ŠTA NAM TO RADI RTS?

Godinu dana u trećoj reprizi serije "Baba se češlja" mi svakodnevno gledamo jedan novi model repriziranja ili programskog pokrivanja evidentnih rupa, pod izgovorom da to narod tako traži! Taj model je smišljen tako što u večernjem terminu ide serija,ujutru i u popodnevnim satima se reprizira.Sve kada se sabere,taj inače mamutski serijal,na ekranima se vrti više od trista puta. Pa čak i tako,sa vidnim osećajem gorčine na licu i stomaku, osećam potrebu da kažem,sve je to u neku ruku podnošljivije od užasnih neverovatnih priča kojima smo zapljusnuti subotnjim i nedeljnim terminima rezervisanim za nove domaće serije

"Psi laju", iz produkcije porodice Bajić,koja se prosto nametnula gledalištu, bez provere i pitanja da li ih gledalište priželjkuje u tolikom obimu ili ne, najavili su lagani humor sa periferije iz dvorišta nekih romskih izbeglica koji su sa vihorom rata sa Kosova, a gde bi drugde, pristigli na periferiju Beograda, krenuli da pustoše groblja, što jeste činjenica ali ne i humor, kidaju bakarne kablove, automobile, muljaju drogu i sve ostalo što im padne napamet. Iskreno govoreći, zahvaljujem se autorima i glumcima na trudu ali ljudi, HVALA, niste trebali toliko da nas usrećite i tako gorko nasmejete! Utisak da ste napravili seriju koja će teško preći opisnu ocenu ODVRATNA, smrdljiva i tužna.No i pored toga,ova serija daje odgovor na jedno zbunjujuće medicinsko pitanje.Opšta je pomama za sedativima a nismo daleko i od naziva "bensedinska nacija".To medjutim,ne važi za rome ili cigane.Logika."živi danas a sutra... videćemo !"  isključuje sedative kao sredstvo za umirenje i sredjivanje unutrašnjih prilika. Zbog toga su poruke iz ove serije,barem u tom smislu,jako dobro sročene i jasno vidljive..

Gospodja Davidović,guverner NBS, jedna od najpismenijih žena toga vremena u društvi sa suludim inspektorom Tanasijevićem-Tanetom !

Nedelja veče i serija Dragana Bjelogrlića,"Senke nad Balkanom", produkciski je uradjeno na vrhunskom nivou i očito da je priča namenjena za dugu komercijalnu eksploataciju na televiziojama širom sveta. Siguran sam, da autori ne treba da strepe da li će serija doneti novac i da li će se uopšte isplatiti.Uveren sam da će finasijski rezultat biti sjajan. A mi,sa kakvim ćemo mi utiskom i večeras, posle druge epizode, otići na počinak?

U odnosu na prvu epizodu gde smo videli kasapljenje sveštenika iz Ruske crkve i svu okrutnost kozaka i Vrangelovih ljudi koji nisu priznavali nikakvu domaću vlast,večeras je u zaludelom Beogradu,tridesetih godina, gde caruje, blud,droga i nemoral na svakom koraku pljuštala krv. Čak dve glave na tacni, novi kontigent ubica sa svih strana i sve veće količine turske droge koja je sa tržišta potpuno potisnula makedenske kartele. Naravno, bez zlata i blještavog nakita porodice Romanov, oko čega se vrti sva dramatika surovih dogadjanja u mračnom i tužnom Beogradu, priča ne bi imala svog smisla. Začin i specifičan ukus u uzavrelom loncu balkanskih papazjanija,daje i policiski inspektor,široj javnosti poznatiji kao Tane inače, polu čovek a polu zver.Njemu asistira mladi obrazovani čovek koji je  zanat učio kod Arčibalda Rajsa ali nažalost njegovo  znanje i pamet u nepismenoj Srbiji nisu potrebni nikome pa ni ološu i kurvama iz Jatagan male. Miris krvi, premnogo smrti, blata, govana, tame, droge i nemorala, to je slika  tadašnje  Srbije pa shodno  tome i poruke  koje  izgovaraju  glumci su takve da od  gledaoca traže energiju,snagu i veliku izdržljivost  i ličnu dozu  sadomazohizma Ako ovu  formulu možete da primenite,nastavite sa gledanjem serije,ako ne,daljinski u ruke i predjite na drugi kanal.
Ko je uostalom, rekao da se na televiziji samo smeje, peva, lepo laže i lagodno uživa, taj nas je slagao!

ŠTA OVAJ ČOVEK JE GO…NA!

(No i pored toga,moje teks “Vapaj za gradom koji nestaje”, čitalo je  poreko 5 hiljada ljudi).

Ako ste pre neki dan gledali Beogradsku hroniku mogli ste da čujete od Dragane Kalinović, direktora PIO fonda,  “mi nemamo problema sa slanjem penzionera i u PRIVATNE banje poput Lukovska i Prolom". Ona je inače govorila i o daljoj privatizaciji još dvadesetak ne privatizovanih banja u kojima država, odnosno PIO fond, ima većinski vlasnički paket. Nije izričito pominjala Kuršumlijsku Banju ali u pokrivalicama ovog intervjua,mogli su se videti,uglavnom,kadrovi Kuršumlijske Banje a i neke naznake koje se čitaju izmedju redova,”da Turci pokazuju veliko interesovanje za privatizaciju srpskih banja”. I,šta je u svemu ovome čudno ili nejasno?

Po prvi put se javno na nacionalnom sevisu čuje da su Lukovska i Prolmom banja, zapravo, PRIVATNE banje,gde većinski paket,u to u opšte ne sumnjam, drži Raša Raičević. Ne istražujem puteve kojima je on došao da ovakvog  bogastva na bazi PRIRODNIH potencijala. E, sad, ako kojim slučajem država odluči da i Kuršumlijsku Banju  preda  u vlasništvo čoveku koji već gazduje u dve banje, onda se opravdano pitamo šta  će jedan takav  megalomanski  banjski privatni potencijal doneti  vlasniku a šta gradu? Monopol, pogotovo monopol u eksploataciji prirodnih potencijala, nikome  bitnije koristi nije doneo osim njenom vlasniku čiji kapital će se umnožavati iz minuta u minut. Danas  kada ceo svet bije bitku  sa energetskom samodrživosti, vas priroda i bog,darivaju  tim potencijalima koje vi ne plaćate ni  jedan dinar.Sva dalja nadmudrivanja ko ovde  dobija i koliko, su besmislena…

Ja sam i u prošlom tekstu posebno skrenu pažnju na izrazito  visoke cene svih banjskih usluga od čega nisu izuzet, ni u promilima, žitelji tih banja a da ne govorimo i gradjanjima Kuršumlije i drugih  topličkih opština.Takva politika cena,”plati pa se kupaj”,ima smisla kada se uporedo sa razvojem banja razvija i modernizuje grad. Ali nažalost, to nije tako. Grada na sve liči, osim na grad koji svojim žiteljima pruža minimum konfora dostojnog života savremenog čoveka, pismenog i obaveštenog koji svojim očima vidi da to koriste gradjani Beograda,Niša i svih drugih gradova, pa  se sa pravom pita a gde smo tu mi?

U ovom hramu je presveta mučenica Anastazija,supruga Stevana Nemanje, vaspitavala svoje sinove kako se  voli Srbija

Da li u opšte  gazdu ovih banja zanima zašto se procesi migracije u Kuršumliji odvijaju na jedan upozoravajući način  koji ako se ovako nastavi,preti da grad zaista ostane bez svojih žitelja.Ovde se  samo šapuće da je  ove godine  upisano jako malo djaka prvaka  u dve osnovne škole, da je ista situacija i sa brojem učenika u tri srednje škole a da broj onih koji umiru uvek nadmašuje broj dece koja se radjaju.To očito nije tema ovog “uspešnog” vlasnika dveju banja i  jednog prirodnog fenomena, jer da jeste ovde bi se vodila žestoka borba da se otvore nova radna mesta,da se završi akomulacija “Selova” i najozbiljnije ultimativno zatraži od  Srbije da momentalno upali sve  uzbunjujuće alarme sa ciljem spašavanja jednog od najbogatijih  krajeva Srbije. Izmedju osalog,Srbija bi mogla i jednim “lex spscijalisom” da uvede paket podsticajnih mera sa akcentom na razvoj malih privrednih pogona, poljoprivrednih parcela i plantaža…

Raičeviću je najbitnije  da na svim izborima najpre  izabere novu partiju kojoj će se prikloniti.Skoro dvadest godina on vlada gradom i čini sve  da narodu zatvori usta  čim oseti da neko nešto govori  protiv njega.Tu je nemilosrdan i zbog toga me ni malo ne čudi što se ljudi jedonstvno boje  da ako bilo šta kažu da će iz  šake izgubiti i to ništa  što čvrtsto drže u svojim rukama.No i pored toga,moje teks “Vapaj za gradom koji nestaje” čitalo je  preko 5 hiljada ljudi.Ja ne znam koji su to ljudi ali sam više nego siguran da medju njima ima naviše mojih zemljaka. Njihove poruke su više nego jasne:hoćemo da gradom upravljaju ljudi koji ga vole,koji su spremni na odricanja i neprekidan rad  na njegovom uredjenju i prilagodjavanju svakog njegovog kutka potrebama savremenog čoveka. Ne zamislovo je da  grad nema  svoju urdjenu pešačku zonu, savremen i moderan park sa fontanama i zelenilom.Ne zamislovo je  da niko nije pokrenuo  inicijativu  da se  iz centra grada iseli  benzinska pumpa i da se taj deo  iskoristi za proširenje parka i drugih sadržaja.Da se konačno reši sudbina  filtera na dimnjacima “Kopaonika”.Da li oni zaista postoje ili  se neko opako igra sa zdravljem gradjana. Da se  urade ulice, trotoari i  biciklističke staze i time zabrani  prilaz automobilima centru grada. I tako dalje i tome slično.

Zanimljivo je, da pisane kritike na moj tekst nije bilo ali sam  zato dobio jednu usmenu kritiku od čoveka koji mi je  odmah rekao da nije teks čitao i da ga to ne zanima ali da je čuo u prolazu od jednog  njegovog istomišljenika rečenicu koja bi trebala da me zabrine.Taj “suvi genije”  izgovorio je poruku u  svom stili a ona glasi:”šta ovaj čovek je govna!”Odlučio sam se  ovo da objavim,ne da bi sebe “posipao pepelom” nego da baš upravo kroz tu rečenicu jasno stavim do znanja o kakvim se  mentalnim,morlanim i socijalnim podelama radi u gradu,gde osim Toplice koja tiho šumi i stalno protiče,sve ostalo  nemo ćuti, trpi a po nekada,tu i tamo, pusti svoj glasić ne nekoj  od jako posećenih slava ali tek  kada se jezik odreši uz pomoć fatalne “treće” velike!

Ono što sa sigurnošću mogu da tvrdim iza politike  propadanja grada, stalne migracije zbog jako teškog života,jer posla nema,para nema,ne stoji niko iz vladajuće  stranke Aleksandra Vučića. Naprotov, njegov  stav o  daljoj sudbini Toplice je sasvim suprotan i on nije krivac što odavde nema inicijativa.Siguran sam i u to,ukoliko bi se Raičević pojavio sa malo kompleksnijim zahtevima prema predsedniku Države da bi njegov odgovr bio  potpuno identičan odgovoru Putina,oligarhu Romanu Abramoviču, koji je svoje milijarde stekao  na eksploataciji prirodnih resursa Rusije.Teks je ispisao moj prijatelj Vladan Jevtić.

“Anadir je grad na krtajnjem severu Rusije u oblasti Čukotska, 11 vremenskih zona udaljenom od evropskog dela Rusije,veličine 740.000 km2. Decet puta je veća od Srbije, a grad ima od 10-tak hiljada stanovnika. Od raspada SSSR-a pa do 2000-te godine se u njega nije uložila apsolutno ni jedna rublja. Sve se promenilo dolaskom Putina, koji je postavio milijardera Romana Abramoviča za guvernera Čukotske oblasti, koji je investicijama iz ličnih sredstava potpuno preporodio grad. Grad koji smo zatekli nije imao nijedan normalan restoran, bioskop, nijedan normalan asfaltni put, nije bilo automobile osim ruskih GAZ-ova… Danas je to sredjen, moderan, može se reći živopisan grad.
Ali raditi u Anadiru, tada, kada smo mi počinjali - to je bila avantura, u kakve bi se drugi građevinari, osim nas Srba i Pećanaca, retko ko usudio da udje... Do Anadira nema ni puta ni železnice. U gradu nije bilo nikakvih apsolutno gradjevinskih materijala. SVE SMO MORALI DA VOZIMO AVIONIMA! ČAK I CIGLU! Možete misliti koliko je sve to koštalo Romana Abramoviča kada prevoz jednog kilograma tereta od Moskve do Anadira avionom kosta oko 4 do 5 dolara!

Zato, kada smo radili druge, državne, objekte, zgradu Carine, na primer, nije bilo takvog, neograničenog budžeta, pa smo to drugačije organizovali. Napravili smo KOMPLETNU ZGRADU, U DELOVIMA, UKLJUČUJUĆI I ČELIČNU KONSTRUKCIJU, do zadnjeg šrafa, u Moskvi, onda je prevezli vozom do Vladivostoka, a odande brodom, preko Beringovog mora do Čukotke. Dodatni problem je u tome što je Beringovo more plovno samo par meseci, pa ako zakasnite, ostadoste godinu dana da čekate sledeću plovnu sezonu…”

Namerno sam ovde potencirao  Romana Abramoviča,Ruskog milijardera usput i vlasnika FK Čelzi, ne bi li pokazao kako bogati ljudi  mogu  da pomognu u razvoju ne samo svoga biznisa već i u izgradnji grada  a i preporodu čitave oblasti. Čukotska je u medjuvremenu postal jedna od najatraktivnijih turističkih destinacija i sada je prava muka obezbediti  kapacitete  i mesta za sve one koji žele da vide ovaj deo Rusije. Nažlost,vlasnik najvećih prirodnih potencijala na jugu Srbije ne deli mišljenje  ni samnom ni sa  gradjanima Kuršumlije koji u razvoju ovih banja, što je fantastično a biće još bolje kada se uključi i Kuršumlijska Banja, mora deo svojih  finasiskih sredstava da ulaže u razvoj samog grada. Osim toga, ovakav način dominacije opštinom, privredom, ljudima, sa pozicije  i vlasnika i političkog lidera vladajuće SNS, ne daje dobre  rezultate.Grad i ljudi u gradu,trpe i stradaju a to je preveliki zalogaj i prevelika  žertva koji ni jedan privredni uspon i razvoj  svih banja ne može da opravda.

ZNAŠ LI SRBIJO ŠTA TI SE SPREMA?

UDARNA VIJEST:
OVE GODINE: OD 1.1.2018. GRAĐANI SA PROSTORA EX-YU BEZ EU PASOŠA MOĆI ĆE BEZ VIZE DA RADE U NJEMAČKOJ

E,sada zbogom Srbijo! Odoše nam deca, a kako stoje stvari,tek će otići. Ko će ovde ostati da radi za 300 EU i godišnje natezanje oko povećanja plata za famoznih 5-10 posto uz priču da se u Nemačkoj plate povećavaju 2-3 posto pa Nemci ne kukaju da je malo već se ponose takvim povećanjem.
I to je tačno.Povećanja plata u Nemačkoj, gde je prosek kod lekara preko 4.000 EU za 2 posto je povećanje od 80 EU a povećanje penzija kod nas od 5 posto, na sadašnji iznos od 20.000 dinara, je 5 EU.

Tačno je da nemamo više,ali je uputno od toga ne praviti JEDNOGODIŠNJI cirkus, koliko traju najave ne sa ekonomskim porukama, već čistim političkim OBMANAMA! Takodje, često se naglašava da moramo više da radimo a ponekada se tim glasnogovrnicima omakne pa uztvrde "da smo mi Srbi neradnici"! Srbin nije neradnik, to zna cela  Evropa, a po najviše Angela Merkel ali Srbin ne pristaje na poniženja a naročito na eksploataciju njegovih fizičkih i umnih kapaciteta za bednu zaradu. Nažalost,većina investitora koja dolazi i otvara nove pogone radi to iz dva glavna razloga.Prvi, su visoke donacije koje daje država a drugi je dobra, jevtina i izuzetno kvalifikovana radna snaga.

Da vas podsetim.Od maja meseca Vučić najavljuje povećanje plata i penzija u" iznosima koje nikada nismo imali".E,to nije ekonomska realnost zemlje Srbije već ČISTA politička manipulacija.

Angela Merkel:ona zna šta radi!

Ubrzo ćemo, već od 1. januara naredne godine, videti odgovor svih onih kojima su širom otvorena vrata Nemačkog tržišta radne snage. Ja ovo ne pišem iz nikakve pakosti ili želje da se na ovaj način obračunavam sa politikom koju vodi Aleksandar Vučić, ja ovo pišem sa ogromnom zebnjom oko srca zbog mogućnosti da će i moj sin, koji je sada na PETOJ godini medicine sa prosekom deset i njegova devojka sa prosekom 9,5, odlučiti da odu u želji da rade gde su cenjeni i mnogo bolje plaćeni. A ja, ja neću moći ništa da uradim osim da tugujem.

Sve moje priče o patriotizmu, iskrenoj ljubavi prema Srbiji, ne mogu imati nikakvu osnovu na tankoj, jako tankoj, ekonomskoj podlozi. Bez ekonomske stabilnosti i materijalnog dostojanstva vlastitih gradjana nema ni oporavka ni nade a nema ni govora da ćemo se lišiti depresije, apatije, nezadovoljsta, kriminala, korupcije i spretnih političkih manipulatora koji nam pomeriše pamet, uništiše život ostavljajući nas na tužnim marginama životnog standara.

Ostala je upamćenja i nedavna izjava AV da je tokom vladavine "žutih" Lebane sa 29.000 stanovnika, spalo na 19.000.Vučić nije pomenuo i druge gradove na jugu Srbije koji su u vreme famozne tranzicije ostalo bez više od 30 posto stanovništva. Ja sam nedavno pisao i o neprekidnoj migraciji koja teče iz Kuršumlije, moga rodnog grada i da se na zaustavljanju tog procesa malo ili ništa ne radi već da se preko politike i uz politiku taj proces, nažalost, podstiče. Sve u svemu, pražnjenje Srbije i masovne selidbe ka većim gradovima jesu ekonomski proces podstaknut različitim političkim kombinatorikama koje su planirali i izvodili nesposobni ljudi smešteni u naručju neke od aktuelnih partija i pokreta.Ostaje upamćeno i u istoriju upisano da niko zbog nedela nad vlastitim narodom,a migracije jesu podstaknute i programirane, nije odgovarao niti pred lice javnosti pozvan na odgovornost.

Istina je,osim par najsiromašnijih zemalja Evrope,svi ostali žive daleko bolje i bogatije od nas.Dovoljno je otići u te zemlje i naprosto biti zatečen izgledom nasmejanih i zadovoljnih ljudi i naravno,po povratku kući,ponovo utonuti u depresivno sivilo, trvenja, mržnju i obilje političkih manipulacija.Nije ovo život koga zaslužuje srpski narod i zaista,biće teško naći prave argumente da ovaj mladji i školovani svet da ostane i živi u bedi i pod stalnom političkom torturom mangupa i kriminalaca koji u tome vide šansu da oni bolje žive a drugi da bleje i propadaju.

ČUDESNE PRIČE OVO ZEMALJSKE!

Rano jutro poslednjeg dan jula, nagoveštavalo je  prelepl letnji dan.Sunce na istoku  još se nije pojavilo a na termometru 25. podeok.Svaki detalj dana koji se budio, uklapalo se u Božije i ljudsko verovanje da baš tako treba da bude na dan praznovanja Svete velikomučenice Marine, u narodu poznatoj, kao Ognjena Marija. 

O njoj ljudi jako malo znaju pa je red da upamtimo ovih nekoliko redaka iz njene životne biografije.

Rodom je iz Antiohije Pisidijske. Kao hrišćanka, dovedena je pred starešinu Olimavrija, da prinese žrtvu idolima i da se odrekne Hrista. Pošto to nije htela da učini podvrgli su je mučenju i na kraju ubili. Beše to oko  270 godine.Spomen svetoj velikomučenici Marini pravoslavna crkva daje 30.jula.
Krećem!

Zamnom su ubrzo ostajli kilometri vijugovag puta koji se ka brdima Kopaoničkih visova probijao samom dolinom  reke Toplice po čijem imenu je i čitav kraj u dužini od 167km. od njenog izvora pa do ušća u Južnu Moravu,dobio ime Toplica.I zbog toplih sumorovitih izvora Lukovske,Kuršumlijske i Jošaničke banje.

Cilj mog puta je jedno skoro mistično vekovima od naroda,baš na ovaj dan,posećivano a da se na njemu ništa nije ni gradilo ni menjalo u odnosu na ono što je priroda i božija ruka  narodu darivala,da se tu okupi, pomoli  bogu  za zdravlje i životnu radost. 

Ulazak u podzemni raj

 U potrazi za ogovorom zašto se baš ovo mesto zove “Gužvenik”,nisam nigde našao ni jedno objašnjenje a niti  ime  kraja ili mesta sa sličnim toponimom.Ostaje mi da po nahodjernju  svog životnog iskustva, logike a i samog  izgleda terena, zaključim, da je neko,a taj neko mogao bi da bude samo narod, ime ovom mestu dao po njegovom prirodnom izgledu. U dubini gustih i jako visokih bukovih stabala od kojih sunce nikada nije uspelo da ogreje  ovo mesto a tik uz obalu malenog planinskog potoka po imenu “Žalički”, gde voda lagano skakuće s kamička na kamičak, sve je naprosto nagurano na jednom mestu,na jako malom prostoru pa vam se logično čini da je priroda “zgužvala” i šume i brojne strmine i mali potočić da se tu  tiskaju jedno uz drugo.Od tih geoloških gužvi narod je istkao i ime ovog  mesta-Gužvenik. A zašto je ovo mesto važno i zašto ga baš na Ognjenu Mariju posećuje toliki svet.

Tu nema velike mistike.Bežeći od onih koji nisu priznavali našu  pravoslavnu veru zbog čega su nam hramove rušili i palili,narod je  potražio tako skrovito mesto da se  Bogu pomoli ali i da svojim bolesnim očima potraži leka.Usred ovog jako nepristupačnog  kraja u korenima jedne  stoletne bukve,kojoj ni vreme ni  vekovi ne mogu ništa,priroda je izgradila “hram” lepote i naterala ljude koji mu prilaze da to urade na kolenima provlačeći svoje telo kroz  jedan uzani prolaz nastao izmedju  dva  stare žile  bez kojih bi ovaj “hram” sigurno nestao.

Kada provučete svoje telo kroz taj uzani prolaz,ne moj te to nikada činiti u strahu i grču,jer onaj koji vas je pozvao i okupio,znaće i da vas zaštiti.Neće bukva baš tada pasti i neće se obrušiti na vaše pogureno telo.

 Prostor iza ovog  uzang ulaze čine dve  malo veće sale, površine ne veće od  deset kvadrata.Sve je u belom krečnjaku izliveno i uradjeno rukama božijih vajara poput Fidije i njegovih sledbenika.Na prvom malenom platou je veći bazen u kome se u kapima sliva voda iz malenih stalagmita izniklih iz samog korena  ovog  stabla.Odatle  u blagom padu voda se razliva u tri manja bazena u kap ravnomerno.U ta tri bazena,vernici koji  su došli  u Gužvenik,uzimaju vodu u svojim malenom  flašama i lagano se  povlače unazate,ali  ne sa glavom napred već sa nogama.Vodom ispiraju svoje  bolesne oči,skidaju naočare i pred svima  u glas,skoro uz vrisku,saopštavaju  da  sada  vide sve,da im se vid izoštrio i da im naočare više nisu potrebne.Bogu se zahvaljuju na tom daru ostavljajući svoje stare naočare tu negde na padini,uverni da im one više neće biti potrebne.

Umivao sam i ja oči tom vodom i doživeo  one iste  efekte  kao kod očnog lekara koji vam pre svakog pregleda širi zenice da bih sa lakoćom mogao da vidi razloge oboljenja ili  neophodnu dioptriju.Neću da sada tumačim i razglabam ovu priči  sa nikakvog  naučnog ili ma kakvog drugog  aspekta. Ostajem pri uverenju da ova voda sa ovih izvora pomaže, ne smeta i ne odmaže.Ostalo,sve je stvar ličnih psiholoških  uverenja i naravno verovanja.

Nije ovo jedini fenomen koji je vezan za ovaj lokalitet.Na samih desetak metara od  “crkvišta” podno bukve,utvrdjeno je,tvrde oni koji tu dolaze,jako visok stepen  zračenja koje  pozitivno deluje na čoveka u okviru tih famoznih “Najdanovih krugova”

Ako nikada niste čuli za ovaj fenomen-radi se o pozitivnom ili biozračenju,koje navodno dobro deloju na sve bolesti,jer utiče na imunitet ljudi,ako se  dovoljno dugo stoji u krugu.

U tim krugovima tiska se stotinak ljudi tako blisko i tako  intimno pripojeni jedni uz druge da čoveku ništa drugo ne ostaje nego da poveruje u „čudo“ izlečenja ako ni zbog čega drugog onda baš upravo zbog te bliskosti,topline ljudskog tela i jako pozitivne enrgije koja izbija iz svih.Svi stoje,cute  i pogledima šaraju negde  po krajoliku nebeskog plavetnila.

Treska,sa visinom od 1.439.m dominira ovim krajem

Moja priča se ne zvršava tu u tom čudesnom Gužveniku.Desetak kilometara odatle najlepšte trenutke provodim na terasi svoje kuće. Danju  zagledan u let jednog  mladjanog  orla koji jedri nošen strujama blagog letnjeg povetarca  a u prvi sumrak prebrojavam zvezde. Lopov mali, znam da je naumio da zgrabi prvu kokošku koju bude  snimio  sa svog vidikovca. Nažalost,danas će ostati bez obroka.

Često puta,uhvati me i san.Naprosto zamrzne se slika pred očima i vi divno i opušteno odlutate do njenog zagrljaja i slatkih medenih  usana stvorenih za ljubljenje i tiha šaputanja.I kada je nasladje,prohladni  povetarac sa Pančićevog vrha, umilno rashladjuje  nekoliko kapi znoja na mome čelu.Budim se i čekam veče.Nova  uzbudjenja i nove prijatelje.

Jače od svih i pre od svih, zasija „Zvezda Danica“ a potom  na beskrajna  kosmička prostranstva istrčava“Mali medved” ,poznat  po tome što se u vrhu njegovog „repa“ nalazi se baš upravo ona- zvezda  Danica.

I šta ti još ne. Milioni i milioni zvezda zasijaće beskrajnim kosmosom.Tako su mi bliske,skoro na dohvast ruke i ono što poželim to je da ih svučem i da se  tim zvezdanim ćilimom pokrijem.Ali  u toj tišini koja urbanom čoveki smeta i čini se nestvarnom pa po nekada i plaši, sitne svetličave tačke, sa tihim zvukom motora koji se jasno čuje, preleću preko moje glave.

Znam svaki  let koji ide ovim korodorom. Trenutno preleće  avion na relaciji London- Dubaji a samo nekoliko minuta kasnije Frankfurt-Atina.O čemu bih drugom razmišljao i danas, a naročito u vreme dok i ja nisam preletao ove krajeve, nego o uobičajnim prilikama u avionu. Koji su to ljudi koji voze te  čudesne letilice? Šta rade putnici u ovom času? Možda večeraju, slušaju muziku, ispijaju neko piće, čaj, vino, možda ćaskaju ili  krišom oko sa pažnjom odmeravaju svaku oblinu prelepih stuardesa!

Satima bih tako gledao u nebo, slao svoje misli u beskraj tražeći duše mojih najbliužih koji su se davno preseli  negde, tamo gore, u rajske doline. Da ih još jednom čujem, zagrlim, poljubim. Da ih upitam, kako ste, kako živite i da li i vi nas,  po nekada, pogledate? Šta radimo i kako nam protiču ovi zemlajski dani?

Na izmaku ovog vrelog i Božijeg dana, osećam kako me san mami.

Dovoljno je, sasvim dovoljno sve ovo što  stigoh da vam ispričam i ispišem,osim jednom malog ali važnog detalja. Baš sada u ovom času pred očima mi banu lično on, njegovo veličanstvo Fjodor M.Dostojevski sa svojom porukom:

”Tajna čovekovog života, nije u tome samo da živi, već da zna- zašto živi!”
Shvatite ovo sasvim ozbiljno i sanjaj te, samo sanjaj te...

Kako vas volim!