KURŠUMLIJA U MOJIM SEĆANJIMA

Od Kuršumlije su ostala samo sećanja, po koja suza i velika nostalgija.I jedan grad,koji se ceo preselio gore na brdo,odmah tu  pored carskog druma kojim su nekada hodale mnogo vojske.Pobednici i gubitnici.Grad mrtvih i davno preminulih,ćuti i priča svoju priču.Oče moj dragi i majko premila!Počivaj te u miru!I ti Milanko,suzo moja okamenjena.Spavaj uz pesmu andjela.Jovana,oko moje pametno.Ptico tek uzletela,mudrosti naša.Počivaj te u miru! A mi, u večnoj tuzi i sa teškim bolom u duši,mi ćemo čuvati večne uspomene na vas.

Svuda gde staneš, naviru uspomene! 

Usnula varoš

Pred kapelom porodice Tomić.Ej,koliko je nas  tvoj otac vezao za mnoge dogadjaje i godine najdivnije mladosti.Po ceo dan na skijma,s proleća pa do jeseni na livadi, s leta na reci.Uveče na korzou,pa u bioskopu…Red 16. sedište 10 i 11 i čvrsti stisak ruke.Tihi drhtavi poljubaca i šapat brižne i zabrinute bake:deco,videće vas neko...A onda rastanak,mir i tišina a ujutru promrzla lica,prvi novembarski mraz,hladna učionica i mi,smešni,radosni,raspevani,očarani i zaljubljeni.O čemu smo pričali:o ljubavi i maštali o ljubavi a celog života verovali i priželjkivali veliku ljubav! Da,bilo je lepo odrastati u našoj Kuršumliji,puno je lepih uspomena...Ta trešnja,ko se ne sećam nje.Bila je najbolja,najukusnija koju smo jeli onako sa zemlje,bez pranja !!! Ti reče,draga moja doktorko,da nema sumnje,radi se o teškoj nostalgiji,neizlečivoj želji da se kroz ovu i mnoge druge priče,dočara jedno po sve neobično vreme, nekih sasvim neobičnih ljudi kojima je život i sreća darivali osmeh i radost,kao kralju i kraljici krunu,da sa sa njom diče i ponose,da žive tako i sa sveta odu  u večnost.

Piki, tvoji tekstovi mi uvek bude jake emocije i izmame po koju suzu. Nostalgija, nostalgija, nostalgija....za davno prohujalim danima u našem malom gradu. Živeli smo ušuškani u toplinu roditeljskog doma, uveče sedeli u cvetnim baštama, iz kojih se često čula pesma, šetali korzoom, a ispred " Evrope"muziciraju naši varoški Cigani pesme koje i danas pamtim. Znaš li kako to izgleda kada ponoć uzdiše a slavuj u rano proleće umire. Jesili vidla sunce, kada mi vihor beli dušu razdire Onda ćeš znasti čedo, kako je srcu mom, duši  ranenjenoj. Eh, kako je to Djura pevao ...

A hrizanteme,uvek umiru poslednje.Cveće u Kuršumlijskim baštama i dvorištima…Onoliko lepog cveća,divnih boja i neodoljivog mirisa,uvek su govorile i jednom tihom i mirnom porodičnom životu ispevanom u mnogim pesmama i lepim dosetkama.Samo onaj ko nije sedeo pod venjakom gustih listova vinove loze,mleo kafu a potom na tenane gustirao gutljaj po gutljaj,nikada neće saznati,kako je lepo i plemenito bilo živeti u malenim srpskim palankama..Ko se još ne seća:"Jutros mi je ruža procvala","Po gradini mesečina sija meka",.pa se moje šeboj cveće po prozoru razmeće","Simbil cveće","Emina"..."Ružo moja" i mnoge druge.A sećanja naviru !

O da,kako da ne! Znamo se jako dobro a kako i ne bi.Rasli smo zajedno.Znam da su Momi i Mile preminuli a o najstarijem bratu ne znam ništa.Nažalost, i moj najstariji brat Ljubinko je preminuo 2009.godine,a moja majka 2012.godine u 93-oj godini punoj bola za izgubljenim sinovima i mojim ocem. Drago mi je da smo stupili u kontakt.Pozdrav!

Drago mi je što si se javila i evo dok pišem ove redove pred očima mi teče jedan divan film pun emotivnih sečanja na naše vreme, lep i bezbrišan život, na dogadjaje, a njih je bilo na pretek, tu na železničkoj stanici, igrlištu pored i trešnji,najlepšoj trešnji koju sam jeo u životu. Krupni crveni plodovi a nas desetak pod plaštom mesečime,tamanimo jednu po jednu.I tako do poslednjeg zrna.

Tebe se sećam kao pedantne i smerne devojke u čistoj i ispeglanoj plavoj kecelji sa belom čipkastom kragnom  i belim patikama.Pamtim ti i oca. Brkati skretničar i majke, sa korpom punom namirnica kako se zadihana vraća sa gradske pijace. Bilo je umešnost odgajiti toliko mladih duša i očiju željnih života.Šta kažeš ! Da prekinem…Pa i meni pobeže ta moja suza i tiho i nečujno skotrlja se niz lice.Ta moja suza! 

A svaka tvoja suza  na moju dušu pada, svaka reč, moje ti srce otvara i dok pričaš kao da se nada u jezero tuge pretvara.

Sećanja moja draga !