VAŽNI LJUDI BAJNE ČARŠIJE

                                                                                 ŽIVORAD CVEIĆ

U priči o ovom čoveku preovladava moj totalni subjektivizam.Moja naklonjenost „Čika“ Živoradu, kako sam ga uvek oslovljavao, kao i supruzi,naravno u ženskom rodu, „Tetka“ Ljiljo.Razloga tome ima više ali jedan, nikada ne mogu da zaobidjem a da ga ne smestim baš na tu poziciju,br.1.

Njihova najstarija ćerka,moja ispisnica, Branka Cveić, rasla je samnom takoreći od prvog dana rodjenja pa do današnjih dana kada se dosta dugo nas dvoje nismo videli ni čuli ali uvek iskreno razmišljali jedno o drugom i delili neke daleke veoma osetljive emocije.Branka je bila moja školska drugarica, sve do odlaska na faklutet,ona na Pravni ja na Filozofski.I tada smo se povremeno vidjali,najviše u prvoj godini njihovog života u Beogradu posle napuštanja Kuršumlije.Tada su stanovali,u to vreme za nas iz prizemnih kućeraka i tesnih studenskih soba,u luksuznom stanu na Auto komandi, sa čistim pogledom prema stadionu JNA.Sećam se te dnevne sobe i rasporeda u njoj ali naviše njenog južnog zida koji je bio sav u staklu.Stakleni zid sa velikom terasom i divnim pogledom.Taj stan je inače, pripadao rodjenom bratu tetka Ljilje,mislim da se zavao Cale,koji je baš te godine, kada su se Cveići iz Kuršumlije odselili za Beograd, otišao u neku Afričku zemlju na mesto ambasadora.Porodica je tu provela godinu dve do časa dokle se nije završio njihov stan na Novom Beogradu koga je čika Živorad dobio ka službenik, ili kako se to plastičnije kaže,“partijski činovnik“ zaposlen na važnoj funkciju u CK SK Srbije,zgradi koja će biti bombardovana u vreme agresije NATO aviona a ubrzo posle rata preuredjena u velelepni poslovni centar.Ove godine, ta zgrada,inače obeležje zloglasnog „komunizma“, dobila je svoju „bliznakinju“ 100 posto nalik na nju.

Kada su se Cveići preselili u džunglu Novog Beograda, naša vidjenja su se proredila do potpunog prekida odnosa.Sa Brankom i njenom mladom sestrom Bokom,poslednji put sam se video na sahrani našeg zemljaka, akademika Voina Šulovića.Posle tog vidjenja, usledili su generaciski susreti i to baš oni jubilarni na kojima se očikavalo i njeno prisustvo.Obećavala je da će obavezno doći i nikada nije ispunila ta svoja obećanja.Čuli smo da joj ni brak nije uspeo.Ostala je da živi sama bez poroda okrenuta ka sestri Boki i njenoj deci.Prvi je preminu čika Živorad a koju godinu kasine i tetka Ljilja.Sahranjeni su na Bežanijskom groblju.

                                 Novak Lović, supruga Dobrila, Bratimir Milivojevič, supruga Rada, Nikola Stepanović, supruga Dara sa decom

 Cveići i Milićevići, bili su u rodbinskim vezama preko žene velikog Korčagina pa nije bilo ni očekivati da neće dobro saradjivati u vreme kada je Koča žario i palio po Kušumliji a Živorad bio predsednik opštinskog komiteta SKS.Jedan drugome  se nisu mešali u posao ali su jako budno pazili šta ko radi i trudili se uvek da budu tu ako je trebalo nečija ledja šititi.Živorad je bio sušta suprotnost od Korčagina.Miran,tih,takičan i kud i kamo nadareniji,pa ako hoćete i intelegntniji,u svemu a po gotovo u odnosima sa ljudima.Upravo ta činjenica,odnos sa i medju ljudima,odredjivala je sudbinu svakog političkog vodje u Toplici do današnjeg dana a pogotovo u to još uvek „sveže“ i jako bolno vreme prepuno raznih sukoba i zadjevica koje su se vukle još iz perioda oslobodilačkog rata.Živorad je znao da ako padne po pitanju,koje je i dana jako aktuelno u ovom gradu,odnosa „četnika“ i „partizana“ da će time i njegova politička karijera biti za uvek okončana.Pored tog, medjunacionalnog haosa,gde su jedni ostali na strani Kralja i Draže a drugi,pretežno mladji,na strani Tita,u igru su veoma často uskakali i brojni IB-ovci.Bili su to pretežno mladji ljudi,gradska ponos i prekaljeni revolucionari,osudjeni na nekoliko godina prevaspitanja u paklenim uslovima Golog Otoka.Oni su se vratili sa ove užasne robije a da nikada nisu bili ubedjeni da im je zaista tamo i bilo mesto.Do smrti su živeli  mirno,tiho ne želeći nikada da progovore i jenu reč o mukama kroz koje su prošli o čemu smo jako kasno saznali u romanu „Tren“ koga je napisao Antonije Isaković, a pogotovo u svedočenju poluludog Jove Kapidžića,ćoveka koji je kreirao i sprovodio sva pravila mučenja,nazvna kao „pravila prevaspitanja“,svih golootočkih mučenika.O tome ,ni jednu reč nisam uspeo da izvučem od Dude Rajevića,borca i revolucionara od 1941.godine a ujedno i oca Dragana-Dude Rajevića,koji će u mandatu demokrata obavljati dužnost predsednika opštine Kuršumlija.Ćutao je i Dragan Djurović,moj profesor filozofije koji je svojim uticajem i neospornom intelektualnom dominacijom u gradu,mnoge mlade,a medju njima  sam bio i ja,usmeri na društvene nauke i studije na njima.Još jedna bolna tačka,koja se vodila kao „reakcionarski politički obračuni“ bila je na stolu prvog komuniste grada.Ona jeste bolna,neobjašnjiva i o njoj se uporno ćuti i dana- današnjeg!Reč je o likvidaciji svih upešnih ljudi koji su nazvani „kulacima“ koji su jednostavno morali da nestanu da bi revolucija nastavila da teče po zamislima nastranih ljudi i političara a aminovana lično od Tita.Bio je to klasičan način uterivanja straha narodu,da sluša i da ne talasa.U to vreme „čizmaši“ i „crnomantilaši“ harali su Toplicom sa karakterističnim imenima i nadimcima, Voja „Crni“,Voja „Beli“...Hapšeni su a ubrzo i za uvek nestajali, prvi domaćini topčičkih sela.Od tada,pa do danas,sela u Toplici se nikada nusu oporavila osim što su veliki broj njih za uvek opusteo i nestao sa lica zemlje.Bilo je to plansko uništavanje i raseljavanje neosporno,najlepšeg kraja Srbije a ujedno i odgovor na do skoro zagonetno pitanje:zašto Tito nikada nije kročio na tlo grada i zašto je noć do dolaska Plavog voza pred kapiju ŠIK-a,prespavao na otovrenoj pruzi kod Rudara?Samo zato što su bezbednjaci i ljudi koji su brinuli o njemu naglas govorili da tamo ne treba ići jer je „opasno“,baš imajući u vidu sve češće izveštaje o čestim verbalnim sukobima pristalica četnika i partizana.No, ono što mene najviše boli i čudi, zašto je svako naredno rukovostvo grada pristajalo na konstataciju da je „politička situacija nestabilna“ i da je to jedan od najnerazvijenijih krajeva Srbije,što je inače,bilo u potpunosti tačno.Takva atmosvera,koja decenijama vlada gradom i krajem,uslovljavala je i spacijalnu kadrovsku politiku gde su u odnosu na pametne, prednost imali sve gole neznalice-ponavljači i čisti poltroni.Bio sam svedok njihovg poltronskog držanja u Beogradu pred svakom kancelarijom i sekretaricom čistih političkih idiota,u pokušaju da se dodvore i dopadnu tvrdeći da dolaze sa velikim pozdravima ljudi iz Tolice. A istina je bila sasvim na suprotnoj strani.Oni su u ime svoje mentalne slabosti,žrtvovali čitav kraj i pametne ljude u njemu. Laž je postao proveren metod za opstanak na vlasti.Ili si morao da budeš kao oni, ili ti u Kuršumliji nije bilo mesto.Morao si da ideš i da uvek zaboraviš na svoj rodni kraj! Moj rodjeni brat je jedan od vrsnih stomatologa koji je poželo da živi i radi u Kušumliji.Za njega nažalost, nije bilo mesta,jer je tako odlučio čika Koča.On je otišao u Prokuplje  gde se ubrzo pročuo kao dobar majstor.Očevici tvrde da je od tog časa imao po dvadesetak pacijenata koji su dolazili iz Kušumlije.Odatle je on nastavio da svoju karijeru gradu u Beogradu gde se pročuo kao jedan od vodećih inplatologa.

Jedan od najupečatljivijih dogadjaja koji je vezan za ime Živorada Cveića dogovio se 1966.godine.Ja tu godinu pamtim jer je to bila godina moga punolestva.Pohadjao sam treći razred  Gimnazije a na prve poslaničke izbore,danas su to Parlamentarni izbori, izašao sam u pratnji svoga oca Ljubinka.Bio je ponosan što je mogao da me  prestavio kao trećeg glasača iz porodice.Mića i Dragoljib biće to, jedan, za četiri a drugi za šest godina.

                                         Dragan Mirković Alil, Dragan Radosavljević Lisac, Novak Lović, Dragiša Radosavljevič

Prvi kandidat je bio Nikola Džuverović,“Akademac“ a drugi, Obrad Lazović-Živko Ludi! Iza Džuverovića je stajala politika a  iza Živka Ludog- narod.U gradu se vodio mali rat.“Trojke“ su kružile gradom i ispisivali parole.“Glasaj Živka“,“Glasaj Džuverovića“.Opšti haos na svakom mestu.Po kafanama su se nadvikovali Ljuba Bunardjija,totalni alhos i izvesni Šojda.Prvi je bio za Živka a drugi za Džuverovića.Pucali su prozori a u školi i šamari.Živkovi su bili na jednoj a Djuverovićevi na drugoj strani.Iz tog vremna,anonimni radnik ŠIK-a, izvesni Vučina, stekao je doživotni nadimak „ekseraš“ ali je za to sramno delo, kao nagradu od Koče, dobio i najbolji plac u gradu za izgradnju porodične kuće.Usred dvorišta Šumske uprave.On je pristao da Živku Ludom postavi na spanačkom mosu dasku sa ekserima i time izazaove saobraćajnu nesreću.Kažu da je to delo izmisli Koča i politički vrh grada.Atentat, na sreću, nije uspeo!Epilog tih izbora je bio katastrofalan po Akademca i sve njegove pristalice.Živko Ludi je pobedio nošen voljom i željom topličkog naroda da ih baš on prestavlja u Saveznoj skuštini Jugoslavije.Osim sećanja na te burne izbore,kraj nije dobio ništa.I dalje je bio najbedniji i najsiromašniji.Daleko od očiju političke elite,bio je osudjen na totalno propadanje.Koča je radio šta je hteo a Živorad je polako pakovao kofere ka Beogradu gde će u nekoj od kancelarija CK SKS provesti ostatak svog radnog veka.Revolucija,ipak,nije progutala i pojela svoju decu.

Javljaju se potomci ljudi koje pominjem u teksu “Važni ljudi Bajne Čaršije”.Neki su zadovoljni a neki  nezadovljni mojim sečanjima, ne što to nije istina, već što po njima, “to nije trebalo ni pominjati”!Jeste teško je po nekada nositi breme nepromišljenosti starijih koji su u jedno vreme umislili da su “bog i batina” male Čaršije i da im je dozvoljeno da rade šta im padne na pamet! U ludili,zaboravlja se na činjenicu, da “vreme” niko nikada ne može da prevari i da ga natera na zborav.Sve se beleži i pamti.

Pred vama je sećanje, na te dogadjaje, Mire Kostić,supruge našeg rano preminulog drugara Ace Kostića.Mira je inače,ćerka bez sumnje,jednog od najboljih predsednika opština koga je grad imao-Novaka Lovića.Njenja sećanja na to vreme i aferu kroz koju je prošao njen otac i cela porodica, su više nego tragična-žalosna.Ali ono što je nacrnje,malo toga se na dobro promenilo u gradu od dogadjaja iz 1966.godine.I danas se primenjuju identične metode za proterivanje svih onih koji ne rade i ne razmišljaju kao glavni čovek Bajne Čaršije,kaja,zaista,zaslužuje taj epitet “Bajna” da nije ovakvih ljudi i dogadjaja koji je koče i ubijaju u zdrav pojam da napreduje i bude jedna od najlepših srpskih varošica.

Sa pažnjom pročitaj te,šta nam piše Mira Kostić.

“U vezi dogadjaja u našoj maloj divnoj Čaršiji, rećiću vam ono što je dobro poznato.Afera „ekseraš“ je deo je strategije i užasne političke borbe koju je zamislio i sproveo Vidosav Milićevič Korčagin.I to, na ovaj način.

Na spanačkom mostu,u kolima sa Živkom- Ludim,bio je i moj tata, Novak Lović,tadašnji predsednik opštine Kuršumlija.Taj dogadja predodredio je životnu sudbinu moju i moga brata Mikija. Preko noći smo sazreli i postali ljudi a tek smo bili na pragu naših životnih puteva.Atentat nije uspeo,niko nije bio povredjn ali sa strašnim pritiscima je nastavljeno.Jedan koga nikada neću zaboraviti,dogodio se na ovaj način.

Korčagin je sa ciganima došao pred naša vrata.Sviralo se,pevalo,urlalo i pucalo.Odatle su otišli u stan iznad, kod Voje Najdanovića,koji nije smeo, niti mogao da reaguje.Odozgo su upotrebili svu silu i bes,samo što nisu propali kroz plafon.Sklupćali smo se u uglu spavaće sobi i uplašeno gledali šta se to zbiva.Tata je odlučio da brata pošalje po policiju za pomoć.Iskoristio je trenutak njihove bestijalnosti i moj brat je istrčao u noć.Ali nažalost,u policiciskoj stanici nije bilo nikoga!!!Na ulici, ni jednog policajca!!!Po dogovoru, brat je otišao kod baba Lenke kod koje smo stanovali ranije i u čiju kuću su nas doneli i gradskog porodilišta.Da nije bilo nigde nikoga,govori koliko je sve bilo organizovano. Maltretiranje i zastrašivanje je trajalo do zore.Sutra dan je tata pismenim putem obavestio miliciju o dogadjaju ali nikada kuršumlijska policija nije htela da radi na ovom slučaju.Nije bilo dokaza ni svedoka a samim tim ni vinovnika.Šta je bilo ostalo je da se priča, i da nema ovih sećanja ,verovatno,ova priča nikada ne bi ugledala svetlost dana.

Mom tati su podmetali svašta.Falsifikovali su njegove potpise (bio je dugogodišnji direktor banke i finasijski inspektor).Nikada niko nije odgovarao za te prevare a na sudu ništa nije dokazano. Bio je to još jedan atak na nevinog čoveka. Tačno se znalo ko su falsifikatori koje je štiti Korčagin.Mnogi su u to vreme otišli iz Kuršumlije za uvek.Mi smo se preselili u Prokuplje,Baratimir  Milivojević u Niš a Nikola Stepanović za Beograd.Bili su primorani.

Moj tata je odrastao i školovao se kod strica u Kumanovu.Naučio je da radi i poštuje ljude.U Kuršumliji su govorili da Novak Lović ima više knjiga u kući nego Gradska biblioteka u policama.Često su komšije pozajmljivale knjige od nas.Sećam se porodice Gilic koja nije imala dece ali je za to čuvala lepu Nadicu i njenog brata Mileta Šampiona koji je prerano preminuo u Smederevu gde je radio kao novinar.Nadica se udala za nekog oficira i sa njim se odselila za Beograd.Dugo je radila u prodavnici mode  preko puta „Politike“ gde je danas jedan od retkih butika vina u gradu.Sećam se da smo kao studenti išli da vidimo da li Nadica izgleda tako lepo ili su sve to bile samo naše pubertetliske mašte.Zaista bila je lepa.

I da ništa u životu nije slučajno,neka posvedoči i ovaj podatak.Korčagin se posle smrti svoje supruge, oženio sa ženom iz porodice Lović..Ona je bila Novakova dalja rodbina...

Novak i supruga Dobrila počivaju na Prokupačkom groblju.

                                                          ************************

Zadnji susret sa Živoradom Cveićem, bio je na Samokovu.Bili su na ručku koji je za njega i tetka Ljilju,priredio Koča.Sedeli su u hladu,nešto pijuckali i dugo pričali.Pokušavao sam da mu dam rukom znak da bih želeo da ga vidim i pozdravim.Nije me video, ali sam ja video njegove grudi koje su se nadimale u nameri da uhvate tračak čistog samokovskog vazduha.Disao je brzo i nujednačeno.Na škrge.Teško i mučno, da bi posle izvesnog vremena stigla vest, da je Živorad Cveić preminuo.Savladala ga  asma i mnoge nedorečene brige iz starog kraja.Jedna od tih je bruka i sramota sa maltretiranjem ,Novaka Lovića  tadašnjeg predsednika opštine, koji im nije bio po volju pa su,radi njegovog proterivanja,primenili divljaštvo.Ušli su u stan i stavili mu do znanja da ide i to odmah.Nije bio poželjan u Čaršiji koja sve više tonula i propadala.I drugi dogadja,vezan je za jednu uglednu gradjanku koja je u preljubi svoga muža preterala u svemu.Švalera je dovela u stan da bi se posle  pola sata muž vratio sa „službenog“ puta.Zalupao je na vrata,a tajanstveni ljubavnik, u belim dugačkim gaćama, iskočio kroz prozor na sims zgrade u centru grada.Ko je trčao simsom i bežao od ljutitog muža glavom bez obzira, ni do danas nije razjašnjeno ili nije se htelo preterivati sa takvim pričama.Po kafanama se ipak,šaputalo da je „švaler“ u belim gaćama,niko drugi nego on,junak ove priče.Uostalom,sve će to otići nekom drugom Nušiću na sto,kako bi i on uspeo da ispiše nastavak „Sumnjivog lica“ započetog u sobi br.4 mesnog hotela „Evropa“ ali tek onda kada sreski načelnik Jerotije, prikupi nepobitne dokaze da je preljuba ujčinjena!