TEŠKA TUGA STAROG HRASTA

Stari hrast samuje na Žaličkom brdu.Koliko ga je vetrova i mećava sa Pančićevog tuklo i tuklo a on stoji i neda se.Pod njim su kosači odmarali, crni lebac jeli a čobani skrivali svoja stada od letnjih žega.Sada je sam i napušten.Nema ni kosača a ni čobana.Sve priče ispičane u njegovom hladu su zaboravljene a oni koji su ih pričali, davno su se preselili samo stotinak metara od njega.U svojim večnim domovima za navek su ostali da samuju i da se kroz mećavu i gustu maglu glasom planinskih vihorova dovikuju: oj,oj Apostole, Stanimire, Milisave, Gile, Milorade,oj,oooj...Kao da čujem,oj,oj...

Simbol sela koje nestaje!

Umiru ljudi, nestaju kuće i okućnice. Nekada  rodom bogati šljivici, stoletna stabla onih dobrih i sočnih  jabuka i krušaka gube bitku sa hladnim i dugim zimama, jesenjim olujama i vetrovima  čiji zastrašujući huk na trenutke prelazi u jauk razigranih vila i vilenjaka čije glasove su  seoske vračare jasno i razgovetno tumačeile kao poruke  nadolazećih vremena.I ovo sasušeno drvo na našem porodičnom imanju odoleva vremenu a oni koji su još uvek živi i zbog kojih i selo živi, uporedjuju svoje selo sa njegovim izgledom. Kažu,to je naš simbol, to je naša stvarnost. Takav nam je život, tako nam danas izgleda selo. Opustele i zatvorene kuće, ne pokošene livade,ne uzorane njive,sasušeni voćnjaci. Korov otime njive i proplanke i grabi sve  pred sobom.Samo  neko nevidjeno čudo moglo bi da  spasi ovo selo o totalnog propadanja i nestajanja. Ali kako takvih čuda nema, realno je očekivatzi da Žalica, za koju godinu, bude proglašena selom koje više ne postoji.

Ostale  su još tri kuće iz čijih dimnjaka lenjo i tromo izlazi tanki i jedva vidljivi trag dima a sa  nakrivljenih prozora čkilji bleda svetlost davno požutele i skoro pregorele sijalice. Milinko Branković, Zoran Jovanović i Raja Radisavljević  stanovnici su ovog sela. Milivoje Pavlović dolazi svake nedelje a ostali koji žive po Beogradu kada ko stigne. Mi Pavlovići se i dalje okupljamo 30.jula za Blagu Maru, kada je i poznati sabor u Gužveniku. U hladovini našeg oraha dočekujemo drage gosti a druženje nastavljamo uz jagnjeće i praseće pečenje, prelepe pite koje maestralno pravi moja snaja Olga, obilje svežih salata a sve to zalivamo dobrom domaćom rakijom poznatom "Žaličankom", koja se peče u podrumu moga brata Milivoja.

Bilo je tako i ove godine. Oni koji su pozvani a nisu došli, imaće za čim da zažale, a oni koji su bili sa nama, verujem, da su se prijatno osećali i da su iz Žalice poneli jednu lepu i nezaboravnu uspomenu. Ova foto reportaža podsetiće ih na druženje sa brastvom Pavlovića.

https://www.youtube.com/watch?v=P7SPFnJsvC4

LOŠE NAMERE!

                                   Zoran Živković                                                 Saša Radulović

                                                             Boško Obradović

Da li sve što radi opozicija mora da bude prožeto lošim namerama? Ili,hoćeli konačno, domaća opozicija povući potez koji će uveriti javnost da su njihove ideje i predlozi bolji od režimskih? Nažalost, blizu sam uverenja, da je u ovakvim okolnostima iluzorno očekivati da politička scena bude mirnija, razumnija i daleko kreativnija od sadašnjeg stanja. Ljudi koji agresivno istupaju u Parlamentu i pred medijima, nisu ljudi čiste savesti i iskrenih namera.Aleksandra Vučića možete da volite,da mrzite da se ne slažete sa njima ali Predsenika Srbije morate da poštujerte.Za njega je glaso narod Srbije i time pokazao potpunu naklonost i poverenje njegovoj politici pogotovo onoj politici koja se  jednostavno zove DRŽAVNA.Umesto toga,opozicija redovno udara po toj politici u samo jednoj nameri da potpuno oslabi državnu poziciju a time i poziciju Predsednika na pitanjima gde bi smo MORALI da budemo jedinstveni.Politizacija,stranačko poturanje i moga  druga  medijska prepucavanja na temu KOSOVA Srbiji ne mogu ništa dobro da donesu.Ne može se preko takvih krucijlnih pitanja lomiti koplja i AV izvrgavati ruglu i to u času kada ga za pregovaračkim stolom očekuje Merkelova,Makron,Tramp,Putin Si Djin.

Tako na primer, Žoran Živković za sobom vuče gomilu ne razjašnjenih i to pretežno trivijalnih afera i slučajeva u kojima on igra glavnu ulogu.Od momenta kada je izašao na političku scenu  ostao je dužan da objasni kojim putevima je sticao politički kredibilitet u okviru tada vladajuće Demokratske stranke gde je glavnu reč držao Zoran Djindjić. Poznajući Djindjića i njegove veoma oštre principe u selektiranju kadrovske politike stranke kojom je on vladao, do dana današnjeg ostaje pitanje, kako se visoko bodovan, tako reći uz skute Djinjdjića,našao Zoran Živković  intelektualno a osim toga i moralno, jako kontraverzna ličnost o kome njegovi prijatelji i zemljaci nemaju mnogo lepih i utešnih reči. Niš ga jednostavno ne voli i ono što je još gadnije-ne poštuje. Obrni-okreni,kako koga  upitate šta misli o Žiletu, sustiže vas bujica pogrda propraćena lošim primerima iz života ovog čoveka koji pak ič ne haje šta Nišlije govore. Naravno da i on ima svoj  komentar-“Ma,koj gi jebe”!!!

 Medjutim, to je sada samo priča i ništa više. Živković je već davno isplivao na samo površinu današnje politike i skoro da ga ima svuda. Ne vedri a i ne oblači ali muti i meša karte baš onako prizemno i prljavo.Toliko je odskočio sa ovom svojom veštinom da se običnom čoveku po nekada zamuti u glavi kada ga čuje kako i šta govori a nisu retki ni komentari: “Povraća mi se”!Ja lično, u njemu ne vidim ništa dobro a ni pozitivno i ne verujem da bi mi taj čovek dao kap vode ako bi mi to značilo za život. A ni vama, pa naravno ni Srbiji, ukoliko bi sve krenulo naopako i njemu se pružila šansa da on odlučuje i vlada u zemlji Sorabiji.!

No,pošto on nije jedini i to krivo nasadjeni političar koji se hrani na ledjima ovog naroda a ne doprinosi ni za ostatak mrvica na stolu posle oskudnog obroka, nikoga ne čudi što su i njegove ideje izvrnute ,podrugljive i više nego cinične. Nastojanje da se u parlament uvede grupa demonstranata je nagoveštaj ništa dobrog a ni korisnog. On želi publicitet i to onaj najgori i najnegativniji da bi političku poziciju Srbije sramotio i bojio crnim tonovima sa namerom da degradira sadašnju vlast. Ideja da je za Srbiju dobro ako život protiče u permanentnoj krizi i sukobima je svojstvena samo njemo i još nekim poslanicima koji su rešeni da do sudnjeg dana osporavaju sve izborne rezultate na nadavnim predsedničkim izborima.To se čini sa toliko prepotencije i upornosti i pored jasnog odgovora naroda izraženog baš upravo u tim izbornim rezultatima.

Saša Radulović je srozao svoj potencijal ispod tolerantnog minimuma zato što je verovao da bi politika mogla da se tumači kroz seriju podrugljivih i uvredljivih pereformansa koji su se naprosto ljudima ogadili koliko za slušanje još više i za gledanje.Stalno ponavljanje da je “Vučić lopov” narod je shvatio tako što je na ponovljenim izborima  budućem predsedniku Srbije dao još više glasova pa otuda i pitanje: da li su za Vučića glasali “lopovi” želeći da preko njega “operu” svoju životnu biografiju.

Kroz potpunu katarzu prolazi i Boško Obradović smešna i žalosna figura naše političke stvarnosti. On uporno glumi slamenu lutku sa maskembala zaboravljajući da ljudi  tu lutku prinose na lomaču uvereni da će time u godini koja počinje od sebe  oterati sve bolesti,tuge i zla.Njegova politika je puna zabluda i laži koje se jasno čitaju sa njegovog lica.Otuda metafora sa “slamenom lutkom” prikačena uz njegovo ime,nije  samo metafora već čini se gola istina jedne zabludele političke karijere.

Ovo nije revolt nekog zabrinutog i povredjenog Vučićevog fana, ovo je moja sasvim spontana i iskrena reakcija na politička izmotavanja, zasmejavanja, ruganja tek da se  učini šteta, prizemno udovolji istomišljenicima a Srbiju i  interes narda jednostavno gurnu u smredljivu rupu.Važno je, da se oni sprdaju a kako je nama, to ih nije briga!

I za kraj, imam  za vas nabrojana gospodo i za sve vaše istomišljenike, samo jedno pitanje:obavestite nas, šta ste do sada korisno učinili  za svoj narod? I ništa više!

JEDNA REKA U MOM KRAJU!

Toplica je život mog rodnog kraja.Kada ona raste,buja,kad krene da dobuje sjedne na drugu obalu,živne i priroda i ljudi.Sve se na jednom promeni, ojača, uzbuni, progovori i propeva.Zavape seljaci što im u trenu ode letina i svi “ ludaci” koji su gradili kuće kraj same obale! Voda je čudo! Voda je sreća ali tuga i nesreća kada je nema.A bilo je leta kada bi Toplica skoro presušila.

Gledate uplašenim očima kako vam teška suša i žega iz naručja uzima vodu i život.Korito reke bez vode i onaj tanki mlaz koji se sa mukom probija ka ušću. Dodje vam da suzama vratite život umornoj reci, da je molite da se neda i ne predaje pred vrelim zracima sunca koji nose sve pred sobom, pa i prvu jutarnju rosu i oblake namerene da puste koju kap kiše.

Kako mi je srce puno, dok gledam bistre valova moje Toplice čiji šum ispisuje najlepšu prirodnu sinfoniju i pogled bistog oka koje će za koji sat potmneti u mutnim talasima Južne Morova na putu ka beskrajnom plavetnilu Crnog Mora. Putuj i nedaj se gorska lepotice! U stotinu voda ćeš se izmešati I bićeš najlepša od svih pritoka. Osećam tvoj puls,tvoju snagu i miris netaknute prirode.Pamtim to jutro kada smo se susreli.

A sve je počelo ovde u Dubokoj !

Dogodilo se to jednog ranog jutra daleke 1968.godine. Posle prospavane noći u Kneževu, rodnom selu moje bake Rose Pavlović,mala ekspedicija Pavlovića u kojoj su bili Stanko Pavlović naš najmladji stric,ja kao student druge godine Filozofskog fakulteta,moj srednji brat Milivoje Pavlović,srednjoškolac i najmladji medju nama, Dragoljub Pavlović,gimnazijalac .Sa nama u društvu bila je i moja devojka, Dragica Gaga Zorić,student Farmacije iz Beograda.Bio je to njen prvi boravak u domu Pavlovića gde će koju godinu kasnije ući kao moja supruga.Cilj našeg planinarenja bio je Pančićev vrh.

 Laganom pešačkom turom, južnim padinama ove predivne planine,posle sat-dva pešačenja primicali smo se svome cilju.Na tom  putu prva stanica bilo je mesto gde su se slivali potoci sa planine i ovde pravili jednu veću vodenu površinu koju narod zove “Djerekaruša”-reka “Djerekaruša” koji će neki kilometar niže, posle mučnog  probijanja kroz strmi i uzani kanjaon, koji sunca nikada video nije, zbog čega je i dobio ime “Crna rupa” ili Djerekare na Turskom, ući u mnogo mirniju I pitomiju kotlinu kojom će lagano vijugati do samog ušća.Na prolasku kroz ovo selo, koje je od mesta izvora udaljeno nekih 7 km, to nije više ona mala planiska rečica. Ojačana mnogim pritokama na izlasku iz sela pa dalje, prema Blaževu i Sudumlji, već liči na brzu planinsku reku koju narod od vajkada zove Toplica a po njoj I čitav kraj-Toplički.

 Toplica,odavde,sa ovog izvorišta,pa du ušća u Jušnu Moravu kod Doljevca, prelazi put od 136 km,osmehujući se Kuršumliji,Prokuplju,Žitoradju uz večitu molbu:ne prljaj te me i ne zagadjujte moje  vode i obale jer bez mene, života vam nema! Plače i moli moja Toplica za život, za njen opstanak! Čuješ li tu molitvu za spas,za zdravlje,za život.Čuješli ti bahati čoveće, šta ti reka govori.Šta ti dovikuje dok je zatrpavaš svojim smradom I djubretom. Ćuješ li taj vapaj…

                                                  Rano jutro na izvoru Toplice u Dubokoj.

DRUGA PRIČA SA PUTA DOLINOM TOPLICE

Ovo je jedna predivna priča nastala na putu do Kopaonika dolinom reke Toplice.Tog leta,činimi se 1960.god,završio sam sedmi razred.Hrabri I neustrašivi klinac.Moji prijatelji iz izvidjaćkog odreda “Kosanički Soko” dogovrili su se da krenu peške prema Kopaoniku.Prema samom Pančićevom vrhu na 2017.metara nadmoske visine.Za tadašnje prilike bio je to mali podvig doći do vrha sa njegove južne strane koja nije bila toliko posećena i naseljena.Osim par katuna i jedne veće državne farme ovaca, na ovom putu nije moglo ništa drugo da se sretne.To je bila letnja avanturistička ideja ovih momako koji su mogli sa lakoćom da izdrže sve napore.Naravno kada sam se i ja uključio,sve je krenulo da ne može biti bolje.

Do Merćeza smo došli autobusom.Ne znam kome,a verovatno meni,palo je napamet da bi bilo mnogo lakše ukoliko bi smo naše rančeve natovartili na samar nekog malenog planionskog konjića.Složili smo se da je to sjajna ideja I ja sam odmah otrčao par kilometara odatle do rodnog sela moje majke Magova, da poput “iskusnog i zrelog čoveka” zamolim mog predobrog deda Nedeljka da mi da svog konjića kako bi se naš karavan lakše domogao Kopaonika.I zamislite,deda mi je bez reči izašao u susret.Bila je to nevidjena hrabrost nezrelog dečkiča.Prvi put sam uzeo uzde konja i onako hrabro krenuo sa Slobodanom Nestorovićem-Coletom i Perom Militićem-Gusarom uz Toplicu ka Kopaoniku.Lagano,korak po korak,ja sam im pravio društvo do Mramora gde smo se rastali.Oni su otišli uz planinu a ja sa moim četvoronožnim prijateljima niz Toplicu..Sam sa konjićem i ždrebetom.Jedno vreme sam išao nekim kozjim stazama a onda sam poverovao da ću lakše ići ukoliko se spustim do same obale Toplice i krenem da pratim njen tok.Uz mnogo muke lagano sam se probijao duž obale prepune grana,oborenih vrba i topola.Malo sam jahao,malo pešačio i tako satima.

Na sreću, sve se završilo na najbolji način.Konjića i ždrebe sam vratio dedi,zahvalio se do neba i sve to spakovao u predgradje  srca gde čuvam  svoje najlepše uspomene.Ovo je bila jedna od tih pogotovo, što ni svestan nisam koliko je ova moja mala avantura bila opasna i rizična.Tada nije bilo ni trasiranog  putu ka Blaževu, Sudimlji,Djerekaru,Brzeću.Bile su to obične strme planinske staze koje su po običaju išle iznad velikih provalija na čijem dnu se jedva čuo šum nemirne Toplice.U jednom času, sečam se toga kao da je danas bilo,pretrnuo sam kada  se ždrebe suljnulo niz liticu.Na sreću uspelo je da se zadrži i vrati na put a evo ja i danas, dok ovo pišem, uporno sebi ponavljam pitanje:šta bih uradio da je ždrebe nestalo u provaliji dubokoj stotinak I više metara?

Kopaonik iz te 1960. za ogromnu većinu današnjih zaljubljenika je jedna potpuno neverovatna i skoro egzotična priča.Jedini prilaz  bio je od Raške pa uz Rudnicu a put od Brzeća i Jošaničke Banje nije ni postojao. Od objekata koji su funkcionisali postojala je kasarna sa svim pratećim prostorijama gde su pored vojnika  boravili i planinari ako je bilo mesta.Žičara, jednosednca, prebacivala je  dežurne vojne  ekipe, opremu i hranu, za boravak na radarskim postrojenjima izgradjenim na najvišoj koti Pančićevog vrha. Dominirale su tri ogromne bele kupole koje su se  mogle videti iz Niša sa Goča i Jastrpca iz Župe pa čak i sa Durmitora. Njih su inače već u prvom naletu porušili NATOV-ski zlikovci i time  trajno onesposobili ovaj važan centar odakle  je kontrolisano  nebo iznad Srbije, kako za vojni tako i za civilni saobraćaj.

Pored vojnog objekta, funkcionalisala je i  Vila "Olga Dedijer" u čijoj je neposrednoj blizini je radila i pekara odakle se sa svežim hlebom snabdevao ceo Kopaonik koji je nekada,u  vreme jakih zima,mogao da bude potpuno odsečen i zavejan po desetak dana,sve dotle, dokle se iz pravca Raške nije  probio buldožer sa poznatim "Adlerovim" motorom čiji ritmički rad je odjekivao celim planinom.Stotinak metara od "Olge" bila je  skroma Vila nad "Sunčanom dolinom",na mestu gde se danas nalazi istoimeni moderan hotel.Skijalo se od Pančića pa preko Pajinog presla do  zimskog zabavnog parka.Nije bilo ratraga pa su skijači morali sami da tabaju staze.

Ono što mnogi nisu videli i ne znaju, to su  sve prekrasne lepote ove  divne planine u vreme letnjih meseci.Te pejzaže je  nemoguće opisati jer tu je  toliko izmešanog prirodnog koloriteta pa vam se čini da su livade u jednom času sve obojene  žutom,.plavom a u jednom času lila bojom.Gužve  nije bilo osim u prvoj polovini avgusta kada je počinjala velika berba poznate kopaoničke borovnice.Bio je to  praznik za oči i dušu.Na  hiljade ljudi razmilelo bi se po beskrajnim livadama u potrazi za ovim bobičastim  voćem koje je završavalo u  fenomenalne sokove, djemove i slatka, a od skoro i u domaćim rakijama koje su promenile ime pa   ih ljudi zovu "borovnjače".

Danas je Kopaonik prenatrpan,prenaseljen i čini se, da njegove posetioce ne zanimaju sve prirodne čari ove planine kolko ih zanimaju da vide i da budu vidjeni uz ostale mondenske priče sa popularne  Kopiške.

PEDESET GODINA OD MATURE

Sa Stražilova Branko i danas inspiriše:
"Od kolevke pa do groba, najlepše je djačko doba"! 
Zaustavljam sat. Brojčanik vraćam unazat. Slike su na zidu. Svi smo na njima i oni, kojih više  nema. Hodam po vremenu spakovanog u ormanu punog nostalgije i uspomena. U njega  zavirujem samo ja kada me želja odvuče daleko,daleko... 
Mi smo ti, maturanti Gimnazije „Radoš Jovanović Selja“ iz Kuršumlije, školske 1966/67. godine. Slovimo, kao druga generacija. Ako ste raspoloženi, pružite mi ručicu da vas provedem kroz vreme generacije idealista, zaljubljenih entuzijasta rodjenih 1948.godine sa verom da svetom hodaju i žive dobri, časni, nasmejani i vazda zaljubljeni ljudi.Od prvog do poslednjeg, bili sm letelo kao kada lupite dlanom o dlan! Punih  PEDESET godina,dragi moji,a ništa nije izbledelo.Gasim svetla i na velikom belom platnu gledam kako jedna za drugom izranjaju na videlo  slike iz te majske večeri 1967.godine.
 Kafana "Prepolac", Kuršumijska Banja. Hladna i kišovita majska noć.
Prvo odelo, prva kravata i neizvestnost da li ćemo stići da se  doteramo i obučemo. Do kasnog popodneva svi smo u radnji  Ljubiše Vasovića. Čekamo da udari poslednji štep, ušije dugme i opegla ivicu na pantalonama od gabardena.Kako je sašiveno ? Da li je dugačko ili kratko,ušivene ili samo prišiveno, nema veze. Ima vremena da doterujemo i popravljamo, samo večeras da ostane na nama.
Pogledaj te sliku, svi smo isti, kao jaje jajetu.Ne bih da vam kvarim zadovoljstvo dok sami ,gledajući te naše požutele slike, dočaravate priču onako kako vi želite. Ono što vam predlažem,na yutjubu pronadjite kompoziciju  "Perke,perke",hit iz te godine, koju je pevala nenadmašna Rita Pavone pa sa muzičkom matricom,zajedno sa nama,odšetajte u tu majsku noć.Joj kako smo bili nevešti u tim prvim koracima tvista,igre koja će  zapaliti celu planetu.Valjda je tako trebalo.Njišete kukovima,mlatarate rukama ali ne ovako kruto kako sam ja to činio.Slobodnije i mnogo veselije.Hajde da to večeras ponovimo.Perke,perke...
 Ponoć je davno prošla,valjalo je poć.Kiše nerma.Stala je!Banjom se razvlači neodoljivi miris ozona pomešan sa  vrelinom sumporovitih voda koje su izvirale na svakom koraku.Iza tamnih oblaka probijao se pun mersec nagoveštavajući da tek dolazi ono pravo i ono glavno.
 Pevamo,grlimo se,po koja suza na licu dok se autobus i skoro tiho i bešumno kotrlja po neravnom putu.Tu smo u gradu. U gradskom parku, zagrljeni, raspevani,rasplakani obećavamo jedni drugima nezaboravnajlepših dana našeg života. Nestašluke,radosti,prve ljubavi,suze i tuge istkane u četiri zajedničke zime,proleća i jeseni u klupama Gimnazije tek osnovane,ambiciozne i poletne,onoliko koliko smo mi bili ambiciozni i poletni,željni znanja i života a rešeni da uspemo. Ništa ne sme da se zaboravi!
 Jutro je  svitalo nad Kuršumlijom a umilno majsko sunce provlačilo svoje zrake kroz olistale grane zelenog Samokova.Prolećna rapsodija zaljubljenih slavuja se tek zahuktavala dok smo korak po korak odlazili svojim kućama puni emocija i utisaka ni svesni da će nam prvo vidjenje biti za deset pa za dvadeset i eto,na kraju za pedeset godina. Smem li tako da kažem i pomislim ili ćemo možda od danas učestati vidjenja,svakog proleća i jeseni,svake godine…Evo nas tu gde je sve počelo sa mnogo bora i sedih na glavi.Ponovo se gledamo,prepoznajemo  i podsećamo na najlepše dane u našim životima.
 Ovo je muški deo ekipe odeljenja IVb kuršumlijske gimnazije "Radoš Jovanović-Selja".Slikali smo se pred kraj školske godine ispred škole posle časa predvojničke obuke koju nam je predavao Rajko Lakićević,otac mog pokojnog duga Radeta Karla Lakićevića.Pokušaću da se prisetim imena svih na slici i da po nešto prokomentarišem iz njihovog privatnog života,budući da se ovih dana navršava 50 godina od kada smo završili srednju školu.
 S leva na desno.Ko je prvi na slici u beloj košulji ne mogu da se setim.Do njega je Miroljub Simić rodom iz Žuča koji je završio srpski jezik na VPŠ i predavo je do penzionisanja u OŠ u selu Ostrvo na sredokraći puteva izmedju Požarevca i GradištaTreći po redu je Spasoje Paja Šejić,rodom iz Samokova.Završio je književnost i zaposlio se kao profesor srpskog jezika u obrenovačkoj gimnaziji.Bio je nadareni pisac i pod uticajem Ivana Ivanovića zaplovio je u književne vode.Već na samom startu, posle objavljivanja svog prvog romana "Crveni krugovi" (1975.god) skrenuo je pažnju na sebe i režimu ali i izdavačima.Ovaj roman nije objavljen ali zato već naredne godine ime Spasoja Šejića postalo je poznato celoj jugoslovenskoj književnoj javnosti.Silovito je na književnu scenu  tadašnje Juge nadolazio jedan mladi i izvan svega,talentovani pisac.
Za roman "Dok ne stigne Tomas Man" dobio je prestižnu nagradu književne omladine Srbije.Usledila je i pripovetka "Šta će Smaji tolika deca".Pa zatim (1978.) Skica za portret,(1982)Život u dva filma,(1984)Preduzimanje mera i posthumno: (1989)Poslednji lek,(2003)Devojke bele i mezgrovite,(2005) 9 života.
Nije mu se dalo!
Iznernada i neočekivano, u naponu stvaralačke snage,novine su objavile 14.01.1989.god. da se Spasoje Šejić ubio skočivši sa haustora svoje zgrade u Obrenovcu.
Jedan talenat,koji je obećavao,svojom voljom,odlučio je da prekine život u punom naletu.Ostaće za uvek večno pitanje:Zašto?Neopisiva šteta a za našu generaciju ogromna praznina!
Glava koja se vidi iza Šejića je Milisav Mićović, prof.srpskog jezika, koji se pre nekoliko meseci penzionisao u Kuršumliji.Naš razredni starešina Ivan Ivanović danas veliko ime u srpskoj književnosti a počeo je potpuno anonimno kao nepoznati profesor kuršumlijske gimnazije.Tek te 1968.god "Ekspres politika" je objavila preko cele prve strane "Ko je Ivan Ivanović"?pisac romana "Crveni kralj"oko koga se uzbudila cela Jugoslavija.
 Do njega sam ja o kome manje više sve znate a ko ne zna, može da pročita moj portret na  blogu"Žaoka” i naravno na mojoj fejs strain.Do mene je već pomenuti Rajko Lakićević a pored njega je Slobodan Krca Krstić, pravnik, koji je radio u "Topličanki" dok je ona radila a onda se snalazio za život na razne načine.
 Prvi u redu koji čuči je Gvozden Andjelić,rodom sa Samokova .Do smrti je radio kao socijalni radnik u Nišu i ljudi ga pamte i po tome što je stan koji je pripadao njemu ustupio koleginici prvoj sledećoj na rang listi.Živeo je sam a poginuo je u saobraćajnoj nesreći na pružnom prelazu kod gvozdenog mosta,na putu ka svojoj kući.Novica Radojević Spice ceo radni vek proveo je radeći kao dispečer na autobuskoj stanici Laste u Beogradu.Odlično se snašao u ovom poslu i taman kada je poželo da ostatak života provede u svojoj porodičnoij kući u Zebicu,nedaleko od Djavolje varoši,pre nešto manje od godinu dana, preminuo je u svom selu od infarkta.Drugara do njega ne mogu da prepoznam a i loše se vidi.
Ovo je ženski deo našeg IVb razreda.Nekih imena se,nažalost,ne saćam.S desna na levo u gornjem redu: Olga Lukić  imena devojke do nje se ne sećam,do nje je Jevdokija Gojković,pa Biserka Najdanović,razredni Ivan Ivanović,Rada Latas,Radosava Nedeljković,Vinka Bajić.U donjem redu,takodje s desna u levo,Dragica Krstić,Milica Vukasnović,treća pok.Svetlana Ceca Zaić i  Dragica Dimitrijević.
Radujem se tom 16.junu 2017.godine, svakom zagrljaju i poljupcu koga sam ljubomorno sačuvao za vas generacijo moja,mladosti moja. Ne zamerite na po kojoj suzi,na glasu koji podrhtava,na srcu koje po grudima poskakuje.Hoću svaki pogled da ovekovečim, svaku reč i sećanje da upamtim.
 Utišaj te sve šumove da bolje čujem,uklonite maglu sa suznih očiju,da bolje vidim!
 Ljubim vas iz sve snag

Zoran Pavlović. 

Cepali smo tvist a svirao je "suprafon" i radio "Nikola Tesla".Brankica, ja i Mišura

Dunja,Miljeva,ja,Matke,Aga,donji red:Šeja,Ivan Ivanović,Simke.Dača i Gaša

Maturska eksurzija:Bohinjsko jezero

Ja,Siniša,Boban,Marko,Miljeva,Pera Kilibarda,Buka,Krca,Ćeba,Miroslav,donji red:Dunja,Šeja,Ćeleš,Ceca,Vukica,Gaša

Zajednička slika sa Ohrida

Siniša,Gaša,ja,Mišura,Šaban,donji red:Marko,Matke i Pera

Ispraćaj prve generacije na ekskurziju

Kumovi:Boban i ja

Uobičajna letnja slika u gradu.Posle kupanja u Banji,zezancija se nastavlja 

Kakva promena:te 1968. Bitlsi su menjali svet u svemu pa i u frizurama

Vera Brajković,ja i Biserka Najdanović

• Odeljenje IV/a
• Vasović Koviljka, Janićijević, Beloljin, Beograd,
• Brajković Vera, Kolarik, Blace, Jagodina,
• Vladisavljević Anđelka, Novaković, Belo Polje, Kuršumlija,
• Vuković Dragica, Ćeličanin (ili Čeličanin), Velika Drenova,
• Zdravković Milka, Ilić, Dubrava, Niš,
• Ivanjac Dragica, Kovačević, Rača, Niš,
• Janićijević Siniša, Kuršumlija, Kruševac,
• Laketić Slobodan, Vasiljevac, Vasiljevac,
• Lukić Ružica, Kutlovac,
• Luković Miomir, Kuršumlija, Kuršumlija,
• Marković Biserka, Maksimović, Kuršumlija, Beograd,
• Marković Milena, Radojković, Kondželj,
• Mijatović Dragoljub, Ljuša, Prokuplje,
• Nešić Gradimir, Perunika, Kuršumlija,
• Nešić Zvonimir, Perunika, Kuršumlija,,
• Nešić Srbobran, Žuč, Kuršumlija,
• Pantić Radivoje, Kuršumlija, Kuršumlija, i
• Stevanović Slavka, Topal, Ljuša, Beograd,
• Razredni starešina : Stanković Danilo, Pirot,
•  
• Odeljenje IV/b
• Vuksanović Milica, Miletić, Kuršumlija, Kuršumlija,
• Bajić Vinka,
• Gojković Jevdokija, Prolom,
• Dimitrijević Dragica, Đorđević, Ivan Kula, Niš,
• Dunjić Spasoje, Prolom, Beograd,
• Đorović Milka, Nikolić, Rača, Kuršumlija,
• Janković Radovan, Dubnica, Zagreb,
• Jevtić Dobrila, Jović, Kuršumlija, Kuršumlija,
• Jovanović Dragutin, Ljuša, Niš,
• Krstić Dragica, Milosavljević, Dankoviće, Kuršumlija,
• Krstić Slobodan, Crkvica, Prokuplje,
• Latas Rada, Petrović, Rača, Beograd,
• Lukić Olga, Lukić, Bace, Tulare,
• Matić Milorad,
• Mihajlović Stanoje, Barlovo, Šekovići,
• Mićović Milisav, Dobri Do, Kuršumlija,
• Najdanović Biserka, Orlić, Kuršumlija, Beograd,
• Nedeljković Miroslav, Krčmare, Beograd,
• Nedeljković Radosava. Tulare,
• Pavlović Zoran, Žalica, Beograd,
• Radovanović Dobrila, Milanović, Kuršumlija, Kruševac,
• Simić Miroljub, Konjuva, Požarevac,
• Slavković Marko, Donja Konjuša, Kraljevo, i
• Cvejić Brankica, Zečević, Prokuplje, Beograd,
• Razredni starešina : Ivanović Ivan, Sremčica,
• 
  
• Odeljenje IV/c
• Aleksić Milan, Suvi Do, Prokuplje,
• Antonijević Slobodan, Igrište, Bela Crkva,
• Vojnović Tomislav, Vlahinja, Beograd,
• Vujić Miroljub, Pljakovo, Kuršumlija,
• Glišić Vera, Vučićević, Kuršumlija, Gornji Milanovac,
• Danilović Ljubiša, Žuč, Beograd,
• Đorđević Milomir, Mačkovac, Kuršumlija,
• Ivanović Miladija, Prokuplje,
• Jovanović Slavica, Dinić, Niš,
• Jovanović Stanislav, Vrelo, Beograd,
• Lazarević Milutin, Konjuva, Beograd,
• Marković Petar, Spance, Kumanovo,
• Milanović Dragoljub, Tmava, Beograd,
• Milenković Radovan, Vrševac, Rakovica,
• Milenković Dragoslav, Prokuplje,
• Miletić Milovan, Trećak, Beograd,
• Milovanović Dara, Isailović, Maričiće, Beograd,
• Nedeljković Milan, Krčmare, Niš,
• Novović Milomir, Rača, Niš,
• Pavlović Milan, Rudare, Kuršumlija,
• Perović Slavenka, Ljig, Beograd,
• Petrović Božur, Končić, Niš,
• Radojlović Milomir, Žitni Potok,
• Rajović Miroljub, Kuršumlija, Beograd,
• Savić Milijana, Žitorađa,
• Simić Miloš, Blace,
• Stojanović Josif, Stara Božurna, Prokuplje,
• Cvetković Mirjana, Barlovo,
• Šejić Stadija, Milanović, Baćoglava, Niš, i
• Šulović Radosloven, Vrševac, Kuršumlija,
•  
• Razredni starešina : Đurović pok. Predrag, Kuršumlija, i
• Direktor škole : Jovanović Jovanka. Polovinom oktobra 2017.godine stigla je vest da se ova hrabra i energična žena, naša profesorica latinskog, upokojila. Sahranjena je na gradskom groblju u Nišu. Nažalost, nije imala snage da dodje na poslednje vidjenje sa generacijom koja je nije obrukala i izneverila.
•  Sa posebnim pijetetom sećamo se i onih koji će nas gledati s neba iz rajskih dolina i visina, naših  prerano preminulih,drugarica i drugova.
• IVa
• 
  
• Radomir Agatonović,
• Miodrag Đorđević ,
• Petar Janetović,
• Vukadin Jovanović,
• Milivoje Jovanović .
•  
• IVb
•              
• Gvozden Anđelić ,
• Radoljub Gašić,
• Svetlana Zajić ,
• Novica Radojević,
• Spasoje Šejić
• Miroslav Nedeljkovič-Mišura
•  
• IVc
• Miroslav Đorović ,
• Svetislav Jaćović,
• Vlasimir Otašević,
• Tomislav Radović,
• Slavica Jankovski Filipović.
• Radoslovenko Šulović-Šule 
• Neka vam je večna slava i počivaj te u miru!

 

 

 

KO JE ŠIŠAO A KO MESIO PO MALOJ VAROŠI ?

Da je sreće,ova dva objekta bi trebalo konzervirati i vratiti im predjašnji sjaj. Na uglu Pantićeva frizerska radnja a do nje gradska pekara gde se pekao najbolji domaći, i to crni hleb, ili kako smo ga zvali, CRNI LEBAC.

Priče iz zavičaja o  pekarima frizerima

Kuršumlija kao tipično zanatski grad imala je desetak frizerskih radnji koje su ostale upamćene po svojim vlasnicima i porodicama koje su se šišale kod njih.Jedan od tih bila je i ova Pantićeva frizerska radnja koja je, poput ostalih, bila klasično opremljena.Dve frizerske stolice na podizanje i spuštanje za šišanje, podšišivanje i brijanje.Ručna mašinica, oštre makazice, brijač sa čeličnim sečivom koje se oštrilo na kožnom oštraću zakačenom u nekom delu radnje.Ispod velikog ogledala koje je pokrivalo obe stolice bile su postavljene kreramičke bele posude. U jednoj je bio puder, pomada a u staklenoj po nekoliko pijavica koje su vešti majstori postavljali na vratnom delu mušterija koji su imali problem sa visokim pritiskom.Pijavice bi usisavale krv a time i smanjivali pritisak kod hipertenzičara.Naravno,bila je to samo privremena iluzija o boljem zdravstvenom stanju.U nekoliko litarskih boca od teškog stakla,frizeri su držali kolonske vode sa različitim mirisima.Ko je imao da plati iz radnje je izlazio obrijan ali i namirisan puderom, pomadom i kolonskom vodom.U svim radnjama je uvek bilo naroda koji bi mirno čekali na reda  čitajući novine postavljene na velikim drvenim ramovima a onde gde je gazda imao radio slušale su se vesti i emisije prožete dobrom nartodnom muzikom. Pevali su Vule Jevtić,Zaim Imamović,Nada Mamula,Mile Bogdanović i drugi majstori sa sjanim glasovnim mogućnostima.Naravno,tu se ogovaralo,prepričavali razni drugi gradski dogadjaji a po najviše priče o Zvezdi,Partizanu,Bobeku,Rajku Mitiću i domaćim fudbalskim majstorima koji su u derbiju Niške zone slavili pobedu na “Topličaninom” iz Prokuplja tradicionalno najvećim rivalom.

Jedni su kao što rekoh išli kod Pante na šišanje a ja,moja braća i naravno otac,kod čika Mileta Mitkovića čija je radnja bila tik uz pljoprivrednu apoteku koju je držao dobar čovek,duša od ćoveka,šaldjija koji je svoj smisao za humor i zdravu zezanciju celim svojim obimom preneo na sina Cagu Mladenovića. Stariji se dobro sećaju Arse Mladenovića,kvalifikovanog poljoprivrednog tehničara koji je prvi organizovao izbor najlepšeg balkona u gradu.Moja pokojna majka Raška Pavlović do kraja života ponosila se tom diplomom i pored "pakosnih" ogovaranja nekih komšinica  koje su govorile da je ona dobila nagradu što je Caga moj drug a ne što je uzgajila prelepo cveće koje ukrašavalo ne samo naš balkon već i celu zgradu u Kosovskoj br.10. Bile su to zgodne gradske šale zbog kojih se niko nije našao ugroženim niti nadurenim.

Kod Mitkovića su se šišale i druge činovničke porodice iz dva razloga.On je to radio dobro i bez nekih modnih kerefeka i drugo,šišalo se preko meseca a plaćalo kada stignu plate.Kod mog oca je redosled isplate dugo bio uvek isti. Najpre Miletu a ostalo zašta ostane.Da bi se štedelo, odmah na početku letnjih ferija, prva obaveza je bila da odemo kod Mileta i budemo ošišani do glave na nularicu. Sledeće šišanje bilo je septembra ili oktobra.

Jedan od zanimljivijih salona bio je kod Avre.Njegova radnja je bila odmah do Trifunove pekare ili na mestu današnjeg“Borova” koga više,nažalost,nema.Tu je bio i “Foto Mitić” a ispred radnje okupljali su se lokalni momci odakle bi dobro kibicovali devojke koje su prolazile pored njih neumorno šetajući neravnom kaldrmom gore, dole pa opet, dole gore.Tu su se muvali i mladi šegrti koji su tek počeli da uče zanat. Ko se još ne seća Vlade Kitića i malenoga Šokija,bog dušu da mu prosti,koji su bili spoljni momci za kupovinu bureka,cigareta,širenje tračeva,donošenje vode sa Vojničke česme i došaptavanje ljubavnih poruka poslatih od mladića spremnih da se te jesni ožene pod uslovom da nadju pravi izabranicu svoga srca.Pred tom radnjom pojavio se jednog julskog dana Milan Ivanović Šoja,stasiti centarfor Podgoričke “Budućnosti” i omladinske reprezentacije Jugoslavije.Otišao je kao dete a došao je kao velika fudbalska zvezda.Svi smo ga voleli ne zbog fudbalske slave koliko zbog toga što je bio pitom i dobar i što je bio naš od glave do pete. Nažalost, i on je prerano preminuo.

Čaršija pamti i mnoge dogadjaje u radnji preko puta Evrope, koju je držao čika Bora, otac poznatog Alila Mirkovića golmana Kosanice naše mile i jedinog kvalifikovanog električara u gradu. Ostale  su u sećanju anegdote koje stariji rado prepričavaju.  

"Sal ti meni pokaži gde ti je glava a za ostalo ne brini",govorio bi majstor Bora koji je pola dana sedeo u radnji a pola u Evropi.

I druga,koje se seća Vlasta Kitić:

Što se dernja ovaj vo dokle ga Batke potkiva,pita Bora?

Ma ne dernja se to vo,to urliče tvoj mušterija koga si maločas obrijao,dobaci jedna dokoni gradjanin dok je čekao na red za brijanje!

I druga

Nekom drugom prilikom pričaću vam i o majstoru Krndi iz "Koreje" koji je ima šestoro dece, bio gola sirotinja ali iz pomoć mašinice i makaza uspeo je da ishrani i izvede na put svoju brojnu dečurluju koji su,kada su stasali i stali na noge,postali ozbiljni ljudi i domaćini.Svi ih pamtimo kao dobre o plemenite dečake medju kojima je stasavala i jedna crnomanjasta lepotica za kojom su se mnogi momci okretati.

Pekara je bila priča za sebe. Najpre zbog toga što je moj pokojni otac Ljubinko bio jedno vreme i direktor "Komunalnog" i drugo što je ceo grad gledao u nju i majstore koji su tu radili. Znalo se kada su zamesili hleb, kada izlazi prva pa drugo “foruna” i kada više hleba nema. Hleb se mesio od crnog brašna, bio je okruglog oblika sa debelom  korom odozdo i rumenom odozgo a težak 2 kg. Guš je bio da ga se dočepate vrućeg i da ga pojedete pola na putu do kuće. Po nekad na donjoj, dobro počenoj kori, ostalo bi neko veće parče ugljena koje ništa nikome nije smetalo. Bio je to više ukusan nego neukusan hleb ali najzanimljiviji su bili ljudi koji su ga mesili i pekli. Sve važni i značajni momci za grad. Mile Ruta otac moje kumice Verice ostao je legenda grada i pekare. Radio bi po celu noć a dešavalo se da sa gradskim ciganima bekrija dan i noć. Babljok je bio korpulentni centarhalf “Kosanice” koga je lopta mogla da prodje ali protivnički igrač nikada. Tu je radio u Čale otac braće Čarapić i jako dobar i važan lik u pekari. Bili su to plećati i snažni mladići,očevi koji su svojim mišicama znali da umese na stotine hlebova, preture preko ruku teško testo, istrpe sve pohvale ali i kritike kada hleba nije dobro narastao ili kada je bio po malo nakiseo. Verovatno jedan od najznačajnijih dogadjaja za ovu pekaru, bio je dan kada je iz vrelih foruna izašla prva rumena bela vekna-BELI LEBAC. Svi smo jurili da probamo to čudo od hleba a dešavalo se da do kuće pojedemo celu veknu a na sto prinesemo okrugli crni hleba koji se već svima dosadio.Sa belom vekonom došla su i druga pravila, drugi ljudi, prve farmerice i Borovo patike,nova moda i parfemi na korzou a uskoro zasvetleo je i prvi televizor u Domu JNA. Na ekranu je carevo Čkalja i Mija a film "Servisna stanica" gledao se po desetak puta.U sali bioskopa "Proleter" vladala je prava histerija od smeha koji bi povremeno prelazio u zacenjivaje ili opšti kihot. Narod se radovao novom danu koji bi leti rano svanjavao a zimi rano smrkavo. A, radovao se,verujte mi na reč, i beloj vekni ako ne svaki dan, onda jedanput-dvaput nedeljno sve do časa dok neko nije  proglasio okrugli crni hleb “štetnim” a usto i ideološkim  simbolom jedne kaljave Srbije medj šljivama i bogatim  njivama. I njemu je trebalo pokazati put ka prošlosti.

Pre nego što se rastanemo,poslušaj te ovaj video klip https://www.youtube.com/watch?v=8BLZLPV1t_4

СЕЋАЊЕ НА 68!

Увелико смо спремали испите. Јунски рок се приближавао! О чему би другом размишљао  бруцош него о испитима, индексу и добрим оценама. Мирном лету у завичају и блаженом осмеху задовољних родитеља. О демонстрацијама, политичким немирима,сукобима са полицијом,последицама од свега тога, е о томе,тврдим,нико није ни помишљао.Пркосити Титу, нарушавати социјалистички друштвени поредак,радничко самоуправљање,међународни углед Југославије у свету,била је лудост и у причи а некамоли у стварности. И пред свега тога, догодило се!

Мојој генерацији припала је част да обележи 68. у Југославији, годину у којој је кључала цела Европа, жељна промена и бољег-богатијег живота. Усуђујем се да ове садашње политичке вибрације, које додуше у себи имају супротну поруку од наше из 68. године, назовем  рушилачким а не хуманим. Ми смо тражили више хуманости,  демократије, поштовања различитости како националних тако и верских а ова садашња Европа кипти од национализма, непоштовања и сталног гушења демократских слобода и права. Притиснути смо ратовима и незапамћеним миграционим покретима. Поново су на сцени застрашујуће сеобе читавих народа и неспокој осталих да би и они једнога дана могли да доживе исту судбину. Но, да се вратимо мојој 68. и још једном се присетимо како је све почело.

Увече 2. јуна 1968. године била је заказана манифестација под називом „Караван пријатељства ‘68“. и „Микрофон је ваш“, чији су организатори били Дом омладине Београда и лист „Вечерње новости“. Манифестација је првобитно требало да се одржи напољу у омладинском насељу, с тим да су њој могли да присуствују и студенти и грађани. Пошто су метеоролози најавили кишу, одлучено је, или тачније,одлучио је, Антун Марти, тада чувени телевизиски редитељ запослен у ТВ Загреб, да се приредба одржи у сали Радничког универзитета на Новом Београду. Због ограниченог броја места у сали, приоритет уласка на приредбу су имали бригадири и за све заинтересоване студенте није било довољно места. Они који су остали напољу су протестовали. Почеле да лете каменице. Приредба је прекинута и дошло је до опште туче између бригадира и студената. Ускоро је дошла и милиција која је у покушају да успостави ред ушла у отоврен сукоб са студентима.

Сукоб са полицијом код подвожњака на Новом Београду

Прштело је на све стране.Студенти су одваљивали троугласте саобраћајне знаке и са њима  вадили коцку  којом је био поплочан, у то време,  магистрални пут Београд Загреб.У једном тренутку, група студената ускочила је у најмодерније ватрогасно возило и буквално га освојили. Не знам ко је сео за волан ове грдосије која није могла да се упали. Но то нам није сметало да цистерну гурамо од Студњака, преко Новог Београда па све до подвожњака, недалеко од СИВ-а.Ту смо заустављени јер су у међувремену пристигле велике полициске снаге. Мирно смо се вратили у Студенски град где нико није спавао. Атмосвера се загрејавала, са разгласа су непрекидно емитоване нове вести и обавештења а грувала је и нека борбена музика. Јасно је било шта нас чека сутра дан.

Трећег  јуна, током пре поднева, одржани су састанци и неколико хиљада студената је кренуло према Београду носећи заставе, Титове слике и пароле. На месту где је данас (отприлике) бивша Кинеска амбасада  налазио се подвожњак испод пруге која је ишла правцем данашњег булевара уметности ка Земуну. Начелник београдске полиције Никола Бугарчић је издао наређење полицији да студенти ни по коју цену не смеју да прођу. На место линије конфликта студената и полицијског кордона (железничка пруга) су убрзо стигли Вељко Влаховић, познати предратни студентски вођа и угледни револуционар, веома популаран међу студентима и Милош Минић тадашњи председник скупштине Југославије. Преговори су потрајали неко време а онда је дошло до инцидента који се претворио у полицијски јуриш на студенте. Вељка су буквално свукли са једног камионета који је служио као говорница а када је Милош Минић скочио испред њих и почео да виче "Не мој те да бијете децу" и он је добио пендрек по леђима. Био сам недалеко од њега. Киптео је од беса и трчао са нама до Студенског града.Студенти су  дочекали њега и Вељка Влаховића аплузом али тако није дочекан Бранко Пешић у то време градоначелник Београда. Било је звиждука и повика уа.. 

Полиција под шлемовима је употребила ватрено оружје било је много рањених а број погинулих је заташкан али се кретао до четири погинула. Студенти су запалили ватрогасну цистерну која се ту затекла и гурнули је у подвожњак да омету саобраћај. Студенти су се пред жестоким налетом полиције повукли у нереду. На улици су остали делови одеће и ципеле студената.

У осамнаест часова увече у згради Ректората (Филозофски факултет) одржан је хитан састанак свих декана факултета и академија (око 40 факултета и академија) и донета је одлука о општем штрајку универзитета, прекиду предавања и испита. Београдски универзитет је тада имао око 50.000 студената.

Ректор Београдског универзитета Драгиша Ивановић био је у посети источној Немачкој. Иако прозиван од стране студената, да се стави на чело побуне, он се није појављивао у Београду. Међу студентима је кружила шала "... да је зграбио први бицикл и кренуо према Београду“.

Језгро побуне се пренело на све факултете, организоване су студентске страже, штампарије летака и сл. Лист „Студент“, чији је главни и одговорни уредник био студент филологије Ђорђије Вуковић, сваког дана је имао ванредно издање.

Факултети су били блокирани од стране полиције, улаз и излаз је био само са индексом. Ускоро су факултетима пресечене телефонске линије, а повремено је нестајало и струје.

За тих седам дана штрајка полиција је више пута упадала на факултете и премлаћивала студенте. Студенти су хапшени и премлаћивани за најмањи повод.

На Филозофском факултету почео је интензиван програм. По угледу на Француску буржоаску револуцију формирани су „конвенти“ за економију, политику и друге теме. Професори као што су Никола Милошевић, Драгољуб Мићуновић и други држали су предавања и дискутовали су са студентима о свим проблемима друштва.

На главној бини су се смењивали уметници од којих је Стево Жигон добио овације извођењем говора Робеспјера из представе, која се тада играла у Југословенском драмском позоришту, „Дантонова смрт“. Филмски режисер Душан Макавејев данима је све то снимао, а свака два, три сата траке су одношене у непознатом правцу! Уметници се нарочито масовно солидаришу са студентима и међу њима и Десанка Максимовић, Мира Алечковић...

Демонстрације су одмах добиле политичку, левичарску конотацију. На иницијативу студената, Београдски универзитет је добио ново име „Црвени универзитет Карл Маркс“. Композитор Вук Стамболовић компоновао је револуционарну химну чији је рефрен био „Лева, лева, лева“.

Најпопуларнија парола је била „Доле црвена буржоазија“, „Извозимо људе као смрзнуту говедину!“

Направљен је списак студентских захтева који су се кретали од „пуштања на слободу свих ухапшених“ и „смене шефа полиције Београда“ до „слободе штампе“ и увођења категорије „минимални лични доходак (плата)“.

У свим редакцијама и на телевизији је уведена цензура, представници полиције су седели у свим редакцијама. У новинама су били чланци који су говорили о „шачици криминалаца“, „студентима који неће да уче“, „шта хоће суденти, кад имају далеко виши стандард од осталих чланова друштва“.Живот у студенским домовима био је на ивици изджљивости а храна у мензама очајна.Спавао сам у петокреветној соби,трећи блок  Студењака, соба 887.Гвоздени кревет са истегнутим мадрацом. Поцепаним  душецима а покривали смо се са грубим, како смо их ми звали, „коњским“ ћебадима. Ваљда зато што су тим  ћебадима били покривани расни коњи у шталама богатих партијских папарачика.У мензама се служила лоша и неукусна храна а главни фрајери су били ликови који су имали задатак да туку студенте који би се дрзнули да онако гладни украду још један тањир пасуља. Други дан демонстрација прве видљиве промене догодиле су се у мензама. Запањили смо се када смо видели да су сви столови прекривени белим штирканим стоњацима из мензе уклоњени батинаши а коварице пресвучене и дотеране почеле су да нас нуткају храном и великим шницлама телећег меса."Узми сине мој,мало си ми убледао",говорилаби тетка Јаворка која нас је до јуче тукла кутлачом ако би смо покушали да потражимо репете. Сјесени, када смо се вратили на факултете, ја сам већ у првој расподели добио дом и то какав дом. Први блок у Судењаку био је реновиран. Унети су нови кревети са јоги душецима, бела постељина и нова ћебад познате марке "амбасадор". Из штале где смо живели,нову школску годину започели смо у раскошним условима. Али не сви.Тек наредних година биће реновирани и други блокови у нашем Студнском граду.

Нико од политичара се није јављао, сви су чекали шта ће да каже Тито. А Тито је послао пар својих емисара да на лицу места виде о чему се ради.

С једне стране постојале су информације да се полиција спрема на тежак обрачун са студентима, па су чак стизала појачања из унутрашњости. У фабрикама око Београда радници су такође спремани да крену у обрачун са студентима.

Седмога дана демонстрација Тито је преломио и у касним вечерњим часовима се обратио студентима посредством телевизије. У свом доста нервозном и импровизованом говору он је рекао :

"Велики број, 90 посто студената је поштена омладина о којој ми нисмо водили довољно рачуна.То је било погрешно! Ми смо њих оставили саме.Ту своју грешку ми сагледавамо. Ми другови, смо низ пута говорили о томе да треба водити бригу о човеку. Неки кажу ово је одраз онога што се догађа у Француској , Немачкој, Чешкој. Није то тачно! То је одраз наших слабости, које су се нагомилале које ми данас морамо решавати а не кривити неке утицаје из вани. Нашим студентима, обраћам се њима, са тиме да нам помогну са конструктивним постављањем решавања свих тих питања."

Студенти су брзо схватили да ипак неће све остати како је било и да је ово максимум који је могао да се добије. Демонстрације су се претвориле у манифестације са песмом и клицањем Титу. На свим факултетима играло се "Козарачко коло",орила се песма "Друже Тито ми ти се кунемо", клицало "Тито партија, омладина акција"...

Нормална настава тј. испитни рок, је успостављен после недељу дана да би се студентима дало времена да се припреме за испите.

Шеф београдске полиције Никола Бугарчић није смењен. Уведена је категорија „минимални лични доходак“. Оштре економске реформе су изгубиле дах. Коловође револуције Владимир Мијановић „Влада Револуција“, Соња Лихт, Ђорђије Вуковић и други су избачени са факултета, одузети су им пасоши. Некима је учешће у демонстрацијама остало као белег за цео живот па им је и каснија стручна каријера била угрожена. И моја маленкост, нашла се на списку обележених.Не мари,ваљало је борити се...