PRIČA O KURŠUMLIJSKIM DOKTORIMA!

Svako od nas nosi po delić te priče u sebi. Naročuto su upečatljive  priče i sećanja onih mojih zemljaka koji su ostali u životu zahvaljujući požtvovanju i po nekada, nadčovečanskom naporu čoveka u belom mantilu. Kroz grad ih je prošlo na stotine. Neki su ostali da zauvek počivaju na gradskom groblju,a neki su napravili veliku karijeru i ostali nadaleko čuveni kao lekari koji su sto posto obeležili svoj životni put baš onako kako je pisao Hipokrat u tekstu koji i danas važi kao prva pisana lekarska Zakletva. Iz tog originalnog teksta, pisanog u 4.veku pre nove ere, izdvojiću neke male detalje, koji se meni čine interesantnim.

„Kunem se Apolonom lekarom, Asklepijem, Higijom i Panakeom ,i za svedoke uzimam sve bogove, i sve boginje, da ću se u skladu sa svojim sposobnostima i svojim rasudjivanjima držati ove Zakletve.

Ukoliko se verno držim ove Zakletve,neka uživam u mom životu i praksi moje umetnosti, poštovan od svih ljudi za sva vremena, ali ukoliko zastranim sa nje ili je prekršim, neka me sve suprotno zadesi“.

Nestašne dečije igre:Novica,ja,Mita šuster i Mića

Možda bi danas bio samo uspomena da sam nekada u nekom vremenu postojao, kratko živeo i božijom voljom prerano otišao sa ovog sveta, da nije bilo njega. U mojoj malenoj dečijoj glavici,tek ušloj u treču godinu,urezao sam lik „ogomnog“ čoveka, grubog glasa i naočara sa debelim staklom. Kada se nadvio nad mojim telom, činilo mi se da me je za uvek prekrio. Prezivao se dr.Cvetković, a stanovao je u kući gde mu je bila i lekarska ordinacija, tačno preko puta crkve i nove kuće porodice Stanković. Posle  30 km pešaćenja, od Žalice do Kuršumlije i naizmeničnog nošenja na ledjima moje majke Radosave i babe Rose, stigao sam u ordinaciju dr.Cvetkovića. Bio sam više bivši nego budući! Istog časa, krenula je silovita terapija injekcijama penicilina. Bilo je, kažu, preko trideset uboda. Razlog je bio posve neverovatan, a trag te nesreće još uvek je vidljiv na mom desnom obrazu.

Letnje vreme na selu. Sezona košenja velikih livada a odmah zatim žetva pšenice, ovsa i raži. Ja sam se igrao sa onim čekićem sa kojim kosači nakivaju kose. Vukao sam ga po dvorištu i s njim udarao gde sam stigao. Pas „Šarko,“ mirno je ležao u hladu stoletnog hrasta. Došunjao sam se do njega, zamahnuo čekićem i lupio ga po glavi. Uplašeni pas u trenu je zario svoje zube u moj obraz. Vriska, piska, krv koja je šikljala na sve strane. Od trenutka krenula je borba za moj život. Preživeo sam taj užasni dogadjaj, ali uvek kada slučajno predjem prstima po ožiljku na licu, setim se tih trenutaka, bez obzira, što će neko reći da sam bio isuviše mali da bih zapamtio svaki detalj. Ej ,ljudi, bila je to borba za život.To se nikada ne zaboravlja. Pojavljuje se, doduše, u različitim formatima, kako godine idu jedna za drugom.

Kuršumlija pamti dr.Boru Lukovića, njegovu prelepu ženu, sina Andru i ćerku Lili. Bio je to ljudina od čoveka! Jedan od onih Lukovića koji, kada ga vidite, ne možete, i kada bi hteli, ravnodušni da ostanete. Bio je visok, preko 190 cm. Hodao je tiho i smireno, isto onako kako je pacijentima davao savete. Nikada nije odbio ni jedan poziv ako je nekome pomoć bila potrebna. Živeli su u porodičnoj kući gde je i bila ordinacija, odmah iza radnje mog pokojnog brata Milivoja. Jednoga dana, gradom se pronela vest da je dr.Bora Luković, prodao kuću i odselio se za Zemun gde je ostao do kraja svoga života.

Kada je iznenada preminuo dobri gradski lekar dr.Moma Petković, koji je ostao upamećen i po nestašnom liku svoje brinete, u to vreme lepe i zgodne dame sa imenom Divna, njegovo delo nastavio je da nosi na svojim ledjima sin Bata nadaren fantastičnim glasovnim mogućnostima i ćerka Mimimca, koja je u svemu kopirala majku. Izgledom i svojim temperamentom. Posle smrti dr.Petkovića, ubrzo su, u teškoj saobraćajnoj nesreći na autoputu Niš-Beograd,stradali sin Bata i majka Divna i komšija Ljupče. I danas, jedno nežno žensko srce, tuguje za ovim mladićem koji je prerano otišao sa ovog sveta.

Prošlo je kroz te lekarske ordinacije Doma zdravlja u Kuršumliji  još mnogo sjajnih lekara i ljudi. Ostao je upamćen i dr.Danilo Trifunović, koji je bio trostruki kum braće Pavlović. O njemu sam opširno pisao u posobnom blogu posvećenom danu kada smo ga ispratili na večni put. Bio je i ostao dr. sa predznakom –gospodin!Kada se govori o lekarima iz te generacije,ni u jednoj varijanti, ime dr.Mome Milosavljevića,(Moma Djurić) pedijatra i narodnog lekara a pre svega,kako to piše jedna njegova sugradjanka,velikog čoveka rodjenog u Vrševcu.Kuršumlijski Dom zdravlja ima jednu jako dobro organizovanu Hitnu medicinsku službu,koja se,zbog konfiguracije terena i udaljenosti mnogih podkopaoničkih sela, u kojima žive još po par porodica, sa uspehom probija do njih,do svakog bolsnika a reč je o pretežno starijoj populaciji. Taj posao,herojski je na svojim ledjima nosila dr.Slavica Radivojević.Nema sela a da ne znaju za nju.

Od velikih lekarskih imena koji su ugradili svoje živote u temelje srpskog i svetskog zdravlja, tek da napomenem, mada sam i o njima pisao veoma iscrpno, akademika dr.prof. Vojina Šulovića i profesora Boru Najdanovića. Gromade od ljudi. Oni su rodjeni Kuršumličani i iz duše i srca voleli su svoj grad. Sa prof. Šulovićem sam drugovao do zadnjeg dana njegovog  života. Nastradao je u saobraćajnoj nesreći kod Lipovačke šume, i dobro znam, šta je sve on učinio za ovaj grad. Na žalost, i pored ogromne želje većine Kuršumličana i onih koji poreklo vuku iz ovih krajeva, da se prvom Topličkom akademiku podigne spomenik i postavi u centru gradskog parka, sadašnja vlast, ili tačnije jedan čovek, Radovan Raičević, vlasnik grada i tri banje uz to, za takve inicijative ne haje niti  ga one zanimaju. On tera svoju priču uveren, da će ona trajati do veka!!!

Želja  svih nas, rodjenih u ovom gradu, je da sami pokrenemo inicijativu i oglasimo osnivanje Fondacije za podizanje spomenika akademiku Šuloviću i to uradimo, ne u inat „razigranom“ Topličkom kapitalisti, jer on je samo jedna premala, uz to sujetna i pakosna ljudska preprpeka, koja u ni u jednom detalju ne zaslužuje da se u bilo kom obliku pominje, kada ovaj spomenik konačno bude postavljen tamo gde mu je mesto. Tamo gde je akademik Šulović stajao, u hladu sedeo i odakle je njaviše voleo da gleda zalazak sunca nad voljenim gradom.

Od plejade mladih koji čvrsto drže kurs svojih velih prethodnika, želim da sa ponosom izdvojim lekarski bračni par koji u svojim najzrelijim godinama istrajava u borbi za zdravlje sve starijeg i sve umornijeg stanovništva Kuršumlije. Ono što oni sada rade, u borbi sa Covidom 19, siguran sam da će istorija ovog grada do detalja opisivati.

Dr.Tomislav Arsenijević

Dr.primarijus Tomislav i dr.spec.Ljiljana Arsenijević. Nikog, ni na kraj pameti mi to ne nadolazi, ne podcenjujem, umanjujem ljudske i lekarske vrednosti, jer to nije cilj niti smisao ovog teksta, ali neka mi s vaše strane ne bude zamereno što sam se opredelio, da u okviru moje porodične nesreće, gubitkom rodjenog brata, na ovaj način kažem, baš Ljilji i Tomi, hvala vam od srce i duše na svemu što se za njega učinili.

To im kažem kao lekarima jer pouzdano znam, da bi to isto učinili, kao što jesu, i za nekog vašeg, sasvim sve jedno, bližeg ili daljeg prijatelja ili rodjaka. Njih dvoje, ona moja sestra od strica, a on moj dobri i plemeniti zet, od majke i oca posebno mažen i pažen a od tašte čuvan kao malo vode na dlanu. Oni su moji i ja sam presrećan što ih imam. Što mogu s njima da se ponosim i svuda gde stanem i sa ljudima o njima pričam. Oni su bratski brinuli brigu o mom pokojnom Milivoju i to godinama i u svako vreme. I tog dana, kada je ušao kod Tome u ordinaciju i naglas zakukao da ga je „nešto strašno zabolelo u glavi“. Ispostaviće se, da je to bio  trenutak, kada mu je  pokao krvni sud  na nekom delu mozga.

Toma je specijalista rentgenologije. I da ga nema svi zaraženi od Covida, morali bi da u stanju razbuktavanja bolesti, putuju u Prokuplje na snimanje. Ovih dana, priča mi on, kroz njegovu ordinaciju prolaze na stotine pacijenata. Medju njima su i Srbi sa Kosova koji dolaze ovde na preglede. Ima dosta upale pluća što zahteva veoma pažljv tretman i stalno praćenje situacije na ovom osetljivom organu. Uradi se na stotine snimaka i niko živ ga ne pita: “Možeš li ti to doktore“?

Dr.Ljilja Arsenijević

Ljilja je spcijalista opšte medicine. Radi u svojoj ordinaciji ali veoma često je i na ispomoći u Covid ambulanti. Davno su u potrazi za mirom i potpunom relaksacijom, otišli iz grada i trenutno žive u kući koju su podigle u Tominom selu Vrševcu. Sin Marko je krenuo majčinim i očevim putem. Sa svojom lepšom polovinom, koleginicom sa fakulteta, sreću je potražio u Nemačkoj. Radi se mnogo više, ali se zato i mnogo više plaća, kaže Marko. Ćerka Marija,udala se i živi u Beogradu. Na svet je donela lepog sina i time Ljilju i Tomu i zvanično učlanila u klub baka i deka.Sada je Marko na potezu a prostora na imanji Arsenijevića u Vrševcu, ima za jedan mali vrtić.

Ljilja je naša,kada tako kažem,mislim na mene,pokojnog Milivoja i Dragoljuba, nežna i pažljiva sestra.Držao sam je kao bebu u naručju a bio jako ponosan na njeno školovanje i studije Medicine koje ja sa uspehom završila u Beogradu.Bio sam pre nekoliko dan presretan kada mi je posle razgovora sa mojim Lukom,koji je trenutno na specijalizaciji Interne medicine, ponosno rekla: “Isti je kao njegova tetka“. Naravno,mislila je na njegove briljijantne rezultate tokom studija i njegovo napredovanje na Institutu za reumatologiju gde je zaposlen.

Ljilja je jedno vreme obavljala i dužnost direktora Doma zdravlja. Ubedjen sam, da je i taj posao radila na visokom profesionalnom nivou, jer ona ne ume drugačije. Bavi se politikom u čemu joj pomaže i suprug Toma i veruje da su Kuršumliji potrebni novi ljudi sa novim idejama medju kojima će dominirati one koje, će ovaj gradić učiniti lepim i ugodnim mestom za život a ne mestom odagle mladi,i to isključivo zbog politike i loših ljudi, koji su „našli pa zašli.“beže,glavom bez obzira!

Ovde se rastajemo a vama, ako vam zatreba savet dobrih lekara i specijalista,pravac Bolnica! Kušumlija nikada nije u dobrim lekarima oskudevala.Istorija je puna tih imena koje ne stigoh ni da pomenem. Oprostite na tome!

Gledam sa ćuprije njen tihi huk! Pogled mi se zaledi na jednom nemirnom talasu koji ka jugu jezdi, s kamena na kamen, od izvora u tami Duboke.Koliko je sretnih i bezbrižnih ljudi prešlo ovim mostom! I onih uplašenih i zabrinutih za zdravlje i život koji brzo proleti kao ovaj talas hladne Toplice.Gledam ga kako žuri ka svom ušću života, da se umeša u razgovore sa talasima velikih reka i tako zagrljeni razliju se u beskonačnu tamu Crnog mora.Ako niste vi,ali eto,ja sam jasno čuo šta je to reka u žurbi izgovorila.Sa pažnjom ovo pročitaj te !

Ne tuguj rode moj,nada je ta, koja umire uvek poslednja!

 

KURŠUMLIJE KOJE VIŠE NEMA!

 

Ovog detalja Stare čaršije setiće se stariji kuršumličani.Tu se danas nalazi Apoteka,poslastičara i super market.Sve je to izgradjeno sredinom šezdesetih godina kada se i krenulo sa rušenjem Stare čaršije.Zbog toga je ova slika dragoceni dokument jednog vremena koga više nema.

Na uglu je Trifunova pekara gde se pekao dobar domaći hleb ali,čini mi se,da su u sećanju ipak,ostale poznate Trifunove lepinje ili kako smo ih mi zvali topančići!Bili su fantastični i u njima je najlepše pristajala Krstina pljeskavica ili dobra kašika starog kajmaka.Prste da poližeš.Znate li vi šta se dešavalo u duši gladnog i promrzlog dečaka koji je, na putu prema školi, čežnjivom pogledom gledao gomilu vrućih, tek ispečenih -topančića?Čežnja, strašna čežnja, da će i on, taj maleni čovek, umotan u majčino pletenče, imati jednoga dana toliko novca da kupi sve tople lepinje i pruži ih svakom gladnom i promrzlom detetu da barem jedan tren uživa u lepoti zalogaja.

Pored pekare je staro Borovo,prodavnica obuće koju je držao Mile Gutin,čovek koga sam upamtio po bujnoj crnoj kosi i fruzuri koju je forsirao Avra.Uglavnom,ovde smo se svi obuvali.Jeftine, mekane, gumene usto i ne promičive čizme.Po koja prava cipela sa masivnim kožnim džonom i obavezno blokeji na petama,sa strane i napred.Da zveče po gradskoj kaldrmi i traju barem godinu dana pre,nego što stignu na pendžetiranje, u neku od brojnih obućarskih radnji. Mi klinci smo čeznuli za plavo-belim patikama koje su bile za oko prelepe dok su bile nove.Već posle prve jurnjave za loptom,one su bile stare i pohabane.

Na mostu:Iva,mali Miki,Caga i ja

Na ušću.sv Petka:Znali smo da stojima na temeljima Srbije!

Bezbrižna mladost:Iva,ja i Aca !

Čekali smo da vozovi prodju

Letnja sedeljka u parku:Granja,Lula,Peda,Miku Ruta,Iva i Caga

Svakog jutra na stanici:u prvom planu Lula,Straško Ikić,Iva,Ljubiša Simonović a u pozadini prepoznajem Zorana Joksimovića i maldića u tamnoj košulji Dragana Kontića-Kontu,sina šefa stanice.

Caga,čovek koji je voleo motore

Januarski dan u parku:svi smo tu!

Letnji dan u parku.Prozivka je mogla da počne

Do Borova,tačnije ispred Borova, je bila Avrina frizerska radnja "Foto Avra" gde su zanat učili mnogi budući frizeri,zezatoru,tračari i veliki ribolovci.Setih se Vlade Kitića i Šokija.Oni su bili momci za sve i svja.Tu, pred radnjom, se okupljala sva mladež odakle se dobro kibicovala situacija na korzou. Nećete verovati,svi ti momci bili su obučeni u tamno plava odela doterana i pod konac ispeglana.Bila je obavezna bela štirkana košulja, tamna mašna i bele maramica koja je virila iz malog džepa na sakou.Često se čula mandolina, gitara i lepo složeni glasovi dobrih pevača koji su se trudili,dok su pevali onu čežnjivu morsku pismu "Ta divna Splitska noć"da zvuče kao prava klapa.I sve tako, dok se najednom korzo nije prepolovio! Jedni su otišli u bioskop a oni drugi, koji su ostali da se vrte u krug, čekali su da se pun mesec pojavi na vrh Samokova pa da krenu svojim kućama.I sve bi u trenu utihnulo i sklopilo umorne okice do sutra.Do još jednog lepog i toplog letnjeg dana.

U produžetku ovog bloka bila je Kosaničina prodavnica "Samokovo" koju su držali Božina majka Anka kolega Slobodan i gradska Biblioteka.Ništa čudno što je baš KNJIGA bila u centru pažnje. Bilo je tu dosta knjiga koje su se čitale u velikom broju.U jednom času,medju mladima je vladala prava pomama za dobrom knjigom. Jednostavno, narod je voleo da čita a mi smo se takmičili i ko će više i najviše da ih pročita!Na drvenim ramovima bile su okačene sve dnevne novine.Listali smo ih i to, od poslednje strane. Vladala je velika jagma za "Spotom" koji je bio jako čitan i to naročito one stranice gde su se isticali tekstovi o Zvezdi i Partizanu.

Eto,tako se nekada živelo u Staroj čaršiji koje više nema osim na ovoj davno požuteloj slici.