KO SMO TO MI SRBI ?

Imali još mesta čudu.Ko smo zapravo mi,koja to krv i koja to energija teče našim venama pa tako olako svetu priredjujemo nevidjena čuda.Prošle nedelje,vaterpolisti su se okitili trećom po redu zlatnom medaljom u pohodu ka samom Evropskom vrhu.Planeta je bila zadivljena igrom naših "delfina" i fantastičnom sposobnošću da organizujemo jedan nevidjeni spektakl u ovom sportu.

Dok su vaterpolisti još uvek sušili svoju opremu u dalekoj Australiji, Novak je krenuo u šesti po redu pohod na zlatni trofej jednog od naprestižnijih turnira u tenisu. Redjao je jednu po jednu pobedu i baš danas odigrao polufinalni meč, koji je zapravo finale pre finala,sa velikim protivnikom Rodžerom Federerom.I ponovo je cela planeta sa velikim nestrpljenjem iščekivala ishod ovog, ispostaviće se, strašno važnog meča.
Atmosvera i u domovima svih nas pored malih ekrana i onih od Novog Zelanda pa do Enkoridja, bila je identična onoj u areni koja nosi ime najvećeg domaćeg tenisera Rod Levera još uvek aktivnog i živahnog starca koji je poraz Federera doživeo mnogo teže nega sam Federer i njegova žena Milka.Publika je bila na strani Švajcarca koji ni dvadeset godina posle ovog meča neće uspeti da objasni šta se to zapravo dogodilo sa njim u prva dva seta kada je Novak demonstrirao tenis još uvek nevidjen na ovoj planeti.Neće to shvatiti i njegova publika i mnogo prepogatih ljudi koji su iz potaje priželjkivali Noletov krah i tako ubedljiv,skoro ponizni, poraz kakva je Novak naneno Federeru.

Bio je to meč razljućenog geparda koji je u jednom trenu i jednom skoku čas bio na jednoj a čas na drugoj strani terena. Otkidao je svoga protivnika koji ni pogledima nije stizao da otprati let lopti dok su fijukala pored njega.Jedan teniski mit je srušen, drugi je ustoličen na samom vrhu teniskog Olimpa.

Pa zapravo,ko smo to mi,od čega smo gradjeni,kakvu to pamet i neopisivu energiju posedujemo u odnosu na sve ostale? Zašto za sebe ne činimo više kada možemo i zašto, konačno, u svojim grehovima koje ih imamo, dopuštamo da za nas i u naše ime sebi daju za pravo da govore i zemljom vladaju gori i loši kada imamo tako moćnih i sposobnih kakav je Novak Djoković? Zašto?

ŠTA HOĆE CRNOGORCI?

Zlatnu medalju ne mogu i kada bih hteli. Imaju srebro oko vrata i pravo da se kao poraženi ljute na sudbinu i sudije. Oni tvrde da su oštećeni, a mi da su pošteno izgubili od momaka koji su lestvicu u unapredjenju vaterpolo igre podigli za nekoliko metara.

Reperezentacija Srbije-veliki šampioni!

Svi igraju bolje osim crnogoraca koji tamburaju po starom.Iskusni jesu,snažni jesu, grubi jesu, retko dobri majstori snagatorskog vaterpola. Njihov problem je kratka klupa i previše igrača na izmaku karijere. Sa tri i po decenije proseka nije lako igrati protiv poletnih mladića ali i onih koji tek dolaze a već su stekli dovoljno igračke sigurnosti.Imali ko šta da zameri mladjanom Jakšiću koji pored Ivovića izugleda kao dete u pelenama. Ivović odlazi a sa njim i polovina reprezentacije i pitanje je gde će tada biti Crnogorci na vaterpolo mapi sveta i Evrope. Srpska mladost tek dolazi i oni će, izvesno je,gospodariti bazenima još mnogo godina i u tome ne mogu da ih spreče i demorališu sitne sudijske nepravde i greške.

Braćo Crnogorci, ne očajavajte jer ste izgubili od boljih kao što je i veliko pitanje da li je vaša pobeda protiv poletnih Madjara odraz vaše bolje igre ili sportske sreće! Srebro je za vas kao zlato a malodušnost i tugu svojstvenu samo sportskim pič...ostavite za neke druge koji će u tim pričama pronalaziti sebe i lečiti svoje male ljudske komplekse.

Prvenstvo je bilo sjajno, nikad bolje.Evropa je videla nevidjeno a nama kao organizatorima pripadaju sve pohvale i komplimenti.To se ne može zaobići kao i mnoge druge neverovatne stvari.Toliki broj ljudi na tribinama,nevidjeni publicitet izvan svega predivni mečevi u bazenu samo su neki detalji po kojima će se pamtiti ovaj šampionat Evrope.Bravo Srbijo, bravo Beograde, obeleli ste obraz svome narodu.

UBISTVO ZA UBISTVOM !

Svaki četvrti Šapčanin danas  će vam reći:znali smo da je on opasan lik,ubica,narkoman,povratnik i težak duševni  bolesnik!!! Najpametnije je bilo ne biti u njegovoj blizini a o društvu da i ne govorimo. Jedna osoba ovu istinu nije znala i nesretnica, platila je glavom. Ubio je ludak a ona je  bez malo četrdeset godina hranila porodicu radeći kao medicinska sestra baš upravo i sa ovakvim bolesnicima  kakav je bio  njen ubica. I ne bih više o tome jer,smrti je previše.

Slike nasilja su postale naša svakodnevnica !

Ovo je vek ubijanja i nestajanja i pitanje je hoćeli ostatak miroljubivog sveta uspeti zlo da još jednom ugura u "Pandorinu kutiju" ili će ga ostaviti da završi započeti posao i ponovi  stradalničku dramu  čovečanstva, kada je samo u Drugom svetskom ratu, ubijeno  55 miliona ljudi! Ako odgovorim potvrdno, a to nam sugeriraju zlikovci na svim meridijanim gde bukte ratovi, onda ću se priključiti onim kukavicama koji su digli ruke od svega verujuću da se ubijanja neće smanjiti ali da će njega- lično, smrt poštedeti od metka, noža, bombe, ludaka i manijaka i da  će stradati neki drugi, kao nesretni turisti iz Nemačke u Istambulu, Parizu ili dečaci  ubijeni rukom svog vršnjaka u Vršcu.To su samo puste želje i prazne nade sebičnjaka  koji nemaju snage ni morala da u vlastitoj zemlji podignu glas i javno upitaju: koliko je ljudi sa teškim psihičkim poremećajima van dometa i kontrole nadležnih medicinskih institucija? Ili, zašto policija ne reaguje pravovremeno na  nasilje koje prijavljuju gradjani, zašto sudovi nisu rigorozniji i zašto brojni socijalni radnici ne rade  dovoljno na  zaustavljanju nasilja? Šta može danas da uradi jedna potpuno raštimovana srpska porodica, pritisnuta problemima i neizvesnošću sa svih strana? 

Nije normalno da ispred profesije i  vidljivog društvenog problema najpre guramo svoj pod izgovorom da sam “malo plaćen” i da toliko i radim. Pogrešna logika prijatelju jer, kada bi smo je svi primenjivali  u Srbiji bi život morao da stane budući da 1 posto naših sugradjana  uživa a 99 posto se pati i dovija.Političari nam uzimaju pamet, isrpljuju nas svojim lažima i ogavnim frazama, zgrću milione a taksimetar sve brže i brže radi kako za nas tako i za voljenu nam Srbiju.

Veliko ljudsko poštovanje prema ubijenoj medicinskoj sestri,iskrena sučešća njenoj porodici uz saznanje da je to samo  deo ljudske pažnje i hrišćanskog vaspitanja i da je to ipak, premalo za jedan život koji se ugasio u trenucima potpunog poremećaja svesti teško bolesnog čoveka koji je,posle munstruoznog zločina, seo na stolicu očekujući da bude prozvan i od lekara dobije svoju dozu lekova!!! A on nije bio ni svestan da je zapravo tim činom, ne otškrinuo, već širom otvorio vrata pakla i time stavio tačku na svoj život, ali nažalost, kako to biva u trivijalnim psihološkim dramamo, za sobom  je povuka i jedan potpuno nedužni život ostavljajući svima nama na savesti ono poznato ali zakasnelo pitanje:da li je ovo moglo da se spreči?