„Kunem se Apolonom lekarom, Asklepijem, Higijom i Panakeom ,i
za svedoke uzimam sve bogove, i sve boginje, da ću se u skladu sa svojim
sposobnostima i svojim rasudjivanjima držati ove Zakletve.
Ukoliko se verno držim ove Zakletve,neka uživam u mom životu
i praksi moje umetnosti, poštovan od svih ljudi za sva vremena, ali ukoliko
zastranim sa nje ili je prekršim, neka me sve suprotno zadesi“.
 |
| Nestašne dečije igre:Novica,ja,Mita šuster i Mića |
Možda bi danas bio samo uspomena da sam nekada u nekom vremenu postojao, kratko živeo i božijom voljom prerano otišao sa ovog sveta, da nije bilo njega. U mojoj malenoj dečijoj glavici,tek ušloj u treču godinu,urezao sam lik „ogomnog“ čoveka, grubog glasa i naočara sa debelim staklom. Kada se nadvio nad mojim telom, činilo mi se da me je za uvek prekrio. Prezivao se dr.Cvetković, a stanovao je u kući gde mu je bila i lekarska ordinacija, tačno preko puta crkve i nove kuće porodice Stanković. Posle 30 km pešaćenja, od Žalice do Kuršumlije i naizmeničnog nošenja na ledjima moje majke Radosave i babe Rose, stigao sam u ordinaciju dr.Cvetkovića. Bio sam više bivši nego budući! Istog časa, krenula je silovita terapija injekcijama penicilina. Bilo je, kažu, preko trideset uboda. Razlog je bio posve neverovatan, a trag te nesreće još uvek je vidljiv na mom desnom obrazu.
Letnje vreme na selu. Sezona košenja velikih livada a odmah
zatim žetva pšenice, ovsa i raži. Ja sam se igrao sa onim čekićem sa kojim kosači
nakivaju kose. Vukao sam ga po dvorištu i s njim udarao gde sam stigao. Pas
„Šarko,“ mirno je ležao u hladu stoletnog hrasta. Došunjao sam se do
njega, zamahnuo čekićem i lupio ga po glavi. Uplašeni pas u trenu je zario svoje
zube u moj obraz. Vriska, piska, krv koja je šikljala na sve strane. Od trenutka
krenula je borba za moj život. Preživeo sam taj užasni dogadjaj, ali uvek kada
slučajno predjem prstima po ožiljku na licu, setim se tih trenutaka, bez obzira,
što će neko reći da sam bio isuviše mali da bih zapamtio svaki detalj. Ej
,ljudi, bila je to borba za život.To se nikada ne zaboravlja. Pojavljuje
se, doduše, u različitim formatima, kako godine idu jedna za drugom.
Kuršumlija pamti dr.Boru Lukovića, njegovu prelepu ženu, sina
Andru i ćerku Lili. Bio je to ljudina od čoveka! Jedan od onih Lukovića
koji, kada ga vidite, ne možete, i kada bi hteli, ravnodušni da ostanete. Bio je
visok, preko 190 cm. Hodao je tiho i smireno, isto onako kako je pacijentima
davao savete. Nikada nije odbio ni jedan poziv ako je nekome pomoć bila potrebna. Živeli
su u porodičnoj kući gde je i bila ordinacija, odmah iza radnje mog pokojnog
brata Milivoja. Jednoga dana, gradom se pronela vest da je dr.Bora
Luković, prodao kuću i odselio se za Zemun gde je ostao do kraja svoga života.
Kada je iznenada preminuo dobri gradski lekar dr.Moma Petković,
koji je ostao upamećen i po nestašnom liku svoje brinete, u to vreme lepe i
zgodne dame sa imenom Divna, njegovo delo nastavio je da nosi na svojim ledjima
sin Bata nadaren fantastičnim glasovnim mogućnostima i ćerka Mimimca, koja je u
svemu kopirala majku. Izgledom i svojim
temperamentom. Posle smrti dr.Petkovića, ubrzo su, u teškoj saobraćajnoj nesreći
na autoputu Niš-Beograd,stradali sin Bata i majka Divna i komšija Ljupče. I
danas, jedno nežno žensko srce, tuguje za ovim mladićem koji je prerano otišao
sa ovog sveta.
Prošlo je kroz te lekarske ordinacije Doma zdravlja u
Kuršumliji još mnogo sjajnih lekara i ljudi. Ostao
je upamćen i dr.Danilo Trifunović, koji je bio trostruki kum braće Pavlović. O
njemu sam opširno pisao u posobnom blogu posvećenom danu kada smo ga ispratili
na večni put. Bio je i ostao dr. sa predznakom –gospodin!Kada se govori o lekarima iz te generacije,ni u jednoj varijanti, ime dr.Mome Milosavljevića,(Moma Djurić) pedijatra i narodnog lekara a pre svega,kako to piše jedna njegova sugradjanka,velikog čoveka rodjenog u Vrševcu.Kuršumlijski Dom zdravlja ima jednu jako dobro organizovanu Hitnu medicinsku službu,koja se,zbog konfiguracije terena i udaljenosti mnogih podkopaoničkih sela, u kojima žive još po par porodica, sa uspehom probija do njih,do svakog bolsnika a reč je o pretežno starijoj populaciji. Taj posao,herojski je na svojim ledjima nosila dr.Slavica Radivojević.Nema sela a da ne znaju za nju.
Od velikih lekarskih imena koji su ugradili svoje živote u
temelje srpskog i svetskog zdravlja, tek da napomenem, mada sam i o njima pisao
veoma iscrpno, akademika dr.prof. Vojina Šulovića i profesora Boru
Najdanovića. Gromade od ljudi. Oni su rodjeni Kuršumličani i iz duše i srca
voleli su svoj grad. Sa prof. Šulovićem sam drugovao do zadnjeg dana
njegovog života. Nastradao je u
saobraćajnoj nesreći kod Lipovačke šume, i dobro znam, šta je sve on učinio za
ovaj grad. Na žalost, i pored ogromne želje većine Kuršumličana i onih koji
poreklo vuku iz ovih krajeva, da se prvom Topličkom akademiku podigne spomenik i
postavi u centru gradskog parka, sadašnja vlast, ili tačnije jedan čovek, Radovan
Raičević, vlasnik grada i tri banje uz to, za takve inicijative ne haje niti ga one zanimaju. On tera svoju priču uveren,
da će ona trajati do veka!!!
Želja svih nas,
rodjenih u ovom gradu, je da sami pokrenemo inicijativu i oglasimo osnivanje
Fondacije za podizanje spomenika akademiku Šuloviću i to uradimo, ne u inat
„razigranom“ Topličkom kapitalisti, jer on je samo jedna premala, uz to sujetna i
pakosna ljudska preprpeka, koja u ni u jednom detalju ne zaslužuje da se u bilo
kom obliku pominje, kada ovaj spomenik konačno bude postavljen tamo gde mu je
mesto. Tamo gde je akademik Šulović stajao, u hladu sedeo i odakle je njaviše
voleo da gleda zalazak sunca nad voljenim gradom.
Od plejade mladih koji čvrsto drže kurs svojih velih
prethodnika, želim da sa ponosom izdvojim lekarski bračni par koji u svojim
najzrelijim godinama istrajava u borbi za zdravlje sve starijeg i sve umornijeg
stanovništva Kuršumlije. Ono što oni sada rade, u borbi sa Covidom 19, siguran
sam da će istorija ovog grada do detalja opisivati.
Dr.Tomislav Arsenijević
Dr.primarijus Tomislav i dr.spec.Ljiljana
Arsenijević. Nikog, ni na kraj pameti mi to ne nadolazi, ne podcenjujem, umanjujem
ljudske i lekarske vrednosti, jer to nije cilj niti smisao ovog teksta, ali neka
mi s vaše strane ne bude zamereno što sam se opredelio, da u okviru moje porodične
nesreće, gubitkom rodjenog brata, na ovaj način kažem, baš Ljilji i Tomi, hvala
vam od srce i duše na svemu što se za
njega učinili.
To im kažem kao lekarima jer pouzdano znam, da bi to isto
učinili, kao što jesu, i za nekog vašeg, sasvim sve jedno, bližeg ili daljeg
prijatelja ili rodjaka. Njih dvoje, ona moja sestra od strica, a on moj dobri i
plemeniti zet, od majke i oca posebno mažen i pažen a od tašte čuvan kao malo
vode na dlanu. Oni su moji i ja sam presrećan što ih imam. Što mogu s njima da se
ponosim i svuda gde stanem i sa ljudima o njima pričam. Oni su bratski brinuli
brigu o mom pokojnom Milivoju i to godinama i u svako vreme. I tog dana, kada je
ušao kod Tome u ordinaciju i naglas zakukao da ga je „nešto strašno zabolelo u
glavi“. Ispostaviće se, da je to bio trenutak, kada mu je pokao krvni sud na nekom delu mozga.
Toma je specijalista rentgenologije. I da ga nema svi
zaraženi od Covida, morali bi da u stanju razbuktavanja bolesti, putuju u
Prokuplje na snimanje. Ovih dana, priča mi on, kroz njegovu ordinaciju prolaze na
stotine pacijenata. Medju njima su i Srbi sa Kosova koji dolaze ovde na
preglede. Ima dosta upale pluća što zahteva veoma pažljv tretman i stalno
praćenje situacije na ovom osetljivom organu. Uradi se na stotine snimaka i niko
živ ga ne pita: “Možeš li ti to doktore“?
 |
| Dr.Ljilja Arsenijević |
Ljilja je spcijalista opšte medicine. Radi u svojoj ordinaciji ali veoma često je i na ispomoći u Covid ambulanti. Davno su u potrazi za mirom i potpunom relaksacijom, otišli iz grada i trenutno žive u kući koju su podigle u Tominom selu Vrševcu. Sin Marko je krenuo majčinim i očevim putem. Sa svojom lepšom polovinom, koleginicom sa fakulteta, sreću je potražio u Nemačkoj. Radi se mnogo više, ali se zato i mnogo više plaća, kaže Marko. Ćerka Marija,udala se i živi u Beogradu. Na svet je donela lepog sina i time Ljilju i Tomu i zvanično učlanila u klub baka i deka.Sada je Marko na potezu a prostora na imanji Arsenijevića u Vrševcu, ima za jedan mali vrtić.
Ljilja je naša,kada tako kažem,mislim na mene,pokojnog
Milivoja i Dragoljuba, nežna i pažljiva sestra.Držao sam je kao bebu u naručju
a bio jako ponosan na njeno školovanje i studije Medicine koje ja sa uspehom
završila u Beogradu.Bio sam pre nekoliko dan presretan kada mi je posle
razgovora sa mojim Lukom,koji je trenutno na specijalizaciji Interne
medicine, ponosno rekla: “Isti je kao njegova tetka“. Naravno,mislila je na
njegove briljijantne rezultate tokom studija i njegovo napredovanje na
Institutu za reumatologiju gde je zaposlen.
Ljilja je jedno vreme obavljala i dužnost direktora Doma
zdravlja. Ubedjen sam, da je i taj posao radila na visokom profesionalnom
nivou, jer ona ne ume drugačije. Bavi se politikom u čemu joj pomaže i suprug
Toma i veruje da su Kuršumliji potrebni novi ljudi sa novim idejama medju
kojima će dominirati one koje, će ovaj gradić učiniti lepim i ugodnim mestom za
život a ne mestom odagle mladi,i to isključivo zbog politike i loših ljudi,
koji su „našli pa zašli.“beže,glavom bez obzira!
Ovde se rastajemo a vama, ako vam zatreba savet dobrih lekara
i specijalista,pravac Bolnica! Kušumlija nikada nije u dobrim lekarima
oskudevala.Istorija je puna tih imena koje ne stigoh ni da pomenem. Oprostite na
tome!
Gledam sa ćuprije njen tihi huk! Pogled mi se zaledi na
jednom nemirnom talasu koji ka jugu jezdi, s kamena na kamen, od izvora u tami
Duboke.Koliko je sretnih i bezbrižnih ljudi prešlo ovim mostom! I onih uplašenih
i zabrinutih za zdravlje i život koji brzo proleti kao ovaj talas hladne
Toplice.Gledam ga kako žuri ka svom ušću života, da se umeša u razgovore sa
talasima velikih reka i tako zagrljeni razliju se u beskonačnu tamu Crnog mora.Ako
niste vi,ali eto,ja sam jasno čuo šta je to reka u žurbi izgovorila.Sa pažnjom
ovo pročitaj te !
Ne tuguj rode moj,nada je ta, koja umire uvek poslednja!
Нема коментара:
Постави коментар