ZIMA JE BILA SA PUNO SNEGA, ČEKAO SAM ZA KURŠUMLIJU VEZU!
-Ovaj Blog, posvećujem mojim davno preminulim roditeljima, majci Raški, ocu Ljubinku, bratancu Milanu i bratanici Jovani. Sa tugom i suzama u očima ispisujem i redove u čast brata Milivoja, koji je za sobom ostavio brojna sećanja i uspomene koje smo gradili i čuvali kao složna i dobra braća. Mi Rašikini sinovi: Zoran, Milivoje i Dragoljub!
Zime su bile duge i jako hladne. Sneg bi krenuo da padao već sredinom decembra, a topio se početkom aprila. Bilo ga je više od jednog metra. Ulice su čišćenje drvenim raonicima koje su vukli umorni konji a saobraćaja, na sreću, nije bilo.
Putovalo se po nuždi, najčešće do Prokuplja kod lekara ili do Niša, ko je morao. Prugama od Kosova Polja tutnjale su stare dotrajale parnjače, uz obavezno duže zadržavanje u Kuršumliji radi dodavanja uglja i punjenje rezervoara sa vodom, kako bi se za dva i po sata, stiglo do Niša. Zahuhtala crna parnjača, na stanicu Nišku, pristizala je oko 13 časova, dok je sa razglasa gruvalo obaveštenje: putnički voz, za Prokuplje i Kuršumliju, postavljen je na šestom koloseku! Polazi u 15,25 minuta...
Zima je bila sa puno snega, smrzavao sam se čekajući voz do majčinog zagrljaja i mog voljenog grada. Moje Kuršumlije!
Tim popodenvnim vozom, koji je posle tročasovne vožnje, pristajao na našu stanicu, uglavnom su putovali radnici iz prve smene i pacijenti koji su išli na pregled ili neku lakšu operaciju u prokupačku bolnicu, gde je po običaju, radio jedan hirug koji od jutra pa do kasnog popodneva, nije izlazio iz operacione sale.
Ako je neko u ovom gradu zaslužio da mu se podigne spomenik, po veličini kao što je spomenik "Topličkim junacima," onda je to hirurg Milan Rajković. Bio je "bog i batina" Topličkog zdravstva i njemu mnogi moraju da budu zahvalni što ih je otrgao od sigurne smrti. Operisao bi celoga dana da bi na hitni poziv i usred gluve noći, dolazio, pomagao.
Kuršumlija je u večernjim satima izgledala više nego idilično, poput mnogih gradova u podnožju Alpa. Snega je bilo na pretek, a slabašne ulične svetiljke, tek su po malo škiljile obeležavajući put i stazu kojom su prolazili djaci i malobrojni šetači. Ali zato, rasveta na tek sagradjenim stepenicama kod Železničke stanice, bila je jaka i podsećala na raskoš i lepotu snegom pokrivnih gradića, gde se rano odlazilo na počinak, a ujutru ustajalo po mrazu i promrzlim zidovima, na kojima se presijavao tanki sloj leda. Prvi koji bi ustao iz toplog kreveta, morao je da kresne šibicu i potpali vatru u "smederevcu" koga je majka sinoć, pre nego što je prislonila svoju umornu dušu na mekani perjani jastuk, očistila i drva za potpalu poredjala u gorioniku ovog "čuda od tehnike" na kome smo se sušili, kuvali a subotom, grejali vodu da bi smo se okupali u kosu oprali šamponom od "breze" koga smo mi, tek zakoračili u pubertet, doživljavali kao malo čudo sa kojim smo prali kosu, češljali frizuru po ugledu na frizure Alena Delona, Džoni Vajs Milera, Gari Kupera, Djordja Marjanovića i Mikija Jevremovića. Sve, idol do idola!
Dugo smo se kupalu u kućnom koritu, najpre ja kao najstariji, pa Mića i na kraju Drakče, naš maleni dečak, koji je po ceo zimski dan, majstorisao u šupi ispod prozora spavaće sobe. Već tada se naslućivalo da će biti velemajstor stomatologije.
Smederevac je podrhtavao od siline plamenih jezičaka tek pregorelo bukove cepeanice. Kujna je bila pretopla do trenutka dok neko ne bi otvorio vrata i pustio mraz da prekrije naša tela koja su se sušila pored usijane ringle. "Ciukanje, maukanje i histerično urlanje" ćulo se do Žike šustera: zatvori vrata, pomrzli smo!
Vrata od male i velike sobe, bila su širom otvorena ne bi li se, koliko-toliko, toplota uvuklo pod debele vunene jorgane preko kojih je bili po jedno ćebe da bi majka, iz ormana vadila, svojim rukama istkani, ćilim i prekrivala naša ledja. Ja sam već stekao pravo da sam spavam u novom gvozdenom krevetu, popularnom "madracu" i to, na novom vunenom dušeku a Mića i Dragče, morali su, da se tiskaju i greju jedan pored drugog.
U trenu se tonulo u dubok san. Posle celodnevne jurnjave po brdima a uveče, sankama po zaledjenim ulicama, lako je bilo utonuti u dubok san.
Jutra su bila surova! Mraz i to onaj strašni mraz, kada bi se na termometru čitla brojka -20 C, okovao bi našu malenu sobicu i naše promrzle glavice, koje su jedva provirivale ispod gomile vunenih prekrivača. Sa zidova je klizio tanki sloj leda koji se tu pojavio zbog mraza i vreline vazduha, koji je izazio iz naših uspavanih tela.
U kuhinji je već u veliko goreo "smederevac". Majka je iz vangle, u kojoj je sinoć zamesila dva velika bela hleba, vadila po koju kašiku testa i pržila duge mekike na svinjskoj masti koja je opojno mirisala. Nekako u to vreme, sećam se, kao danas, krenula je hajka na "svinjsku mast": ne, to je opasno za zdravlje!
Malo sira i kajmaka i jurnjava do škole! Sa dva džempera na sebi i nekom tankom jaknom i šalom oko vrata, više sam se klizao, nego što sam hodao, u crnim "Borovo" čizmama, koje su me štitile od vlage a toplotu u njima čuvala, čak dva para, vunenih čarapa!
Niko, kao škole u mom gradu, nisu imali tako predane i vredne pomoćne radnike, koje smo zvalu "poslužitelji." Ali, niko i strožije čuvare školske imovine od njih! Ko se još ne seća "partizanke" Maline Rajević koja je vedrila i oblačila po "Drinki," Čaleta, Djoke, sa čudnim ali razumljivim nadimkom "Bog te veselio"..ali ruku na srce i birinuli o nama! Nikada nismo ušli u hladne učionice na kojima je bilo otvorenih i razbijenih stakala a da "kralice peći" nisu veselo bubnjale.
Prvi čas je počinjao onako zimogrožljivo da bi već na drugom času, počeli da se raskomoćujemo i uživamo u jurnjavi po dugim hodnicima naše nove, a verovotno u to vreme, najlepše škole u Srbiji.
Direktor škole je bio čovek-gospodin. Zvao se Moma Popović, koga pamtim kao elegantnog gospodina srednjih godina sa lepom ženom pored sebe i još lepšom ćerkom, u koju je cela škola, mislim na muški deo, bila zaljubljena do ušiju.
Njegova lepa ćerka, plavokosa devojčica veselog pogleda i dobre naravi, bila je kao lik iz kaubojskih filmova, gde se po običaju, makar u jednom kadru, pojavljuju i deca glavnog šerifa. Naša lepotica zvala se Lila Popović.
Kada im je dosadila mala varoš, Popovići su se pokupili i odjezdili ka Beogradu. Sreli smo se na Zvezdari, nedaleko od stana moje buduće supruge. Moma se nije promenio. Bio je veseo i radostan a ja još više, što me je iz cuga prepoznao. Setio se moga imena i moga oca: kako je Ljubinko? Od tada, a tome ime više od 20 godina, ništa nisam čuo o njima!
Mi nismo znali da objasnimo šta je to ljubav ali smo osećali, kada bi tu reč izgovarali, da nam nešto tiho i uzbudljivo prolazi telom. Snaga tih emocija, bila ja mnogo jača nego ona koja je dolazila sa ljutnjom, mržnjom i neraspoloženjem. U tom jasnom razdvajanju lepog od ružnog, mi kao generacija dece koja je tek osetila neke nagoveštaje lepote življenja, čvrsto smo se držali jedni pored drugih, radujući se i onako skromno obućeni i zimama koje su podsećale na priče o onim snegovima i zimamam kada su se ljudi u hodu smrzavali prelazeći Igman da bi opstali i nama doneli slobodu. Ili onih prelepih scena iz kultnog filma "Snegovi Kilimandžara"!
Osećanje da nekoga volite i da nećemu lepšem u životu težite, bile su ideje vodilje sa kojima se živelo u malim i skoro zaboravljenim varošicama Srbije gde je cilj bio, preživeti zimu i dočekati proleće a onda je sve lako. Reke, naše tri reke. Naš bazen, naš bioskop i naš korzo! Park i jurnjava za loptom i poznati dvomeči u "rupi" kod Željezničke stanice, timova podeljenih po navijačkim strastima, ali baš strastima, onih mladića koji su navijali za Zvezdu i onih drugih spremnih, da sve daju da se gradom proširi priča da su oni partizanovci, nadigrali i posramili zvezdaše koji su morali da plaćaju bozu i šampitu.
Svaka mala varoš, u odnosu na Beograd, koji se gradio i menjao, živela je svoj provincijski život sa svim svojim dražima i čarima! Potpuno "odsečeni od sveta", putovali smo po 12 sati vozom, da bi smo gledali Šekija, Boru Kostića, Bearu, Šoleta, Milana Galića, Jusufija. Slučajno sreli Bebu Lončar i Smokija i o tome danima pričali i sanjali, da se to barem, još jednom, dogoditi!
Niš je bio naš prozor u svet! Svi smo čeznuli za lepotom tog grada, za nas,"svetske" metropole br.1.Tu sam prvi put kročio nogom, na stadion FK Radnički na Čairu i to, kada je na svojoj turneju po Srbiji,ovde odigrala utakmicu reprezentacija SSSR sa velikim Lav Jašinom na golu.
U Nišu sam prvi put ušao u pozorište. Sedeo sam u desetom redu na galeriji i gledao predstavu "Banović Strahinja" na kojoj je jedan stariji gospodin, koji je sedeo ispod mene nekoliko redova, razočaran lošim tumačenjem lika glavnog junaka, revoltiran, u sred predstave viknuo:"Ti nisi Strahinja, ti su seronja"!
Kada je trebalo odlučiti na koju stranu ću krenuti i šta ću upisati, odlučio sam se ipak za Beograd i za Filozofski fakultet ali zato, kada je stigao poziv za vojsku, posle završenih studija, na kome je pisalo VP8424 Niš, skakao sam do neba. Tada sam se u istinu zaljubio u grad koji u svom imenu ima samo tri slova - Niš!
Kuršumlija je u svemu imala svoj specifičan način života, vaspitanja i neizmerne ljubavi prema gradu i ljudima. Niko se nije voleo i poštovao kao mi Kuršumličani medju sobom.Naročito,kada bi otišli dalekod od grada,svakog časa smo čeznuli da saznamo, šta ima novog u gradu,na korzou,kako igra Kosanica?Ko se rodio,udao a ko je otpraćen na večni počinak.
Mnogo smo bili vezani za grad,zbog čega smo i imali svoje mesto sastajanja u Beogradu sa ciljem, da tu sretnemo nekoga koji je "danas" stigao iz zavičaja i doneo nove vesti.Sastajali smo se svake večeri,od pola osami, kod apoteke u Knez Mihajlovoj.
Ja sam kao najmladju brucoš bio i luka spasa, za moje starije zemljake,uglavnom apsolvente na svojim fakultetima bez mogućnosti da konkurišu za dom i dobiju svoj krevet.Ja sam ga imao,našta su svi "moji" ilegalci polagali pravo da udju i zauzmu položaj za spavanje koga smo zvali "D-D",ili u prevodu: "dupe u dupe".Aca Kostić je bio majstor da se prvi uvuče u krevat i pravi se da debelo spava dok su ovi drugi tek pristizali.U neko doba pojavio se Slobodan Cole Nestorović, koji je za koji dan trebao da brani diplomski na Gradjevini.On bi samo gurnuo mog cimera:"pomeri se" našta bi ovaj otvorio jedno oko i ugledao bradatog čoveka od dva metra i onako stidlivo ga zamolio:ne moj da me žariš sa bradom!Bio je tu i neko vreme Žika Baki i Stevan iz Ravnoga Šorta,rodjeni stric Coleta.I on je uskoro diplomirao na Ekonmoskom fakultetu.
Iz moje sobe, 877 ispratio sam, na odbranu diplomskog,Raku Jovanovića,Mikana Borovičanina i dočekao diplomirane ekonomiste.Iz moje sobe je na odbranu diplomskog otišao i Rale Radič Milijanović,sin Jelenka Milijanovića i vratio se kao diplomirani tehnolog.Pa Djurić iz Vrševca i mnogi drugi.Kada sam ja diplomirao,posle četiri godine,oni su već bili ugledni stručnjaci u svojim firmama.
U Studenjaku se vodio prelep život.Sve je vrvilo od lepote i radosti pa i one noći kada smo krenuli ka Beogradu da rušimo "crvevenu buržuaziju" što je i Tito pozdravio i time podržao prve studenske demonstracije.Danas,neki analitičari,koji su se rodili 20 godina posle ovog dogadjaja,tvrde,"da Tito nije ni znao"!!! šta studenti rade,već da je on poslao dobru poruku njima,da bi na miru smenjivao i gazio,uglavnom po srpskom rukovostvu,koje je bilo odano njemu,sto puta više, od Hrvata i Slovenaca.
Ono što ja pamtim,a mnogi o tome govore kao o vidljivim promenama,najpre se dogodilo u menzi, gde su kuvarice,sa kojima smo ratovali,kada bi zatražili još jedan tanjir pasulja,danas su bili do suza ljubazne."Uzmi sin moj!Evo još mesa i pasulja,uzmi koliko hoćeš",govorila je glavna kuvarica, kojoj smo mi obećavali,da ćemo je "skuvati" u kazanu sa pasuljem.
Druga novost usledila je sa adaptacijom "Prvog bloka" kada su u sve sobe uneti novi kreveti i "ambasador ćebadi".Bio je to skok "od tri milje" jer smo se konačno otarasili onih grubih ćebadi dobijenih sa reparacije od Amerike.Zvali smo ih "ćebad za konje!".
Moj dolazak na ferije u Kuršumliju,bio je u svakom smislu te reći,uzbudljiv i neizvestan.Prvo,mnogi, u čijim venama je strujala reakcionarna krv,želeli su da pričaju samno o svemu šta se dogadjali u "Studenjaku".Dugo sam šetao sa Ivanom Ivanovićem,mojim razrednim starešenim,koji nije iz razumljivih razloga pokazivao simpatije premaTitu.Mrzeo ga je kao besnog psa!On je očekivao da će se u zemlji dogoditi velike promene što je,ispostavilo se,bila čista laž i prevara.Ništa se nije menjalo.Zemlja je nastavila svojim utabanim putem i sve tako do konačnog raspada Juge od koje nije ostalo više ni sećanje.
Kuršumlija je živela daleko od tih zbivanja.Mirno i spokojno.Gradom je vlado "mali" Tito,poznatoji kao Korčagin,Vidosav Milićević Korčagin "strašni".Ništa se nije smelo bez njegovog znanja i odobrenja.Na sreću,ja i moja braća,naterali smo našega oca Ljubinka da okonča studije na Pravnom fakultetu pa ako Koča "baci oko na njega i naredi mu da se seli," imao bi neke šanse,bilo gde da ode,opstane i porodica preživi.Ostao je u gradu i skoro dve decenije bio na mesti Sudije za prekršaje.Posao koga je on obavljao,sa mnogo časti,morala i poštenja i naravno pravne stručnosti,istkao je priču o njemu kao o časnom čoveku.Takav je otišao na onaj drugi svet.
To je bila prva diploma uneta u našu kuću.Ubrzo sam i ja i moja supruga Dragica,uneli svoje,pa Dragoljub i njegova supruga Branka.Ivana,moja bratanica i njen suprug Pedja, još dve.Kada tome dodamo i diplome moje ćerke Jelene,arhitekte i sina Luke,doktora i njegove supruge i koleginice Milice,Dragoljubove ćerke Milice,farmaceuta i njenog supruga Aleksandra,doćićemo do DVANAEST diploma sa visokim obrazovanjem. Nema sumnje,učinak za svako pošovanje.
Nažalost,i u našu kuću se uselila golema tuga,kada je napre iznenada preminuo Mićin sin Milan u svojoj 24.godini života, pa Dragoljuboca ćerka Jovana (23),zatim otac Ljubinko (73) pa majka Radosava Raška (84) i pre dve godine,brat Milivoje (70).
Tatu je na večni počinak,otpratio skoro celi grad.Na krivini prema groblju,okrenuo sam se i ugledao dugu povorku.Braći pored mene,došapnuo sam,da i tata "čuje":evo šta nam je ostavio u amanet!Razumeli smo se i bez te moje opaske.
Najpre smo sahranili tatu.Ubrzo za njim je otišla i mama a onda je iznenada preminuo i Mića koga smo u večnu kuču položili kraj sina Milana koji je iznenada preminu u godinama sazrvanja i to na dan kada mu je supruga na svet donela ćerkicu Milenu koja će u maju završiti Gimnaziju a onda krenuti na studije ka Nišu ili Beogradu.
Kuršumija je,zaista,čudna varošica.Sve se zna i sve vidi.Tu su samo zaljubljeni do ušiju, veruju da je njihova ljubav- zapravo,njihova životna tajna.Švaleri da o njihovim preljubama niko ništa ne zna a mali sitni lopovi, da će svoj nemoral sakriti i pred bogom se zakleti u svoje poštenje.A šta je istina,u mom gradu i najviše ćuvana tajan,najčešće su završavale kao najomiljenije gradska priča o čijoj sadržini je svako sve znao!
Zimska idila,bila je prilika da se narod i omladina zabavljaju na svoj način.Sigurno mesto uvek je bila topla sala bioskopa "Proleter," gde se svake druge večeri davao neki drugi film.Filmove je birao Bane Manitašević,desni bek Kosanice i jako važna ličnost u gradu ili,kako se to narodnim žargonom kaže,"čovek za sve i sva vremena"! Uvek kada bi Koča zavapio da je potreno montirati binu i ozvučiti ceo trg ispred Evrope,Bane je bio tu !Kada je nošena štafeta i Titu upućivane čestitke za rodjen dan, bez Bneta se nije moglo. Inače,Tito nikada nije kročio na zemlju Gornje Toplice.Bio je pola sata sa Plavim vozim na ulazu u ŠIK i sa prozora svoga vagona, mahao narodu i otišao.
Znalo je da bude jako hladno ali to nije bio razlog da uporni šetači ne dodju na korzo i pokažu svoju novu zimsku garderobu a dame nove bunde koje su tokom leta pristigle iz Grčke.Ponovo je sve išlo u ritmu gore-dole i u žurbi se odlazilo u topli dom.Deca su ludovala po zaledjenim ulicama a Perići leteli svojim strašnim bobom od ograde garnizona pa do sadašnje pijace.U Evropi su Zec i Avra započinjali svoj meč u bilijaru,koga će završiti u rano hladno zimsko jutro, mrtvi pijani jer svaka izgubljena partija plaćala se turom vinjaka.
Mladi su uvek bili na repu dogadjaja jer je opštinsko rukovosto redovno težilo da oni budu na repu dogdjaja.Obećani Dom kulure je iznikao iz temelja i tako ostao do daljeg.Ko će ga i da li će ga, neko ikada završiti?
Uglavnom,proces migracije,iz sela ka gradu,se privodi kraju.Mnoga idilična sela su opustela a veliki broj čeka ta sudbina.Prazna sela bez ljudi i ptica koje su nestale u potrazi za hranom,zjape prazna i propadaju.
Prazni se i Kuršumlija i koliko vidim,nikoga živog u Srbiji za to nije briga.Svako grabi i vuče ka svojim gradovima a ovde u gradu,kome je već potrebna i velika boca sa kiseonikom,nema ko da zaplače i podvikne Beogradu:halo,grad nestaje,prazni se a na trideset kilometara odavde, šiptarsko Podujevo se puni i tražu prostora da se dalje širi!
Niko mi nije potvrdio da je neka nekretnina u gradu prodata šiptaru.Toga nema ni u opštinskijm knjigama ali,dobro upućeni "hroničari" ovoga grada tvrde,da je prodato dosta nekretnina šiptarima koje se i dalje vode na Srbe.Ne bi bilo dobro da je ovo istina jer,ako jedan šiptar kroči na tlo Topličke zemlje...ne,ne bih se igrao tim predvidjanjima mada dobro svi znamo,kako glasi celokupan smisao ove rečenice!!!
.jpg)
