TRAŽIMO SEBE OD AFERE DO AFERE!

 Lepota žene,njene draži,zanos i čežnja za svojim izabranikom, nebrojano puta su menjale tokove istorije.Zbog prelepe Jelene započeo je Trojanski rat koji je trajao punih deset godina.Penelopa je verovala u besmrtnu ljubav Odiseja a sve ljubavi i bezbrojna neverstva bila su i večita, životna, inspiracija Homera u traganju i opisivanju velkih sukoba Bogova i običnih smrtnika.

Naša istorija je puna tih dogadjaja ali nažalost i onih sa užansim krajem.Majske noći,28 po redu 1903.godine, pobunjenici su izmasakrirali kralja Aleksandra Obrenovića i njegovu omrženu ženu Dragu Mašin.Evropa je zbog tog užasnog čina bila u šoku.

U posleratnoj istoriji žene su uvek bile te koje je narod napadao i optuživao zbog loše,nenarodne politike njihovih muževa.Za Jovanku se govorilo da je bila i ostala Lička seljančica koja je Titu zavrtela pamet.Narod je ogovarao i tiho šaputao sve dok jednoga dana partijski poltroni nisu na silu Tita odvojili od Jovanke.Bile su to poslednje godine njegovog života.

Slobina zla kob u njegovoj političkoj i državničkoj vladavini Srbijom,uvek je bila i ostala njegova žena Mira koju je narod,uvek kada se zato ukazala prilika,čerečio na pola.Mira je bila kriva za sve a pogotovo u doba kriznih godina od osnivanja JULA i početka raspada Jugoslavije.

Neku zavidniju reputaciju kod naroda nije stekla ni Djindjićeva žena „Ruška-puška“ kako su je zvali njeni Valjevci.

Žena Borisa Tadića je bežala od javnosti ali od žena ne i njen muž.Djilas se ženio i razvodio četiri puta.Sam sebi je okačio titulu „mačo“ muškarca sve dok nije u javnost iscurela priča jedne od njegovih ljubavi,da je on običan seronja.

Uvek u centru pažnje

O Vučićevoj prvoj ženi,nedavno iznenada preminuloj, narod zna toliko koliko se ona uspešno ili neuspešno predstavlja kao voditelj dugih televiziskih debata ali o sadašnjoj ženi,iskovan je mit lepe i uspešne supruge,majke i velikog humaniste.Malo se slika a nigde nismo čuli  ni boju njenog glasa.

Zašto sve ovo ja pišem?Pa naprosto,što ovo vreme u kome živimo, ne može da dobije drugo obeležje nego kao „vreme seksa,bluda i silovatelja“!

Po natalitetu koji je u stalnom padu,ne bi se dalo zaključiti da je na talasu ekonomskog boljitka,došlo i do sveopšteg nacionalnog ludila za ženama. Natalitet nije porastao ni za procenat! Čini se,da je sve u okvirima redovnog i normalnog. Jutarnji kancelarsijski seks,od koga sve pršti, nije ubio biznis poznat pod imenom „dnevni boravak“.

Valjda,zbog same činjenice, da nema medija koji već mesecima ne otvara svoju naslovnu stranu seks aferama:prostitucijom,silovanjima,povećanim prometom narkotika,bio sam više nego siguran da će se ova priča preseliti i u sveru političkog marketinga iz razloga što je rado čitana i laka za razumevanje.Političke partije iz opozicije,počele su da trče za dokazima prevara,silovanja i bluda,kao psi tragači, ubedjeni da samo dobro osmišljena seksi afera može ozbiljno da uzdrma temelje vladavine aktuelnog režima,obaranje Vlade i totalnu kompromitaciju uticajnih političara.Naravno,sve su to samo lepe ili ružne priče dok se ne dokažu.

Jedan od „pravnih kunića“, preko koga treba da se jasno utvrdi, kako Zakon reaguje na ovakve optužbe,biće Mika Aleksić,vlasnik kompromitovane škole glume.Protiv njega je podignuta optužnica time jasno započela pravna bitka izmedju sudija i advokata.Da li je Aleksić učio decu da glume takve teške scene ili je to koristio kao izgovor da ih obljubi i iskoristi,moraće na sudu da bude dokazano da bi bilo i pravično presudjeno.Sudjenje je u toku.Čuli smo u Aleksićevoj odbrani da on ne snosi nikakvu krivicu što ta deca,od kojih većina potiče iz rasturenih porodica,mnogo uspešnije "glume" u svakodnevnom životu nego u liku transformisanog glumca.Njegova naracija zagazila je u duboku psihoanalizu polaznika ove glumačke škole,od kojih je većina-danas, ozbiljnih žena,prstom i glasom,jasno i nedvosmisleno rekla:kriv je!Ovaj sudski spor kako se trenutno vodi,po svoj prilici,dobiće epilog ogromnopg skandala što će ga svrstati u red provorazredne seksi afere u kojoj ima mnogo prostora i za debelu analizu najuglednijih psihijatriskih likova,čije će mišljene odrediti sudbinu Mike Aleksića.On će otići sa majicom ludaka na višedecenisko lečenje u duševnu bolnicu ili će biti oslobodjen svih optužbi jer to što je on radio sa maloletnom dećurlijom, to po njemu nije ništa drugo nego metod  rada ili kurs ćistog seksa i erotike što su vrlo zahtevne scene koje podižu gledanost filma a na koje producenti i reditelji insistiraju u svojoj prirodnoj originalnosti. Ako sudije progutaju ovu advokatsku zamku,Mika Aleksić iz ovog procesa protiv koga se podigla sva "moralna" Srbije,izlazi kao apsolutni pobednik.Ako pak bude osudjen,onda če na višegodišnju robiju biti otpraćen i sa lekarskim uverenjme čistog seksualnog manijaka.Perverznjaka!

Kada je u pitanju seksualna afera koju podstiče Marinika Tepić, po nalogu svoga poslodavca Dragana Djilasa,stiče se utisak, da je u ovom slučaju pokušaj skretanja sa afere „Mauricijus“ i razbacanih miliona po brojnim svetskim bankama.Dakle i u ovom slučaju je u direktnom sukobu seks,novac i ne dostaje „beli prah“.

Reflektori Dragana Djila su upaljeni iznad Jagodine gde on i njegova osvetnička kamarila očekuje veliki „ulov“.Gadja se Dragan Marković Palma,Ivica Dačić i ko zna ko još,imjući u vidu činjenicu da je višegodišnji predsednik ovog moravskog grada i koalicioni partner SPS,godinama radio na privlačenju uticajnih ljudi iz svih svera biznisa,sporta,kulture što se i te kako odrazilo na danšnji izgled  Jagodine.Palma je uporan u odbacivanjih svih tih insinuacija nazvavšI ih „odvratnim podmetačinama“ uz njegov izričit stav:posle svega rečenog,neko će morati u zatvor,ja ili Marinika!U medjuvremenu je čak 395 žena podnelo krivične prijave protiv Marinike Tepić.Afera je dovedena do usijanja iz čega će se izroditi,ako ne pravda, onda sigurno još deset novih afera.

Palma je u tesnacu.On nema drugog izlaza,što je i sam priznao,nego da sve ovo ospori a onda sa puno energije krene u razračunavanje sa Marinikom a to znači i Djilasom.To je jedan način da se ova afera obuzda a drugi, da se narodu saopšti, dokle se stiglo sa aferom „Mauricijus.“Ako se u toj priči dokaže koliko je novca uloženo po mnogim bankama onda sledi odgovor na pitanje,koliko je pokradeno a koliko je,zbog ne plačanja poreza država oštećena.

I sve ovo bi moglo da se nazove realnom slikom naše svakodnevice,gde se jedan broj privilegovanih uporno trudi da najpre za narod obezbedi „dosta igara i zabave“ da bi iza tog paravana mogao da radi šta mu je volja.I drugo,da u haosu u kome se dobro snalazi,potrži šansu za ličnu afirmaciju i dopunu kućnog budjeta.

Nije narod više lud, niti ga je lako zaludeti.Bacite mu malo soli a onda, ne berete brigu, za kim će on trčati.Danas narod želi mir,bolji i zdraviji život.Novac za letovanje i zimovanje, dobro plaćena radna mesta,sigurne puteva,mostove,lepe hotele.Dobru hranu.Jagnetinu za Uskrs i Djurdjev dan,ponos i poštovanje.Da se sa ekrana sklone kurve i neznalice,plaćeni poslušnici,nameštene emisije i priče,loši pevači i kompozitori.Da nas štite dobri policijci i sudije koje sude „ni po babu ni po stričevima“.Sve što je ukradeno da se vrati i da se odgovara,da prestane svako verbalno nasrtanje na čoveka sa velikim „Č“.Da barabe u svemu budu označene i iz naših života proterane. Da politika i vladavina prava, ne služi za sprdnju a da se bolesnim umovima i ludacima zabrni pristup svakoj vlasti.Da se u fudbalu ne krade i ne nameštaju utakmice.Da se za prestiž ne otimaju Zvezda i Partizan a ostali trpe i ćute i da se konačno lopovom nazove i obeleži onaj ko je krao, a ne onaj, ko je lagao i o tome maštao!

Ja ne znam koliko je ova sadašnja vlast u odnosu na onu prethodnu krala a koliko je radila?Ali ono što vidim golim okom i čujem svojim ušima,neću nikada da izvrćem ruglu i  ismejavanju. Srbija,danas,ne liči ni u promilima na onu kojom je upravljala prethodna vlast!

Da li iz toga mogu da zaključim da su „oni bivši“ mnogo više krali i trpali sebi u djep, od ovih sadašnjih koji imaju čime da se predstave i čime da se pohvale,da li su oni manje krali?Naravno,teško je na to pitanje odgovoriti bez činjenica i dokaza.

Glasni i bučni pojedinci,alavi u svemu,oni nam kvare prosek.Zbog njih stradaju časni i pošteni a oni opstaju.Ta manjina stvara pred nama i svetom ružnu sliku o zemlji i narodu.I to je tragedija,koja nas vekovima prati kao i ljudi koji vise na svakoj grani kako novogodišnji nakit,naši davitelji i demagozi koji su svesno i namerno narodu poturali prljave afere sa kojima smo se „zabavljali“ mesecima a po pravilu zanemarivali prave,reprezentativne vrednosti sa kojima se ljudi ponose i diče.

Uvek sam se protivio popularizaciji lošeg i crnog pod izgovorom da ništa ne sme da ostane sakriveno pod tepihom.Da kada bi to bio nauk, da se takve epizode ne ponavljaju, ali šta uraditi kada se već godinama pred našim očima valja najprljaviji talas nemorala i bluda na nekoliko televiziskih kanala!Taj javni nemoral podstiče mnoge druge mračne društvne pojave koje ništa dobrog nikome nisu donele.Ovo vreme, ostaće upamćeno i po tome, što su se na medijima javno reklamirane prostitutke i drugi društverni šljam.

Nije više umesno vaditi se na narod.Ne pitajte ga da li ološ i društveni šljam treba suditi i iz života proterivati.Treba i mora, ali u potrazi za istinom koristite sve pravne vrednosti moćne i organizovane države a ne laži i prevare. Ne pišite o njima,ne održavajte ih u životu.Izoštrite sliku i zagledajte se u prelepe pejzaže Šumadije,moje Tolice,Vojvodine…

TOPLIČKI GENERALI

 Nismo ih imali mnogo ali, i one što smo imali, nismo preterano poštovali i uvažavali.Ovo je priča,ili bolje reći,podsećanje na njih a uz to još jedan neoboriv dokaz o sukobima,razmimoilaženjima,ne uvažavanju,autoritarne vlasti i topličkog naroda.Od pamtiveka,u skoro svim topličkim opštinama, mali lokalni „bogovi“trudili su se da na sve moguće načine narodu nametnu svoje principe vladavine,svoj neprikosnoveni autoritet i to isključivo,gazeći po mišljenju i volji naroda.Vazda je bilo,oni jednim putem,narod,drugim! Protutnjali su Toplicom kao lokomotiva bez mašinovodje i za sobom ostavili NIŠTA! Malo ko se njih još uvek seća!

Ali,ko se još ne seća početaka raspada Jugoslavije.Vapaja roditelja za decom koja su zatečeno na odsluženju vojnog roka  u Sloveniji,Hrvatskoj,Bosni gde su lokalne patrijote,šovinisti i ludaci u njih pucali kao u glinene golubove i pored toga,što je jedinaca napustala njihov grad i njihovu zemlju.Vuk je pred roditeljima, u jednom teškom i emotivnom govoru obećao da će deca sutra dan biti ovde u Beogradu. Obećanje,nažalost,nijer ispunio!Deca se nisu vratila a on je pred njihovim roditeljima dao ostavku,svukao uniformu i reako JNA zbogom za uvek.Bilo je to 20.maja 1992.godine.

Vuk Obradović,general-major,rodjen je 11.aprila 1947.godine u Kondželju.Umro je u svojoj 60.godini, 13.febrtuara 2008.godine.

General major Vuk Obradović

U njegovoj vojnoj biografiji,ispisanoj u potpunom superlativu i to sa biranim rečima privezanim za ime i blistavu vojničku i oficirsku karijeru,piše:

Završio je Gimnaziju u Prokuplju.Vojnu akademiju kopnene vojske,Visoku vojno-političku školu i Komandno štabnu školu operatike sa prosečnom ocenom 10.Vodi se kao najmladji doktor vojno- političkih nauka JNA.Doktorirao je na temu „Problemi nacionalizma i šovinizma u jugoslovneskom društvu“.Otišo je a da nikada nismo pročitali ni jednu rečenicu iz njegove doktorske disertacije o temi,koja će tek,posle njegove smrti,buknuti da prži i gori sve pred sobom u jednom dugom i najbesmislenijem gradjanskom ratu u kome je proliveno mnog nedužne krvi samo zato da se bivši „bratski“ narodi rastanu i po želji i diktatu lokalnih nacionalista i šovinista naprave smešne,male i jadne državice,ne znajući,da svetski i evropski kolekcionari,rado prikupljaju i čuvaju primere svih "patuljastih oblika" života.Od flore i faune pa do državnih uredjenja!

Na početku svoje karijere,sa činom kapetana,dogurao je do zamenika kasarne u Požarevcu ali i afere sa Lazarom Stojanovićem rediteljem filma „Plastični isus“,gde se on pojavljuje kao svedok protiv optuženog.Stojanovića koji je zbog ove svoje filmske ideje,proglašene disidentom zbog čega je odležao dugu robiju u KPD Zabela.

Bio je potparol Genaralštaba JNA i načelnik uprave za moralno vaspitanje SSNO.I zvanično,vodi se kao najmladji genera čak, četiri puta vanredno unapredjen!

Skidanjem uniforme, započela je njegova druga etapa života koja se u svemu razlikovala od prve.U svemu,u ćemu je u vojsci blistao i bio najbolji,u politici, točak sreće ili tačnije rečeno nesreće,krenuo je niz brdo.Osnovao je Socijaldemokratsku partiju.Bio je njen predsednik i dva puta potpuno propao u predsedničkoj izbornoj kampanji za prvog čoveka Srbije.Do juče prijatelji,školski drugovi iz rodne Toplice, preko noći su mu okrenuli ledja.Svi koji su u to vreme bili za Miloševića,bili su protiv Vuka Obradovića.Ostala je u sečanju jedna ružna epizoda sa njegove predizvorne kampanje u Prokuplju.

Govorio je okupljenom narodu sa terese Komiteta a njegovi politički protivnici,na krovu Robne kuće,držali su ispisanu parolu:“Jebo te Tito,kad te takvog vaspito“! Užas! Nikome,nikada,rodna Toplica nije tako žestoko uzvratila kao Vuku Obradoviću,čoveku naše gore listu sa kojim smo se ponosili.

I to je ono, "ukleto i prokleto", što nas do veka prati".Na primeru Vuka Obradovića  i mnogim drugim primerima,isplivalo je na površinu pitanje koje nikada nije dobilo svoj pravi odgovor.Zašto,mnogo pametnih ljudi iz Tolice,nikada nije uspelo da napravi neku ozbiljniji državničku i političku karijeru a da prve udarce u potkopavanju i rušenju svog personalnog autoriteta,nisu prvo doživeli od svojih zemljaka.?Otuda i danas kruži,samo na izgled,jedna šala koja se sa gorčinom prepričava medju topličanima.“Ode Marko za Beograd na važnu funkciju!Ne brini,kod Jagodine su ga već prestigla  anonimna pisama u kojima piše,da je lopov,da je glup i da ne zaslužuje nikakvu pažnju“! Epilog:“Danas je Tolički kraj,zvanično najsiromašnija oblast u Srbiji,nezameljiva je rečenica u govoru svakog političkog lidera koji je posećivao topličke gradove.“! I tako, već skoro jedan ceo ljudski vek!

Pred kraj svoga života,Vuk je u Djindjićevoj vladi vodio Sektor za borbu protiv korupcije i kriminala.Bio je sam u osinjem gnjezdu.Sve češće se pominjao alkohol,blud i seks!Sve isto kao i danas.Na sudu je dokazano da mu je seksualna afera sa svojom partijskom koleginicom,u to vreme novinarkom RTS Ljiljanom Nestorović,bila nameštena!To je za njega bilo kasno.Otiša je za uvek a tek je zakoračio u svoju šezdesetu godinu.Toplica ga,nažalost,više ne pominje a malo ko se od mladjih njega i seća!

General potpukovnik Jovan Milanović

Za razliku od Vuka Obradovića,koji se posle demobilizacije otisnu u pravu političku odiseju,čija ladža nije izdržala udare poludelog mora,Jovan Milanović,penzionisani general potpukovnik,rodjen 10.septembra 1942.godine u Tmavi,selu nedaleko od Kuršumlije,udobno je smestio sebe u deo nacionalne istorije koja se bavi proučavanjem povoda i uzroka rata NATO Alijanse protiv Srbije, započetog 24.marta 1999.godine a okončanog, 10.juna 1999.godine.

Punih 78 dana trajalo je ludovanje aviona SAD,Engleske,Nemačke,Holandije i mnogih drugih članica Saveza,ubedjenih,od najšizofrenije i najludačkije garniture, koja je ikada vladala SAD,predvodjena Bilom Klintonom,da svet ne čini nikakav zločin već da ovim potezom sprečava najveći nacionalni egzodus šiptara sa teritorije Kosova,koja je preko noći preimenovana u njihovu životnu terotoriju sa koje je silom i bombama pokušano da se 8 i po vekova života Srba preore i učini nemogućim za život. 

Dvadeste i dve godine je proteklo od tog datuma a nastojanje Alijanse da Kosovo postane smaostalna država je i dalje na početku,više u idejama i pričama stim, što pakaleni talas smrti, koji je došao sa tonama osiromašenog uranijuma i dalje nosi sve pred sobom.Kosovo je kontaminirano a epidemija kancera ubija stotine i stotine života godišnje.Priča  o državi živi samo u glavama prebogatih ekstremista koji su šiptarskom narodu oteli i crno pod noktima.Oni se razmeću,oni žive,oni se biraju i smenjuju na vlasti a osironašeni i oboleli narod beži sa Kosova, glavom bez obzira!

Glavni "krivac" što je to tako i uz čije ime ide konstatacija da je baš on promenio tok rata za Kosovo je upravo Jovan Milanović,vojnik i oficir od časti i morala, koji je bez sekunde oklevanja stavio svoju glavu na oltar otadžbini rešen da u okvirima svojih obaveštjnih mogućnosti pomogne ili za uvek nestane u mraku Brisela i nekom od podruima zgrade gde su generali Alijnse danonoćno radili na pripremi planova za bombardovanje Srbije.Za rušenje i kontaminiranje zemlje,ubijanje dece u kolevkama,nasrtaje na bolnice,rasipanje tone kasetnih bombi po Nišu i Aleksincu, prekopavanje grobova u uništavanje kulurnih ostataka kao dokaza našeg postojanje u minulim vekovima.I to uvek sa visine iznad 10 hiljada metara gde su mislili da im naši proektili ne mogu ništa.A kada je dogradjena „neva“ na pola presekla njevidljivo čudo od aviona koji je par minuta kasnije, završio u njivi usred sremačkog sela Budjanovci e, tog ćasa, pala su sva očekivanja o velikom biznisu od prodaje  F-117A.  Bila je to tehnička i tehnološka zabluda,po ličnom priznanju majora Dejli Zelka,koji je pilotirao avionoma a inače sina slovenačkog emigranta koji se posle rata odselio za Ameriku.

Jovan je,reskirajući svoj život,ušao u sedište Alijanse pridobio sve ljudske i vojničke naklonosti francuskog oficira Anri Binela koji je pristao da saradjuje.Detaljan plan o bombardovanju Srbije već narednog dana bio je na putu ka Beogradu.General Milanović je izvršio svoj istorijski zadatak koji je zasigurno promenio tok ove užasne agresije kao što su to,spočetka Drugog svetskog rata, izveštaji ruskog novinara i najvećeg ratnog obaveštajca Riharda Zorgea,promenili tok Drugom svetskom ratu.Zorge je davno sebi obezbedio mesto u svetskoj istoriji,Jovan Milanović,zbog svega učinjenog, ostaće za uvek besmrtan.Savremena Srpska istorija, bez opisa njegovih herojskih dela,bila bi uskraćena za istinu o ovom tromesečnom ratu Sveta protiv malene zemlje na brdovitom Balkanu!

Jovan Milanović danas uživa u zagrljaju svojih malenih lepotica Eme i Une,rodjene iz braka ćerke Andjele i biznismena Gorana Miloševića. Trenutno odmara i odoleva brojnim medijima koji se ovog junaka uvek sete uoči 24.marta kada je započela agresija na Srbiju.On je danas u poziciji da govori i detaljima koji su do juče bili tajna.Doćiće na red i oni ali, u ovom času,nije fer da mu mediji skreću pažnji sa još jednog porodičnog dogadjaja jakog važnog za Milanoviće. Njegov sina Darko i njegove izabranice, očekuju prinovu.Možda će to biti neki novi vojničina rodjen pod suncem Toplice.

Do tada,život teče svojim tokovima. U toplini starog kućnog ognjišta u Tmavi,jedini živi toplički general, prikuplja snagu za nove podvige i pobede.Baš onako,kao pre šest decenija kada je odavde svakoga jutra pešačio do škole u Kuršumliji.I tamo je za sobom ostavio traga.U letopisu Ekonomske škole koja je nedavno obeležila 75 godina postojanja,izredjana su imena najuspenijih i najboljih učenika.Medju 11 veličanstvenih je i ime Jovana Milanovića.

Tek načeta priča u seriji „Moj rodjak sa sela,“gde je lik pukovnika Vranića uradjen po biografiji  generala Jovana Milanovića, morala bi konačno da dobije mnogo šire  dramske okvire.Dogadjaji iz Brisela i grčevita borba za spas Srbije, zanimljiva su priča koja u podlozi baštini pregršt,jako akturlnih,istorijskih činjenica.A osim toga,penzionisani toplički general,Jovan Milanović,još uvek je u dobroj formi,pameti koja ga ne napušta.Vlasnik je ogromnog broja autentičnih dokumenta koja svedoče o vremenu bezčašća i zločina učinjenog,bez razloga i povoda,nad Srpskim narodom. 

 

 

KURŠUMLIJSKE FUDBALSKE ČAROLIJE!

Ovaj tekst se pojavio uz veliku podršku i pomoć, Ivana Milićevića i Milivoja Pavlovića,na čemu sam im veoma zahvalan!

 Tih šezdesetih godina prošlog veka, bili smo omađijani fudbalom.Sve naše misli bili su okrenute ka junacima našeg doba.Momcima u dresovima raznih boja,pravim majstorima sa loptom u nogama,šarmerima koji su sa lakoćom punili stadione širom tadašnje Yuge.Ko se još ne seća generacije Dragana Djaića,Moce Vukotića, Pere Nadoveze,Vasila Ringova,Ivice Osima,Husrefa Musemića, Envera Marića, Radoslava Bečejca,Bruno Belina,Ilije Pantelića,Dragana Pantelića,Cire Andjelkovića i mnogih drugih.Nismo ih gledali na televiziji jer televizora još uvek nije bilo,ne barem u svakom domaćinstvu.Tek po koji „crno-beli“ekran.Jedan u opštinskoj sali,drugi u domu JNA.Ali zato je radio brujao iz svakog doma.Ko se još ne seća slikovitih opisa  driblinga Dragana Djaića po levom krilu i njegovog projektila koji su se od glave Vojina Lazarevića zavlačili pod samu prečku.Tako bi to opisivao Radivoje Marković,kasnje Marko Marković,Jordan Ivanović i brojni izveštači sa Topčiderskog brda,Karaburme „Rive“, Kantride, Čaira, Maksimira, Tušnja,Tivolija…Gol,gol,gol…radost i pravi delirijum na prepunim stadionima.A kada su se pojavili maleni tranzistori e,onda je život počeo da teče nekim drugim tokovima.Utakmice malih klubova,derbi okršaji Niške zone,podsaveza mogli su da se zakazuju i igraju u isto vreme kada i utakmice na velikim stadionima.Tranzistor na uvce,šuškavac pod mišku i grlo „odšrafljeno“ do kraja.

O našem kuršumlijskom „Vembliju,“ na livadi stotinak metara udaljenoj od centra grada,gde će pedesetih godina početi gradanja velike i lepe škole, pred čijim ulazom i danas stoji spomenik partiznaske heronine Drinke Pavlović,koja je službovala u selu Spance gde su četnici otkrili njen skojevski „kabinet“ i po kratkom postupku je sproveli na Banjicu gde će ubrzo biti strerljana.Ostala je za uvek izlivena u bronzi pred novom školo, koja se napunila vesele dečije graje te 1956.godine.

Bio sam u to vreme „Mali Zoja“,kažu da sam tom rečenicom branio sebe: „dobar Mali Zoja“,molio za oproštaj i roditelje i druge koji bi sa lakoćom kažnjavali moje nestšluke tek prohodalog mališana.O tom vremenu, svedoči i ova slika na kojoj prepoznajem par ljudi koji su tada igrali za „Kosanicu“.Prvi u redu je, ovaj krupni centarhalf,poznatoji po nadimku Dragi Ljuš a inače, otac je mog davno preminulog druga Straška Ikića.Na moje opšte iznenadjenje u ovom tim na mestu polutke igrao je glavom i bradom Vidosav Milićević Korčagin.Tu je i Rade Milenković,sin poznatog pekara Trifuna koji je imao radnju na mestu današnje apoteke.On je taj često pominjani pekar koji je pekao najlepše lepinje na svetu,govorila bi gladna usta smestajući priču za uvek u fajlu najlepših sećanja.Potražite ih na slici.Verujem da ćete ih lako prepoznati.Dragoceni podatak,koji je dokument sam za sebe,je nova tek izgradjena zgrada Gradskog kupatila koja je ostala i danas na tom mestu ali umesto tuševa i kabina u njoj su kancelarije Graskog komunalnog.

Kosanica ranih pedesetih godina

Gradski oci su odlučili da se u to vreme igralište preseli kilometar-dva uz Toplicu na livadi okruženoj njivama, porodice Jezdimirović.Na utakmice je dolazilo  par stotina „tifoza“ i pravih navijača koji su znali burno da odreaguju na sudijsku nepravdu ali bogami po nekada i vrate dug za batine koje su naši momci dobili u Žitoradju, Merošini,Matejevcu… U poluvremenu,publika se po običaju razletela po kukuruzu „radi sebe“ i zbog sočnih šljiva,ne računajući da ih negde u zasedi čeka Nera Jezdimirović,majka uglednog gradjanina Bajne čaršije Milije Jezdimirovića, sa motkom u ruci.Igralište je imalo i drugu muku.Celom južnom i delom Istočne strane bio je kanal kojim je tekla voda iz vodenice porodice Simonović u kojoj su,kao vodeničari, dugo godina radili Otaševići.Leti je bila prilika da se tu osvežite ali  s jesni i proleća, ni malo nije bilo prijatno da u njega upadnete u jurnjavi za loptom kao što se to dogodilo na utakmici izmedju „Kosanice“ i tima KP Doma iz Niša.Momak se zatrčao za loptom,došao do ivice kanala,klatio se,te oće te neće i onda skočio na glavu!Scena je bila više nego jeziva.Iz vode se pojavila ošišana glava, sva oblivena krvlju!

Važno mesto na Istočnoj „tribini“ bila je i jedna oguljena šljiva. Tu šljivu namerno pominjem jer ona je,po nekada,bila i „svlačionica“ za gostujuće timove a najčešće udarno mesto za sedenje.Sećam se da su važnu ulogu u pripremi svake utakmice imali brojni volonteri ali bio bi greh ne pomenuti najvećeg sportskog i fudbalskog zaljubljenika koji se nikada više neće roditi u mom gradu.Tika Pendić, bio je sve i sva u klubu! Od trenera, pa do ekonoma... Zdravlje ga nije služilo ali to nikada nije bio razlog da on ne bude prvi na igralištu a ode poslednji.Pričao je o fudbalu manirima tada velikih trenera kao što su bili Bobek,Stanković,Vukas,Miljanić.Bilo ga je milina slušati.No i pored toga, što gradom vladaju jako zaboravni ljudi koji se nikada nisu setili da u čas takvih kakav je bio Tika Pendić,urade nešto pametno,pa makar i to bila samo mermerna tabla sa natpisom "Ovde je živeo i tu umro..." ja nikada neću da sakrijem činjenicu da su moju kuršumličani dobri,osećajni i časni ljudi uz ogradu od onih, koji zaista ne zaslužuju taj epitet.

No, da se vratim dogadjima na igralištu.Pre podne, trebalo je krečom obeležiti igralište,postaviti inprovizovanu ogradu za gledaoce i obezbediti dežurne redare.Glavna uloga je ipak,pripadala veštom momku koji je znao brzo da „ulovi“ fudbal u kanalu i vrati ga u igru.Medju tim brojnim volonterima, upamtio sam, i sa veliki zadovoljstvom ga pominjem,Dragoljuba Gašića,čika Gašu, oca moga rano preminulog školskog druga,majora Radoslava.Gašić je bio „alfa i omega“ na igralištu.Držao je red,grdio sudije,pretio protivničkim grubijanima i tražio da se dug uvek izmiri.Znao je da „pukne“ i pocrveni u svojim ljutim nasrtajima na sudije koji nisu otpoštovali dogovor, već su sudili po diktatu protivničke ekipe.To inače nije bila retka pojava.Naprotiv,sudije su uvek favorizovale Niške timove jer sedište njihove sudijske organizacije je bilo u gradu na Nišavi.Sećam se i jednog  gradskog spadala,zvao se Srboljub Stanković „Bajle“.Kada mu je otac dobi prekomandu za Niš on se ubrzo ušunja u ekipu ljudi koja je vedrila i oblačila tim nižerazrednim ligama.Sreli smo se jednom prilikom u Nišu.Na moje pitanje:“ko će ove godine biti prvak“ on je na to odgovorio „onaj ko ima bolji djuveč“(ovo se čita sa niškim akcentom).Tada je već imao dobrih 140 kg.

Na tom igralištu se svašta dešavalo.Nisu to uvek bili fudbalski dogadjai.Ljudi su se šalili,verbalno praznili,odvaljivali razne štosove ali sve u nameri da dekoncentrišemo protivničke igrače i omogućimo nešim momcima da što lakše pobede.Ali bilo je i ovakvih dogadjaja.Još uvek su stative bile četvrtaste i najčešće od mekane čamovine.Prečka na golu, s južne strane,već se bila nakrivila.Da ne padne,držale su je dve kajle.Na poluvremenu,Radula Nikolić,gradski šeret,skoči na prečku da se zanjiše.Puče prečka na pola i gol ode dovraga.Usledila je jurnjava za daskama i ekserima. Skrpismo nekako  taj gol pa je utakmica mogla da se privede kraju.Ubrzo,da li iz donacije ili od naših para, i na našem igralištu su postavljene stative ovalnog oblika.

Igralo se na tom igralištu stotine uatakmica ali najveća poslastica bio Toplički derbi.Utakmica izmedju „Kosanice“ i „Topličanina“.Za taj fudbalski dogadjaj se živelo,barem kod nas u Kušumliji.Sećam se svega kao danas.Jedan je ostao u dramatičnom i ružnom sećanju a drugi, u raspevanom i muzikom obogaćenom dogadjaju.Ne znam da li je bilo razloga za tako nešto ali, start Milana Danilovića,sa nadimkom Drti,neprelaznog halfa“Topličanina“,završio se tragično po napadača Kosanice.Čak mislim,da je došlo i do preloma noge.Sećanja govore,da je povredjni igrač bio Prnda ili Ranko Šora.Izbila je opšta tuča i jurnjava za igračima iz Prokuplja.Drti je bežao  „sto na sat“ i uspeo je da dogura do kuće Pavlovića koju je razdvajalo dvorište od  kuće Joksimovića,odmah do „Evrope“.Tu je uleteo u podrum kod deda Draže,uzeo sekiru u ruke, spreman da se sa njom brani od razjaranih navijača koji su u velikom broju pristizalu.Na sreću,kada su se ohladile usijane glave,sve se završilo baz krvi.

Drugi derbi započeo je već u prepodnevnim satima kada su parnjačom iz Prokuplja stigli fudbaleri,brojni navijači i velika ciganska muzika.Od stanice pa do grada a po podne i do igrališta,orila se pesma,svirka,dovikivanje i zadirkivanje.Ovo je bila svojevrsna poruka pomirenja i izvinjenja za nemio dogajaj.Ekipu „Kosanice“ predvodio je Duško Perić Prnda a ekipu „Topličanina“njegov kolega,nastavnik fiskulture,Branko Ročkomanović-Ročko.Sviralo se, pevalo, zezalo se i na kraju, sve se loše završilo po nas.Puna mreža golova samo je postakla „ekspediciju“ iz Prokuplja da se vesela i pijana vrati parnjačom u „6“ za Prokuplje. “Dodjoše,pevaše,igraše,pobediše i veseli odoše“,pisale su sutrašnje Topličke novine!

I baš tih šezdesetih godina u Kuršumliji se rodilo ili dogodilo, pravo fudbalsko čudo.Sve što je moglo da hoda i trči igralo je fudbal.Trčalo po ceo dan za krpenjačama,plastičnim i gumenim loptama a onda i za pravim fudbalima koje je cela Yuga iz milja zvala „buba mara“.Redovi koji slede ne opisuju fudbalsku histeriju u Brazilu,što ceo svet smatra normalnim.Ovo su autentični dogadjaji koji su od malog grada napravili čudo.Svi su igrali fudbal i ludovali za njim.Navijalo se za dva kluba i delilo po crvenoj i crno-beloj boji.Ćak su se i torte tako bojile.Sve priče sa velikim navijačkim strastima pričale se od ranog jutra pa do kasne večeri.Razredi su se delili na Zvezdaše i Partizanovce,sela takodje,dokoni zanesenjaci i svi,ama baš svi u gradu,igrali su svakog dana svoj veliki derbi. Bilo je tu bezbroj Djaića, Pižona, Aćimoviča,Vukotića,Rašovića,Hasnagića…

Deca iz Kačmak male u svemu su prednjačila.Bilo ih je naviše i imali su igrališta na svakom koraku.Za lotom su trčali na ugaženoj sredini Gradskog stadiona,na svom „peskaru“ ispod škole,kraj škole i na igrlišu u školi.Zimi,obijali prozore i po celu noć, igrali mali fudbal u fiskulturnoj sali. Prednjačili su Milićevići,Djordjevići,Čarapići, Radivojevići, Joksimovići, Mićunovići, Jezdimirovići, Miljevići, Milijanovići, Nedeljkovići, Markovići, Vučkovići a kada su stigla pojačanja iz „Dečijeg dodaka,“onda su oni bili ne dostižni.Iz tih malih daščara od blata pravljenih,u jednom času,na teren su istrčali ošišani buljuci dečaka,željnih radositi i života.Bio je to ekonomski priliv stanovništva koji je preko noći izmenio krvnu sliku grada.

Crkvenjaci su držali centar grada.Imali su travu kraj Nemanjine zadužbine,“crno“ kod Doma JNA i „crveno“ na mestu stare gradske pijace.Dominirali su Kitići, Cvetkovići,Zdravkovići,Vučkovići,ČučićI,Stankovići,Ristići.

Samokovci su igrali kod DTV Partizan,na „livadici“ kraj pruge.Bez Kostića,Milojkovića,Milosavljevića,Dragojevića,Krstića,Šulovića, Jovanovića, Borovičanina,Stankovića,Markovići,Maksimovića bilo je nezamislivo prestaviti „vunder tim“ iz ove male.

„Staničari“ su imali najlepše igralište u gradu.Tu je nekada bio vojni magacin i štale za mazge koje su bili vučna snaga u vojsci.U poznatoj“ rupi“ odigrane su mnoge najlepše  utakmice koje se i danas pamte.Tu su živeli Kontići, Ničići, Arandjelovići, Novakovići,Penčići,Čarapići a u pomoć su im pristizali Lakičevići, Vasovići, Radostavljevići,Džodići,Filipović,Djordjević. U sećanju mi je ostao i Dragan „Amerikanac“ koji je leto provodio u gradu a preko godina živeo u Kosovu Polju gde je branio za „Lokomotivu“.Bio je vraški dobar golman.Pravo čudo od sportiste.Pored tog igrališta,u samom dvorištu stanice, bila je ogromna trešnja koja je hranila decu celoga grada

Mi Vunićanci,igrali smo fudbal kod „Žitoprometa“,na Borovnjaku,u Šumskoj upravi u našim malim dvorištima.Za loptom su trčali svi Pavlovići, Nestorovići,  Radovanovići, Obradovići,Trifunovići, Aleksići, Arsići, Jovanovići, Gligorijevići, Milanovići,Milovanovići,Kešeljevići,Jablanovići,Milenkovići, Milutinovići, Mladenovići,Todorovići i mnogi drugi.

Markoviće je imalo dosta mladih i veoma nadarenih fudbalera.Sinovi Dose Nestorivića, Manče i Buca,Komnenovići,braća Milanovići, Pantići, Šeići, Milosavljevići.Tu su stasavili i budući sjajni profesori Ekonomske škole,Čadja Milanović i Radoslav Pantić,ljudi koji su svakodnevno prelazili po 10 km na putu do škole pa bi sa pravim mogli da ponesu i epitet „profesori pešaci“.Imali su divnu livadu nedaleko od „gradske plaže“u blizini barake gde se skladištio benzin i gde je, u obližnjem vrbaku,Mika Grba obavljao „šinterske“ poslove.Danas je na tom mestu upravna zgrada ŠIK-a Kopaonik.Tu se igrao fudbal po ceo dan.Naročito su bili zanimljivi susreti sa nama Vunićancima.

Greh bi bio ne pomenuti i naše cigane koji su u jednom trenutku imali i registrovan fudbalski tim koji se takmičio i nekoj opštinskoj ligi.Svi koji su znali da šutnu loptu bili su u prvom timu.Sećam se ciganina Stanka koji se nigde nije odvajo od žene Borke.On je u nekom dresu i dugim gaćama sa tankim nogicama bio sjajna kopija Čarli Čaplina.Igrao je sa kaubojskim šeširom na glavi dok mu je Borka dobacivala:“prastape Stanko“ što je u slobodnom prevodu značilo „trči Stanko,jebem ti mater cigansku“. Branio je Duši Ajdinović a u napadu je bio njegov brat Liki zatim Baja,Dane ,Žika,Jovica dok je trenerska palica bila u rukama Šumadinca.Violinista Djodje, predvodio je vesele i raspevane navijače uvek raspoložen da preko Nerinih kukuruza jure preplašenog sudiju.Za njih su vezane stotine anegdota a ja ću od svega ispisati samo dve:

Tih pedesetih godina u modi su bili golubari.Pamte se mnoga prezimena momaka koji bi po ceo dan zurili u nebo pokazujući svojim kolegama kako leti njegov "bakarija","arapće","prevrtač" i šta ti ga ja znam kako su ih sve zvali.Mita šuster je bio najveći golubar u Vunić mali a konkurencija mu je bio Živan koji je živeo iznad Vojničke česme.U cigan mali malo ko se nije bavio ovim hobijem.Jedan od najuspešnijih golubara bio je Žika Bambalo,otac moga školskog druga Siniše i sestre mu Mirke.Njihove prve komšije u Gornjoj mali bili su Ristići,muzički ali i golubarski nadarena porodica.Priča se da su Bambalu uvalili prefarbanu čavku kao dobrog i skupog goluba.Kada je Žika otkrio ovu prevaru danima je pripremao žestoku osvetu.Od gline je napravio pravu ručnu bombu,ubacio i potpali fitilj i bacio ciganima u kuću.Kada su oni videli šta to šišti izleteli su na vrata i prozore svoje skromne kućice.Bežali su glavim bez obzira u iščekivanju da bomba eksplodira i raznese kuću.To se nije dogodilo.Najstariji medju njima Janko otkrio je prevaru i krenuo da juri Bambala.Beži Žika kolko ga noge nose a za njim trći Janko i psuje koliko ga grlo služi."Stani Žika da ti se napijem krvi"."Stao bi ja kada me ti ne bi jurio,dovikuje Žika i sve petama po guzici dodaje gas."Stani,kad ti kažem da ti vidiš kako puca naša bomba".

Druga anegdota vezana je za  Djordja violinistu.Domogao se Djordje "tristaća" u to vreme jako popularnog auta.Seo u auto sa familijom i krenuo ka gradu,kad negde kod Mlina saobraćajni policajac naumio da proveri ko to vozi tako brzo po gradu. Podigao palici na koju umesto da stane Djordje je pomolio glavu kroz prozor i dovikuje policajcu:"Ne mogu da stanem,ne radi mi kočnica,jebeš mi mater.Čekam te gore kod "Evrope".I ode,odlete naš Djordje.

Par godina,tada moćno  preduzeće „Metalac,“na čijem čelu se nalazio Dragan Radosavljević,poznatiji po nadimku „Lisac“,imalo je svoj fudbalski klub koga je vodio Miladin Milenković.Uglavnom ,prvotimci su bili radnici firme. Buda, Šeić, Bulja,Piva, brzonogi Dence  a najvatreniji navijač je bio,Draganov sin,maleni Nebojša sa nadimkom koji mu je ostao do današnjih dana- „Mrčki“,maskota kluba, koji je nosio parolu:„Glavu dajem al, „Metalac,“ ne dajem“!

Kada svemu ovome dodamo i brojne turnire u malom fudbalu gde je sve prštelo od dobrih utakmica i velikih talenata onda bi slika,o tadašnjem ludilu za fudbalom, mogla da bude kompletna.

Ostali su u pamćenju turniri u Tularu,Mačkovicu i gradski turniri gde su se predstavljali mladi i talntovani igrači ponikli na igralištima u svojim malama.Meni je u dubokom sećanju ostao turnir koji se igrao na „crvenom“,za koga se i danas tvrdi da je bio najbolji turnir ikada organizovan u gradu,na kome su učestvovali sve sami gradski asovi. Djordjevići,Milijanovići,Mićunovići,Perići,Stankovići,Tomići,“Drvari“,Deljani a fudbal je u svom timu igrao  i Rade Vučković i time pokazo da ga je pored sviranja i pevanja,čvrsto tresla i fudbalska groznica.Turnir je osvojila ekipa  sa imenom „RM“ iza čega se krilo ime nekog našeg zemljaka Race,bliskog rodjaka Radeta Vučkovića, koji je od njega,direktno iz Amerike,dobio satove sa posvetom,da nagradi svakog igrača u ekipi. A to je bio,veruj te mi,u to vreme,veliki poklon koga smo svi priželjkivali.Grad je danima pričao o tom turniru.Danas kada razmišljam o njemu,ne mogu a da ne kažem,da je to zapravao bio „mali fudbalski rat“ izmedju dece naklonjene „Kralju i Titovih omladinaca i pionira“.To nikoga ne bi trebalo da čudi,jer celom Toplicom,još lebdi duh Kralja,Draže i Koste Pećanca.

Od te mladosti,zaista nije bilo teško izabrati i najbolji tim Kosanice koja se borila za goli fudbalski život igrjuću fudbal po Niškim selima gde su mudraci ove sve nacionalne igre uvek prednost davali tim seoskim ekipama a uvek kada su mogli u drugi plan,guralu ekipe poput Kosanice ,Blaca i Prokuplja.Sve brige oko organizacije jednog fudbalskog kluba bile su prepuštane gradu koji nije imo para u budjetu za finasiranje jednog osrednjeg kluba.O pomoći države za izgradnju stadiona,svlačionica i kupovinu opreme,nije bilo ni govora.Znalo se da će jednoga dana doći na naplatu ta velika šanse koja je propuštena u toj sve opštoj histeriji za fudbalom.Mladi su obožavali tu igu što ni malo nije uzbudjivalo državnu birokratiju oguglalu na kritike.

Kuršumlija je imala strašan uzlet u fudbalu osmdesetih godina prošlog veka. Protutnjalo je desetak generacija dobrih fudbalera medju kojima je prvoligašku karijeru doseglo nekoliko velikih talenata.Dragan Radosavljević i Miki Aleksić bili su udarna pesnica niškog Radničkog.Pera Jovanović promenio je nekoliko prvoligaških i ekipa i uvek bio glavni igrač u timu.Igrao je za Radnički iz Niša, Napredak,Proleter iz Zrenjanina,Budućnost iz Titograda i karijeru završio u Prištini koja je tada i više nikada, bila prvoligaš.

Posebno poglavlje u ovoj priči pripada grupi fudbalera poniklih u „Kosanici“ koji su par godina održavali u „životu“ srpskoligaški status „Topličanina“ iz Prokuplja.Oni su deca Kuršumlije i fudbalski proizvod sa ovih brojnih terena o kojima sam pisao.Dokalzli su svoje fudbalsko umeće i na dostojanstven način repreznetovali svoj grada.

Na golu plavo–belih iz Prokuplja, dugi niz godina, stajao je Dobrivoje Čavić.Beka je igrao Lula Miljević,partizanovo dete poniklo u školi „Belin-Špic“.U half liniji,dres sa brojem četiri,nosio je Ivan Milićević i ostavio najdublji trag medju prokupačkim ljubteljima fudbala.Sa šesticom na ledjima bio je Puća Čarapić a desno krilo neuhvatljivi Bane Marić.Na mesti centarfora igrao je Era Vasović.Tu su još Dosa Vučković,Raca Novičić,Ljuske Čarapić.

Mi kuršumličani smo u Prokuplju uvek vidideli velikog rival u svemu pa i u sportu.Nažalos,to su bile i ostale samo naše puste želje  da grad ispod Hisara u svemu preteknemo.Bili su bolj iz prostog razloga što je to ipak bio grad sa preko dvadeset hiljada stanovnika ali grad koji je u privrednom smislu i vreme opšte tranzicije,od društvenog ka privatnom,doživeo potpuni privredni debakl.Sve što je radilo u jednom danu je nestalo,bukvalno,“umrlo“.To je velika rak-rana,na duši političara i privrednika, koji očito ne mogu da se pohvale svojom poslovnom pronicljivošću jer naprosto,ni jedna firma iz vremena socijalizma nije uspela da preživi surove tranzicione principe.Pa čak ni vinarija „Prokupac“ koja je imala nekoliko jakih i prihvaćenih brendova i to po celoj Jugoslaviji. “Manastirka“,“Stomaklija“ i crni „Prokupac“.Naravno,da je sa privredom i sport potonuo u totalni zaborav.Više nije bilo boksera ni fudbalera.Rukomet i košarku su trenirali antitalenti a zbog besparice nestali su i drugi sportovi.Ostale su samo uspomene na fudbalska vremena kada je čak pola tima Topličanina držala grupa kuršumličana dobrih fudbalera i časnih ljudi koji su se za primat kluba borili kao za svoju Kosanicu.

Ništa bolju sudbinu nije doživela ni privreda Kuršumlije a sport,pogotovo fudbal,pao je u duboku agoniju.Pošto je grupa privatnika i sportskih entuzijasta u jednom trenutku odlučila da se povuče iz FK „Kosanica“ koja je pod njihovom upravom godinu dana da igrala i Drugu saveznu ligu pa su gradjani neočekivano na terenu koji nije isponjavao ni minimalne uslove za mečeve tog ranga,imali prilike da gledaju Spartak,Mačvu,Rad,Radnički iz Niša,Javor,Srem,Novi Pazar, Bežaniju, Napredak, Mladost L,Proleter Zrenjanin,Novi Sad,Radnički O,Mladost A i OFK Niš,izašli su iz kluba koji je počeo da tone u  ambis.Klub je dotakao dno a onda su na scenu stupili oni isti ljudi,goli entuzijaste,da još jednom krenu sve iz početka.E,taj period u životi „Kosanice“ vezuje si i za burnu životnu priču Petra Kilibarde,čoveka izniklog iz gradske kaldrme koja ga je,kao i ceo grad,jednoga dana pre par godina, ispratila na večni počinak.Sahranjen je na gradskom groblju a mladost i život posvetio je gradu,školi u kojoj je radio i „Kosanici“.

Vreme prolazi a sve priče i sećanja o našem Peri dobijaju svoju patinu.U Kuršumliji po tradiciji, gde se jedan čovek od davnina pitao za sve,razumevanje za predloge i inicijative gradjana, nema ni u promilima!Davno se pričalo i predlagalo da bi bilo pošteno i časno da Opština stane iza inicijative grupe gradjana koji se zalažu da Fudbalski centar ponese  ime Petra Kilibarde.Kao i u slučaju predloga, da centralni gradski trg, ponese ime jedinog topličkog Akademika,dr.prof.Voina Šulovića i da se njegova bista postavi na tom mestu.Svi ćute i ne reaguju!Normalan svet se zbog toga često pita:da li je sve to normalno,časno i pošteno,da jedan čovek namerno opstruira sve prave,usto i korisne ideju o kojima  medju gradjanima nema ni trunke dilema.Ta činjenica,biće kad-tad, prikačena uz životnu biografiju sadašnjeg gospodara Kuršumlije,vlasnika tri banje,Raše Raičeviča sa komentarima koji se neće dopasti njegovim naslednicima.Ali  šta se tu može.Svako od nas bira svoj životni put!

Vreme koje vam ja opisujem,razlikuje se od vremena današnjeg.Mnogo toga se izmenilo i baš zbog tih razlika i velike zaboravnosti,posebno mi je drago što imama veliki broj mladih ljudi koji sa pažnjom čitaju ove moje zapise.Njima ću,ovom prilikom,otkriti:šta je pravi razlog što se gradom,u to vreme,širio duh jedinstva,sloge i poštenja.PORADICA je bila u pitanju,dragi moji prijatelji.Iz takvih sredina,jedinstvenih,moralno izgradjenih,zdravih i poštenih sredina radjala su se deca koja su tu porodičnu tradiciju ,po pravilima i nasledjenim običajima,nastavljali da održavaju vodjeći računa da samo jedan ne promišljeni potez može za uvek da sruši i uništi mukom gradjenu porodičnu zajednicu.U Kušumliji nije bilo važno da li si i koliko bogat ali je bilo strašno važno da si pošten,vaspitan i spreman da na osnovama naših patrijahlnih i pravoslavnih principa živiš u zajednici sa drugim ljudima poštujući svoje ali ni jednog časa, ne podcenjujući tudje životne principe.To se najbolje videlo kroz sport gde su boje kluba branile po nekoliko generacija iz jedne porodice.

Milićevići su bili velika i složna porodica,uvek spremna da pomogne i da deo sebe za ugled grada i svoje porodice.Iva je mapravio dobru fudbalsku karijeru u Toplici.Voleli su ga i poštovali podjenako i prokupčani koli su ga u svemu uvažavali njegovi kuršumličani.Njegova braća Miki i Miša bili su fudbaleri ali i dobri košakaši.Iz porodice Djordjevića veliki trag u gradu ostavio je najstariji brat Banjac a posle njega otac i sin.Aleksandar i Nemanja koji su igrali za Kosanicu.Čarapići su svi bili posvećeni fudbalu.Najdalje su otišli Puća i Ljuske.Za njima su Miljevići,Vučkovići,Manitaševići,Čavići i mnogo drugi.

Najbolji primer te dobre porodične tradicije je bez sumnje, rukometni klub.On je osnovan 1958.godine na inicijativu Branka Jovanovića- Jozića u to vreme Javnog  gradskog  tužioca, inače, oca Zorana,Rake,Nidže,Mirjane i Gordane Jovanović.Muški deo ove porodice i to naročito najstariji sin Zoran,naš profesor hemije u Gimnaziji i njegov mladji brat Raka,zajedno sa Brtom,Džuletom,Branom Milivojevićem, Džodom,igrao je u prvoj postavi RK „Mladost“ čiju slavu su kasnije pronle porodice Miljojković,Perić,Pavlović a danas porodica Ilić koja klub održava,već godinama,na visokoj poziciji Druge super lige.Klub je jedno vreme bio i u Prvoj saveznoj ligi kada se za njegov opstanka i održanje u tom rangu,najviše borio moj brat Milivoje Pavlović,nekada neustrašivo desno krilo RK „Mladosti“. Rukomet smo igrali i ja i moj najmladji brat Dragoljub sa svojom generacijom u kojoj su se isticali Zvonko Dragojević,Duda Rajević,Nidža Jovanović,Tuba Milojković,Buretino Djordjević,Karlo Lakićević,Aca Perić,Caki Pavlović,Bata Cana…

U nastavku ovog teksta,biće vam predočen  mali slikovni vremeplova koji će vas provesti kroz brojne  fudbalske generacije koje su branile boje Kosanice.Možda nekoga na tim slikama nismo prepoznali pa ako to primetite,molim vas,da nas obavestite da gršku ispravimo.

Za kraj ovog teksta,želim da iskoristim to svoje životno iskustvo i pravo da ga pošteno i časno, sudu javnosti,stavim na uvid moj lični predlog idealnog tima Kosanice  za period od 1960. pa do početka 1990.godine.Dakle,moj idealni tim za to vreme izgleda ovako.

Čavić,Miljević L,Dimitrijević,Milićević,Joksimović Z.Čarapić P.Marić,Jovanović,Vasović,Radosavljević i Aleksić.Trener:Petar Kilibarda.

Zašto sam se opredelio za ta imena?

U konkurenciji golmana,a bilo ih je desetak,bez premca je Čavić.Mogao je više i dalje ali činjenica da je i danas svim kapacitetima u fudbalu i to ženskom, gde figurira kao vlasnik kluba, odakle je iznikla i reprezentativka Srbije.Njemu ide u prilog mišljenje, "da ako si jednom bio pravi fudbaler to si ostao do kraja života"!Na primeru Čavića,tu istinu ne treba dokazivati.

Lula Miljević.Ne verovatno nego sigurno, najpismeniji fubaler koji je "visoku fudbalsku školu" završio u kampu Partizana gde su fudbal učili Vlada Kovačević,Braća Ćebinci,Moca Vukotić, sasvim dovoljno podupiru moju tezu.

Zoran Dimitrijević-Bugarin:Bio je veliki borac i veliki talenat kome,nažalost,nije pružena adekvatna šansa da zaigra u višem rangu.

Iva Milićević:Sećam se njegovoih igara od "Kosanice" pa do "Topličanina".Njegova je nesreća,a to sam mu lično rekao,što se rodio u fudbalsko „nevreme“ kada je za loptom trčalo na stotine sjanih asova.Iva je bio igrač prvoligaškog formata.

Zoran Joksimović.:Ja sam uvek bio na strani njegovog brata Bate koji je bi strašan fudbaler ali,i to je činjenica,od Zorana Joksimovića,"Kosanica" nije imala pametnijeg centarhalfa.To je format igrača, čiji fudbalsku logiku će u nekim klasnijim godinama sublimirati Mile Belodedić.Pametno i lucidno!

Puća Čarapić:Mnogo je obećavao,fudbal sjajno igrao i nikada mi neće biti jasno,zašto su ga skauti niškog Radničkog,uporno zaobilazili.

Bane Marić:Za rang u kome je igrao,bio je prava napast sa desnog krila.

Pera Jovanović:Sve što je trebalo da pokaže,pokazo je na mnogim prvoligaškim terenima Srbije.

Era Vaović:Biserni talenat kuršumlijske fudbalske škole.Dok je igrao u "Topličaninu" samo je malo zagolica strasti navijača iz Prokuplja, a kada je otišao u Švetsku svi su verovali da će biti veliki dobitak za fudbal.Umesto fubala, on se bacio na slikarstvo.Po informacijama koje ja imam,vidjen je na pariskom „Mon Martru“ gde slika i živi kao umetnik.

Dragan Radosavljević:Fudbalsku karijeru započeo je u "Kosanici" a "doktorsku disertaciju" odbranio na Čairu.

Miki Aleksić:Promaja sa levoga krila.Niš mu je zahvalan a valjda mali deo te zahvalnosti pripada i Peri Kilibardi koji je Mikiju posvetio naviše pažnje i vere.Miki je u fudbalu uspeo i za njega će dres sa brojem 11, na travi Čaira, biti njemu namenjen.

Kilibarda,Čavić,Vesić,Bogdanović,Maksimović,Savić,Vučić
Marić,Jaćević,Gavrilovič,Milićević I.Vasić,Milićević M.

 Kilibarda,Čavić,Djordjević,Maksimović,Kocić,Milićević M.Djordjević,

            Lukić,Radosavljević D,Milićević I,Jaćević,Gavrilović,Čarapić Lj     

                                        

Jović,Perović,Bradić,Djordjević,Ilić,Nikić,Miletić

Miljević,Milićević,Kocić,Milutinović,Djordjević R

                         Kilibarda,Aćimović,Dimitrijević,Milanović,Čarapić P,Zdravković,Milunović D,
                  Miljević,Novaković,Pantić,Jaćević,Milićević

Rata Mihalović,predsednik,Kilibarda,Timotijević,Milunović J,Vesić,Šulović,Novaković R.Gašić D,
Donji red:Milanović,
Joksimović,Milićević,Miljević,Novaković V,Jezdimirović,član uprave

Čavić i Milićević:iz vremena kada su nocili igru "Topličanina

Prvo gostovanje Zvezde u Kuršumliji.Rezultat 8:1

Alil Mirković,bivši golman i član uprave,Čavić,Nikolić,Čarapić,Milanović,Vućić,Novaković,Stefanović,član uprave

Donji red:Vasović,Dimitrijević,Milićević,Miljević,Marić,Ristić D

                                    Kilibarda,Novaković,Vesić,Vučić,Djodjević,Čarapić Lj.Dodjević A

                donji red:Lakićevič,tehniko,Milićević M,Zdravković.Milićević I,Miljević,Kocić

 

                                       

SVE ŠTO O NJEMU NISTE ZNALI!

Pripadao je vremenu za koje će mnogi savremenici reći "nikada se ne ponovilo"ali biće i onih koji i danas misle da su to bili pravi ljudi,jurišnici mali politički bogovi sa pravom na sve pa čak i sa pravom da te gumicom izbrišu sa spiska živih.

Vidosav Milićević Korčagin,"bog i batina" Kuršumlije! Živeo je u svom svetu,vladao je i odlučivao po svom nahodjjenju uvažavao je poslušnike,ljude odane njemu a slušao ulizice,poltrone i šljam od ljudi.Ništa drugo,u to vreme,nije radio ni Obrad Lazović,sa partizanskim nadimkom "Živko Ludu"u Blacu a ni Radovan Pantović u Prokuplju.Tito je bio "bog na zemlji i nebu"a oni samo "mali bogovi"u svom vilajetu.

Takvo je bilo vreme a nama ostaje danas da se pozabavimo svim onim što je ostalo za njima.Odmah ću vam reći,oni su se trudili da rade najbolje što su znali i pameti imali i bez obzira da li su njihove fabrike bile hraniteljice ili samo male prolazne iluzije ili kako se to kaže "Potemkinova sela".Ono u čemu su bili po svemu specifični,u poredjenju sa ljudima iz današnje ere,to je, da nisu bili lopovi,da nisu otimali i sebi trpali u džepove i da nisu, u odnosu na običan "mali"svet, u ničemu oskakali.Umrli su i sa sveta otišli u odnosu na njihovu moć, kao gola sirotinja.Ja,tom njihovom moralnom statusu,pridajem nemerljiv ljudski značaj u odnosu na sve ostalo što je ostalo za njima.

Od kafane pa do kuće uz sitan vez Steve ciganina i njegovih kompanjona

Pogledaj te ovu sliku.On u "grombi"kaputu sašivenom kod Milivoja na poznatoj "singerici".Pored njega čovek kome ne znam ime a u pozadini udjerice Kuršumlije i Cigani sa svojim raštimovanim violinama.Ovog prvog znam. Poznata druga violina,Steva Ristić,svirao je dobrto ali ne kao prva violina Duško Ristić.Iza njega korača Jovica, osrednji muzičar.U Korčaginovoj levoj ruci "Borba"simbol pripadnost partiji i Titu.Na njegovom licu osmeh u očima radost tek unetih maligna,više da poprave raspoloženje nego da pokažu bahatost pijanog moćnika.Cipele "Borovo" i šeretski osmeh zadovoljnog čoveka koga kući čekaju žena Gica i sinovi Miša i Srdja.Na šporetu topla supa u rerni podvarak od juče.

Bio je zaista važan čovek Bajne čaršije.Uradio je sve što je mogao a da li je morao baš tako e, to ostaje za neka druge analize,potpuno ne bitne i ne važne.

Evo ga u još jednom merakliskom ambijentu.Voleo je da mu svira Steva Ristić one dobre stare gradske pesme poput "Niz polje idu babo sejmeni""Ej,kad se sinoć vraćah iz dućana".Društvo mu pravi DOBAR čovek, po svemu, kakvog sam ga ja upamtio.Miroslav Sarić, u to vreme Predsednik opštine a potom,do kraja svog životnog mandata,direktor "Kosanice".

On i cela njegova porodica,davno su se preselili na onaj svet.O njemu je sve manje priče i sećanja jer danas u gradu žive neki drugi ljudi koji su odmah, kada se zato ukazala prilika,izbrisalo sva svoja sećanja i pamćenja.

Čovek koji je često ponavljao "Ja sam mali Korčagin"danas je veliki kapitalista, vlasnik čak TRI banje,školovaniji i obrazovaniji od Korčagina, ali čovek bez "šmeka",bez šarma i duha.Korčagin je sa praznim djepovima otišao Bogu na ispovedanje a sadašnji gosodar Kuršumlije, otićiće,kada mu zato dodje vreme,kao najbogatiji Srbin.Po mom dubokom uverenju,bez obzira na to silno bogastvo i (ne)moć koju poseduje, on će za uvek ostati samo "mali od kužine"za Vidosava Milićevića Korčagina!

Ali,životni put svakoga od nas je naš izbor.To smo mi, onakvi kakve nas je majka zadojila i zemlja prihvatila!

Primetili ste da u tekstu kuršumlijske Rome oslovljavam onim tradicionalnim imenom CIGANI.Za one koji to ne znaju, a koji bi mogli na čas i da pomisle da ih ja na taj način vredjam i ponižavam,obaveštavam, da se u mom rodnom gradu cigani nazivaju,spominju i pamte pod tim imenom.Svi smo to navikli i nikada u životu nisam primetio da se neko od njih naljutio zbog toga a niti nešto ružno uzvratio nama Srbima.Jednostavno, mi naše rome-cigane volimo,uvažavamo i oni su ukras našega grada a ne balast ili problem.Sama ćinjenica da se većina njih preziva Ristić,Pavlović,Minić,Ajdinović,Jovanović... sasvim dovoljno govori o našoj bliskosti.Uz prezimena treba dodati i njihove krsne slave koji oni porodično slave po našem pravoslavnom kalendaru slava, za razliku od drugih cigana koji masovno slave Djurdjev dan kao svoju jedinu slavu.

"EVROPA" MENJA SVOJE LICE

Jedan od retkih hotela koji je sačuvao svoj oblik i nekada veoma popularno ime "Evropa",doživeće,konačno,svoje podmladjivanje i potpunu promenu poslovne koncepcije.Stara birtija, sagradjena 1892.odlazi u istoriju.Sa njom će otići i mnoge gradske priče koje su nastale za stolovima prekrivneim plavim kockastim čaršafima,u dimu jevtinih cigareta i opojnog mirisa "olaja" koji se presijavao na daščanom podu.

U zaborav će otići i malena bina smeštena odmah pored ulaza u kafanu na kojoj su se smenjivali mnogobrojni kafanski orkestri sa atraktivnim pevaljkama nagradjenih od Boga svojim korpulentnim stasom,prodornim glasom i velikim grudima.

U zaborav su odavno otišli tadašnji maladići-kibiceri, koji su od prvog pa do poslednjeg zvuka harmonike, buljili u svaki gest lepe pevaljke.Oko deset,muzika bi najavila poslednju numeru a konobari fajront.Bilo ih je svakakvih ali eto,meni su u lepom sećanju ostali Beli,Slavko,otac moje školske drugarice i par mladih pripravnika koje sam kasnije susretao po nekim beogradskim lokalima.

Stara Evropa imala je osam gostinskih soba od kojih je,uvek u centru pažnje, bila soba br.4.Gradom se davno valja priča da je u nju odsedao Brana Nušić za vreme svog službovanja na mestu konzula u Prištini.Vikend je provodio u Kuršumliji a odsedao je u Evropi.Tu se naslušao raznih priča od kojih je on sklopio urnebesnu komendiju "Sumnjovo lice".

U autentičnom tekstu stoji da "apotekarski pomoćnik,koji miriše na promincle",dolazi iz Prokuplja i da je on napravio pravu zbrku u kojoj glavna uloga u svemu pripada sreskom načelniku,čuvaru dinastije,jadnom i bednom Jerotiju koji je sve zamesio i zamrsio.

Niko u gradu nema ni jednog dokaza da je Nušić zaista boravio u Evropi i da je tu nastala i danas aktuelna komendija "Sumnjivo lice".No bez obzira,da li je ili nije,ni prošao a ni boravio u Kušumliji,neka ostane zabeleženo da sam ja prvi u Srbiji predlagao da moja Kuršumlija bude osnovač festivala domaće komedije pod imenom "Nušićevi dani".Nažalost,u mom gradu nije bilo ljudi spremnih da zalegnu iza jedne dobre ideje,koja je ubrzo odletela u naručje grada Ivanjice,koji je takodje, sa punim pravom, preuzeo ovaj festival koji traje do dana današnjeg.Kada smo već kod projekata koji su izašli iz moje kreativne radionice,pomenuću ovom prilikom i projekat "Dani vrganja",koga sam takodje ponudio gradu.Ni on nije naišao na razumevanje ali je zato ubrzo prihvaćen u nekoliko srpskih gradova.Po prvi put ću obelodaniti i pravi naziv te manifestacije koja bi imala,siguran sam u to,veliki publicitet jer u samom imenu "DANI VEGETERIJANA",jasno govori kojoj ciljnoj grupi se obraćamo i koliko je kod pravih vegeterijanaca žudnja za dobrom i prirodnom vegeterijanskom hranom.Cilj ovih projekata je bio da se Kuršumlija razdrma i da se dobrim i vrednim ljudima omogući,slično kao u Guči,da se ceo grad uključi u manifestaciju kroz punudu smeštaje i zdrave vegeterijanske hrane.I to je propalo!

O Evropi bi moglo danima da se priča i piše ali ono što je najvažnije i što svrstavam u sjane gradske poteze,to je njeno renoviranje. "Planinka" je odrešila kesu i ja sam više nego siguran da je time napravila sjajan poslovni potez.Grad će konačno dobiti jedno lepo i sadžajno mesto za pravi kafanski užitak uz dobru domaću kapljicu koja se sve više gaji i prizvodi po svim obroncima Kopaonika i Jastrepca.Muzej,valjda postavka,sa slikama i eksponatima junaka Gvozdenog puka, su otvorena knjiga koja stalno mora da se čita i obnavlja.Takvo čojstvo,junaštvo i takva odanost otadžbini je za svako divljenje i poštovanje.

Ostaje mi na kraju ovog teksta, da uputim najiskrenije pohvale na adresu vlasnika "Planinke" Radovana Raičevića,za ovaj dobar poslovni potez koji će u svemu obogatiti kulturni i istorijski sadržaj grada.Konačno,brojni gosti koji krenu put banja,imaće šta da dožive i vide u Kuršumliji.

Uz ovaj teks, priložio sam i sliku stare Kuršumlije,tačnije prostora na kome se danas nalazi gradski par a dvadesetih godina prošlog veka, tu je bila velika gradska pijaca za sve što se nudilo i prodavalo.Od rogate stoke pa do zanskih prizvoda neophodnih selu. Vila, kosa, grabilja, opanaka,petroleja i mnogih drugih potrepština.