TEŠKA TUGA STAROG HRASTA

Stari hrast samuje na Žaličkom brdu.Koliko ga je vetrova i mećava sa Pančićevog tuklo i tuklo a on stoji i neda se.Pod njim su kosači odmarali, crni lebac jeli a čobani skrivali svoja stada od letnjih žega.Sada je sam i napušten.Nema ni kosača a ni čobana.Sve priče ispičane u njegovom hladu su zaboravljene a oni koji su ih pričali, davno su se preselili samo stotinak metara od njega.U svojim večnim domovima za navek su ostali da samuju i da se kroz mećavu i gustu maglu glasom planinskih vihorova dovikuju: oj,oj Apostole, Stanimire, Milisave, Gile, Milorade,oj,oooj...Kao da čujem,oj,oj...

Simbol sela koje nestaje!

Umiru ljudi, nestaju kuće i okućnice. Nekada  rodom bogati šljivici, stoletna stabla onih dobrih i sočnih  jabuka i krušaka gube bitku sa hladnim i dugim zimama, jesenjim olujama i vetrovima  čiji zastrašujući huk na trenutke prelazi u jauk razigranih vila i vilenjaka čije glasove su  seoske vračare jasno i razgovetno tumačeile kao poruke  nadolazećih vremena.I ovo sasušeno drvo na našem porodičnom imanju odoleva vremenu a oni koji su još uvek živi i zbog kojih i selo živi, uporedjuju svoje selo sa njegovim izgledom. Kažu,to je naš simbol, to je naša stvarnost. Takav nam je život, tako nam danas izgleda selo. Opustele i zatvorene kuće, ne pokošene livade,ne uzorane njive,sasušeni voćnjaci. Korov otime njive i proplanke i grabi sve  pred sobom.Samo  neko nevidjeno čudo moglo bi da  spasi ovo selo o totalnog propadanja i nestajanja. Ali kako takvih čuda nema, realno je očekivatzi da Žalica, za koju godinu, bude proglašena selom koje više ne postoji.

Ostale  su još tri kuće iz čijih dimnjaka lenjo i tromo izlazi tanki i jedva vidljivi trag dima a sa  nakrivljenih prozora čkilji bleda svetlost davno požutele i skoro pregorele sijalice. Milinko Branković, Zoran Jovanović i Raja Radisavljević  stanovnici su ovog sela. Milivoje Pavlović dolazi svake nedelje a ostali koji žive po Beogradu kada ko stigne. Mi Pavlovići se i dalje okupljamo 30.jula za Blagu Maru, kada je i poznati sabor u Gužveniku. U hladovini našeg oraha dočekujemo drage gosti a druženje nastavljamo uz jagnjeće i praseće pečenje, prelepe pite koje maestralno pravi moja snaja Olga, obilje svežih salata a sve to zalivamo dobrom domaćom rakijom poznatom "Žaličankom", koja se peče u podrumu moga brata Milivoja.

Bilo je tako i ove godine. Oni koji su pozvani a nisu došli, imaće za čim da zažale, a oni koji su bili sa nama, verujem, da su se prijatno osećali i da su iz Žalice poneli jednu lepu i nezaboravnu uspomenu. Ova foto reportaža podsetiće ih na druženje sa brastvom Pavlovića.

https://www.youtube.com/watch?v=P7SPFnJsvC4