KAČAMAK MALA

Ne bih mogao da odgonetnem  izvor ovog toponima. Sve što bih uradio, počinjalo bi sa „možda“ ! Pa i neka ostane tako. Možda ime potiče iz ljubavi prema kačamaku,toj kukuruznoj sirotinjskoj hrani. koja je održala ovaj narod! Možda ! 

U maloj varoši, kakva je od vajkada bila Kuršumlija,ljudi su se medju sobom indentifikovali ne po imenu već po nadimku i mahali ili kako se to kaže kod nas „mali“ u kojoj su živeli. Dovoljno je bilo da znate nadimak a ostalo, rećiće vam svako, pa i najmladji žitelji varoši.

„Gološije“ žive u “Vunić mali”,“Drvari i Roce" su “Samokovci”, Krndići su „Koreanci“ “Pace„Crekvenjaci”,Raba “Kačamakovac”,Puća i Ljuske komšije iz iste male. “Puša”,Šoki,Lale,Kitići svi su iz “Crkvene male”. Mikčetovi,Džinci, Madžuni, Lukovići, Mladenovići  iz “Jorgovan male” Gaići i tamo i ovamo i tako redom.U većim čaršijma  to su bili gradski kvartovi, u Pazaru, Vranju, Surdulici, Vlasini- mahale a kod nas u Toplici  male. Bilo ih je pet i plus dve ciganske, gornja i donja mala.

Vunićanci su carevali na samom kraju Kosovske ulice  jedine prave  i najduža ulice koja se  protezala od centra grada pa do “Karantina” a odatle u dugi i prašnjavi put  preko Kuršumlijske Banje, prevoja Prepolac do ravnog  Kosova, Prištine pa dalje, do Peći i Rugovske klisure.Takoreći u samom centri male, bila je i ranžirna stanica gde su parnjače  tovarile ugalj i punile rezervoare vodom  za dug  put  do Kosova Polja ili natrag do Niša. Sve je mirisalo na šljaku izbačenu iz  vrelih lokomotiva koja je tu lagano dogorevala i po nekoliko dana.

Nedaleko  odatle, bio i jedini most preko rečice Banjske koji je vodio do “Vojničke česme”,izvora sa najlepšom vodom i čitavom kraju. Reka je bila prebogata ribom i malim viroma koji su bili kao stvoreni za letnja rashladjivanja. Bilo je mnogo ribolovaca,ustvari,ne znam ko nije bio,ali i golubara.Poslednja kuća na izlasku iz grada bila je kuća Kešeljevića.Tu su brigu brinuli o svojim lepim i pametnim sinovima,Radovanu i Božidaru,otac Djoka i energična i duhovita majka Ćana.U toj mali živeli smo i mi Pavlovići otac Ljubinko,majka Radosava,ja,Milivoje i Dragoljub, naši kumovi Trifunovići,komšije Nestorovići, Milanovići. Odatle je u život  krenuo i Slobodan Nestorović nadareni  učenik osnovne škole,kraljevačke Gimnazije i jako uspešni student gradjevine  u Beogradu.Karijeru je izgradio kao  inžinjer u  beogradskom „Energoprojektu“.Nažalos i on i mnogi drugi sa sličnom sudbinom, u duši su nosili  tešku tugu i potpunu razočaranost u Tita i njegov režim, koji mu je  ubio oca na samom kraju Drugog rata i to u zemunici u porodičnoj kući gde se krio kao pripadnik četničkog pokreta.Neko ga je odao a egzekutori su ostalo obavili na svirep način.To im Slobodan nikada nije oprostio.

Prva s levo:Slavica Radivojević,lepotica Kačamak male,do nje Nena Jelenkova,Laza Radivojević(+) devojka u svetloj halini ispod Laze nepoznata,Slavkova majka Ružica ,nepoznat lik,Raba Radivojević,ova slika je sa njegovog ispraćaja u vojsku,Zoran Čarapić,Micko Aćimović,Slavko Puća Čarašić,Slavko Savić,Prki Radivojević,neoznat lik,
gornji red:Milivoje Radivojević(+),Miro Mengelica Radivojević(+),Zila(+)pet ženskih likova nepoznati do Mickovog oca Miće "Murgulova",iza njega jedan nepoznat lik a osoba sa naočarima Vučković.do nje Ljube šuster,ispod njega nepoznat lik, u grupi do poslednjeg Dose sa detetom u ruci,prepoznajem Ninu Aćimoviča i Ljusketa Čarapića,donji red sa decom:prepoznajem Pedu Vučića i Trajka Trajkovića.

Dužan sam i nekoliko rečenica da ispišem ispod slika koje prate ovaj tekst.Na prvoj je  grupni portret svih  pripadnika  “kačamak klana” uslikan spočetkom sedamdesetih godina.Svi oni koji se budu tražili,lako će se prepoznati.

Na drugoj slici su meni izuzetno dragi ljudi,moji ispisnici zatečeni u predahu i priči,o čemu bi drugom, nego o fudbalu.Prvi s leva je Micko Aćimović o kome ću malo opširnije i na trećoj slici.Do njega je Šule,golman FK “Kosanice” a brkajlija pored njega je Iva Milićević u to vreme jedan od najboljih fudbalera srpskoligaša “Topličanina” iz Prokuplja.Gledano po sadašnjim kriterijumima ko sve igra fudbal u većini prvoligaša,Iva je po svom fudbalskom znaju,da se rodio u ovo vreme, mogao da bude dobar igrač svakog Španskog prvoligaša. Ali bila su to druga vremena.Pored njega je njegov imenjak Iva“Kajdža”dobar fudbaler  i još bolji profesor matematike.O poslednjem na klupi moglo bi da se ispiše mnogo toga.Od svoje sedme godine kada je prvi put seo za volan zadružnog traktora,ovaj upravljač držao je do zadnjeg dana svog života.Umro je prerano, moj dragi i voljeni drug,Dragoljub Mladenović-Caga.Uvek kada ga se setim iz moje duše nagrnu suze i glasni smeh.Dve snažne emocije,obeležile su naše drugarstvo i njegov šoferski život.Bio je to naš Paja“Jare”.

Na trećoj slici je još jedan iz plejade gradskih momaka  koji je  svoj radni vek proveo za volanom a kada se smirio i seo iz njega su pokuljali stihovi,emotivna reka poezije koja u naletu te bujice i dana današnjeg i ovog časa, ispisuju jednu od stranica njegovog života.Tu svoju naklonost poeziji dugo je nosio u sebi sve dok jednoga dana brana nije pukla sama  od sebe.Gde će se zaustaviti i gde će se završiti ova poplava to sam bog zna.Piši prijatelju i ne stoj ni časa.

O čoveku pored njega,priču će vam ispričati svako i onaj ko je zašao u stotu i dete koje se juče rodilo iz braka koji je on kao gradski matičar “overio” i sa srećom  poslao u život.Dragan Popović…e pod tim imenom  malo će vam ko reći da ga zna ali ako kažete Ćata,Ćale svi će odvaliti vilice od  smeha i zadovoljstva izgovarajući samo jednu rečenici:”Ma ko Ćatu ne zna”.Živeli i veseli bili!

                             -----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Crkvenjaci su  bili okupljeni oko jedine gradske crkve i praktično su kontrolisali ulaz u grad iz pravca Prokuplja. Samokovci su gospodarili prostorom oko najduže bočne gradske ulice koja je išla ivicim iznad pruge,reke Banjske i našeg Samokova  koga  smo zvali brdo,brdašce,planinčina,naš vesnik svih proleća, svežih letnjih večeri, koloritnih jeseni  i čarobnih zima.Samokovo,naša prva i najveća ljubav, naše brdo prepuno  prelepih tajni i na stotine ispričanih ljubavnih priča ali onih pravih“ lav stori“, od kojih su se neke  završavale i sa srceparajućim krajem.Tu po sredini ulice sa imenom „16.februar“, dan kada je 1942.godine Kuršumlija oslobodjna od  domaćih „okupatora“ Pećančevih četnika, bila je i jedna poveća  lepa kuća, rezidencija  junaka sa Solunskog fronta,organizatora Topličkog ustanka, pripadnika Gvozdenog puka a u drugom svetskom ratu  organizatora četničkog pokreta legendarnog vojvode,Koste Milovanovića- Pećanca. Komunisti su posle rata tu kuću dodelili sirotinji i socijalnim slučajevima a narod je zbog takog tužnog i bednog  stausa  nazavao „Koreja“.

Najviše prostora a samim tim i najviše ljudi, imala je“Kačamak mala”.Njeno carstvo je  bilo od “Evrope”pa sve do fudbalskog igrališta pored Toplice. Njima je pripadala i OŠ “Drinka Pavlović” kao i zgrada Ekonomske škole i tek osnovane Gimnazije. Svakog dana,od ranog jutra pa do kasne večeri,svi putevi su vodili ka ovoj mali. Školske smene,prva i druga,sastanci,turniri, igranke,ljubavna sastajališta,žestoke utakmice na malom igralištu u rukometu i fudbalu i velike pobede i tužni porazi na našem „Vembliju“gde su  gosti retko kada uspeli da nas nadmudre i odnesu  bodove svojim kućama.U ovoj mali živeli su izuzetno nadareni momci za sve sportove a po najviše za fudbal.Pamte se njihove velike utakmice na letnjim turnirima u malom fudbalu,lepe fudblaske karijere Milićevića, Čarapića, Djordjevića, Miljevića,Mićunovića,Milijanovića i mnogih drugih.Posebno ih je krasilo veliko drugarstvo i potpuna privrženost jedne drugima.

Bili su  složni kao jedan u mnogim akcijama,isparćajima u vojsku,svadbama ali i sa nesebičnom solidarnošću u tugama koje su ih zaticale.U Toplici su gospodarili  u svakom viri i tačno su znalu  gde se šunja velika a gde mala riba.I danas  za najbolje pecartoše u gradu važe blizanci Zoki i Veli,sinovi golmana a po potrebi i fudbalera Kosanice,Radeta „Dupeglave“.Iz jedne od kuća,tačnije iz kuće porodice Savić,u etar je otišla prva muzika emitovana sa lokalne radio stanice koja će kasnije prerasti u gradsku televiziju.Odmah do njih živeli su Radivojevići  sa ocem porodice,nadaleko čuvenim čika Milivojem,koji će sa par svojih rodjaka i entuzijasta,pokrenuo najpre  krojačku radnju a već sedamdesetih ta radnja prerasće u moćnu konfekciju “7.juli”.

Pamti se i veliki biznis i neumorni rad brojne porodice Milijanović koja je u vreme  “teškog socijalizma”imala svoju piljaru odakle se grad i okolina snabdevala voćem i povrćem,lubenicama iz Dobriča i prvim bananam pristiglih sa juga  Afrike.Ovde su se rodile i živele lepe ćerke mnogih uglednih domaćina za kojima su ludovali momci,ne samo iz “Kačamak male” već iz celog grada.Sve prve ljubavi zaspočinjale su na  nekom od  skivenh mestašaca pored jedne i druge škole.

 I danas se ispredaju priče o parovima koji su imali svoje mesto gde su se  sastajali i gde niko nije smeo da pridje ili,nedaj bože,da ga zauzme pre njih.Naročito je ne tolerantan bio bubnjar Paka,koji je vreme sa svojom devojkom a kasnije suprugom Mirom, provodio u senci ulaznih vrata u fiskulturnu salu.Često puta se dešavalo da su svetla u sali gorela do duboko u noć.Njačešće su to bili momci iz ove male koji su ulazili na neki od razbijenih prozora i tu ostajali  da pikaju fudbal do zore.Po nekada bi u goste primili i nas iz drugih mala.

Nisu bili neki djaci i većina  njih je tokom leta u podrumu kuće porodice Milenković išla na časove matematike kod Mirka Milenkovića,po neko kod Moce i Pede Markovića ali uglavnom,malo ko je prokockao godinu i pao na popravnom ispitu.Oni koji su razred završavali sa torbom prepunom kečeva,a bilo ih je,leta su provodili bezbrižno i mirno čekajući jesen da još jednom okušaju sreću u istom odeljenju,u istim klupama ali sa godinu dana mladjim drugarima.

Veoma značajno mesto u ovoj mali pripada i porodici sudije Ratomira Markovića i supruge,naše profesorice fizike,Sonje Marković.Oni počivaju na gradskom groblju ali zato njihovi sinovi, Peda i Moca, po profesiji inžinjeri mašinstva i elektrotehnike, sada penzioneri, pripadaju onim kuršumličanima koji mogu da posluže za primer kako se voli i poštuje svaka stopa rodnog grada.Kuću nisu prodali i tu su svakog leta.U gradu ih svi vole i poštuju ali i oni nikome nisu ostali dužni ne štedeći poštovanje,srdačnost i ljubaznost prema svakom koga su znali.U vreme  kada su živeli u Kuršumliji prvi su imali i svoj auto i dobru kuću sa kupatilom,veliko dvorište i sto za stoni tenis.Mogao je da plješte svako ko je znao i imao  reket za ovaj lepi sport.
Malo ko u gradu zna da je supruga Pede Markovića, naša velika šahiskinja Gordana Marković,velemajstor ove drevne igre,savezni kapiten ženske šahovske reprezentacije Jugoslavije i osvajač mnogih turnira,medalja i pehara sa Olimpijskih igara,Svetskih prvenstava,Nacionalnih šampionata.U času dok sam pripremao ovaj tekst za objavljivanje,stigla je tužna vest iz kuće Markovića.Preminuo je Predrag Peda Marković.Neka mu je večna slava i laka zemlja.Bio je naš drug,predobar čovek i celoga života odani Kuršumličanin.

Kada su se zamomčili i počeli da izlaze na korzo, odjednom je grad počeo da se okreće za njima.Ne pamti se da su se ikada potukli sa  vršnjacima iz drugih mala ali zato njihova  složnost i veliko drugarstvo ogledlo se tokom leta  kada bi  priskakali u mobama oko izgradnje kuča ili,kada bi pogadjali,da za solidan djeparac,istovaraju vagone sa cementom ili brašnjom.Gospodarili su i na malom igrališti kod  Železničke stanice a  svako od njih,znao je dobro da pliva i skače  sa  stubova našeg bazena.

Imali su tu sreću a neki od njih kažu i nesreću,da se graniče sa naseljem koje je počelo da se radja  sa ubrzanom industrijalizacijom grada.Što je ŠIK “Kopaonik” bivao sve veći i to naselje,koje je ubrzo dobilo posprdno ime „Dečiji dodatak“,širilo se do neslućenih razmera.Iz svojih sela,direktno u nove fabrike i konfekcije,silazili su neki drugi ljudi ne naviknuti na gradski život i sva pravila koja su vladala u njemu. Bio je to prvi talas migracije iz sela u grad,kada je praktično Srbija definitivno izgubila svoju šansu da  se svetu prestavi kao najveći proizvodjač čiste i zdrave hrane.Sela su opustela i do dana-današnjeg  malo koje se oporavilo i oživelo  u odnosu na ogromana broj  onih koja su praktično nestala sa lica zemlje.Ista sudbina,u prvom talasu privatizacije, snašla je i sve te fabrike koje su nekada bile sinonimi socijalizma.

Bilo je to vreme kada su Srbijom vladali neopisivo glupi i "zatucani" politički kadrovi koju su po svom nahodjenju gradili svoja mala carstva za malo sreće i jako malo lepog života.Niko od njih,pa ni taj„veliki“Korčagin,nije slušao  druge,a pogotovo one koji su ukazivali da Kuršumliji ne treba druga budućnost osim  budućnosti  Lukovske,Kuršumlijske i Prolom banje.To je šansa,to je bogastvo,to je razvojni put a ne balvani i „Singerice“.Ali avaj,to je bila tabu tema i onaj ko bi pokušao da remeti ritam ludila bio je politički žigosan,gubio je radno mesto i na njegovu veliku sreću, morao je da ode iz grada.

Evo,prošlo je više od 50 godina od tog doba. Grad nikada gore nije izgledao.Sela su opustela a mladi u potrazi za poslom beže ka većim centrima. Opstale su samo banje koje više nisu “naše” već njegove..Preuzeo ih je  jedan čovek, uposlio priličan broj ljudi i prisvojio ogromne prirodne potencijale i sada radi ono što je moglo i moralo da se radi pre mnogo,mnogo godina.

U malama sada žive neki drugi klinci sa nekim drugim preokupacijama. Više nije u modi da se trči za loptom, provodi vreme u prirodi ,zasadjuju goleti, peca .Sada je važno da si u trendu da sate i sate blejiš u jednom od osrednjih gradskih  kafiću, da se odazivaš na pozive domaćina kada  slave i da se obavezno ističeš u ispijanju “velih rakija”.Na utakmice retko ko ide pa čak i u vreme kada je  rukometni klub “Planinka” žario i palio po prvoj ligi.Oni koji su zasadili plantaže malina i kupina uglavnom su preokupirani tim pričama i velikom brigom gde naći  radnu snagu u sezoni berbe.Nema više korzoa a četvrtkom,nekada bučnim pazarnim danom, pijacom jedva da prodje stotinak domaćica u potrazi za domaćim  namirnicama kojih je na žalost sve manje i manje.No i pored  takve pretežno sive i sumorne slike umornog i napaćenog grada, šokiraće te se saznanjem da deset hiljada stanovnika u svom vlasništvu ima čak 7.800 automobila zvučnih svetskih brendova.Pored hronične nestašice stolica u kafićima jedna od najvećih gradskih glavobolja je gde naći parking mesto za svoga  ljubimca. 

"Panta rei", sve teče, sve se menja! Nema više turnira ni momačkih nadmetanja, nije više važno sa kojom porodicom ćeš se sroditi, kakvu ćeš decu izroditi.Ostale su samo priče i sećanja i život koji ide svojim tokovima.