MARŠ NAPOLJE !

 Piše:Mirko Stamenković

Čitam u novinama da je Mile Dragić, vlasnik elitnog hotela „Moskva“ u Beogradu pred gostima nekadašnjem ministru finansija, podpredsedniku Vlade Srbije, lideru dveju partija, jednostavno rekao:  „Marš, napolje“! 

          Mora da je čoveku prekipelo. Sećam se slike na TV i u novinama kada se poštena familija Dragić, čiji je otac bio prvoborac, okupila na izlazi iz centralnog zatovora u Beogradu kada je Mile Dragić izlazio, jer ga je tamo bio strpao taj isti Dinkić ne bi li se osvetio svom stranačkom kolegi, koji je na osnovu  nečijih stranih uticaja, u tom trenutku bio na mestu ministra odbrane Srbije.

Dragić:koliko si samo  zla i bola naneo Srpskom narodu !

 

          Polsedica svega bila je pokušaj da se  uništi nešto po čemu smo mogli da budemo poznati u sveti, kao po lovačkom oružju ili tenku T 84 koji se na Bliskom istoku pokazAo boljim od  američkog. Dragić je imao svetski kvalitetnu opremu za vojsku i lov.

           Mislim da je pravi trenutaka da se Dinkićevi gresi ne guraju u zapećak. Reč je o  obavezi – službenoj i moralnoj – ljudi kojima je posao da se bave istragom, prikupljanjem podataka, pripremanjem optužnice, podizanju optužnice i suđenju jednom takvom čoveku, koji je Srbiji naneo veča zla od nekih kompletnih vlada, a bio je u svim, uključujući i onu koja  je pobedila 1912. godine.

          Bez obzira šta je bio, Dinkiće se nikad nije odmicao od tokova novca, od trezora ili minstarstva finansija i privrede, kao što se ni starice tokom zime ne odmiču od ugrejanog šporeta.

          I evo, samo spiskova „zloćina“, zbog  kojih bi Dinkiću najzad trebalo suditi. Kažem suditi – jer na sudu je da konačno kaže koliko je kriv i što je isto tako važno, ko se uz njega mora da nađe na optuženičkoj klupi:

         1.Petog oktobra je sa dugim cevima i stranim stručnjacima za „šifre“, ušao je u kabinet guvernera NBJ i umalo nije omeo ministra Mihajlovića i podpredsednika Labusa da  sa tadašnjim guvernerom  potpišu dogovor da Vlahović  formalno ostane guverner do saziva Skupštine i tako funkcioniše država. Dinkić nije znao ni gde je kabinet guvernera – upao je u zgradu na Bulevaru revolucije, a Vlahović je bio u ulici Sedmog jula?!

         2. Devizne rezerve države držao je u privatnoj banci u Moskvi čiji su većinski vlasnici bili Hamović i lazarević i koji su sa tim „deviznim rezervama“, dakle, državnim parama, bili osnivači Nacionalne štedionice, koja je brzo nestala.

        3.Oterao je u stečaj četiri nacionalne banke odmah posle Nove godine 2001. godine  bez završnog računa, koji ni do danas nije završen. Nacionalizovao sve deonice koje su bile u tim bankama, a to znači i preduzeća koje nisu bila dužna, ali i građana. A te banke su imale toliko kapitala i imovine da ni do dana današnjeg stečaj nije okončan. Ali, Dinkić, Labus i Đelić su ih kupili za po 100.000 dinapa po „komadu“!

        4 Za vreme konverzije nemačke marke u evro, Dinkić je preko svog školskog druga, opremio 800 kiosaka koje je postavljao  na ulazima postojećih banaka i u njima je NBJ obavljala konverziju ne beležeči ni brojeve novčanica, ni imena onih čije su pare, a još manje da su uzimali uobičajenu proviziju. Bilans je – od 8,6 milijardi zamenjenih nemačkih maraka (!!!!) u zemlji je ostalo samo 1,7 milijardi, pa su nas u Evropi zvali  „vešeraj za pranje novca“!

        5. Uništio je SDK i poklonio je najelintiji bankarski prostor privatnim i stranim bankama, iako je to bila vredna društvena imovina. Ali i više od toga – svesno je uništio dve stvari koje i danas čine ovu zemlju nesređenom i sriromašnom – zatrti su tokovi novca, a prestalo je da iko može da podigne dinar  sa svog računa ako prethodno ne podmiri dugove prema državi i ne uplati doprinose za zapsolene?!

        6. Ako je Đinđić, kao filozof, mogao je  da bude u zabludi kada je u skupštini slavodobitno uzviknuo – prodali smo tržište a ne Srbiju, Dinkić je bio samo „lutka na kanapu“ stranaca koji su tražili da im ukloni 36 privatnih banaka, kako bi došli do slobodnog tržišta i prikupljali, recimo, štednju stanovništa sa pet puta manjom kamatom od one koju su im uzimali na kredite.

        7 Kariću je zatvorio Astra banku, iako je devet puta gubio na svim sudovima, pa je na kraju, Dinkićev naslednik izdejstvovao da Skupština donese zakon po kome je vraćanje licence bankama diskreciono pravo guvernera.

         8. Sa papirima koje je smo dobili od Londonskog i Pariskog kluba da nam opraštaju zatezne kamate za dugove koje nismo mogli njihovom voljom da otplaćujemo za vreme sankcija, kupio je akcije u Vojvođanskoj banci. Za one koji nisu vični, prevedemo na običan jezik, to je – praznim papirom, jer to je oproštaj neplaćenih zateznih kamata, a ne neki vraćeni novoac u kešu.

         9. Kada je doneta odluka da se starim deviznim štedišima isplati nekih 4,7 milijaradi dolara, bez kamate  do 2016. godine, Dinkić je to dao grčkoj banci EFG. Neka je na tome ta banka uzela samo 1 odsto na ima troškova, pa to je 45 miliona dolara?! Dvanaest ljudi iz Mobtela, bez valjanih dokaza, više od devet godina se proganjaju za 60 miliona evra, iako je Mobtel prodat za 1,5 milijardi evra!!!

         10. Ostaje još jedno pitanje – ko će od dvojice najodgovnijih i danas u narodu najpouzdanijih ljudi da će Srbija najzad izkoraknuti iz kriminala i mulja/ mislim na Vučića i Nikolića/ ohrabriti insistucije države da povedu istragu protiv čoveka za koga postoji sumnja da je Srbiji naneo veću štetu od svih tajkuna!

         Dinkićevi zločini prema državi ne zastarevaju, a novi ministar finansija, svakako je najpozvaniji da makar Skupštini po svim ovim stavkama, a i mnogim drugim, ne računajući moguće i lične koristi, podnese na jednom posebnom zasedanju relevantne brojke. Možda se varam, ali mi se čini da je nakad i sam bio u G 17,  pa mnogo toga zna i napamet!

TEŠKE I UVREDLJIVE MANIPULACIJE !

Bez obzira što društvene mreže iz minuta u minut dobijaju sve veći značaj i što praktično nepogrešivo prave presek raspoloženja i mišljenja naroda o pojedinim dogadjaima, zvanična politika i ljudi iz samog vrha Države, trude se uporno da to ne vide i ne uvažavaju. Marko Marinkovć, direkor Poreske uprave, večeras je u glavnom dnevniku RTS svesno i namerno ponizio i uvredio brojno gledalište. Kontrola koju su obavili poreznici, ostala je bez odgovora na nekoliko ključnih pitanja koja su ne samo ogledalo neprikosnovene profesionalnosti već i ogledalo demokratičnosti jedne zemlje koja i ako još  to nije, uporno teži ka tome.

 

"Prestonički klub"

1.Gospodine direktore, klub čije ste poslovanje kontrolisali,  ne može se nazvati "jedan ugledni predstonički klub"  jer on ima svoje ime i adresu gde se nalazi!

2.Taj klub je neko osnovao i ako nije pod zaštitom države,  policije ili BIJE a možda i nekog uticajnog političara, red je bilo da se objavi ime vlasnika kluba i svih odgovornih za prekršaje koji su konstantovani.

3.Bez tih podataka,  ova informacija nema nikakve vrednosti osim samoreklamerske priče glavnog poreznika ove države pa treba biti potpuno svestan i reakcije javnog mnjenja ljudi sa brojnih društvenih mreža koji su sve ovo primili ravnodušno i uvredljivo.

4.Ovo je atak na zdrav razum naroda pa najiskrenije molim vlast ove zemlje da prestane više sa ruženjem i onako teške i ružne stvarnosti sa kojom živimo. Strelicu kritike upućujem ka vlasti jer bez njene režije i odobrenja,  ne bi mogla istina da bude sakrivena na tako drzak  i pokvaren način.

5.Narod nije niti može biti ničije zamorče da bih ovaj slučaj, a to je pre svega  slučaj,  prošao bez  odgovarajuće kazne.

6.To isto važi i za urednika "Informera" Dragana J.Vučićevića, koji je objavljivanjem slika profesionalne prostitutke, napravio nevidjenu bruku za Srbiju i težak diplomatski problem,  jer je sve te gadosti prikačio uz ime Kolinde Graber Kitarević, novoizabrane predsednice Hrvatske i time joj naneo ogromnu moralnu i ljudsku uvredu.

7.Ovo je bez sumnje najbolji primer da onaj ko drugome kopa jamu na kraju sam mora u nju i da upadne. Vučićević je žrtva svojih  agresivnih nasrtaja na sve i svakoga ko je pokazao i najmanje neslaganje sa vrhom vlasti, nebirajući sredstva i načine kako će te ljude žigosati i ocrnite za ceo život. Evo kako to izgleda kada i njemu “mečka zaigra pred kućom”. Ako mu se bude i bilo šta dogadjalo neka mu se dogadja samo na način i po principima kako je on čerečio druge ljude. To je za njega najbolja kazna.

Д.Ј.В:човек без образа и морала !

P.S.
Ово није прича о Драгану Ј. Вучићевићу, до суботе богу и батини српске таблоидне штампе, који је зарад одбране режима сипао отров на све стране, тетошен, мажен и филован државним парама. Ово је, једноставно, гадан и бљутав епилог стања у који су се заглибили готово сви српски медији, учесници у трци за наклоност актуелне власти. Д. Ј. В. је имао ту несрећу да је био најлуђи, најбезобразнији и најбескрупулознији тркач и та брзина га је одвела директно у професионално самоубиство.
Д. Ј. В. је прошетао Тањуговим прес-центром намазан катраном и перјем, а до јуче је био главни медијски ликвидатор.(Srbija danas)

8.A inače,mene ni malo ne zanima niti na bilo koji način uzbudjuje gospodja Kitarević,pogotovo,  ne njene, pogrešne i polovične političke izjave, koje nevrede ni  šaku boba.

PLAĆENI EKONOMSKI UBICA

U mnogim svojim tekstovima  ukazivao sam na principe ekonomskog porobljavanja zemalja Trećeg sveta i to od strane MMF i Svetske banke. Ukazivao sam na sva naša olaka zaduživanja kod ovih svetskih zelenaša u čemu su se naročito isticali političari i lideri DS  i G17 a pre svih Mlađan Dinkić, Boža Đelić koji su u svojim deceniskim mandatima zemlju prezadužili, prodali sve i na taj način nas uvukli u ekonomsko ropstvo. Naravno da oni nisu bili jedini ali jesu vodili  takvu politiku i ekonomsku strategiju koja nam je došla glave. A kako je to surovo i kako to u stvarnosti izgleda, najbolje se vidi na primeru Grčke i nesretne Ukraine koja je olako  ušla u građanski rat, rasprodaju svih državnih resursa i na kraju večno dužničko ropstvo.

U svojim tekstovima, zalagao sam se i za daleko kompleksnije sagledavanje naše  trenutne privredne pozicije aludirajući pri tom i na nove mogućnosti primene restriktivnih ekonomskih reformi koja ne moraju da se završe na plećima penzionera i zaposlenih čiji životni standard je više nego ugrožen. Mislio sam da je logičnije bilo otvoriti iskrene pregovore sa MMF i SB u smislu  traženja jednog  grejs perioda, za izmirenje dugova, ne manjeg od deset godina. Naravno u tom paketu bilo bi neophodno istresti iz đepova svih domaćih tajkuna i lopova sve ono što je kroz proces  pljačkaške privatizacije  oteto od naroda. Tek u trećem paketu, došli bi na red penzioneri i zaposleni. Nažalost, Vlada je odlučila kako je odlučila i evo već ove godine  bićemo u obavezi da vratimo MMF i SB, samo na ime kamate, 1,3 miliardi EU a sledeće godine čak  1,5 milijardi.Sav ovaj novac odlazi u ruke 1 posto svetske populacije koja je prigrabila sva prava da gospodari  svetom na bazi čistog ekonomskog porobljavanja.  Kako ćemo i da li ćemo se u opšte izvući iz ovog dužničkog ropstva, sa prosečnim zaradama ne većim od 250 EU, je pitanje koje muči svakog Srbina u ovom času ali po svoj prilici i u jednom dužem i neizvesnom periodu.

Razmišljajući o svemu tome, naleteo sam na tekst  objavljen u časopisu “Geopolitika”i  zanemeo! Sve što sam u ovom uvodniku rekao, Džon Perkins, objavio je u svojoj knjizi „Priznanje jednog plaćenog ekonomskog ubice“! Knjiga je postala besceler a kada pročitate  sve ovo, videćete i zašto.

 

Džon Perkins

Najvažniji zadatak za ekonomskog plaćenog ubicu je da otkrije sve one zemlje Trećeg sveta koje imaju resurse za koje su zainteresovane američke korporacije (uzmimo primer nafte), zatim tim zemljama Svetska banka ili njoj slične institucije dozvoljavaju ogromne pozajmice.

Ali, novac ne ide direktno u tu zemlju. On pre ide stranim kompanijama koje grade moćne fabrike,  industrijske komplekse ili preduzimaju druge grandiozne infrastrukturne projekte u toj zemlji. Zemlja, naravno, završava tako što upada u ogroman dug koji ne može da izmiri.


Tada mi ekonomski plaćene ubice idemo nazad u tu zemlju i kažemo:  „S obzirom na to da ne možete da platite svoje dugove, dajte nam ono od čega živite – prodajte vašu naftu, po niskim cenama, našim naftnim kompanijama.

U nekim situacijama u kojima mi nismo imali uspeha,  agenti – šakali,  bili su poslati da sruše tu vladu ili eliminišu one lidere koje ekonomske ubice nisu uspele da podmite.  To se meni dogodilo u Panami i Omar Torijos je bio ubijen kao rezultat toga.


Ako bi i šakali podbacili, onda ide američka vojska – kao što je slučaj s Irakom.
Međunarodni ekonomski odnosi su takvi da,  dobrim delom, određuju sudbinu međunarodnih odnosa u celini, naročito zato što je sve izraženija bolna podela na razvijene zemlje i na zemlje u razvoju, na one koji mogu sve i na one koji ne mogu ništa.

Mračna strana svetske ekonomije postaje očigledna sada kada političko pozicioniranje jedne slabe države u međunarodnom institucionalnom sistemu postaje sve više zavisno od privredne podobnosti te iste države, odnosno od njene bezuslovne otvorenosti za ulazak stranog kapitala. Na taj način, bogati će postati još bogatiji, a siromašni još siromašniji.

U senci priče o ulaganju „u razvoj nerazvijenih“ krije se druga priča, prilično surova u svojoj suštini, iskren prikaz stvarnosti koji daje čovek, nekadašnji najuspešniji  Economic Hit Man (EHM), odnosno ekonomski plaćeni ubica. Džon Perkins je sumirao svoje bogato profesionalno iskustvo u džungli privredne globalizacije, period u kome je u ime korporatokratije i profita najmoćnijih doveo mnoge zemlje u razvoju na rub ekonomske propasti a time i do početka kraja njihovog političkog života.

Na osnovu svega toga napisao je i objavio 2004. godine fascinantnu knjigu „Priznanje jednog ekonomskog plaćenog ubice“, koja i dan-danas uzbuđuje javnost širom sveta. Džon Perkins završio je studije za rukovodioce kompanija na Univerzitetu u Bostonu i vrlo brzo je postao zanimljiv, kao odgovarajući potencijal, izvesnim političko-privrednim strukturama, kao što su Nacionalna agencija za bezbednost (NSA) i MAIN, mala kompanija koja je bila konsultant Svetske banke, oko investicionog programa za zemlje Trećeg sveta.

Preko noći postao je neka vrsta tajnog agenta ex officio, ekonomski plaćeni ubica koji je odlično, pokazalo se, radio svoj posao jer je dugo godina opstao u srži sofisticiranih privrednih manipulacija na međunarodnom nivou.

Perkins u svojoj knjizi primećuje sledeće: „U zemljama kao što su Ekvador, Nigerija ili Indonezija oblačimo se kao učitelji ili vlasnici radnji. U Vašingtonu i Parizu izgledamo kao vladini službenici ili bankari. Delujemo skromno i prosečno. Posećujemo projekte i obilazimo osiromašena sela. Propovedamo altruizam i govorimo za lokalne novine o dobrobiti koju će doneti naši humanitarni projekti. Konferencijske stolove i vladine odbore prekrivamo tabelama i visokim proračunima, a na Harvardovoj školi za ekonomiju držimo predavanja o čudesima makroekonomije. Mi smo stalno prisutni i radimo otvoreno. Ili, u najmanju ruku, tako se predstavljamo i takvi smo prihvaćeni.

Tako funkcioniše ovaj svet.“ Taj njegov svet uključuje i Međunarodni monetarni fond i Svetsku banku, koji su i te kako odigrali značaju ulogu u „novom ekonomskom porobljavanju sveta“ i zato Džon Perkins veruje da samo jedinstven odgovor ugroženih zemalja u razvoju može razbiti obruč te nove svetske imperije bez milosti. Nekadašnji ekonomik hitmen, Džon Perkins, bez straha od revanšizma „šakala koji su u službi privredne mafije“ i sa zadovoljstvom probuđene savesti, pokušava da nam pokaže da stvari nisu uvek onakve kakvima se čine i da vredi se boriti za bolji svet, za svet bez globalne prevare, korupcije, ucene i brutalnosti.

Gospodine Perkins, Vi ste napisali knjigu „Priznanje jednog ekonomskog plaćenog ubice„, koja je izazvala i još uvek izaziva burne reakcije širom sveta, iako je to, zapravo, samo istinita priča o poslu kojim ste se nekada bavili. Možete li da nam objasnite ko su ekonomske plaćene ubice i šta je njihov zadatak?

Mi primarno stvaramo globalnu imperiju bez sile. Najvažniji zadatak za ekonomskog plaćenog ubicu je da otkrije sve one zemlje Trećeg sveta koje imaju resurse za koje su zainteresovane strane korporacije (uzmimo primer nafte), zatim tim zemljama Svetska banka ili njoj slične institucije dozvoljavaju ogromne pozajmice. Ali, novac ne ide direktno u tu zemlju. On pre ide američkim kompanijama koje grade moćne fabrike, industrijske komplekse ili preduzimaju druge grandiozne infrastrukturne projekte u toj zemlji. Od toga imaju koristi lokalne bogataške familije jednako koliko i američke korporacije, ali to ne pomaže i većini populacije, koja je suviše siromašna da koristi struju, nije obučena dovoljno da radi u novoj industriji i koja faktički ostaje da živi van tog ekonomskog sistema.

Zemlja, naravno, završava tako što upada u ogroman dug koji ne može da izmiri. Tada mi ekonomski plaćene ubice idemo nazad u tu zemlju i kažemo: „S obzirom na to da ne možete da platite svoje dugove, dajte nam ono od čega živite – prodajte vašu naftu, po niskim cenama, našim naftnim kompanijama. Ili nas podržite svojim glasovima u UN – u ili pošaljite svoje trupe da podrže naše u Iraku.“ U nekim situacijama u kojima mi nismo imali uspeha, agenti – šakali, bili su poslati da sruše tu vladu ili eliminišu one lidere koje ekonomske ubice nisu uspele da podmite.

Kako ste Vi postali jedan od njih, ekonomski plaćeni ubica?

Regrutovala me je Nacionalna agencija za bezbednost (NSA) a završio sam radeći kao rukovodeći ekonomista u privatnoj konsultantskoj firmi, gde sam bio obučavan kao ekonomski plaćeni ubica. Danas ekonomske ubice i šakali obično rade za privatne kompanije a ne direktno za NSA ili CIA.

Na koji način su, po Vašem mišljenju, Međunarodni monetarni fond i Svetska banka učestvovali u izgradnji te korporatokratije u zemljama u razvoju i koje su posledice tog njihovog delovanja tamo?

Već sam pomenuo na koji način Svetska banka i njene sestrinske organizacije funkcionišu u čitavoj ovoj priči ali treba dodati da, jednom kada se zemlje zaduže, Međunarodni monetarni fond im nudi dodatnu finansijsku pomoć. U izvesnom smislu, to je smanjenje dugovanja ali tek onda kada se država ili države slože da prodaju svoja dobra i druge resurse stranim kompanijama i da privatizuju javni sektor. Posledica toga je da te države potpadaju pod tu svetsku imperiju.

Da li možete da nam kažete da li je moguće da se zemlje u procesu tranzicije (na primer – Srbija) izbore s negativnim posledicama ekonomske globalizacije?

Da, moguće je. Nikada nisam radio u Srbiji i ne poznajem specifičnosti vaše situacije konkretno, tako da ne mogu ni da predložim neki jasan plan. U svakom slučaju, najvažnija stvar je da se ne prihvati ideja da vi morate nekome da robujete. U kooperaciji s drugim zemljama, koliko je moguće širom sveta, od Afrike, preko Latinske Amerike, do Evrope i Azije, treba odbiti ulazak u nove dugove ili preuzimanje plaćanja starih dugova koje su napravili neki bivši lideri, korumpirani od strane ekonomskih ubica. Tek ako svi zajedno i složno ustanete i pobunite se, možete da se nadate uspehu.

(Sandra Maksimović - Geopolitika)

ШИПТАРСКИ МЕДИЈИ ТВРДЕ !

Косово је амерички пројекат дроге, годишња зарада три милијарде еура!

Директор руске Федералне службе за борбу против трговине наркотицима Виктор Иванов изјавио је да су Косово и Метохија главни транзитни пут за опојне дроге из Афганистана за Европу и да преко Космета годишње прође 60 тона хероина вредног више од три милијарде еура.

Према овом извору, главни део авганистанског хероина (преко 70 посто) иде у Европу преко Косова и Метохије, тачније, преко албанских мафијашких група.

Према речима директора руске Федералне службе за борбу против трговине наркотицима постоје око 15 великих картела за дрогу, преносе портали lajmi.net и indeksonline.net.

Као највећи проблем означена је производња и промет хероина и кокаина из Авганистана и Јужне Америке.

Даље стоји да килограм хероина у Таџикистану и Авганистану кошта 1.000 до 2.000 еура, а на Космету, 10.000 еура, док у Западној Европи, цена иде и до 150 хиљада еура.

“На Косову и Метохији је килограм дроге 10.000 еура, а у земљама ЕУ цена достиже и 150.000 еура. Приход од продаје је већи за 1.500 процената. Незапосленост на Космету је 35 одсто. Зато није ни чудо да је Космет постао наркотичка енклава у Европи”, рекао је Иванов.

(info-ks.net)

Косовом одавнина кружи једна прича коју здушно причају и Срби и шиптари.И једна и друга стран тврде да је до наглог погоршавања односа дошло онога часа када су угрожени центри за промет и производњу дроге."Фисови" који су деценијама радили овај посао забринуто су гледали на своју будућност па су интензивно почели да размишљају како да зауставе све оне акције које прете да успоре или потпуно онемогуће  посао од кога су стицани милиони.Страна која је највише била заинтересована да се у посао не дира, била је Америчка страна.Да ли би шиптарска револуција  била заустављена или одложена на једно дуже време да је којим случајем Српска страна  окренула леђа и почела да се прави слепа и глува у случају посла са другом,питање је којим се бави чаршија.

Рат се догодио,много је невиних и недужних жртава али оно што је више него видљиво за своког ко и мало познаје Косовске прилике је to, да је некадашња Јужна покраина испарцелисана утицајним шиптарским породицама које сада несметано настављају посао са дрогом. Када овоме придодамо и проституцију видљиву на сваком кораку, онда никога ни мало не чуди што на Косову привреда не построји и не ради а у  оптицају се врти  огроман новац. Ускороће све бити јасно. Да ли ће шиптарска елита наставити са овом праксом а потпуно занемаривати потребе све сиромашнијег народа који шансу за преживљавањем једино види у масовном бегу у богате земље Запада. Недавно је у околини Хоргоша ухваћена група младих Албанаца пореклом са Косова који су настојали да под окриљем мрака пређу границу са Мађарском и тиме себи ошкрину врата од неког бољег живота него што је то живот на Косову. Нису успели, враћени су за Приштину али само до неке нове прилике.

MESEC DANA KASNIJE !

 Danas je 8. februar ! Na dnevniku RTS saopštavaju da je naša pogranična policija  uhvatila 500, pretežno mladih Albanaca, a medju njima i veliki broj porodica sa  maloletnom decom. Odmah su im izrečene mandatne kazne i svi će biti vraćeni na Kosovo. Istovremeno, preko 1.500 Kosovara je uhvaćeno u Madjarskoj . O njihovoj daljoj sudbini odlučivaće vlas našeg severnog suseda ali do tada, svi Evropski mediji brujaće o ovoj strašnoj migracionoj aferi, koja je nastala na bazi totalnog  ekonomskog kraha Kosovske privrede, bede i nemogućnosti da se preživi ni jedan dan.To je posledica delovanja mafijaške vlasti koja svojim gradjanima, umesto rada i ekonomskog napretka, kao alternativu, nudi rat i mržnju prema  preostalim Srbima.

Jedne autobusi vraćaju put Prištine a drugi pristižu u dugim konvoima.U opticaju je i podatak da je do sada prebeglo preko 50 hiljada šiptara i da su mnoga sela u Podujevskoj opštini preko noći opustela.

 Svi oni, na pitanja novinara, odgovaraju na jako lošem Srpskom jeziku, samo jednu rečenicu: "Tamo nema ništa, sve je propalo...ne vraćamo se na Kosovo".

U prilici sam da prenesm i ovu reakciju Johana Gudenusa (Johann Gudenus), predsednika poslaničkog kluba Slobodarske partije (FPÖ) u Bečkoj gradskoj skupštini,

Samo što dalje od Kosova

GUDENUS: Izbeglice sa Kosova neka traže azil od Amerike koja je odgovorna za njihovo otcepljenje!

SAD ima odgovornost da prihvati sve izbeglice sa Kosova, jer je na kraju krajeva upravo Amerika duhovni i stratški otac ove države, kaže Johan Gudenus predsednik poslaničkog kluba FPÖ u Bečkoj skupštini

Johan Gudenus

BEČ - Johan Gudenus (Johann Gudenus), predsednik poslaničkog kluba Slobodarske partije (FPÖ) u Bečkoj gradskoj skupštini, pita se iz kojih razloga sve veći broj građana beži sa Kosova, kad ono ne predstavlja ni ratnu, a ni kriznu teritoriju. Gudenus takođe naglašava da državljani Kosova treba da traže azil od SAD, jer je upravo Amerika najodgovornija za njegovo otcepljenje.
„SAD ima sada odgovornost da prihvati sve izbeglice sa Kosova, jer je na kraju krajeva upravo Amerika duhovni i stratški otac ove države“, podvukao je Gudenus.
On je takođe dodao da je otcepljenje Kosova, kako se pokazalo, bila greška, a najbolji primer nesamoodrživosti Kosova kao samostalne države je upravo veliki broj azilanata.
„Otcepljenje Kosova od matice Srbije je sprovedeno bez narodnog referenduma i samim tim je pogrešno i nepravedno“, ističe Gudenus.
Gudenus dalja naglašava da ako Austrija i dalje bude primala ovoliki broj azilanata, koji samo koriste reč ’azilanti’ da bi ušli na njenu teritoriju, ova republika neće biti u mogućnosti da pruži pomoć onima, kojima je ona zaista i potrebna.
Iz tog razloga je prema njemu još važnije da se ukine šengenski sporazum, da se uvedu rigoroznije granične kontrole, i da ilegalne doseljenike što pre  vraćaju u zermlje odakle su došli. Gudenus se na kraju zapitao zašto je u poslednje vreme došlo do očiglednog porasta broja muslimanskih doseljenika, Čečena, Avganistanaca i Kosovara.

  NOVI DETALJI !

Nova zastava Kosova

Reka izbeglica se ne smanjuje. Svakog dana put Subotice se upućuje po desetak autobusa. Odatle počinje drama. Samo njima poznatim putevima,vodiči za dobre honorare,sprovode na desetine  šiptara a medju njima i mnogo maloletne dece.Oni koji su se dograbili Madjarske veruju da su glavni deo puta uspešno prevalili. Znaju i oni da su u zabludi ali i mnogi mediji u Prištini koji sve otvorenije pišu o ovom putu kao"putu teških zabluda". Samo 1 posto emigranata moždaće uspeti da se domogne "boljeg" života,ostali biće pre ili kasnije ponovo transportovani u svoje zavičaje ali ovoga puta sa zabranom da u narenih deset godina neće moći ni da pomisle o legalnom prelasku bilo koje granice EU. U ovoj istini,čini se ,da leži i odgovor na pitanje:da li je sve ovo organizovana migracija potpomognuta suludim političkim odlukama mafijaške vlasti Kosova.Ti ljudi po povratku na Kosovo postaju taoci političara-mafijaša i moraće da rade sve ono što im oni naredjuju da bih preživeli.

 A realnos na Kosovu je surova ,piše jedan od uticajnih medija.

„Nјihоvа јеdinа inspirаciја је dа kаdа vidе dа nа Kоsоvu i Меtоhiјi diplоmirаni, čаk i trеćеg stеpеnа nа pоstdiplоmskim studiјаmа nе mоžе prоnаći pоsао, nе mоžе nаći sеbе i prisilјеn је dа rаdi kао kоnоbаr ili čаk fizički rаdnik, а kаkvа budućnоst оčеkuје оnе kојi nisu škоlоvаni, а tаkvih је vеliki brој nа Kоsmеtu i оd оvаkо stvоrеnоg stаnjа dоlаzi dо migrаciје, јеr su izgubili nаdu i strplјеnjе i pоlаzе nа tеžаk put u pоtrаzi zа bоlјim živоtоm“.

 РЕПОРТАЖА

 У аутобусу са Шиптарима који одлазе са Косова и Метохије

Тако безбрижно не изгледају људи који заувек напуштају огњишта.Кад сам у рано јутро са пријатељицама кренула за Београд и на аутобуском стајалишту у Грачаници угледала групу Албанаца, схватила сам да ће путовање трајати бар три сата дуже, али и да ми се пружила прилика да видим ко су ти људи који одлазе.

Албанци су наставили да улазе у аутобус у Ајвалији, па у Приштини, код Подујева и тако до Мердара. Углавном су то млади људи, као и млађи брачни парови са децом. Улазак неколико Срба код Милошева обрадовао нас је, јер нам се чинило да ћемо бити једине које не иду у Суботицу.
Масовно одлазе, буквално преко ноћи нестају. Нико од Срба не зна шта им је одједном, и све оно што сам видела у аутобусу само је потврдило моје, али и сумње многих Срба са Косова и Метохије – а то је да опет нешто муте. Изузев једне жене, која је пут Суботице кренула са супругом и децом и у аутобус ушла уплакана, сви остали су били потпуно безбрижни. Она и њена породица нису остављали утисак напаћених, сиромашних и гладних људи – нису ни остали. Ретко ко од њих је имао пртљаг већи од једног ранца, чак ни они који су са собом водили децу. Понашали су се потпуно опуштено, телефонирали су и смејали се, парови су се љубили, као да сви иду на море и само што нису запевали.
 

 Шта је у позадини овог егзодуса ?

Као да имају задатак.Процедура на Мердару је трајала сатима. На косовској страни прелаза поздравио нас је полицајац Албанац уз осмех, као да је сасвим нормално што толики број његових сународника свакодневно одлази. На српској страни полицајац уздише када је видео скоро пун аутобус Албанца и каже возачу, који га је питао где је до сада: „Ту сам, не могу да летим“. Мученик! Треба сваком Албанцу написати и одштампати потврду којом му се дозвољава кретање кроз остатак Србије, док на стотине њих чека у аутобусима, плус сви они који пешице прелазе у централну Србију.
Чудим се, ко зна који пут у животу, менталном склопу тих људи који сваких неколико година морају на неки начин да привлаче пажњу. Никако да се смире, организују и живе. Док се сви медији баве тиме колико је њих отишло због „лоше економске ситуације“, питам се ко ли је овог пута притиснуо прекидач и опет их подигао на ноге како би свет о њима причао?

Питам пријатељицу: „Где ови људи иду по овој хладноћи са овом децом? Какви су то родитељи?“

„У Казабланку“, одговори и кроз уздах рече да ћемо сигурно ми, Срби са Косова, бити криви и за ову њихову авантуру.
Чим смо прешли Мердаре, почели су да зову телефоном и да некоме говоре када стижу у Суботицу. Било је и оних који су давали новчанице од 200 евра појединцима у аутобусу, вероватно водичима јер су у Београду послушно ишли за њима.
Чекаће данима, многи са децом – морам то још једном да нагласим – под отвореним небом да преко њива, блата и воде пређу у Мађарску. Шта ће даље бити, немају појма, али на њиховим лицима нема нимало бриге. Као да имају задатак да сви оду до Суботице и Мађарске, па, ако их врате, имају покриће да су пробали да оду. Како другачије објаснити ту њихову безбрижност.
„Goodbye forever“
При повратку из Београда, у аутобусу је било 15 Албанаца који су се враћали из Суботице. Да сте могли само ту срећу да видите. Млада девојка је, силазећи у Подујеву са својим сестрама и родитељима, возачу рекла: „Goodbye forever“. Тако је била весела због повратка, и њена породица исто. То се баш не уклапа у причу о људима који траже излаз из јада и беде који на Косову владају.

Овакво понашање Албанаца видели смо 1999. године, када су у највећем броју глумили да их српска војска и полиција протерују. Тада су, по наређењу западних ментора, напуштали своје домове а западни медији то представљали као хуманитарну катастрофу. Све ово тако подсећа на тај сценарио, као да га исти људи потписују.

Убеђена сам да њихов одлазак везе нема са сиромаштвом, незапосленошћу, лошом економском ситуацијом и осталим причама. Новац који троше да би дошли до Суботице, Мађарске, Црне Горе, Немачке, па чак и Америке, није мали, и нико не поставља питање одакле им у џепу хиљаде евра. Без обзира колико је економска ситуација на Косову и Метохији тешка, нико од њих није толико гладан да се усред зиме смрзава по шумама са децом у наручју. Приче о продаји имања треба узети са резервом.

Тешко ми је да поверујем да су преко ноћи сви схватили да на Косову нема перспективе, и да им је једини спас одлазак. Иза овога се нешто друго крије. О чему се овог пута ради – не знам. Знам само да, кад год се узмувају, причају сви исту причу, а не делују ни мало искрено, када власти углавном ћуте или кажу тек понешто, када западне земље млако реагују – Срби најскупљу цену плате. И зато не ликујем због њиховог одласка. Напротив, ја се плашим.
Дај Боже да грешим!
Јања Гаћеша

KURŠUMLIJA U MOJIM SEĆANJIMA

Od Kuršumlije su ostala samo sećanja, po koja suza i velika nostalgija.I jedan grad,koji se ceo preselio gore na brdo,odmah tu  pored carskog druma kojim su nekada hodale mnogo vojske.Pobednici i gubitnici.Grad mrtvih i davno preminulih,ćuti i priča svoju priču.Oče moj dragi i majko premila!Počivaj te u miru!I ti Milanko,suzo moja okamenjena.Spavaj uz pesmu andjela.Jovana,oko moje pametno.Ptico tek uzletela,mudrosti naša.Počivaj te u miru! A mi, u večnoj tuzi i sa teškim bolom u duši,mi ćemo čuvati večne uspomene na vas.

Svuda gde staneš, naviru uspomene! 

Usnula varoš

Pred kapelom porodice Tomić.Ej,koliko je nas  tvoj otac vezao za mnoge dogadjaje i godine najdivnije mladosti.Po ceo dan na skijma,s proleća pa do jeseni na livadi, s leta na reci.Uveče na korzou,pa u bioskopu…Red 16. sedište 10 i 11 i čvrsti stisak ruke.Tihi drhtavi poljubaca i šapat brižne i zabrinute bake:deco,videće vas neko...A onda rastanak,mir i tišina a ujutru promrzla lica,prvi novembarski mraz,hladna učionica i mi,smešni,radosni,raspevani,očarani i zaljubljeni.O čemu smo pričali:o ljubavi i maštali o ljubavi a celog života verovali i priželjkivali veliku ljubav! Da,bilo je lepo odrastati u našoj Kuršumliji,puno je lepih uspomena...Ta trešnja,ko se ne sećam nje.Bila je najbolja,najukusnija koju smo jeli onako sa zemlje,bez pranja !!! Ti reče,draga moja doktorko,da nema sumnje,radi se o teškoj nostalgiji,neizlečivoj želji da se kroz ovu i mnoge druge priče,dočara jedno po sve neobično vreme, nekih sasvim neobičnih ljudi kojima je život i sreća darivali osmeh i radost,kao kralju i kraljici krunu,da sa sa njom diče i ponose,da žive tako i sa sveta odu  u večnost.

Piki, tvoji tekstovi mi uvek bude jake emocije i izmame po koju suzu. Nostalgija, nostalgija, nostalgija....za davno prohujalim danima u našem malom gradu. Živeli smo ušuškani u toplinu roditeljskog doma, uveče sedeli u cvetnim baštama, iz kojih se često čula pesma, šetali korzoom, a ispred " Evrope"muziciraju naši varoški Cigani pesme koje i danas pamtim. Znaš li kako to izgleda kada ponoć uzdiše a slavuj u rano proleće umire. Jesili vidla sunce, kada mi vihor beli dušu razdire Onda ćeš znasti čedo, kako je srcu mom, duši  ranenjenoj. Eh, kako je to Djura pevao ...

A hrizanteme,uvek umiru poslednje.Cveće u Kuršumlijskim baštama i dvorištima…Onoliko lepog cveća,divnih boja i neodoljivog mirisa,uvek su govorile i jednom tihom i mirnom porodičnom životu ispevanom u mnogim pesmama i lepim dosetkama.Samo onaj ko nije sedeo pod venjakom gustih listova vinove loze,mleo kafu a potom na tenane gustirao gutljaj po gutljaj,nikada neće saznati,kako je lepo i plemenito bilo živeti u malenim srpskim palankama..Ko se još ne seća:"Jutros mi je ruža procvala","Po gradini mesečina sija meka",.pa se moje šeboj cveće po prozoru razmeće","Simbil cveće","Emina"..."Ružo moja" i mnoge druge.A sećanja naviru !

O da,kako da ne! Znamo se jako dobro a kako i ne bi.Rasli smo zajedno.Znam da su Momi i Mile preminuli a o najstarijem bratu ne znam ništa.Nažalost, i moj najstariji brat Ljubinko je preminuo 2009.godine,a moja majka 2012.godine u 93-oj godini punoj bola za izgubljenim sinovima i mojim ocem. Drago mi je da smo stupili u kontakt.Pozdrav!

Drago mi je što si se javila i evo dok pišem ove redove pred očima mi teče jedan divan film pun emotivnih sečanja na naše vreme, lep i bezbrišan život, na dogadjaje, a njih je bilo na pretek, tu na železničkoj stanici, igrlištu pored i trešnji,najlepšoj trešnji koju sam jeo u životu. Krupni crveni plodovi a nas desetak pod plaštom mesečime,tamanimo jednu po jednu.I tako do poslednjeg zrna.

Tebe se sećam kao pedantne i smerne devojke u čistoj i ispeglanoj plavoj kecelji sa belom čipkastom kragnom  i belim patikama.Pamtim ti i oca. Brkati skretničar i majke, sa korpom punom namirnica kako se zadihana vraća sa gradske pijace. Bilo je umešnost odgajiti toliko mladih duša i očiju željnih života.Šta kažeš ! Da prekinem…Pa i meni pobeže ta moja suza i tiho i nečujno skotrlja se niz lice.Ta moja suza! 

A svaka tvoja suza  na moju dušu pada, svaka reč, moje ti srce otvara i dok pričaš kao da se nada u jezero tuge pretvara.

Sećanja moja draga !                          

NOVOGODIŠNJA ČESTITKA ALEKSANDRU VUČIĆU !

Svojski ste se borili da sve penzionere, osim vaše majke i oca, okrente protiv sebe. Čestitam! Obaveštavam narod da ste u pet do 12, minule godine, u tome uspeli.

Ovakav "silovit" tempo ekonomskog oporavka, teško je da će zaista nekog oporaviti, koliko je izvesno, da će nas sve pobiti. Od obećanja, koje izgovarate svaki minut "da će nam biti za godinu i po, dve a možda i tri - bolje", ne živi se a niti opstaje.

Ostale su nam samo dve mogućnosti.

Prva, da vi promenite nas i 

druga, da mi promenimo vas !
Utakmica je počela i valjda znate da nerešenog nema!