СЕЋАЊЕ НА 68!

Увелико смо спремали испите. Јунски рок се приближавао! О чему би другом размишљао  бруцош него о испитима, индексу и добрим оценама. Мирном лету у завичају и блаженом осмеху задовољних родитеља. О демонстрацијама, политичким немирима,сукобима са полицијом,последицама од свега тога, е о томе,тврдим,нико није ни помишљао.Пркосити Титу, нарушавати социјалистички друштвени поредак,радничко самоуправљање,међународни углед Југославије у свету,била је лудост и у причи а некамоли у стварности. И пред свега тога, догодило се!

Мојој генерацији припала је част да обележи 68. у Југославији, годину у којој је кључала цела Европа, жељна промена и бољег-богатијег живота. Усуђујем се да ове садашње политичке вибрације, које додуше у себи имају супротну поруку од наше из 68. године, назовем  рушилачким а не хуманим. Ми смо тражили више хуманости,  демократије, поштовања различитости како националних тако и верских а ова садашња Европа кипти од национализма, непоштовања и сталног гушења демократских слобода и права. Притиснути смо ратовима и незапамћеним миграционим покретима. Поново су на сцени застрашујуће сеобе читавих народа и неспокој осталих да би и они једнога дана могли да доживе исту судбину. Но, да се вратимо мојој 68. и још једном се присетимо како је све почело.

Увече 2. јуна 1968. године била је заказана манифестација под називом „Караван пријатељства ‘68“. и „Микрофон је ваш“, чији су организатори били Дом омладине Београда и лист „Вечерње новости“. Манифестација је првобитно требало да се одржи напољу у омладинском насељу, с тим да су њој могли да присуствују и студенти и грађани. Пошто су метеоролози најавили кишу, одлучено је, или тачније,одлучио је, Антун Марти, тада чувени телевизиски редитељ запослен у ТВ Загреб, да се приредба одржи у сали Радничког универзитета на Новом Београду. Због ограниченог броја места у сали, приоритет уласка на приредбу су имали бригадири и за све заинтересоване студенте није било довољно места. Они који су остали напољу су протестовали. Почеле да лете каменице. Приредба је прекинута и дошло је до опште туче између бригадира и студената. Ускоро је дошла и милиција која је у покушају да успостави ред ушла у отоврен сукоб са студентима.

Сукоб са полицијом код подвожњака на Новом Београду

Прштело је на све стране.Студенти су одваљивали троугласте саобраћајне знаке и са њима  вадили коцку  којом је био поплочан, у то време,  магистрални пут Београд Загреб.У једном тренутку, група студената ускочила је у најмодерније ватрогасно возило и буквално га освојили. Не знам ко је сео за волан ове грдосије која није могла да се упали. Но то нам није сметало да цистерну гурамо од Студњака, преко Новог Београда па све до подвожњака, недалеко од СИВ-а.Ту смо заустављени јер су у међувремену пристигле велике полициске снаге. Мирно смо се вратили у Студенски град где нико није спавао. Атмосвера се загрејавала, са разгласа су непрекидно емитоване нове вести и обавештења а грувала је и нека борбена музика. Јасно је било шта нас чека сутра дан.

Трећег  јуна, током пре поднева, одржани су састанци и неколико хиљада студената је кренуло према Београду носећи заставе, Титове слике и пароле. На месту где је данас (отприлике) бивша Кинеска амбасада  налазио се подвожњак испод пруге која је ишла правцем данашњег булевара уметности ка Земуну. Начелник београдске полиције Никола Бугарчић је издао наређење полицији да студенти ни по коју цену не смеју да прођу. На место линије конфликта студената и полицијског кордона (железничка пруга) су убрзо стигли Вељко Влаховић, познати предратни студентски вођа и угледни револуционар, веома популаран међу студентима и Милош Минић тадашњи председник скупштине Југославије. Преговори су потрајали неко време а онда је дошло до инцидента који се претворио у полицијски јуриш на студенте. Вељка су буквално свукли са једног камионета који је служио као говорница а када је Милош Минић скочио испред њих и почео да виче "Не мој те да бијете децу" и он је добио пендрек по леђима. Био сам недалеко од њега. Киптео је од беса и трчао са нама до Студенског града.Студенти су  дочекали њега и Вељка Влаховића аплузом али тако није дочекан Бранко Пешић у то време градоначелник Београда. Било је звиждука и повика уа.. 

Полиција под шлемовима је употребила ватрено оружје било је много рањених а број погинулих је заташкан али се кретао до четири погинула. Студенти су запалили ватрогасну цистерну која се ту затекла и гурнули је у подвожњак да омету саобраћај. Студенти су се пред жестоким налетом полиције повукли у нереду. На улици су остали делови одеће и ципеле студената.

У осамнаест часова увече у згради Ректората (Филозофски факултет) одржан је хитан састанак свих декана факултета и академија (око 40 факултета и академија) и донета је одлука о општем штрајку универзитета, прекиду предавања и испита. Београдски универзитет је тада имао око 50.000 студената.

Ректор Београдског универзитета Драгиша Ивановић био је у посети источној Немачкој. Иако прозиван од стране студената, да се стави на чело побуне, он се није појављивао у Београду. Међу студентима је кружила шала "... да је зграбио први бицикл и кренуо према Београду“.

Језгро побуне се пренело на све факултете, организоване су студентске страже, штампарије летака и сл. Лист „Студент“, чији је главни и одговорни уредник био студент филологије Ђорђије Вуковић, сваког дана је имао ванредно издање.

Факултети су били блокирани од стране полиције, улаз и излаз је био само са индексом. Ускоро су факултетима пресечене телефонске линије, а повремено је нестајало и струје.

За тих седам дана штрајка полиција је више пута упадала на факултете и премлаћивала студенте. Студенти су хапшени и премлаћивани за најмањи повод.

На Филозофском факултету почео је интензиван програм. По угледу на Француску буржоаску револуцију формирани су „конвенти“ за економију, политику и друге теме. Професори као што су Никола Милошевић, Драгољуб Мићуновић и други држали су предавања и дискутовали су са студентима о свим проблемима друштва.

На главној бини су се смењивали уметници од којих је Стево Жигон добио овације извођењем говора Робеспјера из представе, која се тада играла у Југословенском драмском позоришту, „Дантонова смрт“. Филмски режисер Душан Макавејев данима је све то снимао, а свака два, три сата траке су одношене у непознатом правцу! Уметници се нарочито масовно солидаришу са студентима и међу њима и Десанка Максимовић, Мира Алечковић...

Демонстрације су одмах добиле политичку, левичарску конотацију. На иницијативу студената, Београдски универзитет је добио ново име „Црвени универзитет Карл Маркс“. Композитор Вук Стамболовић компоновао је револуционарну химну чији је рефрен био „Лева, лева, лева“.

Најпопуларнија парола је била „Доле црвена буржоазија“, „Извозимо људе као смрзнуту говедину!“

Направљен је списак студентских захтева који су се кретали од „пуштања на слободу свих ухапшених“ и „смене шефа полиције Београда“ до „слободе штампе“ и увођења категорије „минимални лични доходак (плата)“.

У свим редакцијама и на телевизији је уведена цензура, представници полиције су седели у свим редакцијама. У новинама су били чланци који су говорили о „шачици криминалаца“, „студентима који неће да уче“, „шта хоће суденти, кад имају далеко виши стандард од осталих чланова друштва“.Живот у студенским домовима био је на ивици изджљивости а храна у мензама очајна.Спавао сам у петокреветној соби,трећи блок  Студењака, соба 887.Гвоздени кревет са истегнутим мадрацом. Поцепаним  душецима а покривали смо се са грубим, како смо их ми звали, „коњским“ ћебадима. Ваљда зато што су тим  ћебадима били покривани расни коњи у шталама богатих партијских папарачика.У мензама се служила лоша и неукусна храна а главни фрајери су били ликови који су имали задатак да туку студенте који би се дрзнули да онако гладни украду још један тањир пасуља. Други дан демонстрација прве видљиве промене догодиле су се у мензама. Запањили смо се када смо видели да су сви столови прекривени белим штирканим стоњацима из мензе уклоњени батинаши а коварице пресвучене и дотеране почеле су да нас нуткају храном и великим шницлама телећег меса."Узми сине мој,мало си ми убледао",говорилаби тетка Јаворка која нас је до јуче тукла кутлачом ако би смо покушали да потражимо репете. Сјесени, када смо се вратили на факултете, ја сам већ у првој расподели добио дом и то какав дом. Први блок у Судењаку био је реновиран. Унети су нови кревети са јоги душецима, бела постељина и нова ћебад познате марке "амбасадор". Из штале где смо живели,нову школску годину започели смо у раскошним условима. Али не сви.Тек наредних година биће реновирани и други блокови у нашем Студнском граду.

Нико од политичара се није јављао, сви су чекали шта ће да каже Тито. А Тито је послао пар својих емисара да на лицу места виде о чему се ради.

С једне стране постојале су информације да се полиција спрема на тежак обрачун са студентима, па су чак стизала појачања из унутрашњости. У фабрикама око Београда радници су такође спремани да крену у обрачун са студентима.

Седмога дана демонстрација Тито је преломио и у касним вечерњим часовима се обратио студентима посредством телевизије. У свом доста нервозном и импровизованом говору он је рекао :

"Велики број, 90 посто студената је поштена омладина о којој ми нисмо водили довољно рачуна.То је било погрешно! Ми смо њих оставили саме.Ту своју грешку ми сагледавамо. Ми другови, смо низ пута говорили о томе да треба водити бригу о човеку. Неки кажу ово је одраз онога што се догађа у Француској , Немачкој, Чешкој. Није то тачно! То је одраз наших слабости, које су се нагомилале које ми данас морамо решавати а не кривити неке утицаје из вани. Нашим студентима, обраћам се њима, са тиме да нам помогну са конструктивним постављањем решавања свих тих питања."

Студенти су брзо схватили да ипак неће све остати како је било и да је ово максимум који је могао да се добије. Демонстрације су се претвориле у манифестације са песмом и клицањем Титу. На свим факултетима играло се "Козарачко коло",орила се песма "Друже Тито ми ти се кунемо", клицало "Тито партија, омладина акција"...

Нормална настава тј. испитни рок, је успостављен после недељу дана да би се студентима дало времена да се припреме за испите.

Шеф београдске полиције Никола Бугарчић није смењен. Уведена је категорија „минимални лични доходак“. Оштре економске реформе су изгубиле дах. Коловође револуције Владимир Мијановић „Влада Револуција“, Соња Лихт, Ђорђије Вуковић и други су избачени са факултета, одузети су им пасоши. Некима је учешће у демонстрацијама остало као белег за цео живот па им је и каснија стручна каријера била угрожена. И моја маленкост, нашла се на списку обележених.Не мари,ваљало је борити се...