DOBRO TI JUTRO LEPOTO!

Hteo bih da otvorim ovaj tekst sa najlepšim rečenicama.Blistavim i jasnim kao osmesi i sreća na vašim predivnim i prelepim licima.Tražim je i sve se vrti oko priče o kojoj vi malo znate a ja bih hteo da sa njom budem u koloni sa vama.Da potražim sebe i mnoge iz moje generacije koji su tog majskog kišovitog dana, davne 1968.godine čekali u redu u krojačkoj radnji Ljubiše Vasovića da obave poslednju probu svog maturskog odela sa koga je samo koji minut ranije majstor skinuo konce belog "firca".

To njegovo,"još samo peglanje i nosi", nije bio moj zadnji problem toga dana.Mama,moja večna Raška,prepravljala je tatinu belu košulju a onda je sa krikom izašao i novi problem.Mašna! Tatin izbor nikakav a kod kuma preturam po šifonjeru i tražim mašnu teget boje ili sa po kojim dezenon te iste teške boje. A cipele?Hteo bih i o njima ali se ne sećam da li sam obuo nove ili neke stare,braon  na teget odelo od onog teškog "gabardena" koji mi se gadio kada sam video usijane rukave jednog važnog gradskog momka koji je voleo takva odela,belu košulju i istu takvu maramicu u džepu.Uz takvo odelo,obavezno se išli brkovi "ala Klerk Gebl"!Tanka trakica na gornjoj usnici premazana garežom dogorelog zrnca šibice ili parčetom ugljevlja izvučenog iz tek sagorelog pepela u večnom „Smedervcu“.

Maturanti kuršumlijske Gimnazije

Razdragana mladost

Kiša je neprekidno rominjala i postala je opasnost za odela za koje niko živ nije znao kako će se ponašati ovlaženi sako i pantalone.Da li će do ponoći biti pretesne za nošenje?Jurili smo kao bez glave dok je Caga u veliko turirao autobus parkiran ipsred ulaznih vrata „Komiteta“ u koga smo se svi ugurali.Tri maturska odeljnja sa ukupno osamdesetak učenika.Sa nam su bili i naši gosti,stari drugari.Pera Kilibarda se tek zaljubio u Vukicu svoju koleginicu koja je predavala devojkama fiskulturu. Kakva bi to bila noć a da Pera ne bude sa nama sa pogledom fiksiranim u vitko terlo i lepu glavu mlade nastavnice.Prazno veče.Otkotrljali smo se do banje. Hotel, preciznije, kafančina „Prepolac“ bila je postavljena za nas. Radosne i nasmejane.

Muzike nije bilo ali je zahvaljujući tetka Ljubi,majci moga kuma Bobana,stigao "muzički sastav" u vidu novog gramofona „suprafon“ sa gomilom ploča u kojima su dominirali hitovi Rite Pavone,Dominika Modunja,Albana,Adriana Čelentana,Mikija Jevremovića i večnog Djordja Marjanovića.Ma da, bila je i Lepa,Cune,Tozovac…I mesećina…“Po gradini mesečeina sija meka“.Večni glas Mileta Bogdanovića,Zaima Imamoviča.Safeta Isovića i prelepe Bebe Selimović na čije se izvajano telo i prelepo lice palile mnoge generacije pre moje a bogami i dugo za nama, svi oni koji su tek nadolazili.Ljubavi na pretek ali kakve ljubavi.Sa belim šlagom i crvenom višnjom na vrhu skromnog kolača na čijem kraju je neko drhtavom rukom ispisao: “torta,ljubavi,bratsva i jedinstva!“Ljubi bratski i jednistveno, a to je značil,  obuzdaj hormone! Seks, tek za prvu bračnu noć!Pa ko izdrži!Po koji poljubac,nevešt i onako uzgred.Ruka na ruku,stisak i poruka bez glasa:kako te volim!

Rastali smo se u rano majsko jutro usred našeg parka svi izgužvani,zarozani,malo zanešeni tek ispijenon flašim „jagodisnkog piva“ i očima punih suza.Slavuji iz gustog šipražja ozelenelog Smokova su razbijali.Pevali su svoju opojnu udvaračku ariju slažući grančice za gnezdo gde će mlada i sva gizdava „slavujica“ poližiti svoja jaja iz kojh će se se za tri nedelje izglenuti novi tići.

Valjalo je krenuti kuči,u topli maturksi krevet,majčin poljubac i dugi san.Da još jednom sve na miru provučem kroz glavu.Odsanjam svaki detalj ne samo sa te maturske večeri već iz svakog dana u proteklih četiri godine druženja,radovanja i bezbrižnosti koja se graničila sa nebom i vasionom.

Potpuno zbunjen i uplašen,sedeo sam na mestu sa brojem 3 u „lastinom „ autobusu koji je polazio u pet a u Beograd pristajao oko 11h.Do Zelenog Venca sam dovukao svoju torbu,ušao u autobus br.36 na kome je pisalo „Studenski grad“.Soba,menza,fakultet a svakog 29.novembra juriš na stanicu i vozom pravo u mjačin zgrljaj.Da popravim svoj isposnički izgled,prošetam korzoom moga voljenog grada i čvrsto stegnem njenu ruku u prepunoj sali bioskopa „Proleter“.Ljubav je to što udara kao čekić po mom pulsu a usne suve željne poljubaca.

Gledam vas kako idete.Nešto čakulate,držite se za rukice svi lepi i gizdavi.Koliko je para tek shrhano na vašu šarenu i lepršavu garderobu?Haljinice sa dugim prorezom,plave,crvene,žute od materijala sa kojim se poigravao i lagani povetarac.Muškarcima je lakše.Oni koji su imali oni su i nosili blejzere,tesne pantalone i nove skupe patike.A oni koji nisu…Lagodno i na miru i istim patikama,izgužvanim pantalonama i košuljom ko zna kada ispeglanom.Šminka prenaglašena,korak drhtav,pogled uperen u daleku i nizvesnu budućnost,Sretno vam bilo,deco moja.

Ozbiljni i odgovorni ljudi

Sa srećom deco!

Ne znam koja ste vi generacija po redu ali nije to toliko važno koliko je jako bitno da vas ima!Da ste brojniji po nekoliko puta od nas,da ste lepši od nas a verujem da vam i pamet  nije skraćena.Čekaju vas mnoge ulice i stranputice.Niste ni svesni šta če vam život iskati pre nego što dodjete do svog cilja.Ono što vam kako deka savetujem:živite svoj život.Gledaj te da uvek to bude sa dozom dostojanstva,otmenosti i šarma koji osvaja na ne „ubija“.

Učite,čitaj te, jer bez toga ste niko i ništa.Ne borite se se sa kompleksima i nerelanim ambicijama.“Use  i u svoje kljuse“ i samo guraj te napred.Laže vas ko vam savetuje i ko vas uverava,“da će te lako osvajati sve visove ako imate dobre veze“!Zabluda.Vi ste kovač i gospodar svoje sreće i svoje budućnosti.Razlika će se medju vam uočavati tako što će napred ići oni koji su najviše u samo tako, najviše,ulagali u sebe,u znanje i svoj obrazovni status.Ne sanjaj te druge snove ako želite da napredujete i lepo živite.To vam je moj savet,moj životni recept a kada se on potvrdi i dokaže na vašoj deci,kao što se to dogodilo u mom slučaju, i kada vas ona u svemu NADRGRADE,onda sebi u miru možete reču USPEO SAM !

Želim vam sve najbolje u životu,moji dragi maturanti,moje i naše Gimnazije koja je uzrasla,stasala i postala ozbiljna i odgovorna škola.A nekada kada se budemo sreli,prićaču vam još detalja iz mog školovanja i školovanja moje generacije.Mi smo ugradili sebe u temelje škole iz koje ste vi juče izašli sa diplomom svršenih gimnazijalaca.Bilo smo i ostali,zvanično druga generacija školske 1967/68.

Ljubi vas deka Zoran Pavlović!Zar već,tako bezo i nenadno,život prodje kao letnji dan!

 

PRIČA O KURŠUMLIJSKIM DOKTORIMA!

Svako od nas nosi po delić te priče u sebi. Naročuto su upečatljive  priče i sećanja onih mojih zemljaka koji su ostali u životu zahvaljujući požtvovanju i po nekada, nadčovečanskom naporu čoveka u belom mantilu. Kroz grad ih je prošlo na stotine. Neki su ostali da zauvek počivaju na gradskom groblju,a neki su napravili veliku karijeru i ostali nadaleko čuveni kao lekari koji su sto posto obeležili svoj životni put baš onako kako je pisao Hipokrat u tekstu koji i danas važi kao prva pisana lekarska Zakletva. Iz tog originalnog teksta, pisanog u 4.veku pre nove ere, izdvojiću neke male detalje, koji se meni čine interesantnim.

„Kunem se Apolonom lekarom, Asklepijem, Higijom i Panakeom ,i za svedoke uzimam sve bogove, i sve boginje, da ću se u skladu sa svojim sposobnostima i svojim rasudjivanjima držati ove Zakletve.

Ukoliko se verno držim ove Zakletve,neka uživam u mom životu i praksi moje umetnosti, poštovan od svih ljudi za sva vremena, ali ukoliko zastranim sa nje ili je prekršim, neka me sve suprotno zadesi“.

Nestašne dečije igre:Novica,ja,Mita šuster i Mića

Možda bi danas bio samo uspomena da sam nekada u nekom vremenu postojao, kratko živeo i božijom voljom prerano otišao sa ovog sveta, da nije bilo njega. U mojoj malenoj dečijoj glavici,tek ušloj u treču godinu,urezao sam lik „ogomnog“ čoveka, grubog glasa i naočara sa debelim staklom. Kada se nadvio nad mojim telom, činilo mi se da me je za uvek prekrio. Prezivao se dr.Cvetković, a stanovao je u kući gde mu je bila i lekarska ordinacija, tačno preko puta crkve i nove kuće porodice Stanković. Posle  30 km pešaćenja, od Žalice do Kuršumlije i naizmeničnog nošenja na ledjima moje majke Radosave i babe Rose, stigao sam u ordinaciju dr.Cvetkovića. Bio sam više bivši nego budući! Istog časa, krenula je silovita terapija injekcijama penicilina. Bilo je, kažu, preko trideset uboda. Razlog je bio posve neverovatan, a trag te nesreće još uvek je vidljiv na mom desnom obrazu.

Letnje vreme na selu. Sezona košenja velikih livada a odmah zatim žetva pšenice, ovsa i raži. Ja sam se igrao sa onim čekićem sa kojim kosači nakivaju kose. Vukao sam ga po dvorištu i s njim udarao gde sam stigao. Pas „Šarko,“ mirno je ležao u hladu stoletnog hrasta. Došunjao sam se do njega, zamahnuo čekićem i lupio ga po glavi. Uplašeni pas u trenu je zario svoje zube u moj obraz. Vriska, piska, krv koja je šikljala na sve strane. Od trenutka krenula je borba za moj život. Preživeo sam taj užasni dogadjaj, ali uvek kada slučajno predjem prstima po ožiljku na licu, setim se tih trenutaka, bez obzira, što će neko reći da sam bio isuviše mali da bih zapamtio svaki detalj. Ej ,ljudi, bila je to borba za život.To se nikada ne zaboravlja. Pojavljuje se, doduše, u različitim formatima, kako godine idu jedna za drugom.

Kuršumlija pamti dr.Boru Lukovića, njegovu prelepu ženu, sina Andru i ćerku Lili. Bio je to ljudina od čoveka! Jedan od onih Lukovića koji, kada ga vidite, ne možete, i kada bi hteli, ravnodušni da ostanete. Bio je visok, preko 190 cm. Hodao je tiho i smireno, isto onako kako je pacijentima davao savete. Nikada nije odbio ni jedan poziv ako je nekome pomoć bila potrebna. Živeli su u porodičnoj kući gde je i bila ordinacija, odmah iza radnje mog pokojnog brata Milivoja. Jednoga dana, gradom se pronela vest da je dr.Bora Luković, prodao kuću i odselio se za Zemun gde je ostao do kraja svoga života.

Kada je iznenada preminuo dobri gradski lekar dr.Moma Petković, koji je ostao upamećen i po nestašnom liku svoje brinete, u to vreme lepe i zgodne dame sa imenom Divna, njegovo delo nastavio je da nosi na svojim ledjima sin Bata nadaren fantastičnim glasovnim mogućnostima i ćerka Mimimca, koja je u svemu kopirala majku. Izgledom i svojim temperamentom. Posle smrti dr.Petkovića, ubrzo su, u teškoj saobraćajnoj nesreći na autoputu Niš-Beograd,stradali sin Bata i majka Divna i komšija Ljupče. I danas, jedno nežno žensko srce, tuguje za ovim mladićem koji je prerano otišao sa ovog sveta.

Prošlo je kroz te lekarske ordinacije Doma zdravlja u Kuršumliji  još mnogo sjajnih lekara i ljudi. Ostao je upamćen i dr.Danilo Trifunović, koji je bio trostruki kum braće Pavlović. O njemu sam opširno pisao u posobnom blogu posvećenom danu kada smo ga ispratili na večni put. Bio je i ostao dr. sa predznakom –gospodin!Kada se govori o lekarima iz te generacije,ni u jednoj varijanti, ime dr.Mome Milosavljevića,(Moma Djurić) pedijatra i narodnog lekara a pre svega,kako to piše jedna njegova sugradjanka,velikog čoveka rodjenog u Vrševcu.Kuršumlijski Dom zdravlja ima jednu jako dobro organizovanu Hitnu medicinsku službu,koja se,zbog konfiguracije terena i udaljenosti mnogih podkopaoničkih sela, u kojima žive još po par porodica, sa uspehom probija do njih,do svakog bolsnika a reč je o pretežno starijoj populaciji. Taj posao,herojski je na svojim ledjima nosila dr.Slavica Radivojević.Nema sela a da ne znaju za nju.

Od velikih lekarskih imena koji su ugradili svoje živote u temelje srpskog i svetskog zdravlja, tek da napomenem, mada sam i o njima pisao veoma iscrpno, akademika dr.prof. Vojina Šulovića i profesora Boru Najdanovića. Gromade od ljudi. Oni su rodjeni Kuršumličani i iz duše i srca voleli su svoj grad. Sa prof. Šulovićem sam drugovao do zadnjeg dana njegovog  života. Nastradao je u saobraćajnoj nesreći kod Lipovačke šume, i dobro znam, šta je sve on učinio za ovaj grad. Na žalost, i pored ogromne želje većine Kuršumličana i onih koji poreklo vuku iz ovih krajeva, da se prvom Topličkom akademiku podigne spomenik i postavi u centru gradskog parka, sadašnja vlast, ili tačnije jedan čovek, Radovan Raičević, vlasnik grada i tri banje uz to, za takve inicijative ne haje niti  ga one zanimaju. On tera svoju priču uveren, da će ona trajati do veka!!!

Želja  svih nas, rodjenih u ovom gradu, je da sami pokrenemo inicijativu i oglasimo osnivanje Fondacije za podizanje spomenika akademiku Šuloviću i to uradimo, ne u inat „razigranom“ Topličkom kapitalisti, jer on je samo jedna premala, uz to sujetna i pakosna ljudska preprpeka, koja u ni u jednom detalju ne zaslužuje da se u bilo kom obliku pominje, kada ovaj spomenik konačno bude postavljen tamo gde mu je mesto. Tamo gde je akademik Šulović stajao, u hladu sedeo i odakle je njaviše voleo da gleda zalazak sunca nad voljenim gradom.

Od plejade mladih koji čvrsto drže kurs svojih velih prethodnika, želim da sa ponosom izdvojim lekarski bračni par koji u svojim najzrelijim godinama istrajava u borbi za zdravlje sve starijeg i sve umornijeg stanovništva Kuršumlije. Ono što oni sada rade, u borbi sa Covidom 19, siguran sam da će istorija ovog grada do detalja opisivati.

Dr.Tomislav Arsenijević

Dr.primarijus Tomislav i dr.spec.Ljiljana Arsenijević. Nikog, ni na kraj pameti mi to ne nadolazi, ne podcenjujem, umanjujem ljudske i lekarske vrednosti, jer to nije cilj niti smisao ovog teksta, ali neka mi s vaše strane ne bude zamereno što sam se opredelio, da u okviru moje porodične nesreće, gubitkom rodjenog brata, na ovaj način kažem, baš Ljilji i Tomi, hvala vam od srce i duše na svemu što se za njega učinili.

To im kažem kao lekarima jer pouzdano znam, da bi to isto učinili, kao što jesu, i za nekog vašeg, sasvim sve jedno, bližeg ili daljeg prijatelja ili rodjaka. Njih dvoje, ona moja sestra od strica, a on moj dobri i plemeniti zet, od majke i oca posebno mažen i pažen a od tašte čuvan kao malo vode na dlanu. Oni su moji i ja sam presrećan što ih imam. Što mogu s njima da se ponosim i svuda gde stanem i sa ljudima o njima pričam. Oni su bratski brinuli brigu o mom pokojnom Milivoju i to godinama i u svako vreme. I tog dana, kada je ušao kod Tome u ordinaciju i naglas zakukao da ga je „nešto strašno zabolelo u glavi“. Ispostaviće se, da je to bio  trenutak, kada mu je  pokao krvni sud  na nekom delu mozga.

Toma je specijalista rentgenologije. I da ga nema svi zaraženi od Covida, morali bi da u stanju razbuktavanja bolesti, putuju u Prokuplje na snimanje. Ovih dana, priča mi on, kroz njegovu ordinaciju prolaze na stotine pacijenata. Medju njima su i Srbi sa Kosova koji dolaze ovde na preglede. Ima dosta upale pluća što zahteva veoma pažljv tretman i stalno praćenje situacije na ovom osetljivom organu. Uradi se na stotine snimaka i niko živ ga ne pita: “Možeš li ti to doktore“?

Dr.Ljilja Arsenijević

Ljilja je spcijalista opšte medicine. Radi u svojoj ordinaciji ali veoma često je i na ispomoći u Covid ambulanti. Davno su u potrazi za mirom i potpunom relaksacijom, otišli iz grada i trenutno žive u kući koju su podigle u Tominom selu Vrševcu. Sin Marko je krenuo majčinim i očevim putem. Sa svojom lepšom polovinom, koleginicom sa fakulteta, sreću je potražio u Nemačkoj. Radi se mnogo više, ali se zato i mnogo više plaća, kaže Marko. Ćerka Marija,udala se i živi u Beogradu. Na svet je donela lepog sina i time Ljilju i Tomu i zvanično učlanila u klub baka i deka.Sada je Marko na potezu a prostora na imanji Arsenijevića u Vrševcu, ima za jedan mali vrtić.

Ljilja je naša,kada tako kažem,mislim na mene,pokojnog Milivoja i Dragoljuba, nežna i pažljiva sestra.Držao sam je kao bebu u naručju a bio jako ponosan na njeno školovanje i studije Medicine koje ja sa uspehom završila u Beogradu.Bio sam pre nekoliko dan presretan kada mi je posle razgovora sa mojim Lukom,koji je trenutno na specijalizaciji Interne medicine, ponosno rekla: “Isti je kao njegova tetka“. Naravno,mislila je na njegove briljijantne rezultate tokom studija i njegovo napredovanje na Institutu za reumatologiju gde je zaposlen.

Ljilja je jedno vreme obavljala i dužnost direktora Doma zdravlja. Ubedjen sam, da je i taj posao radila na visokom profesionalnom nivou, jer ona ne ume drugačije. Bavi se politikom u čemu joj pomaže i suprug Toma i veruje da su Kuršumliji potrebni novi ljudi sa novim idejama medju kojima će dominirati one koje, će ovaj gradić učiniti lepim i ugodnim mestom za život a ne mestom odagle mladi,i to isključivo zbog politike i loših ljudi, koji su „našli pa zašli.“beže,glavom bez obzira!

Ovde se rastajemo a vama, ako vam zatreba savet dobrih lekara i specijalista,pravac Bolnica! Kušumlija nikada nije u dobrim lekarima oskudevala.Istorija je puna tih imena koje ne stigoh ni da pomenem. Oprostite na tome!

Gledam sa ćuprije njen tihi huk! Pogled mi se zaledi na jednom nemirnom talasu koji ka jugu jezdi, s kamena na kamen, od izvora u tami Duboke.Koliko je sretnih i bezbrižnih ljudi prešlo ovim mostom! I onih uplašenih i zabrinutih za zdravlje i život koji brzo proleti kao ovaj talas hladne Toplice.Gledam ga kako žuri ka svom ušću života, da se umeša u razgovore sa talasima velikih reka i tako zagrljeni razliju se u beskonačnu tamu Crnog mora.Ako niste vi,ali eto,ja sam jasno čuo šta je to reka u žurbi izgovorila.Sa pažnjom ovo pročitaj te !

Ne tuguj rode moj,nada je ta, koja umire uvek poslednja!

 

KURŠUMLIJE KOJE VIŠE NEMA!

 

Ovog detalja Stare čaršije setiće se stariji kuršumličani.Tu se danas nalazi Apoteka,poslastičara i super market.Sve je to izgradjeno sredinom šezdesetih godina kada se i krenulo sa rušenjem Stare čaršije.Zbog toga je ova slika dragoceni dokument jednog vremena koga više nema.

Na uglu je Trifunova pekara gde se pekao dobar domaći hleb ali,čini mi se,da su u sećanju ipak,ostale poznate Trifunove lepinje ili kako smo ih mi zvali topančići!Bili su fantastični i u njima je najlepše pristajala Krstina pljeskavica ili dobra kašika starog kajmaka.Prste da poližeš.Znate li vi šta se dešavalo u duši gladnog i promrzlog dečaka koji je, na putu prema školi, čežnjivom pogledom gledao gomilu vrućih, tek ispečenih -topančića?Čežnja, strašna čežnja, da će i on, taj maleni čovek, umotan u majčino pletenče, imati jednoga dana toliko novca da kupi sve tople lepinje i pruži ih svakom gladnom i promrzlom detetu da barem jedan tren uživa u lepoti zalogaja.

Pored pekare je staro Borovo,prodavnica obuće koju je držao Mile Gutin,čovek koga sam upamtio po bujnoj crnoj kosi i fruzuri koju je forsirao Avra.Uglavnom,ovde smo se svi obuvali.Jeftine, mekane, gumene usto i ne promičive čizme.Po koja prava cipela sa masivnim kožnim džonom i obavezno blokeji na petama,sa strane i napred.Da zveče po gradskoj kaldrmi i traju barem godinu dana pre,nego što stignu na pendžetiranje, u neku od brojnih obućarskih radnji. Mi klinci smo čeznuli za plavo-belim patikama koje su bile za oko prelepe dok su bile nove.Već posle prve jurnjave za loptom,one su bile stare i pohabane.

Na mostu:Iva,mali Miki,Caga i ja

Na ušću.sv Petka:Znali smo da stojima na temeljima Srbije!

Bezbrižna mladost:Iva,ja i Aca !

Čekali smo da vozovi prodju

Letnja sedeljka u parku:Granja,Lula,Peda,Miku Ruta,Iva i Caga

Svakog jutra na stanici:u prvom planu Lula,Straško Ikić,Iva,Ljubiša Simonović a u pozadini prepoznajem Zorana Joksimovića i maldića u tamnoj košulji Dragana Kontića-Kontu,sina šefa stanice.

Caga,čovek koji je voleo motore

Januarski dan u parku:svi smo tu!

Letnji dan u parku.Prozivka je mogla da počne

Do Borova,tačnije ispred Borova, je bila Avrina frizerska radnja "Foto Avra" gde su zanat učili mnogi budući frizeri,zezatoru,tračari i veliki ribolovci.Setih se Vlade Kitića i Šokija.Oni su bili momci za sve i svja.Tu, pred radnjom, se okupljala sva mladež odakle se dobro kibicovala situacija na korzou. Nećete verovati,svi ti momci bili su obučeni u tamno plava odela doterana i pod konac ispeglana.Bila je obavezna bela štirkana košulja, tamna mašna i bele maramica koja je virila iz malog džepa na sakou.Često se čula mandolina, gitara i lepo složeni glasovi dobrih pevača koji su se trudili,dok su pevali onu čežnjivu morsku pismu "Ta divna Splitska noć"da zvuče kao prava klapa.I sve tako, dok se najednom korzo nije prepolovio! Jedni su otišli u bioskop a oni drugi, koji su ostali da se vrte u krug, čekali su da se pun mesec pojavi na vrh Samokova pa da krenu svojim kućama.I sve bi u trenu utihnulo i sklopilo umorne okice do sutra.Do još jednog lepog i toplog letnjeg dana.

U produžetku ovog bloka bila je Kosaničina prodavnica "Samokovo" koju su držali Božina majka Anka kolega Slobodan i gradska Biblioteka.Ništa čudno što je baš KNJIGA bila u centru pažnje. Bilo je tu dosta knjiga koje su se čitale u velikom broju.U jednom času,medju mladima je vladala prava pomama za dobrom knjigom. Jednostavno, narod je voleo da čita a mi smo se takmičili i ko će više i najviše da ih pročita!Na drvenim ramovima bile su okačene sve dnevne novine.Listali smo ih i to, od poslednje strane. Vladala je velika jagma za "Spotom" koji je bio jako čitan i to naročito one stranice gde su se isticali tekstovi o Zvezdi i Partizanu.

Eto,tako se nekada živelo u Staroj čaršiji koje više nema osim na ovoj davno požuteloj slici. 

SVE TAJNE ULICE 16.FEBRUAR!

Nije to  sasvim obična ulica a niti je ime,koje ona nosi,“16.februar“,sasvim običan i bez značaja datum u istoriji Bajne Čaršije!Mnogo je više od svega toga a koliko,pokušaću u ovoj priči da se u što većem procntu domognem istine i sećanja ljudi koji,zbog svojih godina,pamte mnoge bitna ali i ne bitne dogadjaje koji su proteklih decenija prohujali iznad grada.

Kuršumlija s početkom 1941.godine

Rat je u veliko harao Evropom.Hitler je gazio sve pred sobom a kada je 6.aprila 1941.Beograd sravnjen sa zemljom.Kapitulirala je i Kraljevina Jugoslavija,Nemačka čizma ponovo je gazila Srbijom.

Jedan običan pijačni dan u Kuršumliji (1940.god)

Bajna Čaršija je bila na izgled daleko od tih užasnih dogadjanja ali nipošto i predaleko.Dogodilo se,ono što pravila nalažu! Istoriju su pisali pobednici a poraženi trpeli sav gnev a bogami,ne retko puta i sve strahote osvete i neprmostive mržnje koja nije bila u stanju da kontoliše uzavrelu krv koja je ključala u venama unesrećenih.

Kod većine hroničara iz tih ratnih dana 1942.godine, ostala je zapisano:jedinice Resavakog,Rasinskog,Jastrebačkog i Kosaničkog odreda u zoru 16.februara 1942.godine, napali malobrojnu jedinicu Nemaca i četnika i skoro bez gubitaka oslobodili Kuršumliju. Punih šest dana, nova Narodnooslobodilačka vlast, promovisala je sebe i ubedjivala ljude i gradjane da je pravda i sloboda na njihovoj strani. A onda su konsolidovani Pećančevi četnici i Bugari u jednom naletu naterali mlade revolucionare da se povuku i napuste Kuršumliju.

Glavna ulica u prvim ratnim godinama

Ponovo su gradom prošli dobošari.Čitali su proglase nove vlasti a zastave sa krunom viorila se gradom.Bilo je i poginulih ali i onih prebijenih za koje se sumnjalo da su pomagali pokret otpora i otvoreno bili na strani revolucije koja je tek uzimala maha.

U poratnim godinama,bilo je nezamislivo da grad i njeno komunističko rukovostvo ne obeležava ovaj važni datum iz revolucionarne istorije.U sali bioskopa "Prtoleter" organizovane su prigodne akademije,čitani borbeni referati,dodeljivana odlikovanja i nagrade najboljim učenicima a izvidjači,jednog od veoma uticajnih i rado vidjenog odreda svuda po Srbiji, sa imenom "Kosanički soko"palili su logorske vatre, marširali ulicama grada,inprovizovali napad i oslobodjenje Kuršumlije.Obavezno se išlo do ušća Kosanice u Toplicu, gda je podignut spomenik svim poginulim borcima za odbranu Kuršumlije.Polagali su se venci,držali prigodni govori. 

Kako to po običaju u našem narodu biva,malo kada smo se jedonoglasno slagali u pričama pa čak i u argumentovanim tumačenjema,ne samo ovakvih važnih istorijskih dogadjaja,već i oko manje važnih,ne bitnih stvari.Uvek je bilo opozicije i ljudi koji su  sa podozrenjem gledali na ovaj datum i sve ono što ga je pratilo i na neki način dopunjavolo priču oko minulih dogadjaja.

Oni koji su otvoreno bili na strani Koste Pečanca,i koji su za uvek pa i danas,toliko godina od rata,ostali pri svom političkom uverenju formulisanom u pozdravu "Za Kralja i otadžbinu",oni su sa mnogo podozrenja pričali o svim tim dogadjajima vezanim za 16.februar 1942.godine.Da sve to sažmem u stavu  čoveka koji je u „Topličkim vestima“ napisao:"Da je Kuršumlija zaista bila jedini slobodan grad u Evropi tog 16.februara 42. siguran sam da bi Hitler poželo da vidi taj grad i da se tu,nasred trga,obesi o granu tanke vrbe".Dakle,i u to sam više nego siguran,moj rodni grad je oduvek,pa i danas bio javno podeljen po liniji onih koji su bili za "Tita i partiju" i onih koji su naglas pevali Draži,Kosti Pećancu uzvikujući "Za Kralja i Otadžbinu".Ta lagana podvojenost,koja je nekada znala da bude i jako gruba usto i agresivana,postoji i danas i to medju mladima potomcima trećeg,četvrtog kolena  koji su pripadali levom ili ultra desnom bloku političkih ideja.

To je jedna od mojih inicijalnih kapisli koja je iznenada eksplodirala u meni pa kao rezultat te male erupcije,je i ova priča o ulici kojoj je komunistička vlast dodelila ime po datumu koji se još i dalje provlači,tu i tamo,kroz sećanja ljudi u poznim godinama ali, o kome se malo ili ni malo piše,podseća,polažu venci na spomenik poginulima.

Nemanjina zadužbina: ovako je izgledala krajem Drugog svetskog rata

 Sećam se jedne ljudske epizode pred Evropom u dane proslave Praznika rada. Sviraju ciganu „Vasino kolo“ a sa zastavom u ruci kolo vodi Vidosav Milićević Korčagin,samoproglašeni "bog i batina male varoši"!Do njega Cvejić,pa tako redom.Na kraju kola,odrpan i neobrijan maleni sedi čičica, koga su svi znali i zvali Žika-Brka,otac Kosaničinog centarhalfa Babljoka.Žika igra i peva i u jednom trenutku kaže Korčaginu:da mi pobedismo,ja bi sada vodio kolo a ti zanosio muda na kraju,baš kao što to činim ja danas!

Ova ulica,pod imenom 16.februar,nažalost nisam uspeo da saznam njeno predratno ime,bila je po svemu gradsko pastorče.Doživela je da bude medju poslednjima asvaltirana.Ljudi nisu više morali da gacaju blato i  kreče svoje kuće po nekoliko puta godišnje.

Sećam se jednog starijeg bračnog para,deda Vase i babe Dragojle pored čije kuće je bila velika rupa, uvek puna prljave vode i blata.Teški kamioni koji su prolazili tom ulicom stalno su "molerisali" fasadu njihive kuće blatom a oni krečili.Kada je prošao asvalt,radovali su se kao mala deca.

Ulica je  započinjala preko puta ulaska u kasarnu gde je bila stržarska kućica,mala i velika kapija sa zvezdom petokrakom na vrhu.Kasarne i vojnika više nema.Zamenili su ih mališani iz vrtića "Sunce," projekat koji je svojom upornošću i danonoćnim radom,na radost i ponos grada,na svojim plećima izneo moj kum Miomir Boban Luković.Tu se ova ulica odvajala od Kosovske koja je bila prekrivena kladrmom i dalje odatle vodila do gvozdenog mosta.

Ovo je početak ul.16.februar

Prva kuća u toj blatnjavoj  ulici bila je kuća Stoleta bombondžije gde smo se kao klinci često sladili lizalicama,šarenim šipkama i bombonama a s jeseni, zašečerenim kiselim jabukama.Bila je to kuća čiji prozori su udarali i trotoar a balkon je bio sav od klecavih dasaka.

Kuću je od Stoleta kupio Slavko Jevtić,konobar otac moje školske drugarice Dobrile Cice Jevtić.Uredili su je i ona danas izgleda lepo.Prednost ove male kućice u odnosu na druge je što je do nje, gradski vodovod,doveo  jednu od desetak javnih gradskih česama.Voda im je bila na dohvat ruku.

Do njih je bila kuća Daneta korpara,danas je u toj kući Auto škola "Simić", a odmah ispod nje i kuća porodice Marka Markovića, majstora elektrike u kojoj se rodio i tu dugo živeo i sin Nenad "Zunza" Marković,veseli i nasmejani dečkić,drug moga najmladjeg brata.Markovići su imali i čerku.

Tu gde je danas jedini Kuršumlijski soliter bila je nekada škola

Preku pota njih je bila škola u kojoj su se,posle izgradnje nove škole,uselili Jovanovići.Bila ja to brojna porodica Branka Jovanovića, koji je ostao upamćen i po nadimku njihove familije "Jozići",u to vreme opakog i opasnog gradskog javnog tužioca.Ali bez sumnje, jedna od najmoćnijih gradskih porodica koja je sebe uzidala u temelje grada.Korpulentna u pričljiva majka Kosa,rodila je tri sina i dve ćerke.Sve ljudine,dokazani u svojim profesijama usto i veliki sportisti.Najstariji sin Zoran, završio je Tehnološki fakultet i jedno vreme je predavao Hemiju u našoj Gimnaziji.Preminio je kao vrstan balističar.Drugi brat Arandjel-Raka bio je meni najbliži.Mnogo godina smo se družili i tokom studija a i posle, kada smo formirali porodice.Preminuo je od razarajućeg infarkta na mesu direktora marketinga "Politike".To nikada nikome nisam rekao ali evo prilike da očistim dušu od tog tereta.Raka je umro kada je za direktora „Politike“ i glavnog i odgovornog urednika ovog lista, došao Dragan Antić-Struja.medju novinarima poznatiji kao "Banderaš".On je Raku istoga dana smenio a na njegovo mesto doveo Mirjanu Zečević,osobu koja,ama baš nita nije znala o marketingu.Ali kako je ona bila supruga Žarka Zećevića,generalnog sekretara FK "Partizana", a „Struja“ vatreni pristalica ovog kluba,Raki nije bilo spasa.To ga je izbacilo iz takta a sve ostalo učinio je infarkt.Najmladji Nidža,zivi u Knjaževcu i vida posledice teškog šloga.Svi su branli boje grada u sportu koji su igrali.Tamba je bio jedno vreme trener i golman Kosanice,Raka nezameljiv bek u rukometnom klubu a tradiciju, sjajnog rukometaša,nastavio je i Niža.Sesta Mira živela je u Bitelju a najprodorniji toplički političar,Gordana Jovanović,koja je dogurala do člana CK SKS i sedela pored  legendarnog Marka Nikeziča i Latinke Perović,živa je i svoje staračke dane provodi u porodičnoj kuću u Dankoviću.U to vreme,čaršija je za njom vikala:ovo je naš,toplički Tito!

Jovanovići su imali privilegiju da se pred njihovom kućom postavi bista Radoša Jovanovića Selje,istaknutog revolucionara Topličkog kraja.I novoosnovana Gimnazija je nosila njegovo ime sve do nekog časa dokle neko "odozgo" nije javio "menjaj"!.Od tada je  nestalo ime Radoša Jovanovića Selje i sa postamenta je skinuta njegova bista.Kažu,da takvih bisti,sa sličnim političkim sudbinama ima sakrivenih po mnogim podrumima Srbije.

Zašto više nema biste revolucionara Radoša Jovanovića Selje čija je to "udbaška" pamet prevladala da jedan od vodećih revolucinara iz Drugog svetskog rata bude anatemisan i uklonjen sa postamenta a ubrzo izbrisan iz naziva Gimnazije koja do dana današnjeg nema svoje ime, ostaće za uvek tajna ili ko je to sebe u partiskom vrhu "unapredio" a Selju skinu sa pozicije narodnih heroja!?Biće da  u tom grmu "leži zec"!

Nekako u to vreme, istu sudbinu je doživeo i moj razredni starešina Ivan Ivanović koji je jednog prolećnog dana osvanuo na naslovnoj strani "Ekspres politike" sa ogromnim naslovom:"Ko je Ivan Ivanović"?Povod za medijsko traganje za piscem romana "Crveni kralj" bila je sadržina tog romana i ogomna želja mnogih glumaca Ateljeja 212 da se delo još uvek nepoznatog profesora književnosti iz daleke Kuršumlije, postavi na pozornicu ovog uticajnog pozorišta gde je carevao Zoran Radmilović sa "Kraljem Ibijem" i "Radovanom III".To su godine koje su odlučivale o daljoj sudbini Ivana Ivanovića zbog čega će on otići iz Kuršumlije i narednih 30 godina živeti na "belom hlebu".Jadao se moj pokojni profesor književnosti celom srpskom narodu da su svi napada na njega počinjali sa pričom o njegovom ocu Boži Ivanovići,četničkom komandantu iz Žitnog Potoka."Uvek kada je 

vlas trebala da me stanizuje,priča je počinjala o mom ocu"!Sticao se utisak da Ivan mora da plati "punu"cenu za političko opredeljenje svoga oca.Tadašnja vlas je duboko bila ubedjena da je Božin sin u svemu njegov naslednik pa i u političkom ubedjenju! Ivan je preminuo u 82 godini života.Dnas kada se otvore novine iz tih užasnih vremena, čovek ne može da pobegne od nepobitne istine koja je ukazivala na mentalno i obolelo tkivo tadašnje komunističke vlasti i njenih branitelja koji su u ovakvim dogadjima i u ovakvim ljudima, kakav je bio Ivan Ivanović,prepoznavali "neprijatelje sistema" i države u punom zamahu.Kakva laž i zabluda.Jugoslavija sa 20 milina stanovnika, satkana od ljudi iz šest država koje nisu imale nikakve zejedničke karakteristike, brinula je brigu o disidentima iz Kuršumlijske gimnazije!!! Ma daj te molim vas lepo!

Zgrada u kojoj su živeli Jovanovići je sedamdesetih godina srušena i na njeno mesto podignut je jedini,što je po meni bila velika greška, soliter u gradu.Plac iza solitera pripao je Dragoljubu Vukasnoviću,direktoru Gimnazije a poradica će ostati upamćena najpre, po lepoj kući,velikom dvorištu,lepim ćerkama i razbijenom prozoru u vreme velike političke kampanje kada je vlast zahtevala od naroda da glasa Džuverovića a narod navalio i uradio po svome,glasao je Živka Lazovića "Ludog".Vuksanović je bio na strani vlasti a njegovi učenici na strani naroda.I,puče prozor!Ali po običaju,svaka blistava lepota vremenom dobija i svoju patinu. Dragoljub i supruga Divna,davno su preminuli a ćerke se raselile po Srbiji.Kažu,da kuća više samuje i tuguje,nego što u njoj neko provodi dane.Kao uspomena na njega, ostaje pismo koje je on,kao direktor Gimnazije, uputio vlastima u Beogradu u kome ukazije na "disidensko" delovanje Ivana Ivanovića!!!

Preko puta kuće Vuksanovića,a to znači s desne strane ulice,bila je kuća Žiže Lazarević,kontraverzne osobe koja je u svojim nastupima i ophodjenju sa dečacima, koji su je zadirkivali,ispoljavala dosta mentalne nesigurnosti pa i agresivnosti.Bila je na meti radoznalog grada i njegovih ogovarača i zbog toga što se po ćoškovima glasno šaputalo da je to zapravo "javna" kuća gde se ljubav naplaćivala.Bože moj,baš bih bio jako razočaran,da u to vreme, svoju javnu kuću nije imala samo moja Bajna Čaršija.Žiži,kao smo je iz milja zvali,davno je preminula a da li je neko nastavio da se bavi ovim najstarijim zanatom,pričaće neke druge generacije.

Jedna od kuća u ovoj ulici.Žižina kuća!

Ispod Žižine kuće bila je kuća trgovca Roce koji je mene asocirao na Kir Janju.Nekako u to vreme, kada smo na lektiri imali satiru i priču Jovana Sterije Popovića "Kir Janja",mi svi generaciski,procenili smo da bi lik togo trgovca tvrdice i zelenaša,najboje pristajao Roci.A njegovo pravo ime je Rodoljub Gavrilović koji je u naponu snage,odlučio da ode iz Kuršumlije i svojim poslom nastavi da se bavi u Nišu.Imao je sina Nebojšu koji je u svemu ličio na oca i ćerku Nevenku.

Rocina kuća

U drugom delu Rocine kuće živela je velika porodica Ljubice Kostić,administratora u Domu zdravlja.O ovoj mnogoljudnoj porodici i samohranoj majci dosta toga sam ispisao u priči o mom drugu i njenom najmladjem sinu Aleksandru Aci Kostiću koga smo sahranili 19.marta 2018.godine na Novom Groblju u Beogradu.Ali,za uvek će ostati upamćeno,da je Ljubica Kostić,rodila i na put izvela: Ljubinku, Veru, Branu, Gordanu,Nadu,Tomu,Ljilju i Acu.

Kuća porodice Kostić

Iznad ove kuće bila je kuća pomenutog potkivača deda Vase a preko puta kuća porodice Marković.Najstariji brat sa nadimkom "Šarac" bio je jedan od najboljih gradskih pekara ali je brzo shvatio da će biti mnog bolje plaćen i cenjen ako se otisne ka Sloveniji.Drugi brat,Mika "Pata,"ostao je do smrti u Kuršumliji.Bio je pekar i stalna svadjalica a naročito je voleo da štipka dečake.Njamladji brat Toma "Brta",završio je ekonomiju,lepe godine proveo je u JAT-u i u braku sa Bisom Nedeljković,sestrom moga preminulog školskog druga Nedeljković Mirosalva "Mišure".

Uz njihovo dvorište,živela je i lepa Mara Dragojević,majka blizanaca Zvonka i Žarka.Braća, u svemu, za primer a što se tiče nas Pavlović,kod nas su imali "specijaln" tretman.Mi smo ih  iskreno voleli i poštovali! Mara je dugo poživela i u istinu bila je lepa,najpre kao gradska devojka a kasnije i supruga oficira  koji je odlepršao u zagrljaj druge žene ostavivši joj sinove da ih ona vaspitava i neguje do kraj svoga života.Zvonko je preduzetnik.Bavi se proizvodnjom plastične galanterije a Žarko,uspešan režiser par domaćih ostvarenja usto i dobar pisac,scenarista. Sudbina ih je "prikovala" za Kuršumliju,koju svi mi beskrajno volimo,ali ne znamo zašto?Valjda smo tako nasadjeni ili,možda se desilo neko čudo,pa nam je neko s neba javio:ovo je vaš grad,vaša ljubav i vaša večna sudbina!U redu,nek bude tako! 

Kuća Vukoičića

Kuću preko puta,pripadala  je Obradu Vukoičiću,ocu moje snaje Olge,suprige mog pokojnog brata Mililivoja Miće Pavlovića.On nije nikada tu živeo ali ono po čemu pamtimo ovu kuću,to je vreme kada je u njoj svoj biznis sa pljeskavicama razradio albanac rodom iz Tetova Djoni Jaku.Joj kako smo vazda bili gladni i željni njegovih pljeskavica koje su bile i ostale neprevazidjene do pojave našeg Joce i njegovih sjanih sinova, koji je sve to nadmašio sa ocenom puta 5.

Kuća Jovančića

U kući pored, živela je porodica Jovančić.Sin Vladan živi u Jagodini i nažalost,sreli smo se na sahrani Bože Kešeljevića 31.avgusta  2016.god,koji je sahranjen na Topčiderskom groblju.Kolko sam ga razumeo i dalje razvlači harmoniku i sa svojim bendom uveseljava Jagodince.

Preko puta Vladana živo je njegov drug Mikan Borovičanin  sa majkom Darom. Mikan je bio i za mene ostao pravo čudo od čoveka u svemu.Kada sam ja otišao na studije(1968.),on je u veliko razmišljao da digne ruke od Ekonomskog fakluteta. Učio je Švetski jezik i spremao se da ode u tu zemlju.Ako je nekome učenje jezika bila obična šala i čista korisna relaksacija,onda je to bio Mikan, poznatiji pod nadimkom "Džule".Govorio je engleski,nemački,švetski a kada je poslovno krenuo da saradjuje sa Rumunima, sa lakoćom naučio i taj jezik.Radio je za našu vojsku i u tom poslu bio jako cenjen.Njegova majka Dara,sve što je u životu radila bilo je posvećeno njemu.Sedela je po ceo dan u trafici u centru grada.Prodavala cigarete na paklice i na komad,novine i šarenu štampu.Ona nije morala da jede ali za Mikana je uvek birala najbolje.Živeli su u jednoj kući-kućerku,koji je opasno pretio da ih jednoga dana zatrpa.Na sreću i po velikoj Mikanovoj želji,uspo je da za života svoje majke, poruši staru kuću i na njenim temeljima podigne novu,lepu i modernu.Dok se kuća gradila,Mikan i tetka Dara, spavali su u dvorištu pod vedrim nebom.Preminuo je rano a za sobom ostavio suprugu Nadu i čerku koja mi je na sahrani,gore na Bežaniskom groblju,dok sam joj izjavljivao saučešće,tiho došapnula. "Bio je dobrica od ćoveka"!

Kuća Borovičanina

Do Mikana je bila kuća Pere Gašiča,Žiće Savića i našeg velikog prijatelja Ljubinka Vukoičić, šofera, koji je ceo svoj život proveo za volanom „Niš ekspresa“. Njegove komšije bili si Radoš i Mirsa Milentijević,advokat i čerka im Radica.Na kraju ovog bloka živeo je  Boža Mićunović koji je ovde držao i svoju ,u jedno vreme,kafanu sa privlačnim menijem a bilo je i lokalnih pevaljki.

Kuča Vojvode Pećanca

Preko puta je bila kuća oko koje su se lomila koplja u mnogo čemu ali po najviše, u političkom razračunavanju.Bila je to kuća Vojvode Koste Milovanovića Pečanca, četničkog lidera koga su njegovi takmaci,pred kraj drugog rata na prevaru likvidirali u Soko Banji.Prića o Dražinim "crnim trojkama" i danas je zvanična verzija oko likvidacije Pećanca.Kosta Milovanović je rođen 1871. godine u selu Đurakovac kod Peći. Posle srpsko-turskih ratova 1876-1878. godine, njegova porodica se naseljava u selu Kosanička Rača, u tek oslobođenoj Toplici.Po naredjenu Kralja Petra direktno iz Soluna francuskim avionom ubačen je nadomak svoga sela Rače, gde se prikrio kod svoje porodice. Stigao je u Toplicu 15. septembra 1916. godine, u vreme kada se spremao ustanak naroda Toplice protiv austrijskih i bugarskih okupatorskih vlasti poznatiji kao ustanak Koste Voinovića.Ustanak je započeo borbom protiv jakih bugarskog jedinica kod sela Mačkovca, a potom su ustanici u munjevitom pohodu,14. februara 1917.godine oslobodili Kuršumliju,da bi već 18.februara naterali bugarski garnizon u Prokuplju na predaju.Dan kasnije,19.februara,oslobođeno je Blace, a do kraja februara cela Toplica,Jablanica i drugi krajevi toga dela Srbije bili su slobodni.Stvorena je ogromna slobodna teritorija,prva i jedina u porobljenoj Evropi.Samo u Toplici,ustanička vojska zarobila je preko hiljadu bugarskih vojnika.U to vreme,izgradjena je i njegova kuća koja postoji i danas u ovoj ulici.Njom rukovodi Centar za socijalni rad u opštini i tu uglavnom, žive porodice sa niskim socijalnim statusom.Zvanično,to je za narod „Pećanćeva kuća“ koju je isti taj narod nazvao "Koreja" aludirajući na siromaštvo ali i moguće sukobe oko izmedju zvanične vlasti i pristalica četnićkog pokreta.Nema sumnje, Pećanac je u zajednici sa legendarnim Kostom Voinovićem,vodjom Topličkog ustanka,mnogo učinio da akcijama u Toplici i Jablanici za "sebe" veže mnogobrojne Bugarske divizije i time u mnogome olakša proboj Solunskog fronta inače,fronta koji je imao samo jedan zadatak,da po svaku cenu spreči povratak srpskim jedinicama u Srbiju,svojim kućama i svojim porodicama.Ta odluka bila je propraćena nevidjenim herojstvom i odlučnošću da nema alternative željama i namerama da se što pre stigne  u svoju domovinu.Drugi svetski rat,ponovo je okupio istu koaliciju koja je predvodjena Nemačkom imala istu ideju.Da uništi Srbiju.U vihoru tog rata,fašističkoj koaliciji bili su naklonjeni i domaći izdajnici.Kako pobednici pišu istoriju, onako kako njima odgovara,nikoga ne treba da čude brojne nejasnoće i propusti u tim tekstovima zbog čega,u moj rodnoj Toplici,još uvek traje „razračunavanje“ izmedju "novih" četnika i "novih" partizana!Ova ulica, koja bi mogla mirne duše da se nazove i reakcionarnom, najbolje je to osetila na svojim ledjima.Naravno,ne ulica i podloga sa kojom je napravljena,već njeni žitelji.Dugo su dugo gazili blato!

Taj čitav kompleks oko Pećenčeve kuće, pripao je centru za Socijalni rad gde su,uglavnom, zbrinjavane porodice sa teškim socijalnim statusom.U jednoj od tih kuća živeo je sa svojom mnogoljudnom porodicom i gradski frizer Ljuba Krstić Krnda.Imao je šestoro predivne dece i svi su imali isti nadimak "Krndići" o kojima se i danas ispredaju lepe priče. Inače,ovaj kvart je,zbog svog porekla i socijalnog statusa,dobio ime "Koreja" koje je i danas na snazi!

Korea

Pored Pećančeve kuće,je kuća Boleta Savića u kojoj su rodjeni i u kojoj su rasli njegovi sjani sinovi, Momi "Molotov" i mladji Rade.Preko puta njihove kuće,živela je jedna usamljena žena koja se nije mnogo mešala niti družila, zbog čega je ostala večita tajna.Danas je tu otpad.

Kuća Boleta Savića

Sa druge strane,prema Mirčetu Ridjalu,brat od strica komunističkog vodje grada Živorada Cveića,Žika Cveić,podigao je velelepnu kuću.Naravno "velelepnu" u odnosu na izgled kuršumlijskih čatmara,pretežno letvara,napravljenih  od slame i blata kao što je bila kuća reakcionarne porodice Stanković u neposrednoj blizini Žikine "vile"!

Sledeća kuća, od koje je njen vlasnik,trgovac Mirče "Ridjal",uz pomoć svoje rodbine iz Prokuplja a pre svih Miodraga Arandjelovića Gušlje,golmana RK "Mladost", napravio jednu divnu repliku, kafana za uživanje,dugo noćno sedenje uz tihu svirku i meraklisku pesmu.Kafana je radila ne tako dugo ali onoliko koliko je radila,bilo je pravo mesto za letnja večernja uživanja.

Na desnoj strani ulice bila je kuća porodice Ilić a pored njih kuća pitara Zafirofskog.Jedna divna i radna porodica koja je Kuršumliju prihvatila kao svoje rodno mesto a kuršumličani im uzvratili sa velikom ljubavlju i poštovanjem.I danas mislim da boljih kora za gibanicu od njihovih nema.Ja ih rado kupujem.Komšije su im bile Novakovići a do njih živela je Stanka bojadžika koja će kasnije izgraditi novu kuću u istoj ulici pored kuće Bogoljuba Vučkovića.

Do bojadžike bila je kuća kasapina Dimitrijevića a do njega je živeo šnajder Dragoje Petrović "Bubac" kako su komšije zvale i njegovu suprugu Duška "Bubabac".Radili su u Konfekciji kod Milivoja i brata mu od strica Mire "Mengelice". 

Kuća koja je gledala na benzinsku pumpu sa njene leve strane,bila ja dugi niz godina Učiteljska škola a kasnije kuća u kojoj je živeo naš Ringo Sar,poznati gradski momak Milan Filipović Paka,bubnjar sa tankim brkovima i kosom ala Djoni Vajs Miler, poznatiji po liku Tarzana.Bio je večito zaljubljen u Miru,rodjenu sestru Mikija Milovanovića, upamćenog kao Miki "Šiptar" sa aluzijom na Kosovo Polje, odakle su došli u Kuršumliju, gde je njegov otac Mirko bio šefa željezničke stanice.Paka je nažalost, davno preminuo a o Miri malo toga znam.

Ovde je bila Učiteljska škola a potom dom porodice Filipović

U ovom delu ulice 16.februar, iz ovih starih i zaboravljenih vremena,manje više, prisetili smo se svih  živih i onih koji su tu živeli a davno otišli na onaj svet.Od benziske pumpe, ulica 16.februar lagano pada ka gvozdenom mostu gde se ona i završava.U tom delu ulice, živelo je mnog interesantnog sveta i svi odreda bili su veoma važni i značajni za život grada.

 Sodadžije,sajdžije,pekari,kafedjije,grnčari,stilski krojači,stolari,potkivači, muzičari i sjajni robilovci ali iznad svega predivni ljudi.Prava gradska riznica koja je u naboljem smislu oslikavala život u jednoj dalekoj,mislim od velikih centara dalekoj,srpskoj provinciju,prepunoj lepog i autentičnog života koji je takva kakav je bio odlika čitavog kraj.Podsetiću na jednu lingvističku anomaliju koja me i danas raspamećuje i stalno drži u oprezi da ne puknem i na neki načen ne krenem, sa svojim tumačenjem,u čisto preterivanje.Ja ću je u svakom slučaju reči a vi prosudite.

Zašto je Prokuplje tako olako uzgubilo svoju jezičku autentičnost i  prihvatili jednu ružniju,daleko siromašniju jezičku varijantu, poznatu po uzrečicama "gu i ga".Gornja Toplica ostala je kod upotrebe  svojih tri-četiri padeža i onom teškim naglaskom na srednjem slogu:bandera,kašika,nemo,bre…i tome slično!

Bogati trgovac,Bogoljub Vučković,otac našeg poznatog kantaautora Radeta Vučkovića,uložio je mnogo para da bi izgradio kuću u samom centru grade gde ipak, nije udobno živeti i udisati mirise benzina i izduvnih gasova.Ali, šta ćete,sve ima svoju cenu!Sve ga to nije omelo u želji da na jednom mestu okupio svoju porodicu.Na spratu živi porodica Nešić, ćerka Violeta sa dve ćerke.Bila je u braku sa Zoranom, medicinskim tehničarom koji je davno preminuo. Ispod nje, Bogoljub, tetka Nada i uvaženi mamin sin Rade.Kada su majka i otac otišli na onaj svet,donji sprat kuće, pripao je Radetu a verovatno i najmladjoj sestri Gordani, koja se udala se za svog kolegu i danas živi u Jagodini.

Porodična kuća Vučkovića

Kuću Vučkovića i stari oronuli blok nekada lepih gradskih kuća deli mali sokak a onda se redjaju kuće zanimljivih ljudi.U kući izvesnog Miljka živeli su Mija "Paca" i setra mu Mira "Džumbus".Pored njih svoju sajdjisku radnju držo je Mile sajžija,jedini majstor sa satove u gradu koji je imao posla preko glave sve dokle se nisu pojavili jevtini digitalni satovi kod koji se ništa nije kvalirlo osim baterija koje su se vremenom praznile pa su morale da budu menjane.

Hostel "Franica"

Kuća Franice Stanković i njen život u Kuršumliji,opisao sam u jednom od ranijih blogova,Ono što ću sada izneti kao novost, to je da se danas na tom mestu nalazi prvi gradski Hostel pod njenim imenom "Franica".Držiga zet Franičinog starijeg sina Velita i to veoma uspešno.Hostel je na glasu u celom kraju.

Do ovog Hostala  i danas  je gradska pekara a do nje prodavnica "Lovac" gde smo se snabdevali sa priborom za pecanje.Dobrom strunom i raznom udicama.

Ovo je kuća porodice Stanković,gde je danas hostel "Franica"

Pantićeva radnja

S druge strane ulice,licem u lice sa Hostelom "Franica," nalazi se i danas,frizerska radnja "Pantić".Bila je to jedna od desetak frizerskih radnji koje su radile sasvim solidno.Najpre,bili su to dobri majstori,imali su svoje stalne mušterije i ono što je najbitnije, većina njih je šišala i brijala na "kratkoroćne kredite".Šišate se i doterujete  mesec dana a prvog u mesecu razdužujete  svoj kredit kod frizera.I svima je bilo dobro.

Na ovoj slici,odmah do frizeraja "Pantić," bila je gradska pekara gde su ogromne količine testa prevrtali mišićavi momci:Babljok,Čale,Mile "Ruta" i žilavi omaleni Zeka.Uglavnom ,veliki okrugli hleb, od crnog brašna,bio je težak oko 2 kg i nije bilo šanse da ujutru ne bude u prodavnici.A kada su stigle bele vekne,bio je to praznik za grad.Pored pekare,vide se izloženi proizvodi limarske radnje Glišić. Lonci,kofe,posude za mleko i nova furuna za kazan u kome će se topiti mast i spremati prelepi čvarci.

Kuća preko puta kuće porodice Djukić, bila je u svom veku sve i svašta!

Porodica Djukuć

Posebno poglavlje u ovoj priči pripada složnoj porodici Djukić.Vazda je tako mišljenje vladalo u gradu da su Djukić svojim radom bili primer kako se napreduje i gradi.Vreme njihovih proizvoda:soda vode,raznih klakera i kabeza,bez sumnje,bilo je vreme,koje se mladjim naraštajima nudilo jedno sladunjavo zadovoljstvo daleko,daloko manje štetnije, od "pepsi" a kasnije i "coka-cole"koja je preko noći zasenila i naterala vlasnike sodadjiskih radnji da hleba za svoju porodicu, potraže u drugom nekom biznisu.Ostalo je na stotine praznih sifona i flašica za klakere koje su se zatvarale klasičnim zatvaračima na "zamku" ili staklencima koji su pod pritiskom konzervansa,najčešće prirodnog ugljen-dioksida,snažno zatvarale sami vrh flašice.Djukići su se najednom izgubili.Nije ih više četvrtkom bilo na pijaci a ni na vašarima, gde se nekada njihova "hladna i medena "osveženja tražila u ogromnim količinama.U kafanama niko više nije "cepao" vino soda-vodom već kiselom vodom.U našem kraju,carevala je kisela"Milan Toplica" sa izvora Viča kod Tulara.Šansu da uvek zarade po neki dinar izgubilo je mnogo mojih vršnjaka a i ja sa njima.Mi smo kod Paje Djukića, svakog četvrtka, zaduživali kolica,desetak gajbi klakera i santu leda i iz svog glas krenuli da mamimo žedni narod da se za male pare osveži.Ponavljali smo po sto puta jednu istu parolu:"Sladak, meden,hladan i leden! Klakeri Djukić". Da bi normalno radila ova sodadžiska radnja,zimi je valjalo obezbedjivati na tone ledenih santi koje su se vadile iz naših reka.Te sante su se slagale u duboke ledare pune slame i tu ostajale do kasnog leta da se koriste u rashladjivanju klakera i ostalih kabeza.Jedna od tih ledara bila je kraj njihove kuće a druga, na "crvenom,"staroj pijaci,gde sam se sa mojim drugom Ljubišom Simnovićem često igrao.

Nova kuća Vidojevića u kojoj je živela Radica i brat Žika

Na placu pored Djukića,ubrzo su Vidojevići,deca malog Vlaje,apotekarica Radica i brat joj Živoin-Žika Baki,podigli veliku  kuću.U njoj je Radica držala privatnu apoteku a gradom su kružile razne priče i skrivenom blagu,zlatnom nakitu, haljinama i modernim cipelama,uvek pedante,namirisane i doterane apotekarice koja je držala do sebe.Nije se udavala a kome je sve to pripalo, posle njene iznenadne smrti,malo ko šta zna.

Generaciske uspomene:Žika Baki,foto Kele i Stevan iz Ravnog Šorta

Njen rodjeni brat,ali u svemu čudni i beskrajno dobri Žika Baki, ostao je upamećen po mnogim,uglavno lepim i zanimljivim detaljima iz njegovog burnog i avanturističkog života.Neke tamo sedamdesete godine bilo mu se prohtelo da otvori prvi noćni bar u gradu pod imenom „Crveno fenjerče“ i to odmah preko puta današnje kuće u kojoj je živela Radica apotekarica.Osim što je bio  sav u crvenoj boji i polumraku, pa su dve ružne i jadne pevaljke sa umetničkim imenima "Rozita" i "Gana",posle svake popijene flaše vina izgledale sve lepše i sve lepše glasovno zvučele,sve ostalo bi moglo da se svrsta u ambijen jedne smrdljive kafanske rupe.Ali, sve to nije bio razlog da narod dolazi a Baki zgrće lovu.Narod je tada imao para i za sebe i za pevaljke i za loša kisela vina.Baki je  jedno vreme  držao kafanu i u Nemačkoj i sa zaradjenim parama podigao novu kuču usred Samokova gde je do kraj života proživeo kao samotnjak.

Kuča Novaka krojača

Još nekoliko detalja vezujume za ovu ulicu.Šnajderska radnja modnog krojača Novaka, bila je najbolja u gradu.Cela porodica je bila za primer.U sećanju mi je ostao detalj sa korzoa kada su se jedne večeri Novakovići pojavili u punom izdanju. Otac,majka i dvojica sinova,svi obučeni u nova tek sašivena odela,dobro utegnuti u sakoima i pantalonama od atraktivnih materijala i dezena.Naprosto, ceo grad su zasenili i ostavili i malom čudu.Nikada niko bolje nije izreklamirao sebe,svoje šnajdersko umeće, kao te večeri Novak sa porodicom! I danas tvrdim da je to bila najautentičnija reklama koja je ceo grad ostavila bez daha.

Nekada je tu bila stolarska radionica Ljubisava Markovića

Fantastični su bili i uvek svima na usluzi, deca Boška i Ljubice Milenković: Zoran,Caki,Ture i sestra Gordana.Ture, zajedno sa pokojnim Tubom, bez konkurencije nosi lentu najboljeg  ribolovca bez udice,bez mreže ali sa spretnim rukama i velikom kapacitetom pluća.Brat Caki,posle okončanja oficirske karije živi ovde na Ceraku a narod ovog kraja Beograda pamti ga po visini,vojničkom držanju i stasu.I dalje je prav kao strela,a sa letenjim slamenim šeširom, koga skida jedino kada spava,skrenuo je pažnju na sebe.Ćuo sam neke ljude koji za njim komentarišu:evo ga naš „jutarnju kauboj“,aludirajući na Djona Vojta i njegovu nezaboravnu ulogu u filmu „Ponoćni kauboj“.Najstariji brat Zoran živi u Novom Sada a Ture na istom mestu gde se i rodio.

Kafana Lipa i Randjelova kuča

Kuča i radnja porodice Ćosić

Preko puta njih je poznata „rupa“ gde su živeli Markovići i Vladisavljevići a do Novaka,u svojoj kući, živeo je Dragoljub Gašić,verovatno još uvek neprevazidjeni navijač Kosanice i sin mu Radoslav Gašić, major po činu inače, moj prerano preminuli školski drug. 

U ovoj ulici živeo je i Miša Ćosić i bio sa  bratom,dugi niz godina, jedan od glavnih automehaničara.Iznad njega živeli su Janićijevići.Poznati majstor Žika „Bambalo“ sa sinom Sinišom i čerkom Mirkom,koja nam se u mnogome našla u poslednjim godinama života naše majke Radosave.Svi smo je voleli kao rodjenu sestru.

Pored Mišine radnje bila je i kafana „Lipa“ koja će dugi niz godina biti i prva gradska narodna kuhinja. Iznad ulaza u Zaićev sokak, u jednoj skromnoj kućici, živeo je o Djoka ciganina poznati gradski harmonikaš.Sa njim smo odpevali mnoge vesele, tužne i pijane pesme.Svirao je za pare a onda kada su penezi nestali i za dž…

Zaići su posebna priča ovoga grada.Već u nekoliko tekstova ja pišem o njima ali uvek ostane nešto ne dorečeno.Sve je počeo deda Zajko,pa je nastavio njegov sin a sada radnju drži najmladji  Zaić Slavko, koji i dalje radi kao jedini gradski kovač. Obradjuje narodu lopate,riljeve,sekire,testere i mnoga šta drugog.I iz te kuće išao sam u školu od prvog razreda, sa Svetlanom Cecom koja se udala i do kraj života živela u Užicu.i ona je prerano preminula!

Greh je da u ovoj ulici ne pomenem i Pravdija,drugara iz izvodjačkih dana a i potkivača Svetu „Džozluga“ i najvećeg gradsko stonotenisera Milana Vidojevića Bujku u čijem smo stanu u Beogradu, ja i moj kum Boban Luković, proveli poslednju godinu studija.Na tom poklonu, za uvek smo ostali zahvalni našem dragom Bujki.Laka mu zemlja!

Njegov stariji brat Jovan Vidojević Joška,boje je jedan od uticajnih bankara u Beogradu.Dugi niz godina bio je podpredsednik Beogradske banke u tandemu sa Borkom Vučić.

Stara  kuća Vidojevića

Kuća porodice Zaić

I tako,ovom laganom šetnjom, duž ulice 16.februar i njenom dužinom od nepunih 1.000 m, dodjosmo do gvozdenog mosta,ćuprije i pruge, kojom se dolazilo i odlazilo iz grada i to prema Prokuplju pa dalje prema Niš i Beogradu.Četvrtkom su tim mostom u grad pristizali ljudi sa južne strane a bez reda i bez zakazivanja,na večni počinak, tim mostom su prolazile tužne kolone.I danas je sve isto, osim nas,koji se proredjujemo i lagano starimo.

Kako smo počeli ovu priču o ulici 16.februar, tako i da je završimo.Ovo je zaista jedna stara slika Kuršumlije i ulice 16.februar koja se završavala na ovom putničkom i železničkom mostu,koga smo mi zvali "Gvozdeni most".Mnogo toga na ovoj slici uslikanoj pedesetih godina,više nema.Porušeno je ili se samo srušilo!U prvom planu je Ciganska mala-gornja mala,gde su živeli svi "važni" cigani.Važni jer su svi odreda bili muzičari,omiljeni i poštovani u gradu.Djoka,harmonikaš,Duško Ristić,prva violina,Džidža i mnogi drugi.U donjoj mali, primat je držao basadžija Blagoje za koga se "sumnja" da je bio veliki švaler a neretko,njegovi prijatelji i komšije su u šali govorili:"Znaš li Blagoje,koliko imaš dece"....Davno te Kuršumlije nema!Sve je ostalo medju nama,u našim sećanjima i pričama kojima ne damo da za uvek padnu u zaborav.

Hvala mome drugi Ivanu Milićeviću koji mi je nesebično pomogao da oblikujem ovaj teks,prikupljajući podatke o onima koji sada žive u ovoj ulici i onima koji su davno promenili mesto svoga boravka.Posebno mu hvala i na prelepim slikama sa kojima sam ilustrovao ovaj tekst a on ih uslikao.