KARLO

Nema više Karla. Prerano i mimo svakog reda,opaka bolest odigrala je svoj smrtni ples.Odnela je u večnost meni dragog čoveka sa kojim sam se družio,momkovao, ispijao prve čašice.

Karlo je bio čovek koji se voli, dobar kao hleb nasušni, ljut kao guja, odan i iskren kao dete.Svi su ga  mazili i pazili  i zbog toga što je bio jedino muško u porodici časnih mu roditelja Rajka i Vere Lakićević. Bio je kao barometar,kao tamni oblak koji se valja niz Toplicu a za njim užareni zraci toplog i nasmejanog letnjeg  sunca.


                                                                    Karlo kakvog smo ga zapamtili

Trideset godina sedeo je u trafici tu na uglu čaršijskih zbivanja i dogadjanja i trudio se,više nego iko,da mu niko i ništa ne promakne.Sa pažnjom je svako jutro odmeravo puls grada i njegovih žitelja, analizirao mušterije koji su dolazili  za svoje novine:Politiku,Ekspres,Žurnal,Nin,lustrovanu,Tempo… 

Čito je sa njihovih lica sve radosti,tuge i brige.Sa nekima je znao da podeli, sa većinom je sve to propratio ćutanjem i nezainteresovanim pogledom.Pa čak i bez onog “dobro jutro,kako ste…”Ne ,njegove su procene bile da je bolje otćutati.Sa drugima je odmotavo svaki detalj sa nekog dogadjaja sa utakmice a često je proveravao istinitost i prvih jutarnjih tračeva koji nisu mogli da ga mimoidju. Ostala je upamćena njegova srditost i njegov ljudski bunt u vreme inflacije. Nije moga više da odgovara na pitanja- a kolika je danas cena?Imao je svoj  uradjeni semafor.
Čovek zausti pitanje a Karlo pravo medju oči karton sa ispisanom cenom.

-A jel bogati, jer to beše 50 dinara?

I ponovo odgovor bez reči, karton pa gledaj.I tako celi dan. Znao je da presedi svoju prvu smenu od pet do devet ni reč da progovori a onda bi došli dani kada niko živ nije mogao da ga nadgovori. Omiljena tema mu je bila njegov Partizan.Radovao se svim pobedamo,bio je nem i bez glasa kada bi gubio.

Jedno vreme je sedeo po kafanama,voleo da naručuje hranu a malo je jeo.Želeo je da peva a sluh ga nije služio.Po nekad bi otišao sa pićem u drugu krajnost ali sve to nije umanjivalo njegov urodjeni šarm i dobrotu koja ga je krasila.Terao je tako terao i najednom prestao.

-Gde je Karlo, pitali su ljudi.Nema ga,ne zalazi više po kafanama!

I zaista, niko ga nije video da je prešao prag neke od kuršumlijskih kafana.Skoro identičan scenario ga je zadesio kada ga je spopala opaka bolest.Otišao je u Niš,ostao tamo koliko je ostao,vratio se da  u miru svoje kuće proživeo zadnje dane.I kako to obično biva, vest da je  preminuo prostrujala je  brzinom munje.Svi su saznali da je Karlo preminuo.

I ko zna koliko će godina ili vekova stajati trafika na uglu glavnog gradskog trga. Menjaće se tamo ljudi koji će prodavati novine,cigarete. Neki će to raditi glasnije, neko tiho i skoro nečujno ali većina nas koji su živeli sa Karlom nikada neće odviknuti a da pogledom ne potraži Karla u izlogu te male metalne kućice s kojom je stasao i u kojoj je  život proveo.Nikome nije pristajala tako lepo kao njemu. Naprosto bio je to jedan neuništivi ram za portret Radomira Lakićevića Karla.

Tugujem za tobom moj dragi voljeni prijatelju. Putuj u nebeska prostranstva i neka ti je večna slava.

NOLE !

Nole

U tenisu se popeo na vrh! U životu se uzdigo do Čoveka,u ljubavi prema svojoj zemlji do patriote koji ne kalkuliše a odanost iskazuje ljubavlju i srcem.Stigao je svuda gde je trebao,ruku je prožao uvek kada je mogao.Danas je napuni 26.godinu i nagovestio još mnogo radosti i pobeda. Živ ti nam bio i neka te zdravlje i sreća prate svuda gde zamisliš da podješ i sretno dodješ.Na terenu dok igraš i pobedjuješ,u životu dok se raduješ,smeješ i suzu pustiš, sa Jelenom dok porodicu i brak planiraš.Živeo !

PRIČA IZ ZAVIČAJA

                                                                    Dejan Savić-Redja

Nisam ga video punih deset godina.Redža je moj dobar drug kao i mnogi iz te generacije,i evo,ova slika me raznežila i vratila u mlados

On je uvek ima dve vesele teme za razgovor i druženje.Imao je dva nadimaka.Neko ga je zvao Deško, a neko Redža a pop mu je dao ono što mu piše u  ličnoj karti- Dejan Savić.Kod mene se vodi sa drugim nadimkom-Redža. Najpre, bio je znalac i kolekcionar stotine i stotine dobrih viceva, sve ih je pamtio i znao je zanimljivo da ih priča. Druga njegova i naša tema, bio je fudbal. O tome smo pričali danima ali po nekada se sa njim šalili da je loše ili nikako odigrao poslednju utakmicu za Kosanicu.

Trčao je po desnom krilu,driblao i davao golove ali uvek sa načuljenim ušima osluškivao šta publika komentariše o njemu.To smo najbolje znali ja i pokojni Caga pa bi smo onako u pola glasa kao fol, pričali samo sa sobom,“Redža nema pojma i Tika nije smeo da ga stavlja u tim“.On bi svaku našu reč čuo i onako u trku žestoko nam je odgovarao sa licenciranom domaćom psovkom-"Marš bre,u tri p.m."  A mi bi smo onda pojačali sa dobacivanjem i navaljivali na sudiju da ga izbaci iz igre jer je nekulturan i bezobrazan i nismo ostajali dužni u psovačkom odgovoru.

Pičula,Redža i Boban

Sve se naravno, završavalo novim šalam i novim vicevima. U nastavku te vesele večeri,po običaju igrali bi smo na  male goliće sa Seljinim sinovima,našim drugarima iz poslastičare „Izvor“ i to u baklave i tulumbe. Krljali smo se žestoko i u većini slučajeva bili ti koji su uživali u slaktim količima prelivenim dobrom bozom koju je Selja  najbolje pravio.

Sutra dan već u 9,30h, bili smo na železničkoj stanici, dočekujući vozove i goste a naročito gošće, koje su dolazile da kod rodbine provedu leto. Kada su vozovi otišli, igrala se žestoka utakmica na malom igralištu u „rupi“ gde je Redža briljirao. A onda, bazen, smeh i šala do suza. Sa prvim sumrakom svi smo već bili na korzou. Gore dole, dole gore i sve tako do preobraženja...

Stara  čaršija koje više nema

Jesen je već uveliko otkrivala svoje čari. Sve se ubrzano menjalo.Studenti bi žurili da uhvate septembarski rok, djaci prve dobre ocene, maturanti parnjačom na eksurziju do Bleda i Opatije a trudbenici da popune prazne novčanike. Gradom je kružilo po nekoliko buklija okićenih cvećem, jabukom, lepim peškirom i udešenim roditeljima koji su pozivali i obaveštavali prijatelje o velikom porodičnom dogadjaj. Svadba, po najčešće u "Evropi" ili u menzi ŠIK "Kopaonik",bila je prilka za dobro i opušteno veselje koje je retko kada trajalo manje od tri cela dana. Dogadjaj od čijeg prepričavanja se uživalo tokom dugih i hladnih zimskih dana. Najpre svadba a za devet meseci i krštenje. Prvo, pa drugo i treće dete. To je bila neka norma.

Bake i majke su se dale u pripremu zimnice. Kuvale su se prve tegle  dobrog domaćeg ajvara a  očevi su žurili  sjedne na drugu slavu gde su uvek morali da dokažu svoju muškost i odvažnosat u ispijanju velikih rakija. Neko je to junački izdržavao a neko  bi završio ispod stola ili u kanalu prilikom povratka kući. Ta rakija je bila samo na izgled „meka“ i znala je početnike da zavede i zavara tako da su se poneki od njenog delovanja lečili i po nekoliko dana. Ali šta ćete, običaji su jači od svega.

Ubrzo su krenule i svinjske daće. Pričalo se o čvarcima i dobroj kavurmi i naravno o svinji koja je imala sto kilograma  a dala je isto toliko masti. Sve do 29.novembra, cigani bi svirali  malo usporenije jer  su ih tek čekali izazovi. Najpre, Dan Republike pa Nova godina. Čekao ih je i Božić i predivni običaji za taj praznik i naravno ona stara dobra pesma“Niz polje idu babo sejmeni“ ispevana u aranžmanu kuršumlijskih boema, pre svih Mileta Rute, Rbe, Mengelice, Avre Laleta, Alila, Vuce Nikolića, Babljoka, Stojana Žapca, Duška Siže i njegovog imanjaka Prnde. I mnogih drugih. Žima  je u provinciji bila očaravajuća. Svakog dana, po jedna „čarolija“.

Bile su duge, hladne i prelepe. U toploj sali bioskopa „Proleter“,svake druge večeri novi kaubojac i ista glumačka  ekipa. Djon Vejn, Gari Kuper, Kirk Daglas, Ava Gardner, Marlen Ditrih, Elzabeta Tejlor, Bržit Bardo i čuveni kopozitori Dimtrije Tomkin, Enio Morikone kao i reditelj svih tih filmova Džon Ford. Ostao mi je u sećanju,do dana današnjeg,i lik jednog zanimljivog mladića sa nadimkom Jolka,koji je sjajno igrao roken-rol i sve američke filmove gledao iz prvog reda. Na pitanje zašto,kada nije ni malo zgodno, on bi odgovarao: Učim američki i spremam se  uskoro da putujem preko okeana.Nikada  više ništa nisam čuo o njemu i ne znam da li je  odsanjao svoj san.

Jolka nije bio jedini u želji da se brzo kroz samoobrazovanje nametne i skrene pažnju na sebe. Pamtim i Živu bricu koji je napamet  naučio sve stranice iz tada veoma popularne knjige "Narodni lekar". Toliko je ovladao svim onim što je o zdravlju napisano na jedan poularan način, da je sebe mirne dušer nazvao "narodnim doktorom".Lečio je sve boljke jedino ne znam da li je po nekoga i operisao ! 

Kružile su i bajkovite priče o samoukom majstoru Gajdašu koji je mogao da napravi i popravi sve što je video golim okom.Da krv nije voda, uverio  sam se u susretu sa njegovim sinom koji je nasledio od oca nadimak ali i mnogo umeća za mehaniku . Jedan je od najboljih mehaničara u gradu. Pitao sam ga da li čuva očev motor čuvene marke BMW za koga smo svi govorili "da kad radi,on napeosto šapuće". Čuvam ga, rekao mi je na rastanku. 

Prisetih se i  ribolovca Bajdžore. Njegov nadimak preveden sa Turskog značio je ono što je on i bio,"čovek sa naočarima". Bio je sjajan ribolovac ali do bola sujeveran. U gradu se to znalo pa su mu dokoni mladići zorom,pre sunca,pravili  zasede po gradu ne bi li ga  susreli i upitali. "Gde si krenuo"? Voleo je više ljutu šamarčinu nego to pitanje.Uz tešku psovku vraćao bi se natrg kući u još topli krevet. Taj koji je to uradio, celog dana bi se hvali po čaršiji kako je zeznuo Bajadžoru! 

U galeriji tih neobičnih likova moga grada, smestio sam i Redžu jer je bio nenadmašan u znanju ogromnog broja viceva. Mislim da je mogao sa lakoćom da ponese i titulu  svetskog prvaka. Naravno,da nisam zaboravio i ostale "znamenite likive" o kojima ću pisati prvom prilikom.

Od polovine decembra pa do polovine aprila naredne godine, naš maleni uspavani grad  bio bi okovan u ledu, snegu i jako niskim temperaturama. Noćima bi  padala i do minus 20 a i  jutra su bila nezgodna i hladna za naše male i slabo obučene glavice dok smo hitali ka školskim klupama. Sankanja i skijanja bilo je na svakom koraku a do grada bi smo dolazili i na sličugama koje smo sami pravili i potkivali dobrim šperom da se kližu kao one prave. Idila sa severa Evrepe i promrzlih gradova Sibira.

A ljudi, dobri, nasmejani i raspoloženi. Nisu imali mnogo, ali ono što su imali, delili su na pola pa opet na pola i tako do zadnje mrvice.Grad je živeo sa svojim malim brigama i velikom željama.Svi su govorili- samo da prodje zima, a onda ćemo lako! Ponovo na reke, bazen, fubal, korzo i tako, gore dole, dole gore.Pa opet,gore dole...