Toplica je život mog rodnog kraja.Kada ona raste,buja,kad
krene da dobuje sjedne na drugu obalu,živne i priroda i ljudi.Sve se na jednom
promeni, ojača, uzbuni, progovori i propeva.Zavape seljaci što im u trenu ode
letina i svi “ ludaci” koji su gradili kuće kraj same obale! Voda je čudo! Voda
je sreća ali tuga i nesreća kada je nema.A bilo je leta kada bi Toplica skoro
presušila.
Gledate uplašenim očima kako vam teška suša i žega iz naručja uzima vodu i život.Korito reke bez vode i onaj tanki mlaz koji se sa mukom probija ka ušću. Dodje vam da suzama vratite život umornoj reci, da je molite da se neda i ne predaje pred vrelim zracima sunca koji nose sve pred sobom, pa i prvu jutarnju rosu i oblake namerene da puste koju kap kiše.
Gledate uplašenim očima kako vam teška suša i žega iz naručja uzima vodu i život.Korito reke bez vode i onaj tanki mlaz koji se sa mukom probija ka ušću. Dodje vam da suzama vratite život umornoj reci, da je molite da se neda i ne predaje pred vrelim zracima sunca koji nose sve pred sobom, pa i prvu jutarnju rosu i oblake namerene da puste koju kap kiše.
Kako mi je srce puno, dok gledam bistre valova moje Toplice
čiji šum ispisuje najlepšu prirodnu sinfoniju i pogled bistog oka koje će za
koji sat potmneti u mutnim talasima Južne Morova na putu ka beskrajnom
plavetnilu Crnog Mora. Putuj i nedaj se gorska lepotice! U stotinu voda ćeš se
izmešati I bićeš najlepša od svih pritoka. Osećam tvoj puls,tvoju snagu i miris
netaknute prirode.Pamtim to jutro kada smo se susreli.
A sve je počelo ovde u Dubokoj !
Dogodilo se to jednog ranog jutra daleke 1968.godine. Posle
prospavane noći u Kneževu, rodnom selu moje bake Rose Pavlović,mala ekspedicija
Pavlovića u kojoj su bili Stanko Pavlović naš najmladji stric,ja kao student
druge godine Filozofskog fakulteta,moj srednji brat Milivoje
Pavlović,srednjoškolac i najmladji medju nama, Dragoljub Pavlović,gimnazijalac .Sa
nama u društvu bila je i moja devojka, Dragica Gaga Zorić,student Farmacije iz
Beograda.Bio je to njen prvi boravak u domu Pavlovića gde će koju godinu kasnije
ući kao moja supruga.Cilj našeg planinarenja bio je Pančićev vrh.
Laganom
pešačkom turom, južnim padinama ove predivne planine,posle sat-dva pešačenja
primicali smo se svome cilju.Na tom putu
prva stanica bilo je mesto gde su se slivali potoci sa planine i ovde pravili
jednu veću vodenu površinu koju narod zove “Djerekaruša”-reka “Djerekaruša”
koji će neki kilometar niže, posle mučnog probijanja kroz strmi i uzani kanjaon, koji
sunca nikada video nije, zbog čega je i dobio ime “Crna rupa” ili Djerekare na
Turskom, ući u mnogo mirniju I pitomiju kotlinu kojom će lagano vijugati do
samog ušća.Na prolasku kroz ovo selo, koje je od mesta izvora udaljeno nekih 7
km, to nije više ona mala planiska rečica. Ojačana mnogim pritokama na izlasku
iz sela pa dalje, prema Blaževu i Sudumlji, već liči na brzu planinsku reku
koju narod od vajkada zove Toplica a po njoj I čitav kraj-Toplički.
Toplica,odavde,sa ovog izvorišta,pa du ušća u Jušnu Moravu kod Doljevca,
prelazi put od 136 km,osmehujući se Kuršumliji,Prokuplju,Žitoradju uz večitu
molbu:ne prljaj te me i ne zagadjujte moje
vode i obale jer bez mene, života vam nema! Plače i moli moja Toplica za
život, za njen opstanak! Čuješ li tu molitvu za spas,za zdravlje,za
život.Čuješli ti bahati čoveće, šta ti reka govori.Šta ti dovikuje dok je
zatrpavaš svojim smradom I djubretom. Ćuješ li taj vapaj…
Rano jutro na izvoru Toplice u Dubokoj.
DRUGA PRIČA SA PUTA DOLINOM TOPLICE
Ovo je jedna predivna priča nastala na putu do Kopaonika
dolinom reke Toplice.Tog leta,činimi se 1960.god,završio sam sedmi
razred.Hrabri I neustrašivi klinac.Moji prijatelji iz izvidjaćkog odreda
“Kosanički Soko” dogovrili su se da krenu peške prema Kopaoniku.Prema samom
Pančićevom vrhu na 2017.metara nadmoske visine.Za tadašnje prilike bio je to
mali podvig doći do vrha sa njegove južne strane koja nije bila toliko posećena
i naseljena.Osim par katuna i jedne veće državne farme ovaca, na ovom putu nije
moglo ništa drugo da se sretne.To je bila letnja avanturistička ideja ovih
momako koji su mogli sa lakoćom da izdrže sve napore.Naravno kada sam se i ja
uključio,sve je krenulo da ne može biti bolje.
Do Merćeza smo došli autobusom.Ne znam kome,a verovatno meni,palo je napamet da bi bilo mnogo lakše ukoliko bi smo naše rančeve natovartili na samar nekog malenog planionskog konjića.Složili smo se da je to sjajna ideja I ja sam odmah otrčao par kilometara odatle do rodnog sela moje majke Magova, da poput “iskusnog i zrelog čoveka” zamolim mog predobrog deda Nedeljka da mi da svog konjića kako bi se naš karavan lakše domogao Kopaonika.I zamislite,deda mi je bez reči izašao u susret.Bila je to nevidjena hrabrost nezrelog dečkiča.Prvi put sam uzeo uzde konja i onako hrabro krenuo sa Slobodanom Nestorovićem-Coletom i Perom Militićem-Gusarom uz Toplicu ka Kopaoniku.Lagano,korak po korak,ja sam im pravio društvo do Mramora gde smo se rastali.Oni su otišli uz planinu a ja sa moim četvoronožnim prijateljima niz Toplicu..Sam sa konjićem i ždrebetom.Jedno vreme sam išao nekim kozjim stazama a onda sam poverovao da ću lakše ići ukoliko se spustim do same obale Toplice i krenem da pratim njen tok.Uz mnogo muke lagano sam se probijao duž obale prepune grana,oborenih vrba i topola.Malo sam jahao,malo pešačio i tako satima.
Na sreću, sve se završilo na najbolji način.Konjića i ždrebe sam vratio dedi,zahvalio se do neba i sve to spakovao u predgradje srca gde čuvam svoje najlepše uspomene.Ovo je bila jedna od tih pogotovo, što ni svestan nisam koliko je ova moja mala avantura bila opasna i rizična.Tada nije bilo ni trasiranog putu ka Blaževu, Sudimlji,Djerekaru,Brzeću.Bile su to obične strme planinske staze koje su po običaju išle iznad velikih provalija na čijem dnu se jedva čuo šum nemirne Toplice.U jednom času, sečam se toga kao da je danas bilo,pretrnuo sam kada se ždrebe suljnulo niz liticu.Na sreću uspelo je da se zadrži i vrati na put a evo ja i danas, dok ovo pišem, uporno sebi ponavljam pitanje:šta bih uradio da je ždrebe nestalo u provaliji dubokoj stotinak I više metara?
Do Merćeza smo došli autobusom.Ne znam kome,a verovatno meni,palo je napamet da bi bilo mnogo lakše ukoliko bi smo naše rančeve natovartili na samar nekog malenog planionskog konjića.Složili smo se da je to sjajna ideja I ja sam odmah otrčao par kilometara odatle do rodnog sela moje majke Magova, da poput “iskusnog i zrelog čoveka” zamolim mog predobrog deda Nedeljka da mi da svog konjića kako bi se naš karavan lakše domogao Kopaonika.I zamislite,deda mi je bez reči izašao u susret.Bila je to nevidjena hrabrost nezrelog dečkiča.Prvi put sam uzeo uzde konja i onako hrabro krenuo sa Slobodanom Nestorovićem-Coletom i Perom Militićem-Gusarom uz Toplicu ka Kopaoniku.Lagano,korak po korak,ja sam im pravio društvo do Mramora gde smo se rastali.Oni su otišli uz planinu a ja sa moim četvoronožnim prijateljima niz Toplicu..Sam sa konjićem i ždrebetom.Jedno vreme sam išao nekim kozjim stazama a onda sam poverovao da ću lakše ići ukoliko se spustim do same obale Toplice i krenem da pratim njen tok.Uz mnogo muke lagano sam se probijao duž obale prepune grana,oborenih vrba i topola.Malo sam jahao,malo pešačio i tako satima.
Na sreću, sve se završilo na najbolji način.Konjića i ždrebe sam vratio dedi,zahvalio se do neba i sve to spakovao u predgradje srca gde čuvam svoje najlepše uspomene.Ovo je bila jedna od tih pogotovo, što ni svestan nisam koliko je ova moja mala avantura bila opasna i rizična.Tada nije bilo ni trasiranog putu ka Blaževu, Sudimlji,Djerekaru,Brzeću.Bile su to obične strme planinske staze koje su po običaju išle iznad velikih provalija na čijem dnu se jedva čuo šum nemirne Toplice.U jednom času, sečam se toga kao da je danas bilo,pretrnuo sam kada se ždrebe suljnulo niz liticu.Na sreću uspelo je da se zadrži i vrati na put a evo ja i danas, dok ovo pišem, uporno sebi ponavljam pitanje:šta bih uradio da je ždrebe nestalo u provaliji dubokoj stotinak I više metara?
Kopaonik iz te 1960. za ogromnu većinu današnjih
zaljubljenika je jedna potpuno neverovatna i skoro egzotična priča.Jedini
prilaz bio je od Raške pa uz Rudnicu a put od Brzeća i Jošaničke Banje
nije ni postojao. Od objekata koji su funkcionisali postojala je kasarna sa
svim pratećim prostorijama gde su pored vojnika boravili i planinari ako
je bilo mesta.Žičara, jednosednca, prebacivala je dežurne vojne
ekipe, opremu i hranu, za boravak na radarskim postrojenjima izgradjenim
na najvišoj koti Pančićevog vrha. Dominirale su tri ogromne bele kupole koje su
se mogle videti iz Niša sa Goča i Jastrpca iz Župe pa čak i sa Durmitora.
Njih su inače već u prvom naletu porušili NATOV-ski zlikovci i time
trajno onesposobili ovaj važan centar odakle je kontrolisano
nebo iznad Srbije, kako za vojni tako i za civilni saobraćaj.
Pored vojnog objekta, funkcionalisala je i Vila "Olga Dedijer" u čijoj je neposrednoj blizini je radila i pekara odakle se sa svežim hlebom snabdevao ceo Kopaonik koji je nekada,u vreme jakih zima,mogao da bude potpuno odsečen i zavejan po desetak dana,sve dotle, dokle se iz pravca Raške nije probio buldožer sa poznatim "Adlerovim" motorom čiji ritmički rad je odjekivao celim planinom.Stotinak metara od "Olge" bila je skroma Vila nad "Sunčanom dolinom",na mestu gde se danas nalazi istoimeni moderan hotel.Skijalo se od Pančića pa preko Pajinog presla do zimskog zabavnog parka.Nije bilo ratraga pa su skijači morali sami da tabaju staze.
Ono što mnogi nisu videli i ne znaju, to su sve prekrasne lepote ove divne planine u vreme letnjih meseci.Te pejzaže je nemoguće opisati jer tu je toliko izmešanog prirodnog koloriteta pa vam se čini da su livade u jednom času sve obojene žutom,.plavom a u jednom času lila bojom.Gužve nije bilo osim u prvoj polovini avgusta kada je počinjala velika berba poznate kopaoničke borovnice.Bio je to praznik za oči i dušu.Na hiljade ljudi razmilelo bi se po beskrajnim livadama u potrazi za ovim bobičastim voćem koje je završavalo u fenomenalne sokove, djemove i slatka, a od skoro i u domaćim rakijama koje su promenile ime pa ih ljudi zovu "borovnjače".
Danas je Kopaonik prenatrpan,prenaseljen i čini se, da njegove posetioce ne zanimaju sve prirodne čari ove planine kolko ih zanimaju da vide i da budu vidjeni uz ostale mondenske priče sa popularne Kopiške.
Pored vojnog objekta, funkcionalisala je i Vila "Olga Dedijer" u čijoj je neposrednoj blizini je radila i pekara odakle se sa svežim hlebom snabdevao ceo Kopaonik koji je nekada,u vreme jakih zima,mogao da bude potpuno odsečen i zavejan po desetak dana,sve dotle, dokle se iz pravca Raške nije probio buldožer sa poznatim "Adlerovim" motorom čiji ritmički rad je odjekivao celim planinom.Stotinak metara od "Olge" bila je skroma Vila nad "Sunčanom dolinom",na mestu gde se danas nalazi istoimeni moderan hotel.Skijalo se od Pančića pa preko Pajinog presla do zimskog zabavnog parka.Nije bilo ratraga pa su skijači morali sami da tabaju staze.
Ono što mnogi nisu videli i ne znaju, to su sve prekrasne lepote ove divne planine u vreme letnjih meseci.Te pejzaže je nemoguće opisati jer tu je toliko izmešanog prirodnog koloriteta pa vam se čini da su livade u jednom času sve obojene žutom,.plavom a u jednom času lila bojom.Gužve nije bilo osim u prvoj polovini avgusta kada je počinjala velika berba poznate kopaoničke borovnice.Bio je to praznik za oči i dušu.Na hiljade ljudi razmilelo bi se po beskrajnim livadama u potrazi za ovim bobičastim voćem koje je završavalo u fenomenalne sokove, djemove i slatka, a od skoro i u domaćim rakijama koje su promenile ime pa ih ljudi zovu "borovnjače".
Danas je Kopaonik prenatrpan,prenaseljen i čini se, da njegove posetioce ne zanimaju sve prirodne čari ove planine kolko ih zanimaju da vide i da budu vidjeni uz ostale mondenske priče sa popularne Kopiške.
Нема коментара:
Постави коментар