KORZO

Beše to baš u ovo vreme, na dan- dva do Preobraženja!Uzavrela letnja atmosvera u Čaršiji lagano je naginjala ka sve hladnijim jesenjim jutrima i večerima koja nisu bila ni malo prijatna za onu letnju,šarenu i veselu šetnju.Korzo je polako bivao sve proredjeniji.Posledice neprekidnih šetnji osećali su i obućari. Mame i tate nosili su cipele i sandale da im se promene blokeji a neko je udarao i nove pendjete. Devojčice,one malene gradske šizike, koje su pucale od naleta rumenila, ljubomorno su čuvale svoje bele sandale na kaišiče za naredno leto verujući u čudo da ni one a ni njihove noge, neće porasti ni za jedan santimetar.Djaci koji su bili osudjeni da tokom leta uče i poprave slabe ocene,  kako bi na miru mogli da upišu naredni razred,bili su baš ovih dan u stalnoj „prpi“ i jurnjavi u klozete pre nego što bi ih stigao taj tremaroški proliv i nervoza u stomaku. Užas u glavi,haos u stomaku jer ako se to dogodi sve pada u vodu.Naravno, nije smak sveta, ali jeste gubljenje koraka sa generacijom. Oni bi išli napred a on će morati sve iz početka.Svaku lekciju,svaku pesmicu,pismeni a bogami i mnogo grdnje razočaranih roditelja koji su uporno ponavljali „da ga ispišemo i damo na neki zanat ili u trgovinu kod Jelenka,pa neka prodaje bostan i paprike sa njegovom nesimpatičnom ćerkom, uvek ljutom i neraspoloženom.

Reke su bile sve hladnije,na bazneu sve manje kupača, ali su zato ribolovci dočekali svojih pet minuta.Pozamašni primerci krkuša,klenova izašli su iz tamnih i hladnih „čkalja“ gde su u vreme letnje žege tražili spas od ljudi ali i nedostatka kisonika koga je bivalo sve manje u toplim rečnim tokovima.Trgovine su radile punom parom,naročito prodavnica obuće „Borovo“ sa čijeg izloga su nas uvek privlačile plavo-bele patike koje su bile predivne za nošenja sve do prve utakmice na nekom od brojnih igrališta a onda bi menjale boju a ona udarna, na desnoj nozi, i oblik zbog rupe koja je zjapila.Na radiju se slušala narodna muzika sjanih pevača a počeli su da se vrte i šlageri koje je pevao Djordje Marjanović,Miki Jevremović,Zlatko Golubović Arsen,Gabi i stotine drugih.“Vreme sporta i razonode“ i prodorni glasovi Raće Makovića i mladjanog naslednika Marka Markovića,dočaravali su nam atmosveru na stadionima širom Jugoslavije.Od JNA,Maksimira,Čaira,Kantride,Poljuda,Skoplja,Titograda u večnoga Novog Sada.Uh kako je uzbudjenja stvaralo ono podvikivanje i Raće gol,gol,gol.“Ponovo je Bora Kostić skunuo paučunu sa gola koga je do ovog časa sjajno čuvao vešti Mutibarić.Zvezda vodi protiv Vardara 1:0 a evo prilike da se u strelce upiše i Šekularac...

U knjižari kod „Crnog“ čekalo se u red.Niko nije hteo stare polovne knjige osim ponavljača,jer se iz novih lepše učilo a moglo je i da se „džvrlja“ do mile volje.Bane je započeo sa svojim odabranim jesenjim repertuarom,tako da smo svake druge večeri imali neki novi,za nas ,premijerni film.Dominirali su likovi iz vestern drama i trilera gde se nije mogla zamisliti usperšna scena bez Djon Vejna,Gari Kupera,Jul Brinera,Dino Martina,Marlon Branda i brojnih ženskih likova čije naglašene grudi i prelepa usta nikoga nisu ostavljala ravnodušnim.Pucalo se od prvog do poslednjeg minuta a mi  smo u šali komentarisali: e,sada neka ovi iz prvih redova, pokupe čaure.Kosanica „naša mila“ mučila je muku po nekim selima niškog kraja.U gostima je gubila  a kod kuće trpala i po dvanaest komada.Mi smo bili „tifozi“ i zbog toga što je sve jasnije bilo da će brojni drugari imati zavidnu karijeru u dresu voljeng kluba.Odlepio se Lula,Iva,Čava,Aca a bilo je tu i nekih prosečnih koji su se zadovoljili igranjem u podsavezu.Kada sumiram karijere mojih drugara, ja sam najviše ponosan na fudbalsko umeće Ive Milićevića poznatog kao „Ćeleš“ koji je imao i lepu karijeru u prokupačkom „Topličaninu“.Osim fudbala, on je praktično bio i prvi plaćeni igrač koji je po nešto zaradjivao od trčanja za loptom ali, za uvek u meni ostaje žal što nije uspeo da napravi još koji korak dalje.Mislim da je mogao komotno da bude jako uspešna četvorka u „Realu sa Nišave“.Sada su to samo lepa sećanja. Mi ostali, koji nismo igrali fubal, bili smo upućeni ka rukometu gde su dominirali,u moje vreme, Milojkovići, Periči, Pavlovići,Jovanovići i ostali.Sećam se komentara legendarnog Lazarevića koji nas je gledao na nekom turniru u Hali sportova na Novom Beogradu:ovi moji zemljaci svi do jednog plavi kao da su Sasi!Eto i on, od roditelja rodjenih u Spancu,znao je po nešto o plavim ljudima iz gornje Toplice.Oni su,tvrde neupućeni,naslednici Nemačkih rudara iz Saske oblasti koji su ovde razvijali rudarstvo i otvarali nove rudnike.“Može da bidne al ne mora da znači“,govorio bi svaki drugi šaljivdjija sa gradskog korzoa.

E kada sam već pomenu korzo, da ovog časa vratimo priču na 20. jun, kada se otvarala šetačka sezona a završavala sa preobraženjem.Nije to samo ulica i šetači po njoj.Bila je to svojevrsna gradska pozornica gde moraš dobro da znaš svoju ulogu,svoje mesto, kako bi se pojavljivao svake večeri i pokazao šta znaš.Najpre,svoj ozbiljni domaćinski lik morao je dobro da odigra glava porodice koja ni u snu nije smela da se pojavi na glavnom šetalištu a da nije izbrijan nekoliko milimetara ispod kože.Novo letenje odelo tek sašiveno kod Novaka ili Milivoja,košulja sa kratkim rukavima,sandale  na nozi i obavezno, lagana šarena kravata.Pored njega, koračala bi supruga koja se celog dana ubijla da dotera i zadnju faltu na novoj haljini tek sašivenoj u „salonu“ kod teka Mice.Šarene haljine sa kajšem oko pojasa,naglašeno široki donji deo i mali dekolte na grudima.Bele sandale na bosoj nozi,mirišljivi parfemi,crveni karminu,lančić oko vrata,prsten na ruci i zlatne mindjuše, bile su obavezan deo stajlinga,kako se to danas kaže.Tašne je nosio onaj ko je imao i one su po mogućnosti bile bele kao i sandale.Frizura po modi uz pedesetih godina.Andulacija,lagani talasi i rajf na sredini glave.Sa desne tatine strane išao sin u kratkim panralonama,belim dokolenicama i nakrivljenim sandalama.Košulja od puplina i frizura ali „Mile brica“,visok podšiš i mali čuperak.Starija setra držala je majku za ruku u veseloj šarenoj haljinici,belim čipkastim dokolenicama,sandalama na dva kašića i ravnom frizurom do ramena.Startovalo se kod „Evrope“ oko 18,30 i vrtelo gore do „komiteta“ pa dole do stare zgrade opštine po sto puta.Gore, pa opet dole, i tako, ko zna koliko puta!Uštivo i mirno sa osmehom do ušju odpozdravljali bi sve koji su bili te večeri na ulici.Uz „dobro vam veče i kako ste“,ostala pitanja, ako nisu bila nužna, ostavljana su za neizbežni susret četvrtkom na prepunoj pijaci.Atraklcija na korzou uvek je bio prvi čovek čaršije  i prvi političar,sekretar komiteta.Tu se negde muvao predsednik opštine,šef policije,mesni apotekar i lekar i naravno pop.Mi ostali smo bili samo statisti koji su mogli da se provuku i bez ustaljenog i obaveznog stajlinga pa otuda nije ni čudo što smo svoje mesto uvek tražili u senkama kestena našeg lepog parka gde smo čeznuli da se pored nas na klupi nadje neko koga simpatišeš,voliš i koji će tebe čvrsto držati za ruku kao što ti držiš nju.To je bilo dozvoljeno ali toliko snažno i nabijeno emocijama da nije čudo što su  srca govorila na glas dok smo se čvrsto držali.Poljubac je uvek ostavljan za kraj.U senci lipe ispod njenog prozora, onako ovlaš kao slučajno, tek smo dirnuli usnice i kao u transu odletelu u zgrljaj mesečini koja je snažno obasjavala grad.

Vež od 19.30h, kada bi započinjala večernja premijera u bioskopu „Proleter“,na korzou je bilo mnogo manje ljudi.Oni najuporniji šetali su još sat vremena a oni koji su imali, uživali bi u prelepim Krletovim ćevapima koji su skakutali po tanjiru.Porodična večera, sa dvadeset ćevapa i gladna usta prolaznika koji su namerno zavirivali i brojali još koliko je nepojedenih  ostalo u tanjiru.U devet je sve bilo gotovo.Iz mraka izašli bi Bora i Radivoje,dežurni policajci koji su vodili red o svemu pa čak i o tome da nismo smeli da sedimo na ogradi parka i kidamo lišće sa niskih bagremova.Oni bi sada pobednički odšetali dva kruga,klimnuli glavom svome šefu, što je bila poruka koju danas mladi svet svodu na dva slova OK!Da, bilo je i te večeri sve mirno.Niko nije pravio nered,nije bilo pijanih,bučnih i vulgarnih.Čaršija je još jednom pokazal svoje lice lepog i prijatnog grada za sve, a naročito za goste, koji su po prvi put dolazili na svoje ferije kod nas.Ubrzo su se pojavljivali i komunalci a već oko pola deset,kada bi svi iz bioskopa otišli pravo u krevet,mi koji smo voleli da dočekujemo jutra i satima razglabamo o situaciji na „punom ili mladom mesecu“.Šta se to stvarno gore dešava kada je on,taj naš mesec,večeras upiljio i osvetleo svaku senku u kojoj su se skrivali zaljubljeni parovi da još koju odćaskaju i do detalja dogovore svadbu za jesen koju su roditelji aminovali.Stariji momci u ženidbu,majke u papriku za ajvar,djaci u školu a mi studenti, u parnjaču pa klaj-klaj do Beograda.Odatle sa Zelenog venca u Studenaski grad.

Za razliku od vremena današnjeg,bilo je to vreme romantike,skromnih prohteva i ambicioznih-radnih ljudi koji su svakim danom planirali i želeli nešto više i bolje.Imperativ je bio biti čovek,dobar omaldinac,student a sutra dan, cenjeni doktor,profesor,inžinjer i čovek koji nije sposoban da živi u haosu i nespokoju jer je svako od nas dobro znao da život mnogo brže juri nego što mi to priželjkujemo.Dok se okrenete stiže starost.Tada je svako noć vredela zlata.U kafani gde su svirali mesni cigani,dobro radili konobari ,kuvari i roštoljdjije bili nenadmašni, a policajci svi odreda i Bora i Radivoje i Djura, naši dobri ljudi.Ne dirš ti njih,ne diraju oni tebe. A politika? Nikada nije išla uz vino,pivo,vinjak i dobre zalogaje roštilja.Ma preterujem.Mogao si i o politici osim o „brastvu i jedinstvu i o Titu“! O tome, ni jednu reč, jer to je bilo najbolje,najpametnije i najzdravije.A zašto bih ja,pitam se i danas u svojoj 71.godini,rušio mit i temelje jedne države u kojoj smo svi,mažda samo na izgled,bili dobri i zadovoljni.Zašto,kada sam imao preča posla.Da živim i da se radujem svakom danu života.Adios, prijatelji moji!