SVE TAJNE ULICE 16.FEBRUAR!

Nije to  sasvim obična ulica a niti je ime,koje ona nosi,“16.februar“,sasvim običan i bez značaja datum u istoriji Bajne Čaršije!Mnogo je više od svega toga a koliko,pokušaću u ovoj priči da se u što većem procntu domognem istine i sećanja ljudi koji,zbog svojih godina,pamte mnoge bitna ali i ne bitne dogadjaje koji su proteklih decenija prohujali iznad grada.

Kuršumlija s početkom 1941.godine

Rat je u veliko harao Evropom.Hitler je gazio sve pred sobom a kada je 6.aprila 1941.Beograd sravnjen sa zemljom.Kapitulirala je i Kraljevina Jugoslavija,Nemačka čizma ponovo je gazila Srbijom.

Jedan običan pijačni dan u Kuršumliji (1940.god)

Bajna Čaršija je bila na izgled daleko od tih užasnih dogadjanja ali nipošto i predaleko.Dogodilo se,ono što pravila nalažu! Istoriju su pisali pobednici a poraženi trpeli sav gnev a bogami,ne retko puta i sve strahote osvete i neprmostive mržnje koja nije bila u stanju da kontoliše uzavrelu krv koja je ključala u venama unesrećenih.

Kod većine hroničara iz tih ratnih dana 1942.godine, ostala je zapisano:jedinice Resavakog,Rasinskog,Jastrebačkog i Kosaničkog odreda u zoru 16.februara 1942.godine, napali malobrojnu jedinicu Nemaca i četnika i skoro bez gubitaka oslobodili Kuršumliju. Punih šest dana, nova Narodnooslobodilačka vlast, promovisala je sebe i ubedjivala ljude i gradjane da je pravda i sloboda na njihovoj strani. A onda su konsolidovani Pećančevi četnici i Bugari u jednom naletu naterali mlade revolucionare da se povuku i napuste Kuršumliju.

Glavna ulica u prvim ratnim godinama

Ponovo su gradom prošli dobošari.Čitali su proglase nove vlasti a zastave sa krunom viorila se gradom.Bilo je i poginulih ali i onih prebijenih za koje se sumnjalo da su pomagali pokret otpora i otvoreno bili na strani revolucije koja je tek uzimala maha.

U poratnim godinama,bilo je nezamislivo da grad i njeno komunističko rukovostvo ne obeležava ovaj važni datum iz revolucionarne istorije.U sali bioskopa "Prtoleter" organizovane su prigodne akademije,čitani borbeni referati,dodeljivana odlikovanja i nagrade najboljim učenicima a izvidjači,jednog od veoma uticajnih i rado vidjenog odreda svuda po Srbiji, sa imenom "Kosanički soko"palili su logorske vatre, marširali ulicama grada,inprovizovali napad i oslobodjenje Kuršumlije.Obavezno se išlo do ušća Kosanice u Toplicu, gda je podignut spomenik svim poginulim borcima za odbranu Kuršumlije.Polagali su se venci,držali prigodni govori. 

Kako to po običaju u našem narodu biva,malo kada smo se jedonoglasno slagali u pričama pa čak i u argumentovanim tumačenjema,ne samo ovakvih važnih istorijskih dogadjaja,već i oko manje važnih,ne bitnih stvari.Uvek je bilo opozicije i ljudi koji su  sa podozrenjem gledali na ovaj datum i sve ono što ga je pratilo i na neki način dopunjavolo priču oko minulih dogadjaja.

Oni koji su otvoreno bili na strani Koste Pečanca,i koji su za uvek pa i danas,toliko godina od rata,ostali pri svom političkom uverenju formulisanom u pozdravu "Za Kralja i otadžbinu",oni su sa mnogo podozrenja pričali o svim tim dogadjajima vezanim za 16.februar 1942.godine.Da sve to sažmem u stavu  čoveka koji je u „Topličkim vestima“ napisao:"Da je Kuršumlija zaista bila jedini slobodan grad u Evropi tog 16.februara 42. siguran sam da bi Hitler poželo da vidi taj grad i da se tu,nasred trga,obesi o granu tanke vrbe".Dakle,i u to sam više nego siguran,moj rodni grad je oduvek,pa i danas bio javno podeljen po liniji onih koji su bili za "Tita i partiju" i onih koji su naglas pevali Draži,Kosti Pećancu uzvikujući "Za Kralja i Otadžbinu".Ta lagana podvojenost,koja je nekada znala da bude i jako gruba usto i agresivana,postoji i danas i to medju mladima potomcima trećeg,četvrtog kolena  koji su pripadali levom ili ultra desnom bloku političkih ideja.

To je jedna od mojih inicijalnih kapisli koja je iznenada eksplodirala u meni pa kao rezultat te male erupcije,je i ova priča o ulici kojoj je komunistička vlast dodelila ime po datumu koji se još i dalje provlači,tu i tamo,kroz sećanja ljudi u poznim godinama ali, o kome se malo ili ni malo piše,podseća,polažu venci na spomenik poginulima.

Nemanjina zadužbina: ovako je izgledala krajem Drugog svetskog rata

 Sećam se jedne ljudske epizode pred Evropom u dane proslave Praznika rada. Sviraju ciganu „Vasino kolo“ a sa zastavom u ruci kolo vodi Vidosav Milićević Korčagin,samoproglašeni "bog i batina male varoši"!Do njega Cvejić,pa tako redom.Na kraju kola,odrpan i neobrijan maleni sedi čičica, koga su svi znali i zvali Žika-Brka,otac Kosaničinog centarhalfa Babljoka.Žika igra i peva i u jednom trenutku kaže Korčaginu:da mi pobedismo,ja bi sada vodio kolo a ti zanosio muda na kraju,baš kao što to činim ja danas!

Ova ulica,pod imenom 16.februar,nažalost nisam uspeo da saznam njeno predratno ime,bila je po svemu gradsko pastorče.Doživela je da bude medju poslednjima asvaltirana.Ljudi nisu više morali da gacaju blato i  kreče svoje kuće po nekoliko puta godišnje.

Sećam se jednog starijeg bračnog para,deda Vase i babe Dragojle pored čije kuće je bila velika rupa, uvek puna prljave vode i blata.Teški kamioni koji su prolazili tom ulicom stalno su "molerisali" fasadu njihive kuće blatom a oni krečili.Kada je prošao asvalt,radovali su se kao mala deca.

Ulica je  započinjala preko puta ulaska u kasarnu gde je bila stržarska kućica,mala i velika kapija sa zvezdom petokrakom na vrhu.Kasarne i vojnika više nema.Zamenili su ih mališani iz vrtića "Sunce," projekat koji je svojom upornošću i danonoćnim radom,na radost i ponos grada,na svojim plećima izneo moj kum Miomir Boban Luković.Tu se ova ulica odvajala od Kosovske koja je bila prekrivena kladrmom i dalje odatle vodila do gvozdenog mosta.

Ovo je početak ul.16.februar

Prva kuća u toj blatnjavoj  ulici bila je kuća Stoleta bombondžije gde smo se kao klinci često sladili lizalicama,šarenim šipkama i bombonama a s jeseni, zašečerenim kiselim jabukama.Bila je to kuća čiji prozori su udarali i trotoar a balkon je bio sav od klecavih dasaka.

Kuću je od Stoleta kupio Slavko Jevtić,konobar otac moje školske drugarice Dobrile Cice Jevtić.Uredili su je i ona danas izgleda lepo.Prednost ove male kućice u odnosu na druge je što je do nje, gradski vodovod,doveo  jednu od desetak javnih gradskih česama.Voda im je bila na dohvat ruku.

Do njih je bila kuća Daneta korpara,danas je u toj kući Auto škola "Simić", a odmah ispod nje i kuća porodice Marka Markovića, majstora elektrike u kojoj se rodio i tu dugo živeo i sin Nenad "Zunza" Marković,veseli i nasmejani dečkić,drug moga najmladjeg brata.Markovići su imali i čerku.

Tu gde je danas jedini Kuršumlijski soliter bila je nekada škola

Preku pota njih je bila škola u kojoj su se,posle izgradnje nove škole,uselili Jovanovići.Bila ja to brojna porodica Branka Jovanovića, koji je ostao upamćen i po nadimku njihove familije "Jozići",u to vreme opakog i opasnog gradskog javnog tužioca.Ali bez sumnje, jedna od najmoćnijih gradskih porodica koja je sebe uzidala u temelje grada.Korpulentna u pričljiva majka Kosa,rodila je tri sina i dve ćerke.Sve ljudine,dokazani u svojim profesijama usto i veliki sportisti.Najstariji sin Zoran, završio je Tehnološki fakultet i jedno vreme je predavao Hemiju u našoj Gimnaziji.Preminio je kao vrstan balističar.Drugi brat Arandjel-Raka bio je meni najbliži.Mnogo godina smo se družili i tokom studija a i posle, kada smo formirali porodice.Preminuo je od razarajućeg infarkta na mesu direktora marketinga "Politike".To nikada nikome nisam rekao ali evo prilike da očistim dušu od tog tereta.Raka je umro kada je za direktora „Politike“ i glavnog i odgovornog urednika ovog lista, došao Dragan Antić-Struja.medju novinarima poznatiji kao "Banderaš".On je Raku istoga dana smenio a na njegovo mesto doveo Mirjanu Zečević,osobu koja,ama baš nita nije znala o marketingu.Ali kako je ona bila supruga Žarka Zećevića,generalnog sekretara FK "Partizana", a „Struja“ vatreni pristalica ovog kluba,Raki nije bilo spasa.To ga je izbacilo iz takta a sve ostalo učinio je infarkt.Najmladji Nidža,zivi u Knjaževcu i vida posledice teškog šloga.Svi su branli boje grada u sportu koji su igrali.Tamba je bio jedno vreme trener i golman Kosanice,Raka nezameljiv bek u rukometnom klubu a tradiciju, sjajnog rukometaša,nastavio je i Niža.Sesta Mira živela je u Bitelju a najprodorniji toplički političar,Gordana Jovanović,koja je dogurala do člana CK SKS i sedela pored  legendarnog Marka Nikeziča i Latinke Perović,živa je i svoje staračke dane provodi u porodičnoj kuću u Dankoviću.U to vreme,čaršija je za njom vikala:ovo je naš,toplički Tito!

Jovanovići su imali privilegiju da se pred njihovom kućom postavi bista Radoša Jovanovića Selje,istaknutog revolucionara Topličkog kraja.I novoosnovana Gimnazija je nosila njegovo ime sve do nekog časa dokle neko "odozgo" nije javio "menjaj"!.Od tada je  nestalo ime Radoša Jovanovića Selje i sa postamenta je skinuta njegova bista.Kažu,da takvih bisti,sa sličnim političkim sudbinama ima sakrivenih po mnogim podrumima Srbije.

Zašto više nema biste revolucionara Radoša Jovanovića Selje čija je to "udbaška" pamet prevladala da jedan od vodećih revolucinara iz Drugog svetskog rata bude anatemisan i uklonjen sa postamenta a ubrzo izbrisan iz naziva Gimnazije koja do dana današnjeg nema svoje ime, ostaće za uvek tajna ili ko je to sebe u partiskom vrhu "unapredio" a Selju skinu sa pozicije narodnih heroja!?Biće da  u tom grmu "leži zec"!

Nekako u to vreme, istu sudbinu je doživeo i moj razredni starešina Ivan Ivanović koji je jednog prolećnog dana osvanuo na naslovnoj strani "Ekspres politike" sa ogromnim naslovom:"Ko je Ivan Ivanović"?Povod za medijsko traganje za piscem romana "Crveni kralj" bila je sadržina tog romana i ogomna želja mnogih glumaca Ateljeja 212 da se delo još uvek nepoznatog profesora književnosti iz daleke Kuršumlije, postavi na pozornicu ovog uticajnog pozorišta gde je carevao Zoran Radmilović sa "Kraljem Ibijem" i "Radovanom III".To su godine koje su odlučivale o daljoj sudbini Ivana Ivanovića zbog čega će on otići iz Kuršumlije i narednih 30 godina živeti na "belom hlebu".Jadao se moj pokojni profesor književnosti celom srpskom narodu da su svi napada na njega počinjali sa pričom o njegovom ocu Boži Ivanovići,četničkom komandantu iz Žitnog Potoka."Uvek kada je 

vlas trebala da me stanizuje,priča je počinjala o mom ocu"!Sticao se utisak da Ivan mora da plati "punu"cenu za političko opredeljenje svoga oca.Tadašnja vlas je duboko bila ubedjena da je Božin sin u svemu njegov naslednik pa i u političkom ubedjenju! Ivan je preminuo u 82 godini života.Dnas kada se otvore novine iz tih užasnih vremena, čovek ne može da pobegne od nepobitne istine koja je ukazivala na mentalno i obolelo tkivo tadašnje komunističke vlasti i njenih branitelja koji su u ovakvim dogadjima i u ovakvim ljudima, kakav je bio Ivan Ivanović,prepoznavali "neprijatelje sistema" i države u punom zamahu.Kakva laž i zabluda.Jugoslavija sa 20 milina stanovnika, satkana od ljudi iz šest država koje nisu imale nikakve zejedničke karakteristike, brinula je brigu o disidentima iz Kuršumlijske gimnazije!!! Ma daj te molim vas lepo!

Zgrada u kojoj su živeli Jovanovići je sedamdesetih godina srušena i na njeno mesto podignut je jedini,što je po meni bila velika greška, soliter u gradu.Plac iza solitera pripao je Dragoljubu Vukasnoviću,direktoru Gimnazije a poradica će ostati upamćena najpre, po lepoj kući,velikom dvorištu,lepim ćerkama i razbijenom prozoru u vreme velike političke kampanje kada je vlast zahtevala od naroda da glasa Džuverovića a narod navalio i uradio po svome,glasao je Živka Lazovića "Ludog".Vuksanović je bio na strani vlasti a njegovi učenici na strani naroda.I,puče prozor!Ali po običaju,svaka blistava lepota vremenom dobija i svoju patinu. Dragoljub i supruga Divna,davno su preminuli a ćerke se raselile po Srbiji.Kažu,da kuća više samuje i tuguje,nego što u njoj neko provodi dane.Kao uspomena na njega, ostaje pismo koje je on,kao direktor Gimnazije, uputio vlastima u Beogradu u kome ukazije na "disidensko" delovanje Ivana Ivanovića!!!

Preko puta kuće Vuksanovića,a to znači s desne strane ulice,bila je kuća Žiže Lazarević,kontraverzne osobe koja je u svojim nastupima i ophodjenju sa dečacima, koji su je zadirkivali,ispoljavala dosta mentalne nesigurnosti pa i agresivnosti.Bila je na meti radoznalog grada i njegovih ogovarača i zbog toga što se po ćoškovima glasno šaputalo da je to zapravo "javna" kuća gde se ljubav naplaćivala.Bože moj,baš bih bio jako razočaran,da u to vreme, svoju javnu kuću nije imala samo moja Bajna Čaršija.Žiži,kao smo je iz milja zvali,davno je preminula a da li je neko nastavio da se bavi ovim najstarijim zanatom,pričaće neke druge generacije.

Jedna od kuća u ovoj ulici.Žižina kuća!

Ispod Žižine kuće bila je kuća trgovca Roce koji je mene asocirao na Kir Janju.Nekako u to vreme, kada smo na lektiri imali satiru i priču Jovana Sterije Popovića "Kir Janja",mi svi generaciski,procenili smo da bi lik togo trgovca tvrdice i zelenaša,najboje pristajao Roci.A njegovo pravo ime je Rodoljub Gavrilović koji je u naponu snage,odlučio da ode iz Kuršumlije i svojim poslom nastavi da se bavi u Nišu.Imao je sina Nebojšu koji je u svemu ličio na oca i ćerku Nevenku.

Rocina kuća

U drugom delu Rocine kuće živela je velika porodica Ljubice Kostić,administratora u Domu zdravlja.O ovoj mnogoljudnoj porodici i samohranoj majci dosta toga sam ispisao u priči o mom drugu i njenom najmladjem sinu Aleksandru Aci Kostiću koga smo sahranili 19.marta 2018.godine na Novom Groblju u Beogradu.Ali,za uvek će ostati upamćeno,da je Ljubica Kostić,rodila i na put izvela: Ljubinku, Veru, Branu, Gordanu,Nadu,Tomu,Ljilju i Acu.

Kuća porodice Kostić

Iznad ove kuće bila je kuća pomenutog potkivača deda Vase a preko puta kuća porodice Marković.Najstariji brat sa nadimkom "Šarac" bio je jedan od najboljih gradskih pekara ali je brzo shvatio da će biti mnog bolje plaćen i cenjen ako se otisne ka Sloveniji.Drugi brat,Mika "Pata,"ostao je do smrti u Kuršumliji.Bio je pekar i stalna svadjalica a naročito je voleo da štipka dečake.Njamladji brat Toma "Brta",završio je ekonomiju,lepe godine proveo je u JAT-u i u braku sa Bisom Nedeljković,sestrom moga preminulog školskog druga Nedeljković Mirosalva "Mišure".

Uz njihovo dvorište,živela je i lepa Mara Dragojević,majka blizanaca Zvonka i Žarka.Braća, u svemu, za primer a što se tiče nas Pavlović,kod nas su imali "specijaln" tretman.Mi smo ih  iskreno voleli i poštovali! Mara je dugo poživela i u istinu bila je lepa,najpre kao gradska devojka a kasnije i supruga oficira  koji je odlepršao u zagrljaj druge žene ostavivši joj sinove da ih ona vaspitava i neguje do kraj svoga života.Zvonko je preduzetnik.Bavi se proizvodnjom plastične galanterije a Žarko,uspešan režiser par domaćih ostvarenja usto i dobar pisac,scenarista. Sudbina ih je "prikovala" za Kuršumliju,koju svi mi beskrajno volimo,ali ne znamo zašto?Valjda smo tako nasadjeni ili,možda se desilo neko čudo,pa nam je neko s neba javio:ovo je vaš grad,vaša ljubav i vaša večna sudbina!U redu,nek bude tako! 

Kuća Vukoičića

Kuću preko puta,pripadala  je Obradu Vukoičiću,ocu moje snaje Olge,suprige mog pokojnog brata Mililivoja Miće Pavlovića.On nije nikada tu živeo ali ono po čemu pamtimo ovu kuću,to je vreme kada je u njoj svoj biznis sa pljeskavicama razradio albanac rodom iz Tetova Djoni Jaku.Joj kako smo vazda bili gladni i željni njegovih pljeskavica koje su bile i ostale neprevazidjene do pojave našeg Joce i njegovih sjanih sinova, koji je sve to nadmašio sa ocenom puta 5.

Kuća Jovančića

U kući pored, živela je porodica Jovančić.Sin Vladan živi u Jagodini i nažalost,sreli smo se na sahrani Bože Kešeljevića 31.avgusta  2016.god,koji je sahranjen na Topčiderskom groblju.Kolko sam ga razumeo i dalje razvlači harmoniku i sa svojim bendom uveseljava Jagodince.

Preko puta Vladana živo je njegov drug Mikan Borovičanin  sa majkom Darom. Mikan je bio i za mene ostao pravo čudo od čoveka u svemu.Kada sam ja otišao na studije(1968.),on je u veliko razmišljao da digne ruke od Ekonomskog fakluteta. Učio je Švetski jezik i spremao se da ode u tu zemlju.Ako je nekome učenje jezika bila obična šala i čista korisna relaksacija,onda je to bio Mikan, poznatiji pod nadimkom "Džule".Govorio je engleski,nemački,švetski a kada je poslovno krenuo da saradjuje sa Rumunima, sa lakoćom naučio i taj jezik.Radio je za našu vojsku i u tom poslu bio jako cenjen.Njegova majka Dara,sve što je u životu radila bilo je posvećeno njemu.Sedela je po ceo dan u trafici u centru grada.Prodavala cigarete na paklice i na komad,novine i šarenu štampu.Ona nije morala da jede ali za Mikana je uvek birala najbolje.Živeli su u jednoj kući-kućerku,koji je opasno pretio da ih jednoga dana zatrpa.Na sreću i po velikoj Mikanovoj želji,uspo je da za života svoje majke, poruši staru kuću i na njenim temeljima podigne novu,lepu i modernu.Dok se kuća gradila,Mikan i tetka Dara, spavali su u dvorištu pod vedrim nebom.Preminuo je rano a za sobom ostavio suprugu Nadu i čerku koja mi je na sahrani,gore na Bežaniskom groblju,dok sam joj izjavljivao saučešće,tiho došapnula. "Bio je dobrica od ćoveka"!

Kuća Borovičanina

Do Mikana je bila kuća Pere Gašiča,Žiće Savića i našeg velikog prijatelja Ljubinka Vukoičić, šofera, koji je ceo svoj život proveo za volanom „Niš ekspresa“. Njegove komšije bili si Radoš i Mirsa Milentijević,advokat i čerka im Radica.Na kraju ovog bloka živeo je  Boža Mićunović koji je ovde držao i svoju ,u jedno vreme,kafanu sa privlačnim menijem a bilo je i lokalnih pevaljki.

Kuča Vojvode Pećanca

Preko puta je bila kuća oko koje su se lomila koplja u mnogo čemu ali po najviše, u političkom razračunavanju.Bila je to kuća Vojvode Koste Milovanovića Pečanca, četničkog lidera koga su njegovi takmaci,pred kraj drugog rata na prevaru likvidirali u Soko Banji.Prića o Dražinim "crnim trojkama" i danas je zvanična verzija oko likvidacije Pećanca.Kosta Milovanović je rođen 1871. godine u selu Đurakovac kod Peći. Posle srpsko-turskih ratova 1876-1878. godine, njegova porodica se naseljava u selu Kosanička Rača, u tek oslobođenoj Toplici.Po naredjenu Kralja Petra direktno iz Soluna francuskim avionom ubačen je nadomak svoga sela Rače, gde se prikrio kod svoje porodice. Stigao je u Toplicu 15. septembra 1916. godine, u vreme kada se spremao ustanak naroda Toplice protiv austrijskih i bugarskih okupatorskih vlasti poznatiji kao ustanak Koste Voinovića.Ustanak je započeo borbom protiv jakih bugarskog jedinica kod sela Mačkovca, a potom su ustanici u munjevitom pohodu,14. februara 1917.godine oslobodili Kuršumliju,da bi već 18.februara naterali bugarski garnizon u Prokuplju na predaju.Dan kasnije,19.februara,oslobođeno je Blace, a do kraja februara cela Toplica,Jablanica i drugi krajevi toga dela Srbije bili su slobodni.Stvorena je ogromna slobodna teritorija,prva i jedina u porobljenoj Evropi.Samo u Toplici,ustanička vojska zarobila je preko hiljadu bugarskih vojnika.U to vreme,izgradjena je i njegova kuća koja postoji i danas u ovoj ulici.Njom rukovodi Centar za socijalni rad u opštini i tu uglavnom, žive porodice sa niskim socijalnim statusom.Zvanično,to je za narod „Pećanćeva kuća“ koju je isti taj narod nazvao "Koreja" aludirajući na siromaštvo ali i moguće sukobe oko izmedju zvanične vlasti i pristalica četnićkog pokreta.Nema sumnje, Pećanac je u zajednici sa legendarnim Kostom Voinovićem,vodjom Topličkog ustanka,mnogo učinio da akcijama u Toplici i Jablanici za "sebe" veže mnogobrojne Bugarske divizije i time u mnogome olakša proboj Solunskog fronta inače,fronta koji je imao samo jedan zadatak,da po svaku cenu spreči povratak srpskim jedinicama u Srbiju,svojim kućama i svojim porodicama.Ta odluka bila je propraćena nevidjenim herojstvom i odlučnošću da nema alternative željama i namerama da se što pre stigne  u svoju domovinu.Drugi svetski rat,ponovo je okupio istu koaliciju koja je predvodjena Nemačkom imala istu ideju.Da uništi Srbiju.U vihoru tog rata,fašističkoj koaliciji bili su naklonjeni i domaći izdajnici.Kako pobednici pišu istoriju, onako kako njima odgovara,nikoga ne treba da čude brojne nejasnoće i propusti u tim tekstovima zbog čega,u moj rodnoj Toplici,još uvek traje „razračunavanje“ izmedju "novih" četnika i "novih" partizana!Ova ulica, koja bi mogla mirne duše da se nazove i reakcionarnom, najbolje je to osetila na svojim ledjima.Naravno,ne ulica i podloga sa kojom je napravljena,već njeni žitelji.Dugo su dugo gazili blato!

Taj čitav kompleks oko Pećenčeve kuće, pripao je centru za Socijalni rad gde su,uglavnom, zbrinjavane porodice sa teškim socijalnim statusom.U jednoj od tih kuća živeo je sa svojom mnogoljudnom porodicom i gradski frizer Ljuba Krstić Krnda.Imao je šestoro predivne dece i svi su imali isti nadimak "Krndići" o kojima se i danas ispredaju lepe priče. Inače,ovaj kvart je,zbog svog porekla i socijalnog statusa,dobio ime "Koreja" koje je i danas na snazi!

Korea

Pored Pećančeve kuće,je kuća Boleta Savića u kojoj su rodjeni i u kojoj su rasli njegovi sjani sinovi, Momi "Molotov" i mladji Rade.Preko puta njihove kuće,živela je jedna usamljena žena koja se nije mnogo mešala niti družila, zbog čega je ostala večita tajna.Danas je tu otpad.

Kuća Boleta Savića

Sa druge strane,prema Mirčetu Ridjalu,brat od strica komunističkog vodje grada Živorada Cveića,Žika Cveić,podigao je velelepnu kuću.Naravno "velelepnu" u odnosu na izgled kuršumlijskih čatmara,pretežno letvara,napravljenih  od slame i blata kao što je bila kuća reakcionarne porodice Stanković u neposrednoj blizini Žikine "vile"!

Sledeća kuća, od koje je njen vlasnik,trgovac Mirče "Ridjal",uz pomoć svoje rodbine iz Prokuplja a pre svih Miodraga Arandjelovića Gušlje,golmana RK "Mladost", napravio jednu divnu repliku, kafana za uživanje,dugo noćno sedenje uz tihu svirku i meraklisku pesmu.Kafana je radila ne tako dugo ali onoliko koliko je radila,bilo je pravo mesto za letnja večernja uživanja.

Na desnoj strani ulice bila je kuća porodice Ilić a pored njih kuća pitara Zafirofskog.Jedna divna i radna porodica koja je Kuršumliju prihvatila kao svoje rodno mesto a kuršumličani im uzvratili sa velikom ljubavlju i poštovanjem.I danas mislim da boljih kora za gibanicu od njihovih nema.Ja ih rado kupujem.Komšije su im bile Novakovići a do njih živela je Stanka bojadžika koja će kasnije izgraditi novu kuću u istoj ulici pored kuće Bogoljuba Vučkovića.

Do bojadžike bila je kuća kasapina Dimitrijevića a do njega je živeo šnajder Dragoje Petrović "Bubac" kako su komšije zvale i njegovu suprugu Duška "Bubabac".Radili su u Konfekciji kod Milivoja i brata mu od strica Mire "Mengelice". 

Kuća koja je gledala na benzinsku pumpu sa njene leve strane,bila ja dugi niz godina Učiteljska škola a kasnije kuća u kojoj je živeo naš Ringo Sar,poznati gradski momak Milan Filipović Paka,bubnjar sa tankim brkovima i kosom ala Djoni Vajs Miler, poznatiji po liku Tarzana.Bio je večito zaljubljen u Miru,rodjenu sestru Mikija Milovanovića, upamćenog kao Miki "Šiptar" sa aluzijom na Kosovo Polje, odakle su došli u Kuršumliju, gde je njegov otac Mirko bio šefa željezničke stanice.Paka je nažalost, davno preminuo a o Miri malo toga znam.

Ovde je bila Učiteljska škola a potom dom porodice Filipović

U ovom delu ulice 16.februar, iz ovih starih i zaboravljenih vremena,manje više, prisetili smo se svih  živih i onih koji su tu živeli a davno otišli na onaj svet.Od benziske pumpe, ulica 16.februar lagano pada ka gvozdenom mostu gde se ona i završava.U tom delu ulice, živelo je mnog interesantnog sveta i svi odreda bili su veoma važni i značajni za život grada.

 Sodadžije,sajdžije,pekari,kafedjije,grnčari,stilski krojači,stolari,potkivači, muzičari i sjajni robilovci ali iznad svega predivni ljudi.Prava gradska riznica koja je u naboljem smislu oslikavala život u jednoj dalekoj,mislim od velikih centara dalekoj,srpskoj provinciju,prepunoj lepog i autentičnog života koji je takva kakav je bio odlika čitavog kraj.Podsetiću na jednu lingvističku anomaliju koja me i danas raspamećuje i stalno drži u oprezi da ne puknem i na neki načen ne krenem, sa svojim tumačenjem,u čisto preterivanje.Ja ću je u svakom slučaju reči a vi prosudite.

Zašto je Prokuplje tako olako uzgubilo svoju jezičku autentičnost i  prihvatili jednu ružniju,daleko siromašniju jezičku varijantu, poznatu po uzrečicama "gu i ga".Gornja Toplica ostala je kod upotrebe  svojih tri-četiri padeža i onom teškim naglaskom na srednjem slogu:bandera,kašika,nemo,bre…i tome slično!

Bogati trgovac,Bogoljub Vučković,otac našeg poznatog kantaautora Radeta Vučkovića,uložio je mnogo para da bi izgradio kuću u samom centru grade gde ipak, nije udobno živeti i udisati mirise benzina i izduvnih gasova.Ali, šta ćete,sve ima svoju cenu!Sve ga to nije omelo u želji da na jednom mestu okupio svoju porodicu.Na spratu živi porodica Nešić, ćerka Violeta sa dve ćerke.Bila je u braku sa Zoranom, medicinskim tehničarom koji je davno preminuo. Ispod nje, Bogoljub, tetka Nada i uvaženi mamin sin Rade.Kada su majka i otac otišli na onaj svet,donji sprat kuće, pripao je Radetu a verovatno i najmladjoj sestri Gordani, koja se udala se za svog kolegu i danas živi u Jagodini.

Porodična kuća Vučkovića

Kuću Vučkovića i stari oronuli blok nekada lepih gradskih kuća deli mali sokak a onda se redjaju kuće zanimljivih ljudi.U kući izvesnog Miljka živeli su Mija "Paca" i setra mu Mira "Džumbus".Pored njih svoju sajdjisku radnju držo je Mile sajžija,jedini majstor sa satove u gradu koji je imao posla preko glave sve dokle se nisu pojavili jevtini digitalni satovi kod koji se ništa nije kvalirlo osim baterija koje su se vremenom praznile pa su morale da budu menjane.

Hostel "Franica"

Kuća Franice Stanković i njen život u Kuršumliji,opisao sam u jednom od ranijih blogova,Ono što ću sada izneti kao novost, to je da se danas na tom mestu nalazi prvi gradski Hostel pod njenim imenom "Franica".Držiga zet Franičinog starijeg sina Velita i to veoma uspešno.Hostel je na glasu u celom kraju.

Do ovog Hostala  i danas  je gradska pekara a do nje prodavnica "Lovac" gde smo se snabdevali sa priborom za pecanje.Dobrom strunom i raznom udicama.

Ovo je kuća porodice Stanković,gde je danas hostel "Franica"

Pantićeva radnja

S druge strane ulice,licem u lice sa Hostelom "Franica," nalazi se i danas,frizerska radnja "Pantić".Bila je to jedna od desetak frizerskih radnji koje su radile sasvim solidno.Najpre,bili su to dobri majstori,imali su svoje stalne mušterije i ono što je najbitnije, većina njih je šišala i brijala na "kratkoroćne kredite".Šišate se i doterujete  mesec dana a prvog u mesecu razdužujete  svoj kredit kod frizera.I svima je bilo dobro.

Na ovoj slici,odmah do frizeraja "Pantić," bila je gradska pekara gde su ogromne količine testa prevrtali mišićavi momci:Babljok,Čale,Mile "Ruta" i žilavi omaleni Zeka.Uglavnom ,veliki okrugli hleb, od crnog brašna,bio je težak oko 2 kg i nije bilo šanse da ujutru ne bude u prodavnici.A kada su stigle bele vekne,bio je to praznik za grad.Pored pekare,vide se izloženi proizvodi limarske radnje Glišić. Lonci,kofe,posude za mleko i nova furuna za kazan u kome će se topiti mast i spremati prelepi čvarci.

Kuća preko puta kuće porodice Djukić, bila je u svom veku sve i svašta!

Porodica Djukuć

Posebno poglavlje u ovoj priči pripada složnoj porodici Djukić.Vazda je tako mišljenje vladalo u gradu da su Djukić svojim radom bili primer kako se napreduje i gradi.Vreme njihovih proizvoda:soda vode,raznih klakera i kabeza,bez sumnje,bilo je vreme,koje se mladjim naraštajima nudilo jedno sladunjavo zadovoljstvo daleko,daloko manje štetnije, od "pepsi" a kasnije i "coka-cole"koja je preko noći zasenila i naterala vlasnike sodadjiskih radnji da hleba za svoju porodicu, potraže u drugom nekom biznisu.Ostalo je na stotine praznih sifona i flašica za klakere koje su se zatvarale klasičnim zatvaračima na "zamku" ili staklencima koji su pod pritiskom konzervansa,najčešće prirodnog ugljen-dioksida,snažno zatvarale sami vrh flašice.Djukići su se najednom izgubili.Nije ih više četvrtkom bilo na pijaci a ni na vašarima, gde se nekada njihova "hladna i medena "osveženja tražila u ogromnim količinama.U kafanama niko više nije "cepao" vino soda-vodom već kiselom vodom.U našem kraju,carevala je kisela"Milan Toplica" sa izvora Viča kod Tulara.Šansu da uvek zarade po neki dinar izgubilo je mnogo mojih vršnjaka a i ja sa njima.Mi smo kod Paje Djukića, svakog četvrtka, zaduživali kolica,desetak gajbi klakera i santu leda i iz svog glas krenuli da mamimo žedni narod da se za male pare osveži.Ponavljali smo po sto puta jednu istu parolu:"Sladak, meden,hladan i leden! Klakeri Djukić". Da bi normalno radila ova sodadžiska radnja,zimi je valjalo obezbedjivati na tone ledenih santi koje su se vadile iz naših reka.Te sante su se slagale u duboke ledare pune slame i tu ostajale do kasnog leta da se koriste u rashladjivanju klakera i ostalih kabeza.Jedna od tih ledara bila je kraj njihove kuće a druga, na "crvenom,"staroj pijaci,gde sam se sa mojim drugom Ljubišom Simnovićem često igrao.

Nova kuća Vidojevića u kojoj je živela Radica i brat Žika

Na placu pored Djukića,ubrzo su Vidojevići,deca malog Vlaje,apotekarica Radica i brat joj Živoin-Žika Baki,podigli veliku  kuću.U njoj je Radica držala privatnu apoteku a gradom su kružile razne priče i skrivenom blagu,zlatnom nakitu, haljinama i modernim cipelama,uvek pedante,namirisane i doterane apotekarice koja je držala do sebe.Nije se udavala a kome je sve to pripalo, posle njene iznenadne smrti,malo ko šta zna.

Generaciske uspomene:Žika Baki,foto Kele i Stevan iz Ravnog Šorta

Njen rodjeni brat,ali u svemu čudni i beskrajno dobri Žika Baki, ostao je upamećen po mnogim,uglavno lepim i zanimljivim detaljima iz njegovog burnog i avanturističkog života.Neke tamo sedamdesete godine bilo mu se prohtelo da otvori prvi noćni bar u gradu pod imenom „Crveno fenjerče“ i to odmah preko puta današnje kuće u kojoj je živela Radica apotekarica.Osim što je bio  sav u crvenoj boji i polumraku, pa su dve ružne i jadne pevaljke sa umetničkim imenima "Rozita" i "Gana",posle svake popijene flaše vina izgledale sve lepše i sve lepše glasovno zvučele,sve ostalo bi moglo da se svrsta u ambijen jedne smrdljive kafanske rupe.Ali, sve to nije bio razlog da narod dolazi a Baki zgrće lovu.Narod je tada imao para i za sebe i za pevaljke i za loša kisela vina.Baki je  jedno vreme  držao kafanu i u Nemačkoj i sa zaradjenim parama podigao novu kuču usred Samokova gde je do kraj života proživeo kao samotnjak.

Kuča Novaka krojača

Još nekoliko detalja vezujume za ovu ulicu.Šnajderska radnja modnog krojača Novaka, bila je najbolja u gradu.Cela porodica je bila za primer.U sećanju mi je ostao detalj sa korzoa kada su se jedne večeri Novakovići pojavili u punom izdanju. Otac,majka i dvojica sinova,svi obučeni u nova tek sašivena odela,dobro utegnuti u sakoima i pantalonama od atraktivnih materijala i dezena.Naprosto, ceo grad su zasenili i ostavili i malom čudu.Nikada niko bolje nije izreklamirao sebe,svoje šnajdersko umeće, kao te večeri Novak sa porodicom! I danas tvrdim da je to bila najautentičnija reklama koja je ceo grad ostavila bez daha.

Nekada je tu bila stolarska radionica Ljubisava Markovića

Fantastični su bili i uvek svima na usluzi, deca Boška i Ljubice Milenković: Zoran,Caki,Ture i sestra Gordana.Ture, zajedno sa pokojnim Tubom, bez konkurencije nosi lentu najboljeg  ribolovca bez udice,bez mreže ali sa spretnim rukama i velikom kapacitetom pluća.Brat Caki,posle okončanja oficirske karije živi ovde na Ceraku a narod ovog kraja Beograda pamti ga po visini,vojničkom držanju i stasu.I dalje je prav kao strela,a sa letenjim slamenim šeširom, koga skida jedino kada spava,skrenuo je pažnju na sebe.Ćuo sam neke ljude koji za njim komentarišu:evo ga naš „jutarnju kauboj“,aludirajući na Djona Vojta i njegovu nezaboravnu ulogu u filmu „Ponoćni kauboj“.Najstariji brat Zoran živi u Novom Sada a Ture na istom mestu gde se i rodio.

Kafana Lipa i Randjelova kuča

Kuča i radnja porodice Ćosić

Preko puta njih je poznata „rupa“ gde su živeli Markovići i Vladisavljevići a do Novaka,u svojoj kući, živeo je Dragoljub Gašić,verovatno još uvek neprevazidjeni navijač Kosanice i sin mu Radoslav Gašić, major po činu inače, moj prerano preminuli školski drug. 

U ovoj ulici živeo je i Miša Ćosić i bio sa  bratom,dugi niz godina, jedan od glavnih automehaničara.Iznad njega živeli su Janićijevići.Poznati majstor Žika „Bambalo“ sa sinom Sinišom i čerkom Mirkom,koja nam se u mnogome našla u poslednjim godinama života naše majke Radosave.Svi smo je voleli kao rodjenu sestru.

Pored Mišine radnje bila je i kafana „Lipa“ koja će dugi niz godina biti i prva gradska narodna kuhinja. Iznad ulaza u Zaićev sokak, u jednoj skromnoj kućici, živeo je o Djoka ciganina poznati gradski harmonikaš.Sa njim smo odpevali mnoge vesele, tužne i pijane pesme.Svirao je za pare a onda kada su penezi nestali i za dž…

Zaići su posebna priča ovoga grada.Već u nekoliko tekstova ja pišem o njima ali uvek ostane nešto ne dorečeno.Sve je počeo deda Zajko,pa je nastavio njegov sin a sada radnju drži najmladji  Zaić Slavko, koji i dalje radi kao jedini gradski kovač. Obradjuje narodu lopate,riljeve,sekire,testere i mnoga šta drugog.I iz te kuće išao sam u školu od prvog razreda, sa Svetlanom Cecom koja se udala i do kraj života živela u Užicu.i ona je prerano preminula!

Greh je da u ovoj ulici ne pomenem i Pravdija,drugara iz izvodjačkih dana a i potkivača Svetu „Džozluga“ i najvećeg gradsko stonotenisera Milana Vidojevića Bujku u čijem smo stanu u Beogradu, ja i moj kum Boban Luković, proveli poslednju godinu studija.Na tom poklonu, za uvek smo ostali zahvalni našem dragom Bujki.Laka mu zemlja!

Njegov stariji brat Jovan Vidojević Joška,boje je jedan od uticajnih bankara u Beogradu.Dugi niz godina bio je podpredsednik Beogradske banke u tandemu sa Borkom Vučić.

Stara  kuća Vidojevića

Kuća porodice Zaić

I tako,ovom laganom šetnjom, duž ulice 16.februar i njenom dužinom od nepunih 1.000 m, dodjosmo do gvozdenog mosta,ćuprije i pruge, kojom se dolazilo i odlazilo iz grada i to prema Prokuplju pa dalje prema Niš i Beogradu.Četvrtkom su tim mostom u grad pristizali ljudi sa južne strane a bez reda i bez zakazivanja,na večni počinak, tim mostom su prolazile tužne kolone.I danas je sve isto, osim nas,koji se proredjujemo i lagano starimo.

Kako smo počeli ovu priču o ulici 16.februar, tako i da je završimo.Ovo je zaista jedna stara slika Kuršumlije i ulice 16.februar koja se završavala na ovom putničkom i železničkom mostu,koga smo mi zvali "Gvozdeni most".Mnogo toga na ovoj slici uslikanoj pedesetih godina,više nema.Porušeno je ili se samo srušilo!U prvom planu je Ciganska mala-gornja mala,gde su živeli svi "važni" cigani.Važni jer su svi odreda bili muzičari,omiljeni i poštovani u gradu.Djoka,harmonikaš,Duško Ristić,prva violina,Džidža i mnogi drugi.U donjoj mali, primat je držao basadžija Blagoje za koga se "sumnja" da je bio veliki švaler a neretko,njegovi prijatelji i komšije su u šali govorili:"Znaš li Blagoje,koliko imaš dece"....Davno te Kuršumlije nema!Sve je ostalo medju nama,u našim sećanjima i pričama kojima ne damo da za uvek padnu u zaborav.

Hvala mome drugi Ivanu Milićeviću koji mi je nesebično pomogao da oblikujem ovaj teks,prikupljajući podatke o onima koji sada žive u ovoj ulici i onima koji su davno promenili mesto svoga boravka.Posebno mu hvala i na prelepim slikama sa kojima sam ilustrovao ovaj tekst a on ih uslikao.

 

 

SRBIJA U EVROPU,KURŠUMLIJA IZ EVROPE!

 Još je i gore nego što sam ovim naslovim intonirao tekst.Srbija bi dala sve, da joj Zajednica evropskih naroda  kaže:izvoli te,vrata Evrope su vam širom otovorena!

To je nažalost,još uvek,samo nada i vera da će se to dogoditi jednoga dana ali kada,to niko živ vam neće reći.Svake godine,neki naznačeni rokovi se pomeraju i to surovo daleko.Za godinu-dve pa čak i deset,vi ćete doći na red,ponavlja Evropa! A onda,sledi poduži spisak uslova medju kojima ima i takvih koji su neostvarivi.Srbija nikada neće priznati Kosovo!

Dok Srbija čeka i nada se,prolaze mnogI vozovi i mnoge generacije.Sve stoji,osim što u mojoj rodnoj Kuršumliji,"Evropa" više ne stanuje.Otišla je u vazdug,prašinu i pepeo!Pogledaj te,pa da nastavimo dalje!

Ovako je završila kurumlijska "Evropa"

A bila je  baš lep i sladak hotel sa zvučnim imenom i burnom istorijom. Hotel "Evropa" je izgradjen 1892.godine.Posle tolikih godina i celog veka vojavanja,radovanja,ogovaranja,hiljadama litara ispijenih maligana i na stotine i stotine otpevanih pesama na svadbama i ispraćaima regruta,oko svojih staračkih pleća,OVAJ OBJEKAT,nosio je i lentu značajnog SPOMENIKA KULTURE grada a i Srbije u celini.

Prepričavaju se razne priče o njegovim gostima koji su odspavali nekoliko noći u skromnim sobama sa gvozdenim krevetima,bez kupatila i WC "više kuće" o nekim gradskim švalerima koji su tu dovodili svoje ljubavnice i o sredskom kapetanu Jerotiju koji je baš ovde,u sobi br 4, tražio "Sumnjivo lice" za kojim je Beograd raspisao poternicu i u malu čaršiju uputio šifrovanu depešu  sa, i danas,zagonetnom sadržinom:"plava riba,kljukana dinastija!"

Priče žive i danas a nenapisana istorija se prepričava.Spavao je ovde i Kralj Pera  za vreme povlačenja srpske vojske.Na konak je dolazio iz Prištine i srpski konzul Branislav Nušić, koji se ovde naslušao svega i svačega a po najviše "bisera" o priglupom Jerotiju i celokupnoj opštinsloj administraciji izabranoj po principu za koga mnogo tvrde da važi i danas:kandidat bi morao da bude mlad,poslušan i veoma glup i po mogućnosti da liči na sredskog pisara Viću.

Evropa pre nego što je nestala

Plaču mladi što više nema "naše i njihove" "Evrope" a da pritom ne znaju kroz koje smo muke prošli mi,mislim na moju generaciju,koja je sredinom šezdesetih, lila krokodilske suze, dok se rušila i sa lica zemlje nestajala Stara čaršija, koju sam ja nazvao Bajnom čaršijom! A evo kako je izgledala.

Stara čaršija-Bajna čaršija!

E tada smo mi danima molilili i plakali:ne rušite nam grad,ne ubijaj te nam mladost!Poslušaj te i naš glas, pre nego što nas naterate da odome iz ovog grada!Tada je o našim žalbama i molbama odlučivao gradski silnik, partijski paparadžik Vidosav Milićević Korčagin a danas o vašim molbama i suzama  odlućije Radovan Raićević najveći živi kapitalista Toplice koji u svome vlasništvu ima tri banje i grad koji mu je uz banje pridodat kao devojci miraz.I grad i banje su njegovi i odluka je njegova da se na mestu stare "Evrope" ili je prilagodljivije reći JEVROPE, gradi nova,nalik na zgradu centralnog zatvora u Prokuplju.Pogledaj te pa mi u lice recite da li lupam, sanjam i klevećem ili pak,možda,govorim istinu!

Buduća "Evropa"!

Zašto mislim da je ovo njegova velika greška kao i mnoge pre ove.On je čovek koji ne ceni a niti ga je briga šta o svome gradu misle ljudi rodjeni u njemu a danas ne žive u Kuršumiji.Mogu svašta da misle i svašta da pričaju i pišu,njega sve to neće uzbuditi.Od dana kada se pojavio i danas kada je naslagao ogromno, skoro neverovatno blago i bogastvo u novcu i prirodnim resursima,on ne haje za mišljenja onih koji nisu u njegovom poltronskom timu.U Kuršumliji će biti onako kako Raša kaže ili grada neće biti.

Kao što je moja generacija tvrdila u trenucima,danima i godinama,kada se rušila Stara čaršija, da je to veliki greh i veliki i nenadoknadiv gubitak za grad koji pored svojih banja mora da ima i neke konzervirane stare objekte koji će biti ogroman mamac za  turiste i zbog toga bili proglašeni kao reakcionarska klika kojoj više odgovara staro,trulo nego novo i mirišljivo.Tako je i danas,dok ova deca,po neko to iz političkih i politikanskih razloga, očajavaju što "Evropa" nije doživela  restauraciju svoje druge mladosti i nastavila da živi kao dokaz minulih vremena i velikih dogadjaja i ljudi koji su prošli kroz nju,po sili i zakonu jednog ćoveka, koga ne zanima šta drugi misle o tome,tu smo gde smo. Kuršumlijska "Evropa" više ne postoji.Otišla je u deponiju a na njeno mesto će nići,siguran sam državnim parama a ne  novcem vlasnika tri banje,novi objekat,maksimalno odbojn,hladan i nepristupačan.On je odraz nemaštovitosti i bezidejnosti autora ovog projekta koji će imati velikih razloga da se zbog svog dela stidi i crveni. 

Ali da sve vratimo na početak priče,na Nušića,njegovog Jerotija i famoznu depošu sa porukom:"svastikin but,kljukana dinastija".I da plačemo i očajavamo zajedno zgrljeni što je i poslednja toplička "Evropa" otišla u zaborav kao i ona prokupaćka pre nje koja je porušena da bi na njeno mesto bila podignuta Robna kuća,trgovačka zabluda nad zabludama.I dalje se u topličkim gradovima ruši vredno a podiže nevredno.Ne odredjujem sudbinu ovog objekta ali,male su šanse da ne bude tako.

VAŽNI LJUDI BAJNE ČARŠIJE:BRANKO BANE MANITAŠEVIĆ!

Ne znam koliko ga danas ove gradske generacije znaju i poštuju ali u moje vreme,u vreme moje generacije rodjene 48,on je bio važan i jako značajan lik u gradu.Bilo ga je svuda. Pogotovo u svim malim i na izgled ne bitnim poslovima i dogadjaima.

Bane u društvu prijatelja

Na vreme je izučio zanat kinooperatera kod neprikosnovenog Žiće Aćimovića i to onim istim redosledom kako će naučiti da rade njegovi naslednici.Čišćenje sale,postavljanje panoa i plakata,preuzimanjem filmskog sandučeta na železničkoj stanici.Premotavanje trake,olajisanje,krečenje i besprekorno slušanje glavnog šefa. U to vreme, biti dobar kinooperater  je, izmedju ostalog, trebalo poznavati i sve tajne elektro zanata i posedovati vrhunsku spretnost da pravilno poredjaš filmske činove,ušniraš traku,acetonom zalepiš tamo gde se pokidala i pustiš filom da mirno teče svojim tokom.Jer ne malo puta,kada bi usred neke golicljive ili napete scene, najednom došlo do prekida proekcije, iz prepune sala krenule bi salve negodovanja. Uaa Bane,orilo se iz trista grla,dok je on jadnik lomio preste u nameri da "bruku"opere jednim potezom i film pusti dalje da teče.Znam koliko je patio i crveneo zbog toga a da je mogao i u mišiju rupu bi se sakrio.

Ono što je najviše u životu voleo i u tome uživao, su trenuci kada bi posle svake predstave ispraćao sa stepenica balkona svoju vernu publiku koja ga je i rečima i osmehom neštedimice nagradjivala.Bravo Bane...Sjajan film...Isto onako kao što su se ispraćali i dočekivali glumci na velikim festivalima.Sretnici u Kanu su se klanjali Ričardu Bartonu,Elizabet Tejlor,Brižit Bardo a mi,našem Banetu-Branku Manitaševiću!

Bioskop,a pogotova ta naša mala sala sa 312 mesta, bilo je važno,rekao bih kultno mesto u gradu što je nepobitna činjenica jer drugog mesta za okupljanje nije bilo.Tu se nisu održavale samo filmske proekcije.Nema pavača iz bivše Jugoslavije koji nije pevao u toj sali.Sećam se da je čak dva puta kompletan ansambl Radio Sarajeva gostovao u našem malom gradu.Po prvi put tada smo mogli da i u živo vidim ljude iz radio aparata čije smo glasove obožavali ali osim na slikama nikada ih u živo nisu vidjali.Safet Isović,Zaim Imamović,Himzo Polovina,Beba Selimović....i mnogi drugi.Pohodili su nas i Cune, Tozovac, Mija, Čkalja,Nada Mamula i neki novi glasovi kakav je bio popularni Kanarinac,Hašim Hučuk Koki.U toj sali prvi put smo u živo doživeli "Bitlse" u izvodjenju dobrog ansambla iz Prokuplja "Safiri" koga je predvodio profesor muzike Mileta a ritam gitari svirao Straško "Ćeleš",kadar naše ekonomske škole.Tu je svoju pevačku karijeru započeo i Rade Vučković.Bane je bio ljut na nas što smo svi u glas pevali sa Safirima i u ritmu lupali po stolicama.Hteo je da prekine predstavu ali kada je video da bi vrag odne šalu, samo se okrenuo, zažmurio na jedno oko a mi nastavili da do ponoći teramo po svome.

Sala bioskopa služila je i za velike susrete sela,takmičenje gradova,tu je prvi put zapevala i Ceca iz Žitoradja a imali smo prilike da uživamo i u pozorišnim predstavama Niškog narodnog pozorišta.Čak je par puta gostovala i niška Filharmonija.Naravno da je sala korišćena i u političke svrhe.Veliki "kongresi" SKS ali i veliki politički obračuni.

Zimske predstave su ostavile na sve nas posebne draži.Napolju je sve pucalo od hladnoće a u sali prava milina.U uglu ispod bine bila je ogroma bubnjara koja je ludački grejala ali i bila prilika da se umorne duše tu, u prvim redovima, dobro ispavaju.Cigani su bili verna publika i svi su učestvovali u kaubojskim obračunima do mile volje.E ti kaubojski filmovi-vestern premijere,bile su najčešće na repertuaru pored naših domaćih-partizanskih filmova.Marš na Drinu,Kozara,Neretva i žurnal o našim izvidjačima,u kome sam jedan od važnih likova bio i ja,gledao se sto puta.Ostala je upamaćena i premijera filma i „Bog stvori ženu“ sa velikom i prelepom Brižit Barodo.Po prvi put,u ovom filmskom žanru,videle su se i golišave slike ove lepe glumice.Sala je bila puna do poslednjeg mesta.Oni koji su film gledali više puta, upozoravali su na scenu u kupatilu kada se celim svojim obimom pojavljuje, kao od majke gola, Brižitka.Čekala se ta scena i ovacije koje smo unapred osmislili:Bane,ponovi...Ali,avaj,teška tuga i hladan tuš oblio je sva uzavrela tela kada je ta scena prošla a ništa se nije videlo.Uaa Bane ,vrištala je cela sala.A šta je zapravo bilo.Toplički kinooperateri su uglavnom zajednički naručivali repertuar za celu godinu pa je tako film najpre gledan u Žitoradju,pa onda Prokuplju i na kraju kod nas u Kuršumliji.I baš taj idiot iz Žitoradja nam je pokvario merak.Ludak je isekao celu scenu golišave Brižit Bardo i usput nam poručio "koj vas jebe.Nije toj za vas"! Da pukneš od muke!

Bio je važna poluga u timu Kosanice.Ovaj visoki markatni lik je Branko Bane Manitašević

Bane je vešto rukovao gradskim razglasom koji je išao iz njegove blagajne.Pustao je muziku,narodne pesme,vrteo svoje ploče i radio prenose fudbalskih utakmica, pogotovo onih koje je igrao njegov Partizan za koga je navijao toliko strasno i glasno da je sve pucalo od sreće kada bi "grobari" pobedili a krio se kada bi gubili i to onu glavnu u derbiju.Imao je dobar glas dok je čitao najavu za večernju predstavu. "S početkom u 19,30 h,bioskop "Proleter," prikazuje spektakularnu vestern premijeru  "Obračun kod OK korala".Glavne uloge:Bert Langester,Ronda Fleming i Kirk Daglas.Karte po ceni od 20 dinara možete kupiti na blagani bioskopa".I tako više puta a u tim njegovim javljanjima i obaveštenjima, koje je svako u gradu čuo,nisu bila retka i ovakva obaveštenja."Prase crne dlake,teško 25 kg,nestalo iz dvorišta.Molimo poštenog gradjanina da prase vrati porodici Pavlović,ul.Kosovska 108.Sledi nagrada"!

Bane je bio nezaobilazna figura u svIm važnim dogadjaima u gradu.Bez njegovog ozvučenja nije mogla da se dočeka i isprati ni jedna štafeta,organizuje slet ili sahrana.Proprate mnoga narodna veselja a ni jedan veliki narodni miting pred "Evropom".

U svojoj mladosti bio je i prvotimac, tada jake "Kosanice" i to na poziciju desnog beka,pomalo grubog i prgavog a naročito prema onima kojima je trebalo vratiti dug za dobijne batine na livadi u Žitoradju,Medjurovu,Malošištu...Voleo je da mu se skandira "Isti si Jusufi" a nije podnosio uvrede i podsmejavanja od domaćih navijača kada bi izgubio duel i preko njegove strane Lela primi drugi gol.Ova slika koja ilustruje tekst je iz iz tih fudbalskih dana.Bane je taj markantni visoki momak koji je sve davao i život,barem je tako govorio, za Partizan i Kosanicu.

Čujem ovih dana da je uspešno preboleo prokleti Covid i sada se oporavlja kod svoje kuće.Želim mu još mnogo godina života jer on je jedan od tih mojih zemljaka koji je obeležio jedno vreme naše mladosti.Šaljem i velike poljupce i pozdrave njegovoj supruzi Milji, jednoj od brojnih devojaka koje su iz koloniziranog Parabuća-Ratkova, došle u svoj rodni kraj na školavanje,zaljubile se i tu do veka ostale.

Bane je i moj zemljak.Njegovi su poreklom iz Blaževa a moji iz Žalice.Udaljenost,što bi neko u šali rekao,na pola sata u zečijim kasom u pratnji opasnog lovačkog kera.

Ima još mnogo toga da se piše o Branku Banetu Manitaševiću!Da,zaista ima.I evo, tokom mog nedavnog boravka u Kuršumliji,sasvim slučajno sam se sreo sa Banetom u ukusno uredjenoj piljari preko puta Hale sportova.Bane je bio u svom elemntu.Po malo pričao,pa pitao i sve to filovao svojim karakterističnim osmehom. Skoro ritmičkim.Kako si,kako zdravlje pa smeh...Šta ima drugog novog,pa ponovo smeh...To je,sada se može reći,Banetov stil ophodjenja prema ljudima,bez izuzetaka.Ali,nije uvek baš tako.Pomenuo sam Coronu i pitao ga zar je morao da prodje kroz sve te muke i da u krajnjem slučaju,na ivici samo žileta,sačuva glavu na ramenu?Zašto se nisi vakcinisao?Eh,zašto.!

Moj kućni prijatelj i po rodbinskoj liniji jako blizak nama Manitaševićima a usto vrsni doktor i hirurg,bio je izričit u stavu da ni pod razno ne primim vakcinu! Imao je svojih stručnih objašnjenja i meni ništa drugo nije ostalo nego da ga bezpogovorno poslušam.I bi šta bi.Moja odluka,koju sam doneo po savetu uvaženog doktora,bila je pogrešna i malo je falilo da me košta glave!

Čuvaj se Bane.Valja još koju godinu proživeti u zdravlju,radosti i veselju a usput, poruči dokoru da mu je antivakserski stav u koliziju sa stavom i mišljenjem svih onih koji su primili vakcinu i preživeli Coronu.A njih je u svetu,do ovog časa.preko 3 milijarde i prava je sreća da nisu naseli na brojna antivakserska ubedjivanja!

Za tebe,stari moj druže i uvaženog doktora,imam jednu zanimljivu,usto i poučnu informaciju.U svim bogatim zemljama Zapada vakcinisano je u proseku preko 85 posto populacije!A u zemljama Istoka,gde se i mi kotiramo,ispod 50 posto.U Rusiji,jedva 40 posto!Nemam objašnjenja,zašto je to tako ali u nekom slobodnom ćaskanju bez ustezanja bih rekao da je problem u naopakom mentalitetu i naopakom inatu koji je u ovom slučaju okrenut protiv nas sa Istočne strane života!

 

BILA JE TO „SVADBA VEKA“!

Danas se u Sarajevu dogodilo „venčanje veka“ kome je prisustvova i predsednik Turske Redžep Taip Erdogan u pratnji svoje brojne  svite koju su pretežno činili ljudi iz njegovog ličnog obezbedjenja.Ovom spektakularnom venčanju, ćerke Bakira i Sebije Izedbegović, koje je u podne održano,po lošem kišovetim vremenu, u džamiji Gazi Husrev-begovoj, po gradjanskim šerijatskim običajima, privuklo je ogromnu pažnju širom Zapadnog Balkana a posebno u Turskoj čiji predsednik je ukazao veliko poštovanje i pažnju porodici Izedbegović dolaskom u Sarajevo da prisustvuje ovom dogadjaju.

Dakle,kao što rekosmo,venčanje veka je dogadjajkoji će trajno ostati u srcima mladencima Jasmini Izedbegović i njenom izabraniku Ćamilu Humačkiću, biznismenu iz Nemačke, proteklo je u najboljem redu uz ogromnu medijsku pokrivenost celog regiona koji je ima prilike da prati dogadjaj od samog početka pa do njegovog kraja.

I tu bi se okončalo moje interesovanje za ovu svadbu a po najmanje za stotine tračeva koji su odmah prvog dana izašli na videlo i koji će narednih nedelja biti glavna tema lokalnih medija.Ono što je privuklo moju pažnju i što ću pokušati najplastičnije da izrazim u ovom tekstu je jedna opšta slika, ili bolje reći, „grupni portret“ svih zvanica sa ove svadbe koji su, svako na svoj način, poslalo bezbroj poruka ljudima koji su nekada živeli u Sarajevu,neki se tu školovali a mnogi naprosto bili zaljubljeni u ovaj gostoprimljiv i živopisan gradić usred brdovite Bosne, gde ste mogli za mnogo važnih pa i životnih detalja da budete uskraćeni ili iznenadjeni ali, za gostoprimstvo i ljubaznost-nikada!

Ja pripadam tim ljudima,koji su,ispostaviće se,celog svog života živeli u zabludi verujući u tu svoju ljudsku i morlanu predpostavku sve do časa dokle me surove prilike teškog i poražavajućeg gradjanskog rata nisu u svemu demantovale a po najviše u saznanju da smo mi obični prolaznici i ljubitelju Baš Čaršije,Hasine ćevabdžinice,fantastične kafane Nurije Palate,muzike neprevazidjenih Indeksa i najlepših šlagera Djordja Novkovića a pogotovo, onog vremena kada je Sarajevo živelo za veliki derbi izmedju Želje i Sarajeva i kada su se na nebu YU estrade pojavili neprevazidjeni Zdravko Ćolić i Kemal Monteno i svojom muzikom i pesmama obojili obale Miljace i cele Jugoslavije za vek i večeta vremena.To je samo jedan segmen značaja i važnosti ovo grada za sve nas koji smo mu često dolazili i to po sistemu "hajdemo na kafu do Sarajeva" a druga neprevazidjena katedra života i kulturu u zemlji  „bratsva i jedinstva“ je  bila ona koja se bavila proizvodnjom i emitovanjem najlepše narodne muzike  emitovane iz grla neprevazidjenih glasova koji se pamte doklekle bude ljudi i čovečanstva.Zaim Imamović, Safet Isović, Himzo Polovina,Beba Selimović,Nada Mamula,Zora Drempetić… i neprevazidjeni zvuk narodnog orkestra Jovice Pavkovića,rodjenog  Smederevca, upamćenog kao i boksera velter kategorije inače,  dugo godina i zvaničnog prvaka Jugoslavije u ovoj plemenitoj veštini.

Tog Sarajeva se ja sećam i u radosti ga nosim u svome srcu i ovaj teks pišem bez namere da bilo koju ružnu reč izgovorim na adresu današnjeg venčanja ali ne mogu da prećutim a da ne kažem.U šoku sam!!!

Verovao sam da se mnogo toga,posle grubog raspada Jugoslavije promenilo ali da se ovoliko u svemu u Sarajevu promenilo da čovek ne primeti a niti oseti ni jednu draž pa čak ni jednu vezu ili kopču sa onom Bosnom i onim gradom koga apsolutno više ni u tragovima nema ni na vidiku.Sarajevo je samo bleda kopija velikih i jakih islamskih gradova kakav je celim svojim obimom milionski Istambul ili možda neki drugi gradovi Saudiske Arabije,Kuvajta pa čak i Jemena.

 Brojne zvanice,važni i bliski ljudi porodice Izedbegović,danima su se priremali za ovaj dogadjaj.Kolko je ko doneo para na poklon, tek će se pisati ali, šta je ko obukao, to smo svi videli.

Ženski deo sveta morao je da se ravna po haljini  majke Sabije. Ona je nosila dugu haljinu u boji fuksije sa raskošnim zlatnim detaljima. U istoj boji bila je i njena marama kao i torbica.Haljina je  deo brenda modne kreatorke Marine Rinaldi a koštala je 1700 EU.

 Kod  drugih dama dominirale su haljine u zelenoj boji ili tirkizno plavoj ali sve po modi i šerijatskim pravilima.Naravno, marama je bila obavezna.Muški svet je nosio crna odela  sa kravatama a kod većne mladih dominirale su brade i sjajne jako skupe cipele.Zlata je bio na pretek.Kažem, slika identična sa slikama koje nam stižu iz arapsklog sveta i uzaludna su bila moja očekivanja da ću u kadru videti neku predivnu sarajku,lepo oblikovanu sa divnom plavom kosom,kratkom haljinicom ,bujnim grudima,“trebu“ kakvih je bilo na svakom koraku u moje vreme.Ništa od toga.

Druga pravila,drugi ljudi i sasvim jedan drugi narod.Nije to više onaj grad koji je dušom i srcem privlačio,sada je to grad muslimanske elite koja se trudi da hvata kopču sa životom u velikim metropolama Turske i ostalih bogatih islamskih zemalja.Ovaj deo Bosne živi svoj život koji malo a možda ni mali nema dodirnih tačaka sa onim delovima zemlje gde žive pravoslavni Srbi i Hrvati.Zna se to dobro i nema potrebe da se ja bavim tim nacionalnim i političkim zabludama  ljudi koji se iz sve snage zalažu da jedinstvena Bosna ostane pošto-poto a zapravo, sve rade  da je do najsitnijih detalja razbiju u param parćiće.

Otac izvodi mladu!

 Posle svega vidjenog i poslednjem zanešenjaku koji tvrdi da Bosna postoji i da će postojati dokle u njoj žive Bosanci,biva mnogo toga jasno a pogotovo odgovor na pitanje koje se često postavlja a od koga  se uporno beži da se odgovori onako kao jeste.Zašto se posle rata, pa do dana- današnjeg, niko od Srba nije vratio da živi u Sarajevu?Najbolji odgovor smo danas videli na delu.Nije to grad koji bi rado primio Srbe povratnike a nisu to ni oni isti ljudi sa kojima se 70 godina živelo u slozi u ambijentu „Titovog bratstva i jedinstva“ gradjenog na primneru zajedničkog života Srba,Muslima i Hrvata u Bosni!Davno je to puklo i sve otišlo svojim putem jer da nije to tako, danas bi smo,ako po ničemu drugom,onda po garederobi prepoznali neku srpkinju i njenog izabranika, da su bili prisutni na ovoj svadbi veka! Ne znam,možda ste ih vi videli?Ja nisam!

 

 

 

Sarajevo danas

 

Boja je važna

Mali trag nekadašnje sarajevske lepote

 

PODSEĆANJE

Crvena Zvezda u novu sezonu ulazi sa novim dresovima.Neka je sa srećom.Prilika je da se podsetimo na bogatu istoriju zvezdinih dresova od kojih je svaka garnitura priča za sebe.Izabrao sam ovu sliku na kojoj je Deki Stanković u dresu sa jasno vidljivim logoom BEOBANKE koja je te 1996.godine u Kupu UEFA, već u prvoj utakmici u Beogradu, deklasirala Kajzerslauten sa 4:0.

Dejan Stanković,na početku karijere

Na ovoj slici je trenutak radosti posle vodećeg gola koje je postigao mladi Stanković.Sija Deki ali sija i Beobanka koja je od ovog posla imala ogromnu korist.To vam najpouzdanije tvrdim jer je moja malenkost, u to vreme, bila na čelu marketinga naše najveće banke na silu ugašene od tadašnjih "žutih" ludaka koje je predvodio Mladjan Dinkić.

Za one koji to ne prate,rećiću vam podatak da Beobanka još uvek nije likvidirana jer se nalazi,toliko godina,u stečajnom postupku.Ona je bez sumnje, najočigledniji dokaz bahatosti,ludila i uništenja svega što je u to vreme vredelo u Srbiji.

Preko 250 hiljada zaposlenih našlo se na ulicama Srbije bez nade i perspektive kako će preživeti sutrašnji dan a sve radi brze i efikasne privredne TRANZICIJE iz društvenog u poziciju privatnog.Samo proklamovana demokratija i ljudi koji su radili na tom sramnom projektu nije bilo ništa drugo nego čista KRADJA I OTIMAČINE DRUŠTVENEN IMOVINE KOJA SE U REKORDNOM ROKU SLILA U DJEPOVE NOVOKOMPONOVANIH BOGATAŠA.

Na tom putu, nastradala je i najmoćnija domaća banka čiji klijenti su bile najmoćnije ni najbogatije firme Srbije.Takvoj banci nije bilo teško da shvati i razume od kolikog je značaja za njeno poslovanje inkorporiranje kroz sportski marketing u svim korisnim komunikacijama sa poslovnim i gradjanskim okruženjem.

SVE ŠTO IMAM ZA MATURU DAJEM!

Razne groznice u ovo današnje gadno vreme,tresu svet.Ali verovatno, malo gde groznica "maturskoe večeri" nikoga tako silno ne potresa, kao moj maleni grad.Da priču vratim daleku, daleku 1967.godinu kada sam ja i cela moja generacija preživljavala te "teške i turobne dane" u nastojanju da zajedno sa mojim roditeljima a pre svega, mojom predivnom majkom,jer majke su glavna poluga u "borbi"da se iskamči i crno ispod noktiju samo da dete ode obučeno na matursko veče.Elem!

Dok su se ocene zaključivane mi smo satima sedeli u radnji tada najpopularnijeg i najtraženije šnajdera u gradu, našeg druga i prijatelja Ljubiše Vasovića.Molili smo ga,preklinjala da odmota zamotuljak teget gabardena, malo postave i sita i krene da kroji i šije moje matursko odelo.

Molim te Ljubiša, ne moj da me ostaviš bez maturske fešte!

Reci mi šta da ti ja pomognem samo da vidim da se moje odelo šije!

Možeš samo jedno da mi pomogneš, da odmah ti i ceo tvoj razred izadje iz radnje!Marš napolje i ne brinite, odela će biti gotova makar pet minuta pre nego što autobus krene za Kuršumlijsku Banju.

i bi tako! Fircanje,peglanje,ušivanje dugmadi i krzavica sve oko pet po podne dok autobus već čeka svoje punoletne putnike,maturante gimnazije "Radoš Jovanović Selja" iz Kuršumlije.

Jurim kući.Mama izvukla neku tatinu prepravljenu belu košulju (tada su se košulje prepravljale,nisu se bacale.Date tetka Mici košulju a ona okrene kragnu.Kao nova!) jes malo šira ali bože moj neće se videti ispod sakoa.Plavo odelo,bela košulja a kravata?Joj,nemam kravatu.Jurnjava po komšiluku za neku,bilo koju kravatu jer moj otac je nosio one na lastiž koje su zvali "činovničke".Gotovo! Braon ciple,plavo odelo,bela košulja,tamna kravata,"plava ptica" je mogla da poleti.

Tako samo izgledali

Tu smo svi.I oni sa i oni bez odela.Lagano truckanje makadamom do Banje.Kafančina "Prepolac" i muzika iz radija "Nikola Tesla" ako odobrenje za njegovo "paljenje" da Ljuba Gudjula.Ali mi ne bi smo bili mi, da i za ovo nismo imali svoje rešenje.Predobra tetka Ljuba,majka moga sadašnjeg kuma Bobana Lukovića, odobrila nam je da u Banju ponesemo jedan od retkih gramofona u gradu i desetak ploča,uglavnom sa domačim hitovima i pesmama sa San Rema.Dakle,sviraće nam njegovo visočanstvo "Supravon" i to sto puta hitove Djorfja Marjanovića,Mikija Jevremovića,Rite Pavone,Džirole Činkveti...

To je taj tvist!

Te noći jedini pravi hit mejker bila je malena Rita Pavone,sa plavom kosicom i pegicama na licu.Cepala je sto puta "Perke,perke"... Zašto,zašto smo svi mi bili opčinjeni njenim glasom ? E, to vam ne mogu ni sada precizno odgovoriti ali znam, da je sa tom pesmom,hitom Italije,sa te strane Zapada počeo da pristiže talas TVISTA. Ej,znateli vi šta je to značilo?Njiši kukovima,nogama,klati se i veslaj rukama, sve u ritmu koji će u narednim godinama zapaliti ceo svet.

Te noći,tog 22.maja 1967.godine i nebo nad Banjom pokazivalo je čudne znake za koje su drevne Inke govorile da ovim ljudima sreća ide u susret.Malo je sevalo,grmelo,malo je zahladnelo a posle ponoći kada smo se "mrtvi pijani" od sreće i ljubavi, lagano vraćalu svojim kućama sve se u trenu promenilo.Topla prolećna noć u našem parku.Pesme,suze i "teška" večna obećanja.Nikada te neću zaboraviti.

Zora je već kucala svoje prve taktove.Ribolovci su kradom izlazili iz svojih sokaka da bi izbegli svaki susret a pogotovo ono zlokobno pitanje "gde si krenuo".Babljok i Mile Ruta su iz vrele furune vadili prvu turu tek ispečenog hleba dok su čistačice u "Evropi,Proleću i Kozari" čistila srču sa tek olajisanog patosa.Sinoć je bilo mnogo pijanstva u gradu i para za cigane.Nikada više nisu skupili bakšiša.

Jutros njih nigde nema.Svi su mamurni i još uvek pospani samo one nisu.Sinfoniski orgestar slavuja svirao je sa tek ozelenelih stabala našeg Samokova svoju jutarnju budilicu,pa onda sanjalicu i na kraju svoju ljubavnu sonatu za nju, samo za nju!

Svi su u znaku punolestva i mature

A tek koliko novca treba izdvojiti za garderobu!

A danas,smem li da poredim to moje i ovo vaše vrme maturskih noći,velikih priprema i još većih radosti.Gledam slike prelepih majki i očeva.Starijeg sina koji je došao da podrži svog maldjeg brata.Devojčurci u svilenim haljinama, modernim pantalonama i prvim štiklama.Ozbiljne face devojaka iz četvrtih razreda srednjih škola i blentavi derani u farmerkama,majicama i skupim patikama.One su mesecima ranije zakazivale frizera u Nišu,pedikira,manikira a čekala se firmirana haljinica iz Turske,cipele iz Italije i bela,obavezno,bela tašnica oko vrata.Roditelji oko njih pucaju od treme.Bake i deke krišom razgledaju sve detalje na garderobi drugih i prave svoju rang lisu najlepših i najskupljih detalja.Više niko ne ide za Kuršumlisku Banju ali za Prolom i Lukovsku svi bi hteli.U lepe hotele i sa živom muzikom da se i ova maturksa noć odsanaja kao ni jedna do sada.A sutra,kada svane novi dan,pričaće se o detaljima a možda i skandalima a život,on će grabiti sve dalje i dalje.Želim vam da i vi,kao i ja, ovoga časa, budite svoja serćanja od pre 54 godine kada ste bili veliki-mali ali prelepi ljudi.Za vašu sreću, od mene mnogo ljubavi i poljubaca.