VAŽNI LJUDI BAJNE ČARŠIJE!

Želim odmah da se izjasnim.Nije mi namera da kritikujem,ružim,vredjam.Neke hvalim a neke kudim.Ispričaću,tačnije ispisaću, sva moja sećanja o vežnim ljudima Bajne Čaršije koji su utkali svoj život u svaku poru grada.

Danas,toliko godina pošto su oni za uvek otišli u večnost,malo je onih koji se sećaju svih njih a mnogo više mladih koji žive svoj život daleko od prošlosti a pogotovo od sećanja na ljude kojih više nema.

Kada sam krenu u misiju „budjenja sećanja“ o svim važnim i nevažnim dogadjaima u Čaršiji,moja osnovna ideja bila je da uhvatim što više života iz mojih sečanja i prenesem ga vama koji sa zadovoljstvom,na čemu vam neizmerno hvala,to čitate.Da se ne zaborave i dogadjaji i  ljudi jer, kako vreme prolazi, na njihova imena i dela, pada sve veća i veća patina zaborava.

Nažalost,u mnogim gradovima Srbije groblja,večita počivališta mnogih generacija su sveta mesta kojimopštinska vlast u svakoj političkoj garnituri vodi računa kao o živim bićima.Čuvaju se, uredjuju, dogradjuju i postaju veliki muzeji- sećanja na živote onih kojih više nema.Njihove slike sa mermernih ploča,po neki epitaf i želja da se svima koji tuda prodju,zastanu i zagledaju stavi na znanje: „da ovde počiva taj i taj,preminu tada i tada a svom gradu i otočestvu u amanet ostavio česmu pored puta,kuću ili drvo u parku“...Moj grad,moja Bajna Čaršija, nosi jednu veliku bruku,beleg na srcu i duši, što ni jedna politička garnitura, koja je sedela i vladala njime,nije uredila i sačuvala, najpre staro gradsko groble a potom i sva nova, koja se sve više i više otvaraju po obodima grada.

Naročito je velika bruka gradsko groblje koje je davno prepunjeno i steklo sve atribite da bude zatvoreno i konzervirano,drugim rečima, da bude proglašeno trajnim spomenikom pod vedrim nebom koji veoma verno i upečatljivo priča priču o ljidima kojih više nama.

 I pored najbolje volje da dodjete do večite kuće svojih preminulih,biće vam potrebna hrabrost i velika neizvesnost šta vas sve čeka dok se provlačite kroz šiblje, trnje i korov gazeći, ni krivi ni dužni, po nečijim večnim kućama.Nema staza,nema sredjenih aleja,novih zasada ali zato ima smeća,korova i šiblja koja buja.Sramota za grad,za sadašnje rukovostvo koje ne može nikada da objasni zašto se tako olako i bahato odnose prema prošlosti i prema ljudima koji su živeli i svoj život proveli u Bajnoj Čaršiji.Pogotovo što niko od nas nije večan i što se ljudski životni put završava u prostoru „dva sa dva“ ali prosoru, koga oni koji ostaju za nama čuvaju,održavaju i sa ponosom pokazuju svima koji požele da obidju spomenike i grobove onih Kuršumličana kojih više nema.Groblje je bruka i sramota a pogotovo za čoveka koji je vlasnik tri banje i koji nastoji da u gradu sve drži pod svojim nadzorom i svojom autoritarnom,rekao bih,manijakalnom vlašću.Toliko prirodnih resursa staviti sebi u djep a jedan mali prostor,jedno malo groblje, pretvoriti u obično gradsko smetlište!Sramota,sramota,večita sramota!

Njima na savest ili njemu na savest.Oni koji počivaju u svojim večnim kućama od mene  zaslužuju mnogo više pažnje i poštovanja.Pokušaću da ih „oživim“.

 Vidosav Milićević Korčagin,posleratna ikona grada.Čovek nevidjene energije,neverovatne upornosti,osvetoljubivosti i sujete, koja je kipela iz njega kao vrela voda iz lonca na šporetu.Hodao je malo pogureno,hitro kao divlja mačka a koračao brzinom obrtaja „singer“mašine.Mogao si da ga pratiš i budeš uz njega jedino ako si u svemu snažniji i brži od njega u protivnom,trčkarao bi za njim kao pas čuvar što je njemu posebno godilo.Njegova snaga na momente mi se pričinjavla kao snaga diva,pit bula  ili onih moćnih seoskih bikova koji su sa lakoćom savladavali sve uzbrdice i strmine.Slušao je,klimao glavom,malo govorio a kada bi mu se smučilo nečije prazno blebetanje, potegao bi  rečenicu po kojoj sam ga dobro upamtio:“Ma ne sviraj kurcu Radovane!Mani se priča,vataj se posla“.

 Ono što je bio Tito za Jugoslaviju, Korčagin je tu ulogu sjano igrao u Kuršumliji,maloj,jadnoj i vavjek nerazvijenoj opštini u kojoj se živelo bedno o teško do bola.A sve to skriveno od naroda sve do onog velikog zemljotresa na Kopaoniku kada je u ove „četničke krajeve,“ u koje je Tito zašao samo jednom u životu i  odmahao Korčaginu i ostalima sa prozora „plavog voza“,stigao zemunac Branko Pešić,veliki gradonačelnik Beograda,mangup i dobar  bokser u svojoj mladosti.Zatekao je porušene kuće,štale i ljude koji su delili krevet sa kravama i volovima.Pola štala a pola spavaća soba!Nije časio ni časa!Novinarima je poručio da napiši:Ovo je najsiromašniji i najbedniji kraj Srbije.Ovde je vreme stalo pre sto godina.Ni puta,ni struje,ni kuća ni ljudi a u tri banje bujaju izvori vrelih voda“.

Gospodaru Kušumlije nije prijalo ovo saznanje da neko drugi sebi daje za pravo i o kraju govori na način kako je to učinio veliki Branko.Senka je neminovno pala na lik i delo velikog Korčagina,koji je sam, ili uz nečiju pomoć,sebe prestavio kao borca i mladog skojevca,ličnog kurira Pere Stambolića,zvanog Pera „Konj“,koji će u istoriji srpskih posleratnih političara zauzeti slavno poslednje mesto na rang listi najgorih. Ostalo je upamčno da je u njegovo vreme i sa njegovim aminovanjem, Pančićev vrh podeljen na pola.Jedan deo je ostao u Srbiju a drugi u AP Kosovo.Ta fatalna odluka tek danas,kada se rešava sudbina Kosova ,postaje jako bolna.

Koča i Pera „Konj“?Ko je kome pomagao a ko odmagao?U gradu je to doživljavano kao velika podrška Beograda na osnovu koje je Koča radio šta je hteo.U svom vilajetu on se pitao za sve i za svakoga i ne daj bože da mu se neko zamerio tom linijom i da je nešto uradio bez njegovog znanja kao na primer sam odlučio da zaposli nekog invalida i trafuku a da to nije Koča aminovao,on bi,bukvalno,najebo.U sistemi svoje vladavine Koča je imao nesagledivu podršku svojih vernih poltrona koji su bili dobro organizovani i umreženi.Hranio je svoju sujetu njihovim izveštajima koji su bili fatalni po  ljude koji im nisu bili po volji pa bi obično drugu Koči referisali:“Ovaj vas nacrni i nagrdi.Svašta o vam priča po gradu“.To je bilo dovoljno da ovaj popizdi i da  nalog da se taj odmah odpusti i protera iz grada.“Četnici neće vladati Kuršumlijom“.Ta sekcija ogovarača u gradu je bila moćna i po slobodnim procenama zahvaljujući njihovim intrigama, na desetine ljudi se odselilo. Najmoćni je u tome bio Pedi električar a svi ostali su samo doturali i potvrdjivali.Važan je bio i čovek iz obezbedjenja.Prvi vatrogasac ŠIK-a izvesni Rakac i dokazani poltron Vučina „ekseraš“ koji je svako jutro izveštavao Koču šta ko o njemu priča.Kazna se znala.Pre otkaza, prekomanda na „trupce i cepljike“.Pa ko izdrži.Jedan od upornih potkazivača bio je i direktor „Zem. zadruge Merćez“,izvesni Ljubisav iz sela Babica, koji je doturao Koči, uglavnom lažne i zlonamerne izveštaje o ljudima koji su njemu smetali a ne velikom direktoru ŠIK-a.Tako je mnogo puta nadrljao moj zemljak Dasa Vučić koji je bio na njegovoj meti.

Koča je sam odlučivao šta će da se gradi i ušta će da se investira.ŠIK se gradio i zaista u to vreme,kombinat je bio sjajno organizovan. Radilo se u tri smena,za male plate i velika obećanja:“biće bolje“.Sela su se praznila, bujice nosile izlokane puteve a kada je po njegovom nalogu otvorena Konfekcija „7.juli,“konačno je stavljena „krstača“ na sva Toplička sela.Svi su prešli u grad uvereni da se nikada neće vratiti na selo jer selo je nešto nepojmljivo i najgore što se dogodilo u njihovim životima.Šta bi danas na ovo rekao Koča, kada je Korona preko noći promenila sve, a pogotovo odnos prema selu.Ali tamo više nema ničega, ni kuća,ni stuje,ni kreveta ni puteva ni trunke normalnog života.

„Kopaonik“ je bio nešto dok je Koča funkcionisao.A kada je on počeo da pada i posustaje, sve se strušilo.Došli su klasični lopovi sa zastavom Demokratske stranke i sve razbucali i pokrali.Ljudi su u čudu gledali kako nestaje gradski div gradjen znojem svih a najviše  nevidjenom snagom Vidosava Milićevića Korčagina.Pred očima ljudi, za godinu dve, ugasio se život cele porodice Milićević.

Napre je umrla supruga,pa kod Budve tragično  poginuo sin Miša,jedan sjajni momak, koji je bio na samom kraju studija Stomtologije a onda je u grčevitoj borbi niških lekara koji su čak podigli i hilikopter i polumrtvog Korčagina prebacili na reanimaciju na VMA,otišo i on.Srce hrabrog Koče nije izdržalo.Umro je a sa njim u njegovo čedo ŠIK „Kopaonik“.Par godina posle njegovoe smrti,preminuo je i njegov najmladji sin Srdja čime su i zvanično bila zatvorena vrata ove moćne gradske porodice koja se odrekla života i svega zbog grada kome je dala sve a dobila skoro ništa ili jako malo,ne računajuči naslednika takve politike i pogubne autoritarnosti koju demonstrira Radovan Raičević Raša, čovek u čijem vlasništvu si tri banje:Prolom,,Lukovska i Kuršumlijska!Po toj kapitalističkoj logici, on je za Korčagina  Anštajn!Ovaj prvi je radio za ordene i priznanja, a ovaj sadašnji, za gomilu para, ili kao to mladi kažu:“gomilu love“!Doduše,Raša nikada nije prihvatio poredjenje sa Korčaginom.Uvek je tvrdio da ga je u svemu, a naročito u sistemu vladanja i upravljanja ljudima i gradom,nadvisio i prevazišao a pogotovo u kapitalu koji je inkasirao.Koča je umro kao socijalistički golja a ovaj drugi...da ne baksuziram čoveku, jer se dobro zna:“da svako delo izadje na videlo“.To je bez sumnje sasvim tačno jer kao rezultat takve politike i dalje caruju „Rašini ljudi,Rašini poltroni“ a svi ostali koji nisu u igri...e,njima ništa drugo ne ostaje nego da beže glavom bez obzira.Kuršumija se menja i to nije sporno ali sve promene bez ljudi i praznih sela su besmislene.Po platama i broju zaposlenih, putevima i kompletnom infrastrukturom i dalje je to nerazvijena opština Srbije.Za sve uvek ima para ali za ovu opštinu ni dinara.Akomulacija „Selova“čeka na red da bude završena već dvadeset i koju godinu. A vode nema...Bojim se kada nekome bude došlo iz „dupeta u glavu“ da više svetla usmeri ka Toplici,da će biti prekasno, jer neće više biti ljudi.Daj bože da ja, Zoran Pavlović,nisam u pravu kada ovo tvrdim.

Narednih dana o Cveićima,Milijanovićima,Zajićima,Lovićima,Sarićima,Markovićima,Milanovićima,Simonovićima,Braći Vasku,Draganu i Zlatku...