OD TABLICA DO TABLETA!

Petak je bio svečan dan za 180 djaka prvaka u OŠ “Ujedinjene nacije” na Ceraku. Bio je to dan za suret generacije  koja će se narednih osam godina družiti, učiti i stasavati. A za roditelje, dan radosti i nezaborava. Mi,trećepozivci, važne i popularene bake i deke, sa suzama smo otpratili ovaj dan. Nešto bez objašnjenja, nešto zog  nesredjenih emocija  a po najviše, zbog sećanja i slika od pre dvadesetak godina kada smo sa ovog istog mesta otpratili moga sina  Luku, sada  studenata pete godine Medicine, u život i potonje godine koje će nam doneti strašnu inflaciju, nevidjenu krizu i apokaliptično bombardovanje sumanutih ludaka izašlih na 78 dana iz centara za zbrinjavanje  retardiranih i umno bolesanih avanturista!

Šta ovu decu čeka dok skakuću po dvorištu turirajući motore svoje mladosti  da što pre uzlete i odu. Moj sin o tome priča  a moj unuk veruje da će se i ova zemlja popraviti i ljudi u njoj, da će zli otići a dobri doći i da će konačno neko početi da veruje da ni malena parcela bašte nije opstala bez ljudskog rada i nege a nekamoli jedna cela zemlja bez svog naroda!!! Za sada je tako. Narod je primoran  da ode ne bili uhvatio koji dan nekog drugog, ko zna kakvog života, u nekoj drugoj zemlji, gde ga niko neće pitati ništa drugo osim, da li znaš da radiš i koliko dugo može da radiš!

Aleksa Momčilović

Gde ćemo mi tada biti, ne usudjujem se da prognoziram ali dobro znam, da se protiv zakona prirode ne može i kada bi se htelo. Zbog toga,  ne kvarimo ovaj dan klincima koji su dana poleteli u život a da ni svesni nisu da ih već od ponedeljka čeka prva i uzbudljiva prepreka. Najpre, moraju da se naspavaju, pa na vreme da ustanu, doručkuju i već od osam ujutru, možda sunčanog a možda kišovitog septembarskog dana, budu u svome razredu, na prvom času duge i slatke životne trke za znanjem. Samo ih to može izvaditi da veruju da ono što ne znaju mogu do šifre tog mraka lako i jednostvano da dodju. Da nuče, pa opet da nuče i celog, ama baš tako, celog života-da uče.

Ej, kada sam ja krenu u školu, te davne i daleke 1957.godine, ni verovao nisam da ću ove, 2017.godine, svoje misli slagati na kompjuteru i slatiji ih daleko,daleko. Svima kojima nije mrska moja priča ni ove slike utkane u reportažu jednog veoma važnog dana za mog unuka Aleksu Momčilovića.

I umalo zaboravih i ovo da vam kažem.Ovi klinci, njihove mame i tate pa čak i neke deke, ne znaju šta su to tablice i legišteri! ? Moja generacija nije u svojim torbama nosila sveske, radne blokove i tone knjiga. Pored legendarnog bukvara bila je tu i minijatirna tabla, nalik na pravu školsku tablu, na kojoj smo pisalI “kosu tanku i uspravnu debelu”, ne kredom, već tim famoznim legišterom, neka vrsta mekanog kamena, a greške ispravljali brišući ih pravim morskim sundjerom koji je visi na koncu naše table. Zašto vam ovo pričam? Da bih vam na kraju rekao. Mi smo  u prvi razred krenuli sa tablicama a ova  generacija sa TABLETIMA. Izmedju je vreme učenja, stvaranja i neverovatnih tehnoloških čuda i inovacija.

 Mama Jelena i djak-prvak!

 Aćim,drug iz vrtića sa Akijem u razredu

Sretni roditelji:Jelena i Boris

 Dve bake,jedan deka i jedan ujka

 Porodica Momčilović

 Lepa učiteljica Ana,majka troje dece

 Nekadašnji i sadašnji djak-prvak

 Brat i sestra,Luka i Jelena

 Deca sa mamom

Grupni portret,porodica Pavlović

Sa srećom, dečaci i devojčice,generacije 2017. godine! Pozdravlja vas dekina generacija, koja je ujedno bila poslednja koja je učila da piše na tablicama. Da li verujete da smo plakali od sreće kada smo u drugom polugodištu dobili sveske,olovke i gumice…Ziveli tableti ili kako ih još zovu IPADI.