski oci su odlučili da se u to vreme igralište preseli kilometar-dva uz Toplicu na livadi okruženoj njivama, porodice Jezdimirović.Na utakmice je dolazilo  par stotina „tifoza“ i pravih navijača koji su znali burno da odreaguju na sudijsku nepravdu ali bogami po nekada i vrate dug za batine koje su naši momci dobili u Žitoradju, Merošini,Matejevcu… U poluvremenu,publika se po običaju razletela po kukuruzu „radi sebe“ i zbog sočnih šljiva,ne računajući da ih negde u zasedi čeka Nera Jezdimirović,majka uglednog gradjanina Bajne čaršije Milije Jezdimirovića, sa motkom u ruci.Igralište je imalo i drugu muku.Celom južnom i delom Istočne strane bio je kanal kojim je tekla voda iz vodenice porodice Simonović u kojoj su,kao vodeničari, dugo godina radili Otaševići.Leti je bila prilika da se tu osvežite ali  s jesni i proleća, ni malo nije bilo prijatno da u njega upadnete u jurnjavi za loptom kao što se to dogodilo na utakmici izmedju „Kosanice“ i tima KP Doma iz Niša.Momak se zatrčao za loptom,došao do ivice kanala,klatio se,te oće te neće i onda skočio na glavu!Scena je bila više nego jeziva.Iz vode se pojavila ošišana glava, sva oblivena krvlju!

Važno mesto na Istočnoj „tribini“ bila je i jedna oguljena šljiva. Tu šljivu namerno pominjem jer ona je,po nekada,bila i „svlačionica“ za gostujuće timove a najčešće udarno mesto za sedenje.Sećam se da su važnu ulogu u pripremi svake utakmice imali brojni volonteri ali bio bi greh ne pomenuti najvećeg sportskog i fudbalskog zaljubljenika koji se nikada više neće roditi u mom gradu.Tika Pendić, bio je sve i sva u klubu! Od trenera, pa do ekonoma... Zdravlje ga nije služilo ali to nikada nije bio razlog da on ne bude prvi na igralištu a ode poslednji.Pričao je o fudbalu manirima tada velikih trenera kao što su bili Bobek,Stanković,Vukas,Miljanić.Bilo ga je milina slušati.No i pored toga, što gradom vladaju jako zaboravni ljudi koji se nikada nisu setili da u čas takvih kakav je bio Tika Pendić,urade nešto pametno,pa makar i to bila samo mermerna tabla sa natpisom "Ovde je živeo i tu umro..." ja nikada neću da sakrijem činjenicu da su moju kuršumličani dobri,osećajni i časni ljudi uz ogradu od onih, koji zaista ne zaslužuju taj epitet.

No, da se vratim dogadjima na igralištu.Pre podne, trebalo je krečom obeležiti igralište,postaviti inprovizovanu ogradu za gledaoce i obezbediti dežurne redare.Glavna uloga je ipak,pripadala veštom momku koji je znao brzo da „ulovi“ fudbal u kanalu i vrati ga u igru.Medju tim brojnim volonterima, upamtio sam, i sa veliki zadovoljstvom ga pominjem,Dragoljuba Gašića,čika Gašu, oca moga rano preminulog školskog druga,majora Radoslava.Gašić je bio „alfa i omega“ na igralištu.Držao je red,grdio sudije,pretio protivničkim grubijanima i tražio da se dug uvek izmiri.Znao je da „pukne“ i pocrveni u svojim ljutim nasrtajima na sudije koji nisu otpoštovali dogovor, već su sudili po diktatu protivničke ekipe.To inače nije bila retka pojava.Naprotiv,sudije su uvek favorizovale Niške timove jer sedište njihove sudijske organizacije je bilo u gradu na Nišavi.Sećam se i jednog  gradskog spadala,zvao se Srboljub Stanković „Bajle“.Kada mu je otac dobi prekomandu za Niš on se ubrzo ušunja u ekipu ljudi koja je vedrila i oblačila tim nižerazrednim ligama.Sreli smo se jednom prilikom u Nišu.Na moje pitanje:“ko će ove godine biti prvak“ on je na to odgovorio „onaj ko ima bolji djuveč“(ovo se čita sa niškim akcentom).Tada je već imao dobrih 140 kg.

Na tom igralištu se svašta dešavalo.Nisu to uvek bili fudbalski dogadjai.Ljudi su se šalili,verbalno praznili,odvaljivali razne štosove ali sve u nameri da dekoncentrišemo protivničke igrače i omogućimo nešim momcima da što lakše pobede.Ali bilo je i ovakvih dogadjaja.Još uvek su stative bile četvrtaste i najčešće od mekane čamovine.Prečka na golu, s južne strane,već se bila nakrivila.Da ne padne,držale su je dve kajle.Na poluvremenu,Radula Nikolić,gradski šeret,skoči na prečku da se zanjiše.Puče prečka na pola i gol ode dovraga.Usledila je jurnjava za daskama i ekserima. Skrpismo nekako  taj gol pa je utakmica mogla da se privede kraju.Ubrzo,da li iz donacije ili od naših para, i na našem igralištu su postavljene stative ovalnog oblika.

Igralo se na tom igralištu stotine uatakmica ali najveća poslastica bio Toplički derbi.Utakmica izmedju „Kosanice“ i „Topličanina“.Za taj fudbalski dogadjaj se živelo,barem kod nas u Kušumliji.Sećam se svega kao danas.Jedan je ostao u dramatičnom i ružnom sećanju a drugi, u raspevanom i muzikom obogaćenom dogadjaju.Ne znam da li je bilo razloga za tako nešto ali, start Milana Danilovića,sa nadimkom Drti,neprelaznog halfa“Topličanina“,završio se tragično po napadača Kosanice.Čak mislim,da je došlo i do preloma noge.Sećanja govore,da je povredjni igrač bio Prnda ili Ranko Šora.Izbila je opšta tuča i jurnjava za igračima iz Prokuplja.Drti je bežao  „sto na sat“ i uspeo je da dogura do kuće Pavlovića koju je razdvajalo dvorište od  kuće Joksimovića,odmah do „Evrope“.Tu je uleteo u podrum kod deda Draže,uzeo sekiru u ruke, spreman da se sa njom brani od razjaranih navijača koji su u velikom broju pristizalu.Na sreću,kada su se ohladile usijane glave,sve se završilo baz krvi.

Drugi derbi započeo je već u prepodnevnim satima kada su parnjačom iz Prokuplja stigli fudbaleri,brojni navijači i velika ciganska muzika.Od stanice pa do grada a po podne i do igrališta,orila se pesma,svirka,dovikivanje i zadirkivanje.Ovo je bila svojevrsna poruka pomirenja i izvinjenja za nemio dogajaj.Ekipu „Kosanice“ predvodio je Duško Perić Prnda a ekipu „Topličanina“njegov kolega,nastavnik fiskulture,Branko Ročkomanović-Ročko.Sviralo se, pevalo, zezalo se i na kraju, sve se loše završilo po nas.Puna mreža golova samo je postakla „ekspediciju“ iz Prokuplja da se vesela i pijana vrati parnjačom u „6“ za Prokuplje. “Dodjoše,pevaše,igraše,pobediše i veseli odoše“,pisale su sutrašnje Topličke novine!

I baš tih šezdesetih godina u Kuršumliji se rodilo ili dogodilo, pravo fudbalsko čudo.Sve što je moglo da hoda i trči igralo je fudbal.Trčalo po ceo dan za krpenjačama,plastičnim i gumenim loptama a onda i za pravim fudbalima koje je cela Yuga iz milja zvala „buba mara“.Redovi koji slede ne opisuju fudbalsku histeriju u Brazilu,što ceo svet smatra normalnim.Ovo su autentični dogadjaji koji su od malog grada napravili čudo.Svi su igrali fudbal i ludovali za njim.Navijalo se za dva kluba i delilo po crvenoj i crno-beloj boji.Ćak su se i torte tako bojile.Sve priče sa velikim navijačkim strastima pričale se od ranog jutra pa do kasne večeri.Razredi su se delili na Zvezdaše i Partizanovce,sela takodje,dokoni zanesenjaci i svi,ama baš svi u gradu,igrali su svakog dana svoj veliki derbi. Bilo je tu bezbroj Djaića, Pižona, Aćimoviča,Vukotića,Rašovića,Hasnagića…

Deca iz Kačmak male u svemu su prednjačila.Bilo ih je naviše i imali su igrališta na svakom koraku.Za lotom su trčali na ugaženoj sredini Gradskog stadiona,na svom „peskaru“ ispod škole,kraj škole i na igrlišu u školi.Zimi,obijali prozore i po celu noć, igrali mali fudbal u fiskulturnoj sali. Prednjačili su Milićevići,Djordjevići,Čarapići, Radivojevići, Joksimovići, Mićunovići, Jezdimirovići, Miljevići, Milijanovići, Nedeljkovići, Markovići, Vučkovići a kada su stigla pojačanja iz „Dečijeg dodaka,“onda su oni bili ne dostižni.Iz tih malih daščara od blata pravljenih,u jednom času,na teren su istrčali ošišani buljuci dečaka,željnih radositi i života.Bio je to ekonomski priliv stanovništva koji je preko noći izmenio krvnu sliku grada.

Crkvenjaci su držali centar grada.Imali su travu kraj Nemanjine zadužbine,“crno“ kod Doma JNA i „crveno“ na mestu stare gradske pijace.Dominirali su Kitići, Cvetkovići,Zdravkovići,Vučkovići,ČučićI,Stankovići,Ristići.

Samokovci su igrali kod DTV Partizan,na „livadici“ kraj pruge.Bez Kostića,Milojkovića,Milosavljevića,Dragojevića,Krstića,Šulovića, Jovanovića, Borovičanina,Stankovića,Markovići,Maksimovića bilo je nezamislivo prestaviti „vunder tim“ iz ove male.

„Staničari“ su imali najlepše igralište u gradu.Tu je nekada bio vojni magacin i štale za mazge koje su bili vučna snaga u vojsci.U poznatoj“ rupi“ odigrane su mnoge najlepše  utakmice koje se i danas pamte.Tu su živeli Kontići, Ničići, Arandjelovići, Novakovići,Penčići,Čarapići a u pomoć su im pristizali Lakičevići, Vasovići, Radostavljevići,Džodići,Filipović,Djordjević. U sećanju mi je ostao i Dragan „Amerikanac“ koji je leto provodio u gradu a preko godina živeo u Kosovu Polju gde je branio za „Lokomotivu“.Bio je vraški dobar golman.Pravo čudo od sportiste.Pored tog igrališta,u samom dvorištu stanice, bila je ogromna trešnja koja je hranila decu celoga grada

Mi Vunićanci,igrali smo fudbal kod „Žitoprometa“,na Borovnjaku,u Šumskoj upravi u našim malim dvorištima.Za loptom su trčali svi Pavlovići, Nestorovići,  Radovanovići, Obradovići,Trifunovići, Aleksići, Arsići, Jovanovići, Gligorijevići, Milanovići,Milovanovići,Kešeljevići,Jablanovići,Milenkovići, Milutinovići, Mladenovići,Todorovići i mnogi drugi.

Markoviće je imalo dosta mladih i veoma nadarenih fudbalera.Sinovi Dose Nestorivića, Manče i Buca,Komnenovići,braća Milanovići, Pantići, Šeići, Milosavljevići.Tu su stasavili i budući sjajni profesori Ekonomske škole,Čadja Milanović i Radoslav Pantić,ljudi koji su svakodnevno prelazili po 10 km na putu do škole pa bi sa pravim mogli da ponesu i epitet „profesori pešaci“.Imali su divnu livadu nedaleko od „gradske plaže“u blizini barake gde se skladištio benzin i gde je, u obližnjem vrbaku,Mika Grba obavljao „šinterske“ poslove.Danas je na tom mestu upravna zgrada ŠIK-a Kopaonik.Tu se igrao fudbal po ceo dan.Naročito su bili zanimljivi susreti sa nama Vunićancima.

Greh bi bio ne pomenuti i naše cigane koji su u jednom trenutku imali i registrovan fudbalski tim koji se takmičio i nekoj opštinskoj ligi.Svi koji su znali da šutnu loptu bili su u prvom timu.Sećam se ciganina Stanka koji se nigde nije odvajo od žene Borke.On je u nekom dresu i dugim gaćama sa tankim nogicama bio sjajna kopija Čarli Čaplina.Igrao je sa kaubojskim šeširom na glavi dok mu je Borka dobacivala:“prastape Stanko“ što je u slobodnom prevodu značilo „trči Stanko,jebem ti mater cigansku“. Branio je Duši Ajdinović a u napadu je bio njegov brat Liki zatim Baja,Dane ,Žika,Jovica dok je trenerska palica bila u rukama Šumadinca.Violinista Djodje, predvodio je vesele i raspevane navijače uvek raspoložen da preko Nerinih kukuruza jure preplašenog sudiju.Za njih su vezane stotine anegdota a ja ću od svega ispisati samo dve:

Tih pedesetih godina u modi su bili golubari.Pamte se mnoga prezimena momaka koji bi po ceo dan zurili u nebo pokazujući svojim kolegama kako leti njegov "bakarija","arapće","prevrtač" i šta ti ga ja znam kako su ih sve zvali.Mita šuster je bio najveći golubar u Vunić mali a konkurencija mu je bio Živan koji je živeo iznad Vojničke česme.U cigan mali malo ko se nije bavio ovim hobijem.Jedan od najuspešnijih golubara bio je Žika Bambalo,otac moga školskog druga Siniše i sestre mu Mirke.Njihove prve komšije u Gornjoj mali bili su Ristići,muzički ali i golubarski nadarena porodica.Priča se da su Bambalu uvalili prefarbanu čavku kao dobrog i skupog goluba.Kada je Žika otkrio ovu prevaru danima je pripremao žestoku osvetu.Od gline je napravio pravu ručnu bombu,ubacio i potpali fitilj i bacio ciganima u kuću.Kada su oni videli šta to šišti izleteli su na vrata i prozore svoje skromne kućice.Bežali su glavim bez obzira u iščekivanju da bomba eksplodira i raznese kuću.To se nije dogodilo.Najstariji medju njima Janko otkrio je prevaru i krenuo da juri Bambala.Beži Žika kolko ga noge nose a za njim trći Janko i psuje koliko ga grlo služi."Stani Žika da ti se napijem krvi"."Stao bi ja kada me ti ne bi jurio,dovikuje Žika i sve petama po guzici dodaje gas."Stani,kad ti kažem da ti vidiš kako puca naša bomba".

Druga anegdota vezana je za  Djordja violinistu.Domogao se Djordje "tristaća" u to vreme jako popularnog auta.Seo u auto sa familijom i krenuo ka gradu,kad negde kod Mlina saobraćajni policajac naumio da proveri ko to vozi tako brzo po gradu. Podigao palici na koju umesto da stane Djordje je pomolio glavu kroz prozor i dovikuje policajcu:"Ne mogu da stanem,ne radi mi kočnica,jebeš mi mater.Čekam te gore kod "Evrope".I ode,odlete naš Djordje.

Par godina,tada moćno  preduzeće „Metalac,“na čijem čelu se nalazio Dragan Radosavljević,poznatiji po nadimku „Lisac“,imalo je svoj fudbalski klub koga je vodio Miladin Milenković.Uglavnom ,prvotimci su bili radnici firme. Buda, Šeić, Bulja,Piva, brzonogi Dence  a najvatreniji navijač je bio,Draganov sin,maleni Nebojša sa nadimkom koji mu je ostao do današnjih dana- „Mrčki“,maskota kluba, koji je nosio parolu:„Glavu dajem al, „Metalac,“ ne dajem“!

Kada svemu ovome dodamo i brojne turnire u malom fudbalu gde je sve prštelo od dobrih utakmica i velikih talenata onda bi slika,o tadašnjem ludilu za fudbalom, mogla da bude kompletna.

Ostali su u pamćenju turniri u Tularu,Mačkovicu i gradski turniri gde su se predstavljali mladi i talntovani igrači ponikli na igralištima u svojim malama.Meni je u dubokom sećanju ostao turnir koji se igrao na „crvenom“,za koga se i danas tvrdi da je bio najbolji turnir ikada organizovan u gradu,na kome su učestvovali sve sami gradski asovi. Djordjevići,Milijanovići,Mićunovići,Perići,Stankovići,Tomići,“Drvari“,Deljani a fudbal je u svom timu igrao  i Rade Vučković i time pokazo da ga je pored sviranja i pevanja,čvrsto tresla i fudbalska groznica.Turnir je osvojila ekipa  sa imenom „RM“ iza čega se krilo ime nekog našeg zemljaka Race,bliskog rodjaka Radeta Vučkovića, koji je od njega,direktno iz Amerike,dobio satove sa posvetom,da nagradi svakog igrača u ekipi. A to je bio,veruj te mi,u to vreme,veliki poklon koga smo svi priželjkivali.Grad je danima pričao o tom turniru.Danas kada razmišljam o njemu,ne mogu a da ne kažem,da je to zapravao bio „mali fudbalski rat“ izmedju dece naklonjene „Kralju i Titovih omladinaca i pionira“.To nikoga ne bi trebalo da čudi,jer celom Toplicom,još lebdi duh Kralja,Draže i Koste Pećanca.

Od te mladosti,zaista nije bilo teško izabrati i najbolji tim Kosanice koja se borila za goli fudbalski život igrjuću fudbal po Niškim selima gde su mudraci ove sve nacionalne igre uvek prednost davali tim seoskim ekipama a uvek kada su mogli u drugi plan,guralu ekipe poput Kosanice ,Blaca i Prokuplja.Sve brige oko organizacije jednog fudbalskog kluba bile su prepuštane gradu koji nije imo para u budjetu za finasiranje jednog osrednjeg kluba.O pomoći države za izgradnju stadiona,svlačionica i kupovinu opreme,nije bilo ni govora.Znalo se da će jednoga dana doći na naplatu ta velika šanse koja je propuštena u toj sve opštoj histeriji za fudbalom.Mladi su obožavali tu igu što ni malo nije uzbudjivalo državnu birokratiju oguglalu na kritike.

Kuršumlija je imala strašan uzlet u fudbalu osmdesetih godina prošlog veka. Protutnjalo je desetak generacija dobrih fudbalera medju kojima je prvoligašku karijeru doseglo nekoliko velikih talenata.Dragan Radosavljević i Miki Aleksić bili su udarna pesnica niškog Radničkog.Pera Jovanović promenio je nekoliko prvoligaških i ekipa i uvek bio glavni igrač u timu.Igrao je za Radnički iz Niša, Napredak,Proleter iz Zrenjanina,Budućnost iz Titograda i karijeru završio u Prištini koja je tada i više nikada, bila prvoligaš.

Posebno poglavlje u ovoj priči pripada grupi fudbalera poniklih u „Kosanici“ koji su par godina održavali u „životu“ srpskoligaški status „Topličanina“ iz Prokuplja.Oni su deca Kuršumlije i fudbalski proizvod sa ovih brojnih terena o kojima sam pisao.Dokalzli su svoje fudbalsko umeće i na dostojanstven način repreznetovali svoj grada.

Na golu plavo–belih iz Prokuplja, dugi niz godina, stajao je Dobrivoje Čavić.Beka je igrao Lula Miljević,partizanovo dete poniklo u školi „Belin-Špic“.U half liniji,dres sa brojem četiri,nosio je Ivan Milićević i ostavio najdublji trag medju prokupačkim ljubteljima fudbala.Sa šesticom na ledjima bio je Puća Čarapić a desno krilo neuhvatljivi Bane Marić.Na mesti centarfora igrao je Era Vasović.Tu su još Dosa Vučković,Raca Novičić,Ljuske Čarapić.

Mi kuršumličani smo u Prokuplju uvek vidideli velikog rival u svemu pa i u sportu.Nažalos,to su bile i ostale samo naše puste želje  da grad ispod Hisara u svemu preteknemo.Bili su bolj iz prostog razloga što je to ipak bio grad sa preko dvadeset hiljada stanovnika ali grad koji je u privrednom smislu i vreme opšte tranzicije,od društvenog ka privatnom,doživeo potpuni privredni debakl.Sve što je radilo u jednom danu je nestalo,bukvalno,“umrlo“.To je velika rak-rana,na duši političara i privrednika, koji očito ne mogu da se pohvale svojom poslovnom pronicljivošću jer naprosto,ni jedna firma iz vremena socijalizma nije uspela da preživi surove tranzicione principe.Pa čak ni vinarija „Prokupac“ koja je imala nekoliko jakih i prihvaćenih brendova i to po celoj Jugoslaviji. “Manastirka“,“Stomaklija“ i crni „Prokupac“.Naravno,da je sa privredom i sport potonuo u totalni zaborav.Više nije bilo boksera ni fudbalera.Rukomet i košarku su trenirali antitalenti a zbog besparice nestali su i drugi sportovi.Ostale su samo uspomene na fudbalska vremena kada je čak pola tima Topličanina držala grupa kuršumličana dobrih fudbalera i časnih ljudi koji su se za primat kluba borili kao za svoju Kosanicu.

Ništa bolju sudbinu nije doživela ni privreda Kuršumlije a sport,pogotovo fudbal,pao je u duboku agoniju.Pošto je grupa privatnika i sportskih entuzijasta u jednom trenutku odlučila da se povuče iz FK „Kosanica“ koja je pod njihovom upravom godinu dana da igrala i Drugu saveznu ligu pa su gradjani neočekivano na terenu koji nije isponjavao ni minimalne uslove za mečeve tog ranga,imali prilike da gledaju Spartak,Mačvu,Rad,Radnički iz Niša,Javor,Srem,Novi Pazar, Bežaniju, Napredak, Mladost L,Proleter Zrenjanin,Novi Sad,Radnički O,Mladost A i OFK Niš,izašli su iz kluba koji je počeo da tone u  ambis.Klub je dotakao dno a onda su na scenu stupili oni isti ljudi,goli entuzijaste,da još jednom krenu sve iz početka.E,taj period u životi „Kosanice“ vezuje si i za burnu životnu priču Petra Kilibarde,čoveka izniklog iz gradske kaldrme koja ga je,kao i ceo grad,jednoga dana pre par godina, ispratila na večni počinak.Sahranjen je na gradskom groblju a mladost i život posvetio je gradu,školi u kojoj je radio i „Kosanici“.

Vreme prolazi a sve priče i sećanja o našem Peri dobijaju svoju patinu.U Kuršumliji po tradiciji, gde se jedan čovek od davnina pitao za sve,razumevanje za predloge i inicijative gradjana, nema ni u promilima!Davno se pričalo i predlagalo da bi bilo pošteno i časno da Opština stane iza inicijative grupe gradjana koji se zalažu da Fudbalski centar ponese  ime Petra Kilibarde.Kao i u slučaju predloga, da centralni gradski trg, ponese ime jedinog topličkog Akademika,dr.prof.Voina Šulovića i da se njegova bista postavi na tom mestu.Svi ćute i ne reaguju!Normalan svet se zbog toga često pita:da li je sve to normalno,časno i pošteno,da jedan čovek namerno opstruira sve prave,usto i korisne ideju o kojima  medju gradjanima nema ni trunke dilema.Ta činjenica,biće kad-tad, prikačena uz životnu biografiju sadašnjeg gospodara Kuršumlije,vlasnika tri banje,Raše Raičeviča sa komentarima koji se neće dopasti njegovim naslednicima.Ali  šta se tu može.Svako od nas bira svoj životni put!

Vreme koje vam ja opisujem,razlikuje se od vremena današnjeg.Mnogo toga se izmenilo i baš zbog tih razlika i velike zaboravnosti,posebno mi je drago što imama veliki broj mladih ljudi koji sa pažnjom čitaju ove moje zapise.Njima ću,ovom prilikom,otkriti:šta je pravi razlog što se gradom,u to vreme,širio duh jedinstva,sloge i poštenja.PORADICA je bila u pitanju,dragi moji prijatelji.Iz takvih sredina,jedinstvenih,moralno izgradjenih,zdravih i poštenih sredina radjala su se deca koja su tu porodičnu tradiciju ,po pravilima i nasledjenim običajima,nastavljali da održavaju vodjeći računa da samo jedan ne promišljeni potez može za uvek da sruši i uništi mukom gradjenu porodičnu zajednicu.U Kušumliji nije bilo važno da li si i koliko bogat ali je bilo strašno važno da si pošten,vaspitan i spreman da na osnovama naših patrijahlnih i pravoslavnih principa živiš u zajednici sa drugim ljudima poštujući svoje ali ni jednog časa, ne podcenjujući tudje životne principe.To se najbolje videlo kroz sport gde su boje kluba branile po nekoliko generacija iz jedne porodice.

Milićevići su bili velika i složna porodica,uvek spremna da pomogne i da deo sebe za ugled grada i svoje porodice.Iva je mapravio dobru fudbalsku karijeru u Toplici.Voleli su ga i poštovali podjenako i prokupčani koli su ga u svemu uvažavali njegovi kuršumličani.Njegova braća Miki i Miša bili su fudbaleri ali i dobri košakaši.Iz porodice Djordjevića veliki trag u gradu ostavio je najstariji brat Banjac a posle njega otac i sin.Aleksandar i Nemanja koji su igrali za Kosanicu.Čarapići su svi bili posvećeni fudbalu.Najdalje su otišli Puća i Ljuske.Za njima su Miljevići,Vučkovići,Manitaševići,Čavići i mnogo drugi.

Najbolji primer te dobre porodične tradicije je bez sumnje, rukometni klub.On je osnovan 1958.godine na inicijativu Branka Jovanovića- Jozića u to vreme Javnog  gradskog  tužioca, inače, oca Zorana,Rake,Nidže,Mirjane i Gordane Jovanović.Muški deo ove porodice i to naročito najstariji sin Zoran,naš profesor hemije u Gimnaziji i njegov mladji brat Raka,zajedno sa Brtom,Džuletom,Branom Milivojevićem, Džodom,igrao je u prvoj postavi RK „Mladost“ čiju slavu su kasnije pronle porodice Miljojković,Perić,Pavlović a danas porodica Ilić koja klub održava,već godinama,na visokoj poziciji Druge super lige.Klub je jedno vreme bio i u Prvoj saveznoj ligi kada se za njegov opstanka i održanje u tom rangu,najviše borio moj brat Milivoje Pavlović,nekada neustrašivo desno krilo RK „Mladosti“. Rukomet smo igrali i ja i moj najmladji brat Dragoljub sa svojom generacijom u kojoj su se isticali Zvonko Dragojević,Duda Rajević,Nidža Jovanović,Tuba Milojković,Buretino Djordjević,Karlo Lakićević,Aca Perić,Caki Pavlović,Bata Cana…

U nastavku ovog teksta,biće vam predočen  mali slikovni vremeplova koji će vas provesti kroz brojne  fudbalske generacije koje su branile boje Kosanice.Možda nekoga na tim slikama nismo prepoznali pa ako to primetite,molim vas,da nas obavestite da gršku ispravimo.

Za kraj ovog teksta,želim da iskoristim to svoje životno iskustvo i pravo da ga pošteno i časno, sudu javnosti,stavim na uvid moj lični predlog idealnog tima Kosanice  za period od 1960. pa do početka 1990.godine.Dakle,moj idealni tim za to vreme izgleda ovako.

Čavić,Miljević L,Dimitrijević,Milićević,Joksimović Z.Čarapić P.Marić,Jovanović,Vasović,Radosavljević i Aleksić.Trener:Petar Kilibarda.

Zašto sam se opredelio za ta imena?

U konkurenciji golmana,a bilo ih je desetak,bez premca je Čavić.Mogao je više i dalje ali činjenica da je i danas svim kapacitetima u fudbalu i to ženskom, gde figurira kao vlasnik kluba, odakle je iznikla i reprezentativka Srbije.Njemu ide u prilog mišljenje, "da ako si jednom bio pravi fudbaler to si ostao do kraja života"!Na primeru Čavića,tu istinu ne treba dokazivati.

Lula Miljević.Ne verovatno nego sigurno, najpismeniji fubaler koji je "visoku fudbalsku školu" završio u kampu Partizana gde su fudbal učili Vlada Kovačević,Braća Ćebinci,Moca Vukotić, sasvim dovoljno podupiru moju tezu.

Zoran Dimitrijević-Bugarin:Bio je veliki borac i veliki talenat kome,nažalost,nije pružena adekvatna šansa da zaigra u višem rangu.

Iva Milićević:Sećam se njegovoih igara od "Kosanice" pa do "Topličanina".Njegova je nesreća,a to sam mu lično rekao,što se rodio u fudbalsko „nevreme“ kada je za loptom trčalo na stotine sjanih asova.Iva je bio igrač prvoligaškog formata.

Zoran Joksimović.:Ja sam uvek bio na strani njegovog brata Bate koji je bi strašan fudbaler ali,i to je činjenica,od Zorana Joksimovića,"Kosanica" nije imala pametnijeg centarhalfa.To je format igrača, čiji fudbalsku logiku će u nekim klasnijim godinama sublimirati Mile Belodedić.Pametno i lucidno!

Puća Čarapić:Mnogo je obećavao,fudbal sjajno igrao i nikada mi neće biti jasno,zašto su ga skauti niškog Radničkog,uporno zaobilazili.

Bane Marić:Za rang u kome je igrao,bio je prava napast sa desnog krila.

Pera Jovanović:Sve što je trebalo da pokaže,pokazo je na mnogim prvoligaškim terenima Srbije.

Era Vaović:Biserni talenat kuršumlijske fudbalske škole.Dok je igrao u "Topličaninu" samo je malo zagolica strasti navijača iz Prokuplja, a kada je otišao u Švetsku svi su verovali da će biti veliki dobitak za fudbal.Umesto fubala, on se bacio na slikarstvo.Po informacijama koje ja imam,vidjen je na pariskom „Mon Martru“ gde slika i živi kao umetnik.

Dragan Radosavljević:Fudbalsku karijeru započeo je u "Kosanici" a "doktorsku disertaciju" odbranio na Čairu.

Miki Aleksić:Promaja sa levoga krila.Niš mu je zahvalan a valjda mali deo te zahvalnosti pripada i Peri Kilibardi koji je Mikiju posvetio naviše pažnje i vere.Miki je u fudbalu uspeo i za njega će dres sa brojem 11, na travi Čaira, biti njemu namenjen.

Kilibarda,Čavić,Vesić,Bogdanović,Maksimović,Savić,Vučić
Marić,Jaćević,Gavrilovič,Milićević I.Vasić,Milićević M.

 Kilibarda,Čavić,Djordjević,Maksimović,Kocić,Milićević M.Djordjević,

            Lukić,Radosavljević D,Milićević I,Jaćević,Gavrilović,Čarapić Lj     

                                        

Jović,Perović,Bradić,Djordjević,Ilić,Nikić,Miletić

Miljević,Milićević,Kocić,Milutinović,Djordjević R

                         Kilibarda,Aćimović,Dimitrijević,Milanović,Čarapić P,Zdravković,Milunović D,
                  Miljević,Novaković,Pantić,Jaćević,Milićević

Rata Mihalović,predsednik,Kilibarda,Timotijević,Milunović J,Vesić,Šulović,Novaković R.Gašić D,
Donji red:Milanović,
Joksimović,Milićević,Miljević,Novaković V,Jezdimirović,član uprave

Čavić i Milićević:iz vremena kada su nocili igru "Topličanina

Prvo gostovanje Zvezde u Kuršumliji.Rezultat 8:1

Alil Mirković,bivši golman i član uprave,Čavić,Nikolić,Čarapić,Milanović,Vućić,Novaković,Stefanović,član uprave

Donji red:Vasović,Dimitrijević,Milićević,Miljević,Marić,Ristić D

                                    Kilibarda,Novaković,Vesić,Vučić,Djodjević,Čarapić Lj.Dodjević A

                donji red:Lakićevič,tehniko,Milićević M,Zdravković.Milićević I,Miljević,Kocić