E,TO NEĆU!

Sjano Nikoliću! Konačno neko da prikoči u jurnjavi ka ambisu. Ma neću više da brojim dane i godine života po datumu prijema u EU.Hoću da živom normalno, a ako je moguće i bogatije nego što sada živimo. Mi smo skroman narod i ne treba nam mnogo. Pa pošto to znamo, ne uzimajte nam to malo nade i prava na sreću. Poštujem i želim EU ali ne više po svaku cenu. Pa nije normalno da drhtim u iščekivanju šta će to reći Jelko Kacin ili gospodja Ketrin Ešton, koja ne zna gde udara glavom. 

Neću da mi mere nivo demokratije na osnovu zadovoljnih ili nezadovoljnih homoseksualaca i bezuslovnog ispunjenja svih njihovih želja. Neću da me Čeda Jovanović "obučava" kako treba da govorim, da se oblačim i ponašam a da pritom za sobom nema ni dana normalnog radnog staža. Neću da mi Olja Bećković oblikuje medije i svake nedelje naciju dovodi do ludila svojim cinizmom i svojom podobnim listom sa koje jedni te isti dolaze da nam sole pamet. Neću da mi Sonja Liht i njen muž Milan Nikolić, budu uzor deci, kao što neću Cecu, Brenu, Karleušu, Daru Bubamaru i ostale insekte sa estrade koji nam život zagorčavaju. 

                                               EU,naša zabluda ili objektivna želja ?

Neću više da nas smatraju jeftinom i dobrom radnom snagom, da nam decu isrpljuju na projektima koji su ispod svake intelektualne vrednosti. Neću da nas drže u dužničkom ropstvu i da nas teraju da pritežemo kajš i stalno traže od nas odricanja i štednju. Neću više da budemo poligon njihovih nezajažljivih zelenaških ambicija kako bi nas na taj način držali u polusvesnom i malte ne, drogiranom stanju-totalnoj apatiji. Neću da nas "nagradjuju" prljavim tehnologijama i da nas pritom ubedjuju da treba da smo ponosni što neko hoće da istražuje i eksploatiše nikl na njivama gde nam radja žito, maline, šljive, groždje i najlepše lubenice. Ne dam, jer to mogu i moram da branim od svih domaćih a i svetskih aždaja. Ne dam, bre, da najveća Nikšićka lenština odlučuje o proivodnji nikla, a da o tome pojma nema.

Ne dam šiptarima priznanje da su država i taj stav smatram cementiranim i konzerviranim u narednih STO godina, bez prava da ga iko otvara i aktualizuje, pogotovo ne, Dragoljub Žarković. Ne dam više lopovima da ovu zemlju predstavljaju i u njoj profitiraju. Ne dam lekarima da se bogate na strahu ljudi od boleština i umiranja, zato što su se jednom zakleli na doživotnu vernost Hipokratu. Ne dam, da nam utakmice lažiraju i da nam decu treniraju nepismene neznalice koje u svojoj karijeri nemaju ništa drugo, osim par slučajno postignutih golova. Ne dam, da novine uredjuju korumpirane duše koje su u stanju da po ljudima gaze, radi pišljivih sto eura ili mesta u avionu za Njujork.

Ne dam da medijima vladaju potkupljene barabe kojima je Soroš podelio mesečne apanaže da rade sve ono što im on naredi. Želim da im se po ulici do veka vuče rep i povici "prodane duše". Nek crvene i oni i njihova deca. Ne dam i ne slažem se onim što rade Djilas, Dulić, Djelić, Pajtić. Bunim se što nemilice gaze po Borisu jer nisu bolji od njega i neće doneti ništa novo. Krivo mi je što moj stav o Borisu neće otići dalje od mene, jer bih i njemu imao šta da kažem, pogotovo da ga pitam, da li je bilo normalno da Šaperu i Krletu, bledim ljudskim kreacijama, da toliko državničkih ovlašćenja, da ih učini bogatim, samo zato što njegovi drugari iz detinjstva !!! Ej bivši predsedniče, kako si smeo to da previdiš. Ne dam da se naopako širi kao kuga, a da se naposleno ismejava, vredja i uništava. 

Hoću lečak prostora u medijima da ovu priču širimo taman onako, kao kada zaljubljeno srce zatutnji po grudnom košu. Hoću da sedim sa prijateljem u kafani da pijem pivo, da se smejem, da zapevam, kao nekada u Klubu novinara, dok smo filigranskom preciznošču tkali predivnu dalmatinsku melodiju-"U te sam se zaljubia"...

PITAJ TE VRAPCE,ONI ĆE VAM REĆI !

Blogeri će se danas nadmudrivati u razjašnjenju sinoćnog Insajdera,pokušavajući da svojim ocenama dokažu koliko je sve što je vidjeno bilo novo i ubedljivo.Oni koji žive u ovoj "kontaminiranoj" zoni i oni koji jasno čuju glas neke od lokalnih pevaljki iz Leposavića,rećiće- "tresla se gora-rodio se miš".Ništa novo,ništa spektakularno,ne barem onako, kako je Brankica Stanković najavljivala.No,ipak, da sačekamo kraj serijala pa konačno vidimo  koliko je kroz ovu budjetsku rupu odneto i pokradeno para!Ko su pravi akteri i da li će taj spoj srpsko-albanske mafijaške bratije otkriti nešto novo u slaganju kockica mozaika za priču o posleratnoj istoriji Kosova.

Prema podacima policija, čak 90 odsto heronina koji završi na tržištu zapadne Evrope prokrijumčari se preko Kosova i Srbije. Posebno su apostrofirani prelazi Jarine i Brnjak.

Pored robe široke potrošnje,zatim naftnih derivata,Kosovo je obeleženo kao Balkanski epicentar narko mafije i prostitucije i ono što je najstrašnije, kao centar trgovine ljudskim organima.Hoće li se još dugo prikrivati ti "privredni stožeri" u čije temelje su prvu lopatu nasipali sadašnji lideri potpomognuti belosvetskim reketašima? Pošto je reč o rušenju jedne loše gradjene piramide, na čijem vrhu se nalaze neki uticajni ljudi američke i evropske administracije i  projektant nezavisnog Kosova,Finac Marti Aktisari,onda je razumljivo što se krade vreme i odlaže sučeljavanje sa istinom.Ja lično ne verujem da se od Srbije otimalo samo radi Srba na Kosovu jer oni nisu imali toliko para i živaca da zadovolje apetite dobro postrojne lopovske družine.Po logici stvari, u igru je ušla i šiptarska "mladež" koja je imala mogućnosti da robu zavrti u svim delovima Kosova.


Naravno,zbir se delio na ravne časti ali račun kao što vidimo,sa velikim zakašnjenjem stiže nama- poreskim obaveznicima, koji živimo u centralnoj Srbiji.Toliki ekonomski sunovrat i pored ulaska preko 60 miliardi EU donatorskih sredstava i prodate cele privrede, ne može više da se tumači efektima najteže  ekonomske krize  kojom su svet i Evropa zahvaćeni u poslednjih 50 godina.Kralo se nemilice a to malo puteva što je uradjeno i fabrika koje rade, samo su dobra maska za ekonomsko uništenje i poniženje Srbije.U Evropi se nigde lošije ne živi kao ovde kod nas.Sa prosekom od 300 EU ljudi se razapinju,muče i pucaju pred naletima sopstvene griže savesti što su došli u poziciju da trpe,duguju,lažu i kraduckaju.

Preko milion ljudi je ostalo bez posla i veoma je neizvesno da li će u svom životnom veku sastaviti par godine rada a bolesnih i obogaljenih je sve više.Srbija pati i rastače se u kaljugama koje je stvorila šačica kriminalaca,političkih foliranata i magupa, otimajući narodu i crno pod noktima radi svog uživanja,razmetanja,konfora i potpunog ludila.Eto,ti likovi će isplivati na površinu u narednim emisijama Insajdera ali biće strašna grehota ukoliko se ne obelodane portreti te bratije od Subotice pa do Preševa.Ko su oni,narod će vam nepogrešivo reći njihova imena i prezimena, a tamo gde naletite na preplašene, pitajte vrapce,oni znaju!

KIRBI SAD !

Nažalost,to je naša današnja stvarnost !

Ovaj teks sam objavio 21.septembra 2012.godine,nekih mesec dana pošto je u Beograd stigao novi ambasador SAD.Za koji dan ulazimo u 2015. godinu,poslednju godinu mandata Majkla Kirbija koji će se posle četiri godina provedenih u Srbiji vratiti u svoju zemlju. I baš upravo ovih dana, kada ispraćamo staru a dočekujemo novu godinu, u medijima se pojavljuje jedan drugi Kirbi.

Posle jednog diplomatskog ekcesa zbog čega  je predsednik Srbije Tomislav Nikolić, odbio da ga primi i od njega čuje tačnu verziju izjave u kojoj ambasador Kirbi tvrdi da Nikolić "laže",pojavila se i druga kontraverzna izjava, tačnije, njegov intrevju, u kome se "pohvalna i afirmativno" govori o bombardovanju  Srbije od strane NATO alijanse predvodjene američkim jedinicama. Ono što je tom prilikom rekao gospodin Kirbi nije razumljivo, nije dobro i niko u Srbiji to ne može da shvati i podrži. Evo šta tvrdi Majkl Kirbi i kako tu celu priču oblikuje u svome komentaru  Miloš Kordić.

 "Ne ruši se Milošević ubijanjem 88 dece, punih 78 dana. Bilo bi bolje da ste nam doneli pakete knjiga, umetničkih slika, filmova o gladnim beskućnicima u podzemljima Njujorka, o mučenima po vašim zatvorima, od kojih ste neke premestili i u još neke države sveta… Da ste nam doneli istinu i o sebi.

I nije istina da su Sjedinjene Države poslale vojsku zbog sreće i radosti građana Srbije. Kosovo, Kosovo je u pitanju! Kosovo i Metohija, kako se u Srbiji kaže i kako ta sveta srpska zemlja jeste to, kako se to tako govori i voli. Dve albanske države, to je bilo u pitanju. I još mnogo toga drugog, što ambasador zna mnogo bolje od moje malenkosti.

A on je smetnuo s uma, a možda se to u njegovoj zemlji i ne uči, da je u istoriji bilo dosta naroda i njihovih carstava koji su sebe smatrali da su od Boga predodređeni da vladaju svetom. Diktatori na čelu SAD nastoje da uvere svoje građane, i to isključivo putem zastrašivanja, da su i oni, u 20. i 21. veku predodređeni da vladaju svetom. Jedino je pitanje: dokle?

Američkim diktatorima istorija kao učiteljica života ništa ne znači.

I na kraju, možda i nije diplomatski s moje strane, ali imam pravo da se radujem što će ambasador Majkl Kirbi ostati još samo jednu godinu u Beogradu. Možda će iz Vašingtona doći neko i reći kako bombe, bilo uranijumske, bilo kasetne, nije trebalo bacati po „regionu“. Po bilo kom i bilo čijem „regionu“.

A do tada i ja verujem da Srbija i SAD mogu zajedno. A što ne bi mogle"!

21.septembar 2012.godine

Da li mi klasični srpski tradicionalisti imamo šanse da opstanemo? Možda,još nekoliko generacija, ali dalje-sumnjam..Mladji sa zadrškom gledaju na starije i ne svidja im se što  ovih dana mirišemo na papriku, ajvar, sokove živog i kuvanog paradajsa, što u tegle slažemo sitnije krastavčiće, karfijol, dobre i sočne paprike za turšiju i što stavljamo prve glavice kiselog kupusa koji bi morao da stigne do Sv.Luke kada ulazimo u sezenu slava.

Voleo bih da nisam u pravu, ali u konkurenciji fabričkog kečapa i ovog domaćeg čuda ,mladji će se rado opredeliti za teglu sa police nekog marketa nego za teglu iz  bakinog i maminog špajza.Ogromna većina i kada bi želela da nastavi u stilu  roditelja za tako nešto nema ni vremena,ni para a ni mogućnosti i ja ih iskreno zbog toga žalim.

Rade od 8 do 18h za male novce i u strahu da bi već sledećeg dana mogli da dobiju otkaz. Decu ne vidjaju a o provodima sve manje govore jer nemaju 50 EU da plate kartu za osrednji koncert neke izduvane i nadrogirane "svetske zvede".

Ako su imali sreće da im u nasledstvo pripadne neki stančić onda su time skinuli najveću brigu sa glave a ako toga nema, moraju da budu spremni da će decu podizati u kutku svoje momačke ili devojačke sobice i da žive pod presijom nemaštine i neizvesnosti najmanje pola ako ne i ceo život.Naravno, život je preči od ajvara i pečene parike.

    Majkl i Sara Kirbi u razgovoru sa Tomislavom Nikolićem i  Nebojšom Stevanovićem

Dok sam smišljao kako da otovorim današnji blog, pred očima mi je neprekidno lebdeo Kirbi ! Ali ne preskupi usisivač, već novi ambasador SAD u Srbiji. Na prvi pogled, nije odavao utisak diplomate od karijere već običnog turiste koji plovi Dunavom u želji da vidi, čuje i upozna krajeve i ljude o kojima su njegove novine pisale da su "loši i prgavi momci"."A vi to niste",sa ponosom je demantovala samu sebe jedna sredovečna amerikanka,upitana- "kako Vam se dopada Beograd"?

Sreća je što nas njegova ekselencija zna, doduše, ne direktno, nego po pričama svoje žene koja je nekada davno bila u Beogradu. Gledao sam je kako je potvrdno klimnula glavom, široko se nasmejala i time poručila da ćemo u njima imati prijatelje. Već sutra dan, pogledao sam pozdravnu reč gos. Kirbija koji je u svom spotu snimljenom na nekom teniskom terenu u Njujorku, poručio da će se boriti za ekonomski i politički prosperitet Srbije. U sledećem kadru, video sam da tenis  igra jako loše i da će ga, manje- više, svi ambasadori dobro lupati.

Svaki prosečan amerikanac,barem po pričama, voli tenis i rado ga igra. Navija za  "deda" Rodika i mladjanog Iznera a uvek kada može protiv Djokovića.Noleta ne mogu da razumeju ni oni a naročito frustirana dama iz Holandije koja se predstavlj kao psiholog čiju izjavu beleže lokalni mediji- kako to da stalno želi da pobedjuje, da se raduje i da nikada ne propusti a da ne kaže:"ovu pobedu poklanjam mom  srpskom narodu",pita se ona ! I pare koje im Nole pokupi lako prežale ali isticanje nacionalne pripadnosti i to Srpske, e, to ne mogu.

 Za Amerikance, pogotovo, imam originalnu i spasonosnu ideju. Njih ima, bez malo 400 miliona, a nas jedva osam. Neka svaki PETI "amer" usvoji jednog Srbina i time ćemo im rešiti sijast velikih nacionalnih problema. Jedan deo ove ideje je moj originalni izum i poručujem plagijatorima da je "zaštićen",a drugi deo, koji me je podstako da i zvanično predložim američkom Kongesu da uzme u razmatranje pitanje  "usvajanja nas  Srba",pripada Bogdanu Obradoviću, selektoru teniske reprezentacije koji je žvižduke publuke na US Openu prokomentarisao:"Svaki pa i prosečni Srbin je Nikola Tesla za Amerikanca. Oni ne dolaze na  turnir da bi ga gledali, već da jedu pljeskavice i piju pivo".Bravo Boćo !

 Ajdemo onda u rodbinske odnose i time konačno promenimo sliku o nama ali i o njima. Zastranili su potpuno. Čitam sećanja Monike Levinski  na seks sa Bilom Klintonom, koji je u trenucima  intime o svoj ženi rekao "ona hladna riba". I eto nove teme iz vremena Brane Nušića i njegove "Gospodje ministarke".U našoj verziji gos. ministarka je potopila svoga muža-ministra  a u Američkoj, muž potapa aktuelnu ministarku. Sve naopako!

I neko će sada reći: kakve veze ima zimnica i novi ambasador? Ima, ima i te kako ima! Čovek je na zemlji,reklo bi se, miran i staložen. Uživaće u svemu onome u čemu mi ne znamo i što veoma često podcenjujemo. Moja priča  s početka je naša prednost i snaga koja izbija iz svakog prosečnog Srbina. Ključni dokaz je, da samo ljudi takvih potencijala mogu sami sebi da nanesu toliko pakosti od kojih ne možemo da se oporavimo mnogo godina. A onda po nuždi i po sili zakona, dodju mnogo lošiji od nas da nam uredjuju žvot !!! Ma dajte ljudi, vreme je da konačno dodjemo sebi. 

 Objavio sam teks kada je Kirbi došao u Srbiju za ambasadora SAD.Evo teksta,koga piše Miloš Kordić,kada odlazi iz Beograda

                       TEKST KOJI JE ZAPALIO SRPSKU JAVNOST

 Gospodine Vučiću, možda su vama Amerikanci prijatelji, ali Srbiji i Srbima nikada nisu bili, niti će biti!

Piše: Miloš Kordić

Pronose se glasovi da nam se primakao rastanak sa Njegovom ekselencijom Majklom Kirbijem, amabasadorom Sjedinjenih Američkih Dražava u Srbiji.

Ako je suditi po mnogo puta ponovljenoj tvrdnji Aleksandra Vučića, predsednika Vlade Republike Srbije, onda nas napušta prijatelj. Predsednik Vučić je, sa Kirbijem i bez njega iza leđa, prilikom raznih otvaranja, zatvaranja i uopšte bezbrojnih obraćanja novinarima i čestog polemisanja s njima, prvenstveno s njima, isticao kako je gospodin Kirbi i prijatelj Srbije.

Srpski premijer ima pravo da govori ono što mu diplomatska kultura i protokol nalažu, a i što lično oseća, misli i zna. On ima pravo da ima i u brojnom diplomatskom koru prijatelje. Kao i svakom čoveku – neki su mu bliži, prisniji… On za ono što priča odgovara i svojoj stranci, ali će odgovarati i svojim biračima.

Ali, uza sve ono što je činio i govorio za vreme svog boravka u Beogradu, gospodin Kirbi se ni po čemu nije dokazao kao prijatelj Srbije. (Za Vučića, dakle, ne znam i to me se ne tiče. To je njihova stvar.) A trudio se jeste: pomagao je u poplavama, krečio je škole, neizostavno učestvovao u radu brojnih zasedanja i savetovanja oko primene ovoga ili onoga. Svejedno da li su bile u pitanju nevladine organizacije (posebno one), civilno društvo, vladavina prava, zaštita ljudskih, manjinskih i seksualnih prava itd.

I ono što je važno: nikad se (ili malo kad) govorilo da je on prijatelj i srpskog naroda. To ne. Nego: prijatelj je Srbije. A i on je svestan da najveći deo naroda Srbije ne može da prihvati prijateljstvo ambasadora koji predstavlja politiku kakva je politika njegove zemlje.

On je toliko bio prijatelj i takav prijatelj Srbije da se nikad nije izvinio za bombardovanje Srbije, nikad za žrtve tog bestijalnog sedamdesetosmodnevnog ubijanja, nikad za uništavanje, razaranje… Nikad gospodin Kirbi (i ne samo on) nije otišao ni na jedno mesto na kome su ubijani građani Srbije. Ili da je otišao do spomenika maloj Milici Rakić, maloj Sanji Milenković, putnicima u vozu u Grdeličkoj klisuri, radnicima Radio-televizije Srbije, …

Gospodin Kirbi je bio toliko prijatelj Srbije da nikad nije rekao da će zemlja, čiji je on predstavnik u ovoj zemlji, platiti štetu koju je, između ostalih, i njegova zemlja nanela ovoj zemlji, da će njegova zemlja raskrčiti one generalštabne ruševine u Beogradu, ostatke mostova po rekama ove zemlje, podići srušene bolnice, fabrike…

Ali je taj prijatelj Srbije, po oceni premijera Vučića, neprestano delio lekcije o tome šta da se radi u Srbiji, mešao se u sve i svašta što bilo kome i s minimumom diplomatske kulture ne bi ni palo na pamet da čini.

I iz petnih žila zalagao se ambasador Kirbi da Srbija, ova okupirana Srbija, učini sve što može, ne može, što mora i ne mora kako bi takozvana republika Kosovo, njen istorijiski, kulturni, verski, geografski i suvereni deo, njena kolevka, postala članica svih mogućih evropskih i svetskih organizacija: od politike do badmintona. I da tom njegovom od Srbije otetom Kosovu Srbija pomogne da postane član Ujedinjenih nacija! Ni manje ni više.

Dugi niz godina pratim, u skladu sa svojim mogućnostima, američku politiku i ono što ta politika donosi svetu. I odnosi iz njega. I nikad mi nije palo na pamet da ne cenim ono američko što je bilo i što jeste vredno. Ali, rano sam shvatio da Amerika nema prijatelje. Oni joj nikad nisu ni bili potrebni. Ona se isključivo rukovodila i rukovodi svojim interesima. Prijateljstva u dušama onih koji vladaju Amerikom odavno nema. Ako ga je ikad i bilo.

Stoga ne žalim za Majklom Kirbijem. Prijateljem takozvane države Kosova i članom kluba Prijatelji Sandžaka. Kao što nikad nisam žalio ni za jednim američkim ambasadorom. Kad se samo setim kraja osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka. Kad se samo setim njihovih uloga u razbijanju Jugoslavije, u pripremi i izvođenju „Oluje“ (ambasador Galbrajt na hrvatskom tenku izgoni Srbe), u pripremi i tokom „Milosrdnog anđela“, u „prevođenju“ albanskih terorista u nekakve oslobodioce… Pa sada… rečeno je – šta.

Neka je srećan put gospodinu Kirbiju. Navodnom prijatelju Srbije. Ako je za verovati premijeru Vučiću.

Jer pronose se glasovi da će gospodin Majkl Kirbi otići.

A ko će doći? Možda neko ko će se baviti svojim, ambasadorskim poslom. Za koga se neće morati isticati kako je prijatelj Srbije… A narod vidi… Narod sve vidi. Ali mu često, veoma često ni to ne pomaže.

(Intermagazin)

ПЉАЧКА !

Овај текст написао је Миленко Ковачевић,новинар Вечерњих новости и он ће се појавити 20.09.2012.год.на страницама ове тиражне новине.

И после осам година агоније,назире се крај драми 640 преварених купаца станова на локацији "Филмски град" у Београду. У жељи да својим новцем обезбеде кров над главом, купци и њихових 3.000 чланова породице оштећени су од инвеститора "Станком корпорације" и "Делта легала" за преко 50 милиона евра.

Афера је започела 2004.године када је на ексклузивној локацији, у срцу Кошутњака ископани темељи за шест стамбених и пословних објеката, укупне површине 46.000 метара квадратних.

- Верујући да се више никада Језда и Дафина неће у Србији поновити, стотине људи продавало је некретине, узимало зајмове и кредите, све у нади да ће за тржишну цену од 1.100 до 1.300 евра по квадрату обезбедити будући дом - за "Новости" прича Зоран Павловић, заступник удружења оштећених купаца и један од купаца.

Амбициозни започет стамбени комплекс, зауставио се у сред изградње. Инвеститор и суинвеститор ,Станком и Делта легал, су 2007.године прекинули изградњу стамбеног,пословног и гаражног простора и ушли у дугорочне, уз то и неизвесне ортачке парнице, са собом су у правно безнађе и дугу агонију повукли 640 купаца и три хиљаде чланова њихових породица.
 

- Нажалост 25 људи је умрло од последица стреса - прича Павловић. - Претходних година покуцали смо и молили на стотине врата свих државних, надлежних институција, у нади да ће неко да нам помогне у решавању ове велике пљачке у којој смо ми као купци, али и држава оштећени за 50 милиона евра.

Према речима Николе Данића, председника Скупштине Удружена "1000 оштећених", увођењем стечаја, најпре у Делта легалу, чему је предходило хапшење власника ове контроверзне фирме, а недељу дана касније, увођењем стечаја и у Станкому, створени су реални услови да се свеобухватном реоганизацијом ових фирми, дојучерашњих пословних партнера, ствари покрену са мртве тачке.

- План реорганизације који је урадила стечајна управа је једина могућност да преварени људи дођу до станова. Наредних дана очекује се коначна одлука Вишег привредног Апелационог суда, који не би смео да занемари чињеницу да 98 посто купаца стоји иза Плана и да жели да се кроз његову реализацију коначно заврши ова деценијска драма - прича Данић, наглашавајући да би за њих била пропаст уколико би Апелациони суд одбио План и прогласио банкрот. - У том случају све би отишло на добош, а ми би били намирени тек са симболичних десет одсто учешћа. Зграде би се продале у бесцење, а од нашег новца са којим су зидане зграде, неко би зарадио милионе.

Међутим, нада још увек постоји. Уколико би Апелациони суд подржао План, купцима би се пружила могућност да сами финансирају завршетак зграда и тиме коначно добију кров над главом.

До сада је у објекте уложено око 17 милиона евра. За завршетак шест блокова у Филмском граду са преко 46.000 метара стамбеног и пословног простора, потребно је још најмање 16 милиона евра.

- Боље је да још уложим још новца, него да останем без игде ичега, а до сада сам уложио 40.000 евра - прича наш саговорник.

Антрфиле

План

У средишту плана се налази нацрт уговора између Делта Легала и Станкома којим се решавају сви имовинско правни односи, спречавају дуготрајни и скупи судски поступци који би од свих, без обзира на њихови исход, учинио губитнике и у недоглед продужио трагедију преварених породица.

- Уколико се усвоји План Град Београд добија више од пет милиона евра на име накнаде за уређење грађевинског земљишта, буџет републике добија више од милион евра на име пореза, Станком и његови повериоци добијају 7.500 м2 и минимално 3,5 милиона евра, а ми купци, уз велику жртву, долазимо до станова - прича Зоран Павловић.

Антрфиле 2

-Не очекујемо да Апелациони суд "обори"План реорганизације и практично нас до краја уништи.То би била још једна крађа са несагледивим последицама по нас купце,каже Зоран Павловић

Антрфиле3

Подстанар осам година

Новаковић Недељко са женом и троје деце већ осам година живи као подстанар. Да би купио конфоран, трособан стан, те 2004. одлучио је да прода мањи стан у центру града.

- Деца су ми била тек рођена, па сам се водио мишљу да ћу са трособним станом да решим наше стамбено питање. Инвеститору сам дао 160.000 евра, а ја сам отишао у подстанаре. Нажалост, и даље плаћам кирију, а мој стан није завршен и не знам да ли ће ми се и пружити могућност у њега да се уселим - са једом и тугом прича Новаковић, један од 640 преварених.

--

LUDACI LUDAJU !

Još se nisu ni ohladila slova iz prethodne "Žaoke"a do mene je doprela priča koju želim da podelim s vama.

Prva :

Tri pristojne devojke su danas prelazile ulicu u centru Beograda.Propisno,na semaforu i na pešačkom prelazu.Iznenada je izleteo vozač sa "pežom 207" i punim gasom udario jednu od devojaka.Od stravičnog udarca, devojka je ostala, teško povredjena da leži na haubi automobila.Vozač, mladić svojih 24 godina, vratio se u rikverc i bukvalno, nesrtnu devojku stresao sa haube!!! pritisnuo gas i uz škripu guma otišao sa mesta žločina.

Na trotoaru ostala je da leži povredjena devojka.Iz Kliničkog centra je stigla vest "ona se bori za život".Ipak,zločinac nije uspeo da sakrije svoje prljave tragove.Od siline udarca sa automobila je otpala registarska tablica čime je put do zlikovca bio otvoren.
I tu se ova ruzna priča ne završava ! 
 
        Svakim danom plaćamo danak brzim vožnjama

 Druga:

Kada je patrola izašla na uvidjaj po broju sa registarske tablice lako se došlo do podataka  o kom"drumskom ubici" se radi. 

Pa ovaj ludak je i juče napravio strašan zločin, prokomentarisao je saobraćajac iz patrole. On se sporečkao sa nekim starijim vozačem, preprečio mu put i sa čekićem u ruci nasrnuo na nesretnog čoveka.Toliko ga je snažno udario  po glavi da je čoveku prsla lobanja,priča uznemireni čovek iz patrole.

I on se bori za život !

Treća:

Moj komšija sa Ceraka po običaju izašao je sa suprugom u večernju šetnju.Bila je to njegova poslednja šetnja u životu!  Kada je prelazio ulicu i to na pešačkom prelazu, na njega je  "audijem" u punoj brzini  naleteo balavac bez vozačke dozvole.Snažan udarac  i čovek je ostao nepomično da leži na asvaltu..

Jedan život je, te tople letnje večeri, za uvek ugašen u režiji ljudske bahatosti,ludila i nemoći države da žestokim sankcijama odgovori svim raspoloživim zakonskim merama na ovakva divljanja ludaka za volanom.

Izvesno je, da sadažnji Zakon o saobraćaju nije uspeo da obuzda mnoge bahate i neodgovorne vozače kojih je sve više oko nas. Zbog njih plaćamo stravičan "danak u krvi".Nema druge, nego da se Zakon menja i pooštri do "drakonskih" granica.Ovako više ne ide.

                                                                                                                     

NAŠE RUŽNE NARAVI !

Intenzitet drskosti bez pokrića, umesto da se smanjuje, iz dana u dan se povećava. Svaki, pa i najmanji konflikt na ulici, pijaci,banci i marketu, ozbiljno preti da preraste u sukob sa nesagledivim posledicama. Čovek nikada ne zna ko je s druge strane. Da li je reč o naoružanoj osobi,psihopati, zavisniku ili drskom mangupu koji po navici sa "lakoćom" i bez prepreka, uredjuje svet oko sebe.Arsenal uvreda i psovki je stravičan, čak toliki da zdrav razum to ne može da shvati. Uz pominjanje majke, oca, izgleda,godina, pripadnosti, boje i mirisa, kreatori uvreda ne prezaju da prevrću po prošlosti i po grobovima. Normalan čovek mora da odreaguje ili da se okrene i postidjen ode ili da uzvrati, što je najgora varijanta.

Ko su ti ljudi koji svoju drskost,"gordost",prepotentnost,bahatost,pa čak i nadmenost,demonstriraju na ovaj nači.Foliranti,mangupi,neobrazovani i nedoradjeni likovi,biološke i svakakve druge greške. Ljudi u čiju osnovu nije ugradjena armatura deblja od "šestice".

Njihov vokabular se vrti u krug pedesetak,u vrh glave,stotinak reči sa pojmovima kao što su"brate","nakazo",idiote,"fensi","ok","super","cool"... i td. i tome slično.U gestikulaciji ne prezaju da učine i ovakav potez,kao vozač na slici.Shvativši da ne može normalno da predje ulicu,gradjanin je“iznerviran bahatošću državnog službenika, zaposlenog u Prekršajnom sudu,prokomentarisao:"Super si se parkirao"! Odgovor, u vidu srednjeg prsta, je stigao kao iz topa. 

Ako neki misle da je ovakav način demonstiranja elementarne pristojnosti i klasičnog gradjanskog vaspitanja, nešto svojstveno za nas, grdno se varaju.To nije više samo lokalni problem ili, kako često znamo da kažemo "problem balkanikus".To je problem, po kome su nas svi u Evropi prepoznali i identifikovali. On kao takav,ne prelama se samo kroz vaspitanje i obrazovanje. Svoje duge i prljave prste ispružio je i ka politici,ekonomiji,kulturi i ako hoćete i prema gostoprimstvu u čemu smo nekada bili prepoznatljivi ne samo u Evropi već i u svetu. Zbog toga za kraj želim da vam opišem jedan divan gest moga prijatelja Ivana Dinića.

Ivan priča:
-Sedim pre neke večeri pred mojom kućom.Na jednom, na kapiji se stvoriše dva maldića sa rančevima na ledjima.Uz "dobro veče",jedan od njih me je zamolio da im dozvolim da u svojim džakovima za spavanje, prespavaju i ovu toplu i sparnu letnju noč, pod mojim venjakom.Zagledam ih malo pažljivije.Upoznam se! Oni mi rekoše da su Poljaci,studenti, rodom iz Varšave i da putuju Srbijom ne bi li je bolje upoznali.
Epilog !
Sin,ja i supruga,umesto betona i dvorišta,ponudimo im sobu,kupatilo i naravno večeru.Ostali su dve neći a onda otputovali prema Madjarskoj uz svesrdnu zahvalnost i želju za skorašnji susret, ali ovoga puta kod njih u Varšavi.
Uz čestitke na potezu koji je napravio moj dragi Ivan,setih se i stoperske priče, danas velikog holivudskog stara Roberta de Nira.I on se jedne noći zatekao kod Aleksinca umoran i gladan.Kada je izgubio svaku nadu da će neko stati na njegov podignuti palac,naišao je seljak iz njive i pozvao ga da prespava kod njega kući.
Od tada je prošlo mnogo godina,ali de Niro nikada nije zaboravio ovo dobročinstvo jednog srpskog domaćina.O ovom doživljaju iz studentskih dana,tada poptuno nepoznati i anonimni de Niro, uvek sa radošću priča.Ističe to kao tipičan srpski gest gostoprimstva.Sretan sam što je Ivan  pokazao da se tradicija,ipak,nastavlja!