SANDRA PEROVIĆ

I dalje pleni medijskim prostorom Srbije i stare Yuge.Sve je bolja, elegantnija, beskrajno šarmantna i neverovatno intelegentna. Ni njena lepota ne zaostaje za njom.Toliko je otišla ispred svih svojih kolega da svako njeno pojavljivanje u Dnevniku sve ostale rubrike stavlja u potpuno drugi plan. Ništa nije bitno niti važnije od onoga što govori Sandra a ona to čini na briljantan način.Recite mi, ali iskreno, da li ste u poslednjih desetk godina sreli na ekranu izveštača koji je pun znanja o onome što govori? Siguran, pripremljen, elegantno doteran a da mu svaka reč klizi bez zastoja i zamuckivanja. Novinar kod koga vidno funkcioniše veza izmecu centara u mozgu i jezika kao operativca.To je Sandra i ja sa zadovoljstvom ponovo emitujem neizmenjeni teks o njoj, mada smo daleki i još uvek nepoznati jedno drugome.

Sandra Perović

Zadovoljstvo mi je kada je vidim !

Ja ne znam Sandru Perović više od vas.Upoznao sam je na TV ekranu i eto,smogao snage da nešto napišem.

Novinar koji je ušao u svet filmskih imaginacija ako se svim svojim kapacitetima ne posveti sebi i svojoj publici, zauvek će ostati upamćen kao dobar,osrednji ili loš izveštač.

Sandra Perović,jeste izveštač, ali takav izveštač koji nikada nije propustio priliku da iz Venecije, Berlina, Kana, Njujorka... donese nešto novo.

Uživam u ženama koje tako strasno rade na sebi pogotovo kada im to mediji na kome rade, dopušta da i pokaže.Obilje sjajnih intervjua sa najtiražnijim filmskim zvezdama današnjice. Iskorak u njihov profesionalni ali i privatni život. Kratke i zanimljive priče koje, kako koji dan prodje, dobijaju dokumentarnu patinu. 

Njen izgled, ugladjen,doteran neodoljivo iziskuje odgovor na pitanje: čija to nevidljiva ruka tako savršeno daje finalnu glazuru izgleda ove dame (javila mi se mejlom i napisala: sve što vidite na meni kreiram i radim sama iz vlastitih izvora)Radujem se ako je to rezultat njene kreativnosti nastale sažimanjem onoga što nudi svetska moda, ali nisam ni malo tužan, ako je Sandra znalački odabrala i primenila savete najboljih svetskih stilista.I u jednom i drugom slučaju, to je rezultat borbe da se sa svakim novim danom nauči nova lekcija.

Da li je Sandra Perović uzor ili samo  kopija filsmkog djet-seta?

Ne, ova damo je jedinstvena i savršeno originalna i siguran sam da bi mogla da povuče pozitivan teret uzora mladim, lepim i obrazovanim devojkama sa ovih prostora.Za početak neka je njene mladje koleginice, koje pristižu, u svemu oponašaju.Sandra je otvoreni udjbenik koji se sa lakoćom i zadovoljstvom čita.Na RTS takvih nema!

Sandra je primer kako se  izlazi sa ovih Balkanskih stranputica prožetim dugim i pogubnim uticajem strašnih likova sa domaće estrade, iz domaćeg brloga i svega onoga što nudi "Ibarska magistrala" uz  sjaj i bedu likova poput Cece "nacionale",Lepe Brene i Saše Popovića,stasalih baš upravo tu na "magistrali" sinonimu našeg mentalnog i kulturnog propadanja!

Tri godine kasnije,imam razloga da nastavim ovu priču!

Dogodilo se to 19.novembra 2023.gosine u njenom nastupu u Trećem dnevniku RTS.Sandra je detaljem na svome plavom blejzeru zapanjila brojni auditorijum koji je od nje uvek učekivao nešto lepo i pravo a ne ono ušta je malo ko mogao da poveruje!

Da li je ona "Zena zmija" ili je reč o nekom novom po svemu čudnom modnom detalju koji se našao na njenim grudima?

Duž njenog levog revera,od mesta gde se blezer zakopčava,dominirala je "zmija" napravljena od srebnog staniola.Detaljno i brižno izvajana figura ovog gmizavca koji kod većine ljudi izaziva jezu i na pomen imena.Zašto je Sandra izabrala figuru zmije da dužinom, skoro od jednog metra,ukrasi svoj stajling, koji ni malo nije skrenuo pažnju na ovaj komplet koji je njoj i bez zmije savršeno stajao.Doduše,problem su bile i jako "glomazne" crne ciple sa masivnim džonom i grubom štiklom.

Ako je želela da gledaoci ne čuju tekst koga je čitala,onda je u tome uspela.Svi smo zabezeknuto, sa nevericom, gledali i njenu "srebrnu zmiju" a verujem da su mnogi i na počinak otišli a da im se ta slika nije sklidala sa očiju cele noći.

Modni trik ili modni krik?Brojni prijatelji,koji znaju da ja gajim izuzetno poštovanje prema Sandri,jutos su me zvali i u čudu pitali:Šta se to dešava sa Sandrom?Ništa mi drugo ne ostaje nego da sve otpratim čutanjem uveren,da će vreme uskoro pokazati sve i priču ispisati do kraja.Za kraj,opseg mojih nagadjanja ide u ovom pravcu!

Ako je reč o hrabrosti,to jeste hrabrost.Ako je reč o stilskoj provokaciju,stopostotni pogodak!Ako je reč o modnom promašaju u pokušaju i ta ideja je nadmoćno legla u prostor koga je narod ocenio "odvratnim i odbojanim"!I Ako je ovo pokušaj nove urednice Zabavnog programa RTS, da na sebe skrene pažnju,da je ona neko i nešto i da se za sve pita,pa i to,da može da se u prajm tajmu pojavi sa malim "pitonom" na grudima,onda je i u toj nameru uspela! Bilo kako bilo,ja ostajem uz Sandru Perović

TOPLICA MOJA VELIKA LJUBAV

 

U drugoj polovini pedesetih živeli smo u"Vunić mali"na platou iznad današnjeg ulaza u ŠIK Kopaonik. Gledali smo se sa Jablanovićima a ispod nas tekla je"reka"našeg detinjstva,naše sreće i naših dečijih radosti. Priglupi komšija,koji je noću radio a danju spavao,zvao ga je"Šabanov potok"što nije imalo nikakvog smisla niti logike budući da je on izvirao u Baćoglavi i posle nekih kilometar i po ulivo se u Banjsku odmah iza ranžirne rampe.

Baćoglavski potok! Mirne i tihe vode koje su se tokom letnjih žega pretvarale u tanku vodenu nit a u vreme velikih letnjih pljuskova i bujica u napast koja je nosila sve pred sobom.Od ranog proleća visili smo na lijanama pokušavajući da ponovimo neke scene iz "Tarzana",čekali prvu ljubičicu i visibabu i tek zarumenele trešnje koje je jedna suluda komšinica čuvala danju i noću od nas čapkuna željnih svega i svačega.Potok je bio pun krkuša koja je tu dolazila na mrešćenje pa baš kada bi ponestalo hrane desetak ovih predivnih ribica bile bi za nas prava gozba.Leti smo imali svoje kolibe i virove a s jeseni čekali raspukle orahe i tek sazrele jabuke "djule","kolačare","šumatovke".

Ispod venjaka pred kućom,na kome je bio jedan rasklimani sto sa nekoliko stolica i dotrajali šporet,izlazili bi spočetkom aprila a vraćali se krajem oktobra u toplo predsoble,našu kuhinju,gde je lepo grejao večni "smederevac".Znali smo sve parnjače koje su tu "pile vodu" i punile se ugljem na svom putu ka Kosovu Polju ili Nišu.Opijali smo se mirisom šljake koja je dogorevala hrabreći sebe da i bosi možemo da proletimo preko tog žara.Klimavim mostom, pa onda izlokanim putem, dolazilo se do "Vojničke česme" sa čijih izvora smo se raspamećivali hladnom pitkom vodom koja bi vas posle prvog gutljaja terala na novi obrok,najčešće, dugačku šnitu crnog hleba premazanu svinjskom mašču, solju i crvenom alevom paprikom.

Toplica

Banjska je bila naš izvor života! Reka veća od svih brazilskih Amazona i ruskih Volgi.Naš okean i naš "zamrzivač" prepun sveže ribe.Prva pritoka Toplici u čijim toplim vodoma su se mrestile sve rečne ribe.Klenovi,krkuše,govodarci i one bele kao list a koje smo zvali pič...poklopci.A kada je reka prebačena u drugo korito, zbog izgradnje ŠIK-a, onda smo videli u čudu šta je sve od riba živele po tim plićacima i malenim "ćkaljama".Jegulje! Ličele su na zmije a zapravo bila su to vodena bića koja su prevalila dug put od nekih mora i okeana da bi se tu mrestile.Uskoro su pristigli i "skobalji" koji su uništavali sve pred sobom a na kraju i sebe u potrazi za plićakom gde će ostaviti svoju ikru.

Mi iz Vunić male smatrali smo Banjsku svojim carstvom i nismo voleli da nam ovde dolaze ribolovci koji su živeli u Kačamak i Jorgovan mali uz samu obalu Toplice.Toplica je bila njihva a Banjska naša. Kosanicu smo delili na pola i tu nije bilo problema! Svako je imao o svojoj reci i svoju priču i velike majstore pecanja koji su znali mamc da ubace u gladna usta hitrog klena a naročito one poznate ribolovačke fantazije o krkuši od 800 grama i klenu od 1,2 kg.O litrima ispijenog crnjaka i pune vangle dobro upržene ribe.I pesme,šale i svih čari zanosnih grudi tek uspaljenih devojčuraka koje su po celu noć sanjale svog princa,nežna i duga milovanja na proplanku ispod otvorenog prozora spavaće sobe odakle se čulo jako hrkanje tek usnolog oca i umorne majke.A tamo u daljini prelepi duet vezo bi melodiju zanose pesme:"Kod ovakve divne noći a ja moram spavati..."
I noćas miriše precvetala zova,tek pristigle lipe a iz zelenih stabala olistalog Samokova razbuktava se koncert zaljubljenih slavuja.Svako svoju ljubav pesmom doziva.

Naše reke su u istinu i naši životi ili kako to eneglezi kažu "my life".I svima onima koji pomišljaju da nam ih otmu i na njima grade svoj biznis, moja lična poruka:ne bodite posred srca i duše! Ne otimaj te nam sećanja i ne rasplamsavaj te strasti jer ostalo nam je toliko snage da ljubav života odbranimo,ako ste vi naumili neko zlodelo da nam učinite.
Toplica je moja život!

 

NOVI ŽIVOT KURŠUMLIJSKE BANJE

Tursko kupatilo u novom sjaju! 

Od svoje treće pa do šeste godine, živo sam u Kuršumlijskoj Banji. Bile su to rane pedesete godine kada je moj otac službovao ovde na mestu Upravnika, tada, kažu ljudi, jedne od najposećenijih banja u Srbiji.

Tri objekta sa zvučnim predznakom "vile" i to "Jugoslavija","Kosovo" i "Milica" bile su tokom cele godine,ili tačnije,od ranog proleća pa do pozne jeseni, ispunjene do poslednjeg mesta. Na usluzi su bile i skomno uredjene sobe u okolnim privatnijm kućama gde se guralo po desetak gostiju. A kada bi prigustilo, na brzinu su učionice osnovne škole pretvarane u spavaonice sa po dvadesetak kreveta.

Gosti koji su bili na pansionu, hranili su se u hotelu "Prepolac" sa menijem na kome su bila klasična domaća jela.Tanka supa, gulaš, kupus salata, lenja pita. Uveče za večeru slično nešto s tim što su konobari ubrzavali gosto da što pre napuste objekat jer uskoro počinje svirka jednog-jedinog harmonikaša, rodjenog u Alaksandrovcu u poznatoj muzičkoj porodici Rilak. Dobro se sećam ovog šarmantnog čoveka po imenu Ivko Rilak i njegove pohabane dugmetare koju je on razvlačio do iznemoglosti svirajući i pevajući u to vreme sve domaće hitove:"Jesen stiže ja se ne oženih","Mujo kuje", "Ej, berem groždje, biram tamnjaniku" a od šlagera za igru, nezaboravnu "Ramonu" koju sam čuo tada i više nikada!

U istoriju odlazi i stari naziv ovog hotela.Umesto "Žubor"
ovo elitno zdanje, zvaće se Hotel "Planinka"!

  Na sve goste tek pristigle u Banju ili putnike prolaznike koji su izašli iz autobusa "Tare" sa Cetinja, na relaciji Niš-Priština-Peć-Čakor-Andrijevica-Titograd, da predahnu, popiju kafu ili pivo i na miru pogledaju svakog gosta i s preda i pozadi, koji je doteran od glave do pete i to po poslednjoj modi, izašao na večernji korzo po sveže poprskanom makadamu da uživa u čistom planinaskom vazduhu i opojnom mirisu banjskih lipa koje su prekrivale put od hotela pa do škole.Te lipe je inače, zasadio moj otac i ja sam na njih bio posebno ponosan sve dok jednoga dana nisu pale i naterale šumare da ih iseku i pretvore u ogrevno drvo.

Taj banjski korzo, bio je pravo čudo. Sve što je došlo na lečenje ili je doneto na nosilima, posle blaženog uticaja toplih mineralnih voda, prohodalo bi, uspravilo se i prvo što bi uradili istrčali bi na korzo da svima pokažu da oni još nisu za bacanje i podcenjivanje. Bilo je tu namigivanja, dobacivanja, švaleracije i čega ne. Tu su se sklapali ali i rastavljali brakovi zbog prevara i neverstava.

           Jedna od mnogobrojnih banjskih česmi sa toplom i hladnom vodom

Dva glavna mesta, za oporavak i lečenje teških bolesnika bila su "Blatno kupatilo" koje je bilo na samoj obali Banjske gde se danas nalazi novi hotel i drugo kupatilo sa imenom "Tursko" koje je imalo desetak kada oblepljenih belim keramičkim pločicama i dva malena bazen smeštena ispod ovalnih kupola, jedan za muškarce a drugi za žene. Ovo kupatilo je radilo od ranog jutra do kasne večeri. Defilovali su ljudi, žene, deca i ljubavnici koji su od spremačica zahtevali poseban tretman. Najpre dobro oprane kade i potpunu diskreciju. Ove malene okrugle bazene pamtim iz vremena kada smo dolazili sa školom na letovanje i to najčešće u danaima kada je bilo najmanje gostiju. Ludovali smo, skakali po toploj vodi koja nas je svojom vrelinom naprosto "jela". To se najbolje videlo na prstima ruku koji su bili skroz smežurani od vreline, što je inače bio upozoravajući signal da se preteralo sa boravkom u tako toploj vodi.

Dogadjalo se da tokom dugih zimskih dana i meseci, svake suboto dodjemo u banju na kupanje da se malo raskravimo i dušu ugrejemo čekajući proleće. Nije u to vreme bilo gužve u kupatilu što je bila prilika da se svi raskomotimo i sami uživamo u kadama punih tople vode. Jednom prilikom smo slučajno poneli i epitet lokalnih "voajera" koji su sticajm okolnosti bili primorani da slušaju ljubavno gugutanje dvoje mladih koji su očito redovno upražnajvali seks u toploj banjskoj vodi. Odatle bi smo pretrčali do "Prepolca" na kuvano vino sa oraščetom ili dobru grejanu rakiju. Hotel je bio topao, udoban i prikladan za duga sedenja i blebetanja jer u Banji nikada nije bio problem sa grejanjem. Iz zemlje je kuljala vrela voda koja je korišćena i za zagrevanje svih banjskih hotela, soba, kancelarija i drugih manjih vila. 

Banja je trenutno u fazi rekonstrukcije. Očekuje se njeno ponovno radjanje u novom ruhu svih obnovljenih objekata, važnih za budućnost banje ali i za istoriju ovog klimatskog lečilišta koje će ponovo biti na karti najprivlačnijih u zemlji Srbiji. Hotel "Žubor"će rekonstrukcijom dobiti još jedan sprat a sve sobe terasu. "Prepolac" već prima goste, a novi sjaj dobila je i vila "Milica". Za mene je ipak najvažnije da je sačuvano Tursko kupatilo (na slici) koje je renovirano i koje će ponovo biti jedno najprivlačnijih mesta u Banji.

O Banji sam pisao u svim fazama njenog uništavanja i propadanja. Ispisao sam mnoga sećanja a prolio sam i mnogo emocija gledajući kako sa lica zemlje nestaje jedan "zlatni" rudnik banjskog turizma. Na sreću i tome je došao kraj. Radja se nova Kuršumlijska banja gde će generacije koje dolaze ispisivati uvek inspirativne banjske priče, šale i dosetke. Mi koji smo odživeli njen posleratni život i razvoj, ostaćemo u senci lipa i cvetnog parka, da mladjima prepričavamo uspomene iz vremena kada od naroda kišne kapi nisu mogle da padnu na zemlju. O korzou, o Ivku, Ljubi "Gudjuli", Brici, brojnim Vasićima, Šeri i divnim učiteljima Branku i Slavici, njihovoj ćerkici Cici. Direktoru škole Šindiću i upravniku Banje, mom pokojnom ocu, Ljubinku Pavloviću, pisaću ja lepe i istinite priče.

Danas,5.02.2023.god.objavljen je tekst sa divnom foto reportažom o novoj Kuršumlijskoj Banji koja se sprema, da sredinom meseca, širom otvori svoja vrata svim putnicima namernicima i gostima,medju kojima će biti, i veliki broj onih,sada u godinama,koji znaju šta je Banja značila za ovaj kraj.Potpuno sam siguran,da će i nove generacije u Kuršumlijskoj Banji naći puno privlačnih detalja  koji su igali presudnu ulogu da svako ko dodje,oporavljen,ozaren i mnogo zdraviji nego što je bio,ode prezadovoljan iz ove Banje.Ja vas uveravam, da u Banji nema ni jednog detalja,ni jednog čoveka, koji je jači od prelepe prirode koja naprosto zrači ogromnom snagom i neodoljivom lepotom.A naročito,to je moj utisak,nigde nećete disati čistiji vazdih prepun pozitivnih jona,kao ovde u Kuršumlijskoj Banji.

Sve pophvale Raši Raičeviću,koji je često bio moja kritička meta ali nikada zbog banja i ogromnih ulaganja u preporod Lukovske,Prolom i Kuršumlijske Banje.Ono u čemu se nismo nikada slagali, odnosilo se na njegov politički angažman koji, nažalost,ništa dobro nije doneo Kuršumliji.Proces migracije i dalje se užarbano odvija i pitanje je dana,kada će Kuršumlija ostati bez svojih žitelja.Na inoviranju svih Topličkih banja, Raša Raičević,zaslužuje sve pohvale i komplimente koje mu i ja od srca darujem.