ZAŠTO SAM SE RAZOČARAO ?

Mi nismo voleli sport, mi smo ga obožavali ! Nije bilo deteta koje nije trečalo za loptom!

Oni koji su obožavali fudbal bili su na velikom igralištu kraj Toplice a oni koji su verovali da su ekstra talnetovani rukometaši  trčali su na šljaci pored „Drinke“. Košarkaši su gadjali u obruč svuda gde ga je bilo a nešto ozubiljnije su počeli da se izdvaju ti dugački momci kada je asvaltirano  igrališe kod škole koje smo podigli svojim rukam i po inspirativnim idejama našeg poznatog nastavnika fiskulture poularnog Duška „Sidže“. Umesto onih dosadnih razgibavanja i vežbi oblikovanja u crenim šorcefima i belim majicama, čas smo provodili u kolektivnom iznošenju kamena „oblutka“ i „belutka“ sa obala Toplice i slagali ga u drenažne kanale koji su trebali da omoguće oticanje atmosverskih  voda . Kiša je mogla da pada koliko joj je volja, utakmica nije smela da se prekida.

Fudbal se po običaju igrao nedeljom oko tri a na igralište smo kretali sat ranije.Tribina nije bilo pa je privilegija bila ugrabiti mesto ispod jedne oglodana šljive sa dve grane i tri lista i to na  istočnoj strani livade za koju su mnogi trvrdili da je najduže fudbalsko igralište u Evropi. Ja znam da sam ga teško istrčavao  a moji drugari koji su igrali fudbal za Kosanicu „našu milu“, mučili su muku sa kontrolom lopte po nevidjenim džombama i dugačkom igralištu na kome se igralo po pravilima domaćina. Uteraš goste od prvog minuta u šesnaesterac i nedaš im da dišu. Rezultati 9:0, 13:0 bili su savim normalni i  ako sve prodje  u miru i bez namirivanja dugova  sa utakmice  koja se  sjeseni igrala na njihovom bunjištu, smatralo se da je sve bilo fer i korektno. A bogami, bilo je: njega, njega, daj da ga malo „pomazimo“! U proseku  za Kosanicu je navijalo po trista  do petsto „tifoza“  koji bi posle svake utakmice dugo prepričavali dobre poteze i finte lokalnih fudbalskih madjioničara.

Rukomet je bio miljenik grada pogotovo što su ga igrala talentovana deca i što je ta i mnoge generacije iza nje, uvek pobedjivala u to vreme favorizovane komšije iz Prokuplja. Nedelja u deset pre podne bio je termin koga niste smeli da preskočite. Ako vas nije bilo na svom mestu do poluvremena moralo je da se sazna gde ste. Navijalo se, bodrilo, vikalo, radovala i ljutilo ali pobeda se nije davala tek onako. Protivnik je morao da se izbori za nju i da presretan ode  iz grada  sa osvojenim bodovima na ne osvojivom terenu.

 

Zoran Pavlović:iz mojih sportskih dana

RK "Mladost" na turniru gradova

Ova slika ne samo što je draga uspomena već i najoriginalniji postrek za jednu zanimljivu priču.Te 1972.godine,u dva dana 29. i 30.janura, RSS organizavao je, tada i više nikada ,„Turnir gradova“ koji se igrao po ubrzanom sistemu. Učestvovalo je, koliko se ja sećam,dvadeset gradova a igralo se po grupama. Poluvreme je trajalo 7,5  minuta što je bilo dovoljno da svi pokažu koliko poznaju sve čari ovog trofejnog sporta. Na ternu su bili svi najbolji domaći rukometaši. Popularni i veliki Laza iz Zvezde, zatim nenadmašni Pokrajac, golman Banjanin, Kinez Lau, pivotman Popović,Tuta i Tole iz Niša, Cvetanović iz Dobočice, šampionska postava  FAP-a iz Priboja, „Mladi radnik“ iz Požarevca sa velikim Lisovskim, Borac iz Uroševca na golu sa Zoranom Jovanovićem, Sečanj iz Sečnja, Arandjelovac sa Mirčetom i sve beogradske ekipe.Na turniru su bile i naše komšije iz Prokuplja i ostavili su dobar utisak. Ekipa  „Mladosti“ za ovu priliku bila je zaista mlada i atraktivna i do nekle otkrovenje turnira.Osvojili smo 13 mesto a dobre partije su pružali gotovo svi momci a po najbolje Granja i Tuba.Ono što je ostalo upamćeno i što se dan- danas prepričava, je dolazak i smeštaj ekipe a i igranje  utakmica na parketu Hale sportova na Novom Beogradu. Za sve njih, osim za mene, bio je to prvi kontak sa loptom u zatvorenom prostoru i igra po parketu.Smeštaj je bio u luksuznim sobama novog hotela „Srbija“ koji je za većinu bio otkrovenje zbog visoke spratnosti, liftova i kupatila .Uglavnom, niko oka nije sklopio od sreće i zadovoljstva  što nam se pružila prilika da se svojski provedemo dva dana u Beogradu.

Da se podsetimo svih ljudi sa ove slike.

Gornji red:Milisav Filiopvić-Misa, vodja puta, iza njega Milivoje Pavlović, pok.Aca Perić,  golman Novica Kostić-Noce,  Bratislav Djordjević-Buretino,  Boban Marković, Zvonko Dragojević, pok.Bata Petković, Boban Milojković-Granja, Duško Perić.

Donji red: Zoran Pavlović-Piki, Nikola Jovanović-Nidža, Slavoljub Pavlović-Caki i pok. Srbislav Milojković-Tuba


Pedeset godina kasnije !

Presrećan što mi se ukazala prilika, otišao sam sa sinom na utakmicu Super  rukometne lige gde su megdan delili  domaća „Planinka-Prolom voda“ i „Spartak Vojput“ i bio razočaran. Hala hladna i poluprazna sa navijačima koji nisu  ni krik ispustili kada su nas borbeni gosti sa severa Bačke pobedili sa tri gola razlike i presrećni seli u autobus iz koga će izaći posle šest sati vožnje i predjenih 500 km. Ej, mala Kuršumlija se nadmeće sa Suboticom, gradom najslavnije sportske istorije u svim Jugoslavijama i današnjoj Srbiji a za sadašnju mladost Kuršumlije to nije važno! To nije dogadjaj koji je mogao da okupi  sve generacijije da svojim navijanjem pomognu Avrinom timu  u kome se junački  bori njegov sin Dušan. Kada on igra kako zna  sa lakoćom padaju Zvezda i Partizan i to sa velikim razlikama. Danas nije išlo i zbog toga što je Spartak bolji i što ima „dužu“ klupi i trenra koji je dobro pripremio taktiku za ovu utakmicu.

Šta se to dešava u glavama ljudi u gradu gde je sve usporeno, većina toga stoji i ne mrda smesta i gde se glavni društveni život provodi u kolima i kafićima. Tako mali grad a tako neverovatno bogat vozni park. Nećete verovati, da se po spoljašnjem izgledu voze očuvana kola i to naviše „benveji“,“audi“ i ostale drumske aždaje. Dobri poznavoci prilika tvrde da nije mali broj onih koji imaju čak i po tri automobila. Ništa ne radi, pare se s mukom zaradjuju, dobra kola kupuju i iz njih se izlazi samo kada mora da se spava. U takvoj atmosveri, gde mladi svat  brine neke druge brige, malo je onih koji žele da se dokazuju na sportskim terenima a naterati nekog  da dodje na utakmicu,  prava je umešnost. Grad je dobio lepu i modernu halu, igra se Super liga u rukometu, ulaz se ne naplaćuje i ne vredi, ljudi neće i ne žele da navijaju i sat i po vremena provedu bodraći svoj tim, svoj grad koji se nadmerće sa velikim gradovima. Gledao sam te momeke iz Subotice koliko su se obradovali ovoj pobedi  jer očiti na nju nisu računali. Otišli su kući pevajući a mi plakajući jer posle ovog poraza sledi grčevita borba za opstanak. Držim im pesnice da u tome uspeju ali biće jako teško ako ih grad ne bodri i ukoliko hala ne bude puna do poslednjeg mesta. Čujem da je i Planinka u zakašnjenu sa isplatama  premija i plata igračima i pored toga što je  zahvaljujući ovim momcima, koji igraju  Super  ligu  ostvaren veliki marketinški pomotivni plasman jedne pozitivne ideje o Prolom vodi. Mojim očima sam vide da sve više sportista  pije ovu izvnrednu vodu tokom napornih treninga i tokom redovne ishrane. Sport je bio i ostao veliko čudo u promociji uspešnih brendova.