RAŠA I BORIS

UVOD

Proteklo je punih šest godina kako sam objavio prvi teks u BLOGU koga sam nazvao "Žaoka".Za ovo vreme, ispisao sam 274 teksta sa različitim temama a po najviše sa temama iz mog rodnog kraja. Staistika kaže da me je na fb strani čitalo preko 60.000 prijatelja a na Guglu + više od 200 hiljada.Što se mene tiče,više nego impresivno.

Blog koji je pred vama, "Raša i Boris",objavio sam 27.avgusta 2012.godine. Ponosam sam na ono što sam napisao, pogotovo, što je i ovde jasno uočljivo, kako razmišlja jedan običan čovek neopterećen politikom, ličnostima iz tih epoha i sa koliko lakoće primećuje, uočava i kritikuje sve što smeta, baš upravo, tom običnom čoveku.

Ne znam zašto sam spojio u jednu priču ova dva lika koji je svako na svoj način obeležio vreme u kome je mogao da utiče na živote i sudbine stotinama hiljada nedužnih ljudi.
 Boris je pokazao da je u svojoj političkoj karijeri startovao od NULE a u zenitu, dogurao do NULE.

Raičević još žari i pali kuršumlijskim krajem.On je iz dana u dan sve bogatiji a grad i ljudi u njemu sve siromašniji. Ljudi odlaze jer ne mogu da izdrže izazove bede, nejasne budućnosti. Ne mogu mirno i spokojno da gledaju decu koja im rastu u sredinu kojoj nedostaje mnogo toga čime se ponose deca u drugim gradovima Srbije.

Politika koju vodi Raičević,nema sumnje u mnogome, podstiče sve izraženiju migraciju. On ko da ne čuje vapaje pametnih ljudi pa i predsednika Vučića, koji iz dana u dan ponavljaju: za koga gradimo puteve, mostove, bolnice, fabrike ako nas je sve manje i manje?

Za koga Raičeviću, grabiš sve banje, prirodne fenomene, kulturno istorijske spomenike dok ti se prazne škole, vrtići, sela, prodaju imanja, stanovi i ruše kuće na kojima se odavno nije zaviorio dim sa ognjišta a ni prozor otvorio da izadje tuga i samoća?

Vreme je da se suočiš sa istinom !

Boris Tadić

Postizborna politička turbolencija tek uzima svoga maha.Nema dana a da mediji ne objave rušenje do juče čvrstih koalicija. Ceh, kao u Novom Sada, plaćaju potpuno zbunjene i dezorjentisane demokrate ostavljene da se snalaze kako znaju i umeju.Slični scenario se najvljuje  za Beograd, Zaječar, Leskovcu i Arandjelovcu a verovatno treba očekivati raskid  političkog partnerstva i u mnogim manjim gradovima.

Analitičari tvrde da je političko raspakivanje DS počelo kada je Tadić izrazio nespremnost da preuzme kormilo nove Vlade ali ne zbog toga što je zemlja  prezadužena i izložena nasrtajima velikog kriminala i prave korupcionaške epidemije, već zbog sve većeg nezadovoljstva njegovim radom i rukovodjenjem strankom.

Glas je podigla mladja garde na čelu sa  Draganom Džilasom i Bojanom Pajtićem. Ali kako to obično biva, spretni Tadić je manirima dobrog psihologa  proračunao da je bolje da spašava sopstvenu glavu i presto u stranci, nego da ispravlja „krivu Drinu“ u Državi.

Dojučerašnji politički šarmer Evrope, za kojim su najdublje i najiskrenije uzdisale brojne Hrvatice, a koga je Berluskoni nazvao kopijom Džordža Klunije, znao je dobro prave razloge zašto je u budjetu nastala „rupetina“ veća od dve milijarde EU ali, samo mesec dan posle odbijanja da prihvati ulogu gubitnika na izborima a „spasioca“u Vladi, bio je zapanjen podacima koliko se kralo u Državi i koliko su u te prljave poslove umešani i njegovi dojučerašnji saradnici. Sa tim činjenicama članstvo će se suočiti već 7. septembra na sednici  Glavnog odbora. Javnost sa velikim nestrpljenjem očekuje da tada vidi svu snagu i mudros Borisa Tadića političara i državnika ili Borisa Tadića,“maminog i tatiniog sina“ koji još uvek nije stigao da izraste u zrelog čoveka izašlog iz adolescencije i mladalačke narcisoidnosti.

Radovan Raša Raičević

U iščekivanj tog značajnog datuma, ceh političke nepromišljenosti, revanšizma sa primesama inata i lokalnog smisla za humor, već plaćaju članovi DS i URS-a koje je novo postavljena vlast SNS naterala na „prinudni rad“. Ova ujdurma danima puni medije a dogadja se u Kuršumliji, maloj potkopaoničkoj opštini  gde su odlukom Predsednika svi dovoljno ne upošljeni, rasporedjeni u „radnu brigadu“ kojom koordinira Vučko Savić jedan od uglednih poljoprivrednika i domoćina iz obližnjeg sela. On je dobio zadatak da očisti grad koji sigurno zauzima jedno od vodećih mesta najprljavijih gradova u Srbiji. Deponije smeća su vidljive na svakom koraku ali ono što izaziva najviše revolta i reakcije gradjana, je potpuna zapuštenost gradskog groblja.

Godinama se, svaka novo izabrana vlast, zaklinje da će groblje, koje je inače pred zatvaranjem, srediti na zadovoljstvo gradjana Kuršumlije ali na zadovoljstvo brojnih žitelja ove varošice, kojima su preci i najmiliji ostali ovde da večno počivaju. Sa ove pozicije, akcija čišćenja i te kako ima smisla i nju podržavaju svi kuršumličani koji imaju bilo kakve dodirne tačke sa rodnim krajem. Da ipak, ne bi bilo kako valja, pobrinuo se lokalni moćnik Radovan Raša Raičevič direktor „Planinke“  preduzeća koje gazduje svim prirodnim kapacitetima u Prolomskoj i Lukovskoj banji. 

Raičević sa pravom nosi epitet dobrog i uspešnog privrednika i epitet graditelja ali potpuno neuspešnog i kofuznog političara. Uz ovo, na kontu te njegove uspešnosti, ogorčeni gradjani, otkrivaju i drugu dimenziju. On je bagatelno privatizovao sve prirodne resurse i sada sa distance čeka rasplet  sudskog epiloga oko Kuršumlijske Banje, uveren, da će i ovo prebogato termalno izvorište, za male pare ili potpuno besplatno, pripasti njemu. Ako se to dogodi, Raičević će biti jedan od najbogatijih Srba koji u svome vlasništvu ima bogastvo tri banje što je priroda vekovima gradila i ostavila u nasledje čoveku da se na tim lekovitim izvorima leči i oporavlja. I sve bi to ovaj napaćeni  toplički narod sa lakoćom podneo jer zna da ni jedna privatizacija, pa ni ova  domaća, nazvana pljačkaroškom, nije bila poštena i pravdena, da grad nije  opljačkan i opustošen. Posledice se vide na svakom koraku.  Broj stanovnika je iz godine u godinu sve manji. Nema posla, nema ni života. Praznih kuća, napuštenih imanja, ugašenih sela je sve više i više. Jedan od razloga je upravo ovakva naopaka, sebična politika koju godinama vodi Raičević potpomognut svojim vernim poltronima. Njegovi politički maniri su bliski sa ideologijom Staljina i pokojnog lokalnog partijskog moćnika Vidosava Milićevića Korčagina koji je ovim krajem žario i palio.“Čvrsta ruka“došla je do izražaja u kreiranju ove akcije. 

S jedne strane obilje poslovnih uspeha a s druge strane njegovo pojmanje politike je nerazumno i neprihvatljivo pogotovo što sve više podstiče krizu a ne retko i otvorenu mržnju prema političkim neistomišljenicima. Boljeg primera koji podupire ovu tezu nema. Projekat sredjivanja grada „političkom“a ne „grabovom metlom“, iskompromitovao je jednu više nego neophodnu akciju za uvodjenje i održavanje komunalne higijene sa kojom bi se postigli balansi izmedju bogatih prirodnih resursa i ljudi kojima je ostalo u nasledje da ih čuvaju i održavaju. Ako ne bi bilo tako, uslediće već vidjeni odgovori u obliku deponija, smrada, požara, boleština i ružnog života.

Ljubav prema rodnom gradu svuda u svetu se izražava kroz primenu elementarnih ekoloških vrednosti. Na prvom mestu je gradska higijena do koje se dolazi i akcijama ali mnogo više kroz sistem vaspitanja i obrazovanja. Otuda ćete od dobronamernih žitelja čuti i jednu iskrenu misao: “Kad se Raša ne bi bavio politikom...“!