VAŽNI LJUDI BAJNE ČARŠIJE

                                                                                 ŽIVORAD CVEIĆ

U priči o ovom čoveku preovladava moj totalni subjektivizam.Moja naklonjenost „Čika“ Živoradu, kako sam ga uvek oslovljavao, kao i supruzi,naravno u ženskom rodu, „Tetka“ Ljiljo.Razloga tome ima više ali jedan, nikada ne mogu da zaobidjem a da ga ne smestim baš na tu poziciju,br.1.

Njihova najstarija ćerka,moja ispisnica, Branka Cveić, rasla je samnom takoreći od prvog dana rodjenja pa do današnjih dana kada se dosta dugo nas dvoje nismo videli ni čuli ali uvek iskreno razmišljali jedno o drugom i delili neke daleke veoma osetljive emocije.Branka je bila moja školska drugarica, sve do odlaska na faklutet,ona na Pravni ja na Filozofski.I tada smo se povremeno vidjali,najviše u prvoj godini njihovog života u Beogradu posle napuštanja Kuršumlije.Tada su stanovali,u to vreme za nas iz prizemnih kućeraka i tesnih studenskih soba,u luksuznom stanu na Auto komandi, sa čistim pogledom prema stadionu JNA.Sećam se te dnevne sobe i rasporeda u njoj ali naviše njenog južnog zida koji je bio sav u staklu.Stakleni zid sa velikom terasom i divnim pogledom.Taj stan je inače, pripadao rodjenom bratu tetka Ljilje,mislim da se zavao Cale,koji je baš te godine, kada su se Cveići iz Kuršumlije odselili za Beograd, otišao u neku Afričku zemlju na mesto ambasadora.Porodica je tu provela godinu dve do časa dokle se nije završio njihov stan na Novom Beogradu koga je čika Živorad dobio ka službenik, ili kako se to plastičnije kaže,“partijski činovnik“ zaposlen na važnoj funkciju u CK SK Srbije,zgradi koja će biti bombardovana u vreme agresije NATO aviona a ubrzo posle rata preuredjena u velelepni poslovni centar.Ove godine, ta zgrada,inače obeležje zloglasnog „komunizma“, dobila je svoju „bliznakinju“ 100 posto nalik na nju.

Kada su se Cveići preselili u džunglu Novog Beograda, naša vidjenja su se proredila do potpunog prekida odnosa.Sa Brankom i njenom mladom sestrom Bokom,poslednji put sam se video na sahrani našeg zemljaka, akademika Voina Šulovića.Posle tog vidjenja, usledili su generaciski susreti i to baš oni jubilarni na kojima se očikavalo i njeno prisustvo.Obećavala je da će obavezno doći i nikada nije ispunila ta svoja obećanja.Čuli smo da joj ni brak nije uspeo.Ostala je da živi sama bez poroda okrenuta ka sestri Boki i njenoj deci.Prvi je preminu čika Živorad a koju godinu kasine i tetka Ljilja.Sahranjeni su na Bežanijskom groblju.

                                 Novak Lović, supruga Dobrila, Bratimir Milivojevič, supruga Rada, Nikola Stepanović, supruga Dara sa decom

 Cveići i Milićevići, bili su u rodbinskim vezama preko žene velikog Korčagina pa nije bilo ni očekivati da neće dobro saradjivati u vreme kada je Koča žario i palio po Kušumliji a Živorad bio predsednik opštinskog komiteta SKS.Jedan drugome  se nisu mešali u posao ali su jako budno pazili šta ko radi i trudili se uvek da budu tu ako je trebalo nečija ledja šititi.Živorad je bio sušta suprotnost od Korčagina.Miran,tih,takičan i kud i kamo nadareniji,pa ako hoćete i intelegntniji,u svemu a po gotovo u odnosima sa ljudima.Upravo ta činjenica,odnos sa i medju ljudima,odredjivala je sudbinu svakog političkog vodje u Toplici do današnjeg dana a pogotovo u to još uvek „sveže“ i jako bolno vreme prepuno raznih sukoba i zadjevica koje su se vukle još iz perioda oslobodilačkog rata.Živorad je znao da ako padne po pitanju,koje je i dana jako aktuelno u ovom gradu,odnosa „četnika“ i „partizana“ da će time i njegova politička karijera biti za uvek okončana.Pored tog, medjunacionalnog haosa,gde su jedni ostali na strani Kralja i Draže a drugi,pretežno mladji,na strani Tita,u igru su veoma často uskakali i brojni IB-ovci.Bili su to pretežno mladji ljudi,gradska ponos i prekaljeni revolucionari,osudjeni na nekoliko godina prevaspitanja u paklenim uslovima Golog Otoka.Oni su se vratili sa ove užasne robije a da nikada nisu bili ubedjeni da im je zaista tamo i bilo mesto.Do smrti su živeli  mirno,tiho ne želeći nikada da progovore i jenu reč o mukama kroz koje su prošli o čemu smo jako kasno saznali u romanu „Tren“ koga je napisao Antonije Isaković, a pogotovo u svedočenju poluludog Jove Kapidžića,ćoveka koji je kreirao i sprovodio sva pravila mučenja,nazvna kao „pravila prevaspitanja“,svih golootočkih mučenika.O tome ,ni jednu reč nisam uspeo da izvučem od Dude Rajevića,borca i revolucionara od 1941.godine a ujedno i oca Dragana-Dude Rajevića,koji će u mandatu demokrata obavljati dužnost predsednika opštine Kuršumlija.Ćutao je i Dragan Djurović,moj profesor filozofije koji je svojim uticajem i neospornom intelektualnom dominacijom u gradu,mnoge mlade,a medju njima  sam bio i ja,usmeri na društvene nauke i studije na njima.Još jedna bolna tačka,koja se vodila kao „reakcionarski politički obračuni“ bila je na stolu prvog komuniste grada.Ona jeste bolna,neobjašnjiva i o njoj se uporno ćuti i dana- današnjeg!Reč je o likvidaciji svih upešnih ljudi koji su nazvani „kulacima“ koji su jednostavno morali da nestanu da bi revolucija nastavila da teče po zamislima nastranih ljudi i političara a aminovana lično od Tita.Bio je to klasičan način uterivanja straha narodu,da sluša i da ne talasa.U to vreme „čizmaši“ i „crnomantilaši“ harali su Toplicom sa karakterističnim imenima i nadimcima, Voja „Crni“,Voja „Beli“...Hapšeni su a ubrzo i za uvek nestajali, prvi domaćini topčičkih sela.Od tada,pa do danas,sela u Toplici se nikada nusu oporavila osim što su veliki broj njih za uvek opusteo i nestao sa lica zemlje.Bilo je to plansko uništavanje i raseljavanje neosporno,najlepšeg kraja Srbije a ujedno i odgovor na do skoro zagonetno pitanje:zašto Tito nikada nije kročio na tlo grada i zašto je noć do dolaska Plavog voza pred kapiju ŠIK-a,prespavao na otovrenoj pruzi kod Rudara?Samo zato što su bezbednjaci i ljudi koji su brinuli o njemu naglas govorili da tamo ne treba ići jer je „opasno“,baš imajući u vidu sve češće izveštaje o čestim verbalnim sukobima pristalica četnika i partizana.No, ono što mene najviše boli i čudi, zašto je svako naredno rukovostvo grada pristajalo na konstataciju da je „politička situacija nestabilna“ i da je to jedan od najnerazvijenijih krajeva Srbije,što je inače,bilo u potpunosti tačno.Takva atmosvera,koja decenijama vlada gradom i krajem,uslovljavala je i spacijalnu kadrovsku politiku gde su u odnosu na pametne, prednost imali sve gole neznalice-ponavljači i čisti poltroni.Bio sam svedok njihovg poltronskog držanja u Beogradu pred svakom kancelarijom i sekretaricom čistih političkih idiota,u pokušaju da se dodvore i dopadnu tvrdeći da dolaze sa velikim pozdravima ljudi iz Tolice. A istina je bila sasvim na suprotnoj strani.Oni su u ime svoje mentalne slabosti,žrtvovali čitav kraj i pametne ljude u njemu. Laž je postao proveren metod za opstanak na vlasti.Ili si morao da budeš kao oni, ili ti u Kuršumliji nije bilo mesto.Morao si da ideš i da uvek zaboraviš na svoj rodni kraj! Moj rodjeni brat je jedan od vrsnih stomatologa koji je poželo da živi i radi u Kušumliji.Za njega nažalost, nije bilo mesta,jer je tako odlučio čika Koča.On je otišao u Prokuplje  gde se ubrzo pročuo kao dobar majstor.Očevici tvrde da je od tog časa imao po dvadesetak pacijenata koji su dolazili iz Kušumlije.Odatle je on nastavio da svoju karijeru gradu u Beogradu gde se pročuo kao jedan od vodećih inplatologa.

Jedan od najupečatljivijih dogadjaja koji je vezan za ime Živorada Cveića dogovio se 1966.godine.Ja tu godinu pamtim jer je to bila godina moga punolestva.Pohadjao sam treći razred  Gimnazije a na prve poslaničke izbore,danas su to Parlamentarni izbori, izašao sam u pratnji svoga oca Ljubinka.Bio je ponosan što je mogao da me  prestavio kao trećeg glasača iz porodice.Mića i Dragoljib biće to, jedan, za četiri a drugi za šest godina.

                                         Dragan Mirković Alil, Dragan Radosavljević Lisac, Novak Lović, Dragiša Radosavljevič

Prvi kandidat je bio Nikola Džuverović,“Akademac“ a drugi, Obrad Lazović-Živko Ludi! Iza Džuverovića je stajala politika a  iza Živka Ludog- narod.U gradu se vodio mali rat.“Trojke“ su kružile gradom i ispisivali parole.“Glasaj Živka“,“Glasaj Džuverovića“.Opšti haos na svakom mestu.Po kafanama su se nadvikovali Ljuba Bunardjija,totalni alhos i izvesni Šojda.Prvi je bio za Živka a drugi za Džuverovića.Pucali su prozori a u školi i šamari.Živkovi su bili na jednoj a Djuverovićevi na drugoj strani.Iz tog vremna,anonimni radnik ŠIK-a, izvesni Vučina, stekao je doživotni nadimak „ekseraš“ ali je za to sramno delo, kao nagradu od Koče, dobio i najbolji plac u gradu za izgradnju porodične kuće.Usred dvorišta Šumske uprave.On je pristao da Živku Ludom postavi na spanačkom mosu dasku sa ekserima i time izazaove saobraćajnu nesreću.Kažu da je to delo izmisli Koča i politički vrh grada.Atentat, na sreću, nije uspeo!Epilog tih izbora je bio katastrofalan po Akademca i sve njegove pristalice.Živko Ludi je pobedio nošen voljom i željom topličkog naroda da ih baš on prestavlja u Saveznoj skuštini Jugoslavije.Osim sećanja na te burne izbore,kraj nije dobio ništa.I dalje je bio najbedniji i najsiromašniji.Daleko od očiju političke elite,bio je osudjen na totalno propadanje.Koča je radio šta je hteo a Živorad je polako pakovao kofere ka Beogradu gde će u nekoj od kancelarija CK SKS provesti ostatak svog radnog veka.Revolucija,ipak,nije progutala i pojela svoju decu.

Javljaju se potomci ljudi koje pominjem u teksu “Važni ljudi Bajne Čaršije”.Neki su zadovoljni a neki  nezadovljni mojim sečanjima, ne što to nije istina, već što po njima, “to nije trebalo ni pominjati”!Jeste teško je po nekada nositi breme nepromišljenosti starijih koji su u jedno vreme umislili da su “bog i batina” male Čaršije i da im je dozvoljeno da rade šta im padne na pamet! U ludili,zaboravlja se na činjenicu, da “vreme” niko nikada ne može da prevari i da ga natera na zborav.Sve se beleži i pamti.

Pred vama je sećanje, na te dogadjaje, Mire Kostić,supruge našeg rano preminulog drugara Ace Kostića.Mira je inače,ćerka bez sumnje,jednog od najboljih predsednika opština koga je grad imao-Novaka Lovića.Njenja sećanja na to vreme i aferu kroz koju je prošao njen otac i cela porodica, su više nego tragična-žalosna.Ali ono što je nacrnje,malo toga se na dobro promenilo u gradu od dogadjaja iz 1966.godine.I danas se primenjuju identične metode za proterivanje svih onih koji ne rade i ne razmišljaju kao glavni čovek Bajne Čaršije,kaja,zaista,zaslužuje taj epitet “Bajna” da nije ovakvih ljudi i dogadjaja koji je koče i ubijaju u zdrav pojam da napreduje i bude jedna od najlepših srpskih varošica.

Sa pažnjom pročitaj te,šta nam piše Mira Kostić.

“U vezi dogadjaja u našoj maloj divnoj Čaršiji, rećiću vam ono što je dobro poznato.Afera „ekseraš“ je deo je strategije i užasne političke borbe koju je zamislio i sproveo Vidosav Milićevič Korčagin.I to, na ovaj način.

Na spanačkom mostu,u kolima sa Živkom- Ludim,bio je i moj tata, Novak Lović,tadašnji predsednik opštine Kuršumlija.Taj dogadja predodredio je životnu sudbinu moju i moga brata Mikija. Preko noći smo sazreli i postali ljudi a tek smo bili na pragu naših životnih puteva.Atentat nije uspeo,niko nije bio povredjn ali sa strašnim pritiscima je nastavljeno.Jedan koga nikada neću zaboraviti,dogodio se na ovaj način.

Korčagin je sa ciganima došao pred naša vrata.Sviralo se,pevalo,urlalo i pucalo.Odatle su otišli u stan iznad, kod Voje Najdanovića,koji nije smeo, niti mogao da reaguje.Odozgo su upotrebili svu silu i bes,samo što nisu propali kroz plafon.Sklupćali smo se u uglu spavaće sobi i uplašeno gledali šta se to zbiva.Tata je odlučio da brata pošalje po policiju za pomoć.Iskoristio je trenutak njihove bestijalnosti i moj brat je istrčao u noć.Ali nažalost,u policiciskoj stanici nije bilo nikoga!!!Na ulici, ni jednog policajca!!!Po dogovoru, brat je otišao kod baba Lenke kod koje smo stanovali ranije i u čiju kuću su nas doneli i gradskog porodilišta.Da nije bilo nigde nikoga,govori koliko je sve bilo organizovano. Maltretiranje i zastrašivanje je trajalo do zore.Sutra dan je tata pismenim putem obavestio miliciju o dogadjaju ali nikada kuršumlijska policija nije htela da radi na ovom slučaju.Nije bilo dokaza ni svedoka a samim tim ni vinovnika.Šta je bilo ostalo je da se priča, i da nema ovih sećanja ,verovatno,ova priča nikada ne bi ugledala svetlost dana.

Mom tati su podmetali svašta.Falsifikovali su njegove potpise (bio je dugogodišnji direktor banke i finasijski inspektor).Nikada niko nije odgovarao za te prevare a na sudu ništa nije dokazano. Bio je to još jedan atak na nevinog čoveka. Tačno se znalo ko su falsifikatori koje je štiti Korčagin.Mnogi su u to vreme otišli iz Kuršumlije za uvek.Mi smo se preselili u Prokuplje,Baratimir  Milivojević u Niš a Nikola Stepanović za Beograd.Bili su primorani.

Moj tata je odrastao i školovao se kod strica u Kumanovu.Naučio je da radi i poštuje ljude.U Kuršumliji su govorili da Novak Lović ima više knjiga u kući nego Gradska biblioteka u policama.Često su komšije pozajmljivale knjige od nas.Sećam se porodice Gilic koja nije imala dece ali je za to čuvala lepu Nadicu i njenog brata Mileta Šampiona koji je prerano preminuo u Smederevu gde je radio kao novinar.Nadica se udala za nekog oficira i sa njim se odselila za Beograd.Dugo je radila u prodavnici mode  preko puta „Politike“ gde je danas jedan od retkih butika vina u gradu.Sećam se da smo kao studenti išli da vidimo da li Nadica izgleda tako lepo ili su sve to bile samo naše pubertetliske mašte.Zaista bila je lepa.

I da ništa u životu nije slučajno,neka posvedoči i ovaj podatak.Korčagin se posle smrti svoje supruge, oženio sa ženom iz porodice Lović..Ona je bila Novakova dalja rodbina...

Novak i supruga Dobrila počivaju na Prokupačkom groblju.

                                                          ************************

Zadnji susret sa Živoradom Cveićem, bio je na Samokovu.Bili su na ručku koji je za njega i tetka Ljilju,priredio Koča.Sedeli su u hladu,nešto pijuckali i dugo pričali.Pokušavao sam da mu dam rukom znak da bih želeo da ga vidim i pozdravim.Nije me video, ali sam ja video njegove grudi koje su se nadimale u nameri da uhvate tračak čistog samokovskog vazduha.Disao je brzo i nujednačeno.Na škrge.Teško i mučno, da bi posle izvesnog vremena stigla vest, da je Živorad Cveić preminuo.Savladala ga  asma i mnoge nedorečene brige iz starog kraja.Jedna od tih je bruka i sramota sa maltretiranjem ,Novaka Lovića  tadašnjeg predsednika opštine, koji im nije bio po volju pa su,radi njegovog proterivanja,primenili divljaštvo.Ušli su u stan i stavili mu do znanja da ide i to odmah.Nije bio poželjan u Čaršiji koja sve više tonula i propadala.I drugi dogadja,vezan je za jednu uglednu gradjanku koja je u preljubi svoga muža preterala u svemu.Švalera je dovela u stan da bi se posle  pola sata muž vratio sa „službenog“ puta.Zalupao je na vrata,a tajanstveni ljubavnik, u belim dugačkim gaćama, iskočio kroz prozor na sims zgrade u centru grada.Ko je trčao simsom i bežao od ljutitog muža glavom bez obzira, ni do danas nije razjašnjeno ili nije se htelo preterivati sa takvim pričama.Po kafanama se ipak,šaputalo da je „švaler“ u belim gaćama,niko drugi nego on,junak ove priče.Uostalom,sve će to otići nekom drugom Nušiću na sto,kako bi i on uspeo da ispiše nastavak „Sumnjivog lica“ započetog u sobi br.4 mesnog hotela „Evropa“ ali tek onda kada sreski načelnik Jerotije, prikupi nepobitne dokaze da je preljuba ujčinjena!

VAŽNI LJUDI BAJNE ČARŠIJE!

Želim odmah da se izjasnim.Nije mi namera da kritikujem,ružim,vredjam.Neke hvalim a neke kudim.Ispričaću,tačnije ispisaću, sva moja sećanja o vežnim ljudima Bajne Čaršije koji su utkali svoj život u svaku poru grada.

Danas,toliko godina pošto su oni za uvek otišli u večnost,malo je onih koji se sećaju svih njih a mnogo više mladih koji žive svoj život daleko od prošlosti a pogotovo od sećanja na ljude kojih više nema.

Kada sam krenu u misiju „budjenja sećanja“ o svim važnim i nevažnim dogadjaima u Čaršiji,moja osnovna ideja bila je da uhvatim što više života iz mojih sečanja i prenesem ga vama koji sa zadovoljstvom,na čemu vam neizmerno hvala,to čitate.Da se ne zaborave i dogadjaji i  ljudi jer, kako vreme prolazi, na njihova imena i dela, pada sve veća i veća patina zaborava.

Nažalost,u mnogim gradovima Srbije groblja,večita počivališta mnogih generacija su sveta mesta kojimopštinska vlast u svakoj političkoj garnituri vodi računa kao o živim bićima.Čuvaju se, uredjuju, dogradjuju i postaju veliki muzeji- sećanja na živote onih kojih više nema.Njihove slike sa mermernih ploča,po neki epitaf i želja da se svima koji tuda prodju,zastanu i zagledaju stavi na znanje: „da ovde počiva taj i taj,preminu tada i tada a svom gradu i otočestvu u amanet ostavio česmu pored puta,kuću ili drvo u parku“...Moj grad,moja Bajna Čaršija, nosi jednu veliku bruku,beleg na srcu i duši, što ni jedna politička garnitura, koja je sedela i vladala njime,nije uredila i sačuvala, najpre staro gradsko groble a potom i sva nova, koja se sve više i više otvaraju po obodima grada.

Naročito je velika bruka gradsko groblje koje je davno prepunjeno i steklo sve atribite da bude zatvoreno i konzervirano,drugim rečima, da bude proglašeno trajnim spomenikom pod vedrim nebom koji veoma verno i upečatljivo priča priču o ljidima kojih više nama.

 I pored najbolje volje da dodjete do večite kuće svojih preminulih,biće vam potrebna hrabrost i velika neizvesnost šta vas sve čeka dok se provlačite kroz šiblje, trnje i korov gazeći, ni krivi ni dužni, po nečijim večnim kućama.Nema staza,nema sredjenih aleja,novih zasada ali zato ima smeća,korova i šiblja koja buja.Sramota za grad,za sadašnje rukovostvo koje ne može nikada da objasni zašto se tako olako i bahato odnose prema prošlosti i prema ljudima koji su živeli i svoj život proveli u Bajnoj Čaršiji.Pogotovo što niko od nas nije večan i što se ljudski životni put završava u prostoru „dva sa dva“ ali prosoru, koga oni koji ostaju za nama čuvaju,održavaju i sa ponosom pokazuju svima koji požele da obidju spomenike i grobove onih Kuršumličana kojih više nema.Groblje je bruka i sramota a pogotovo za čoveka koji je vlasnik tri banje i koji nastoji da u gradu sve drži pod svojim nadzorom i svojom autoritarnom,rekao bih,manijakalnom vlašću.Toliko prirodnih resursa staviti sebi u djep a jedan mali prostor,jedno malo groblje, pretvoriti u obično gradsko smetlište!Sramota,sramota,večita sramota!

Njima na savest ili njemu na savest.Oni koji počivaju u svojim večnim kućama od mene  zaslužuju mnogo više pažnje i poštovanja.Pokušaću da ih „oživim“.

 Vidosav Milićević Korčagin,posleratna ikona grada.Čovek nevidjene energije,neverovatne upornosti,osvetoljubivosti i sujete, koja je kipela iz njega kao vrela voda iz lonca na šporetu.Hodao je malo pogureno,hitro kao divlja mačka a koračao brzinom obrtaja „singer“mašine.Mogao si da ga pratiš i budeš uz njega jedino ako si u svemu snažniji i brži od njega u protivnom,trčkarao bi za njim kao pas čuvar što je njemu posebno godilo.Njegova snaga na momente mi se pričinjavla kao snaga diva,pit bula  ili onih moćnih seoskih bikova koji su sa lakoćom savladavali sve uzbrdice i strmine.Slušao je,klimao glavom,malo govorio a kada bi mu se smučilo nečije prazno blebetanje, potegao bi  rečenicu po kojoj sam ga dobro upamtio:“Ma ne sviraj kurcu Radovane!Mani se priča,vataj se posla“.

 Ono što je bio Tito za Jugoslaviju, Korčagin je tu ulogu sjano igrao u Kuršumliji,maloj,jadnoj i vavjek nerazvijenoj opštini u kojoj se živelo bedno o teško do bola.A sve to skriveno od naroda sve do onog velikog zemljotresa na Kopaoniku kada je u ove „četničke krajeve,“ u koje je Tito zašao samo jednom u životu i  odmahao Korčaginu i ostalima sa prozora „plavog voza“,stigao zemunac Branko Pešić,veliki gradonačelnik Beograda,mangup i dobar  bokser u svojoj mladosti.Zatekao je porušene kuće,štale i ljude koji su delili krevet sa kravama i volovima.Pola štala a pola spavaća soba!Nije časio ni časa!Novinarima je poručio da napiši:Ovo je najsiromašniji i najbedniji kraj Srbije.Ovde je vreme stalo pre sto godina.Ni puta,ni struje,ni kuća ni ljudi a u tri banje bujaju izvori vrelih voda“.

Gospodaru Kušumlije nije prijalo ovo saznanje da neko drugi sebi daje za pravo i o kraju govori na način kako je to učinio veliki Branko.Senka je neminovno pala na lik i delo velikog Korčagina,koji je sam, ili uz nečiju pomoć,sebe prestavio kao borca i mladog skojevca,ličnog kurira Pere Stambolića,zvanog Pera „Konj“,koji će u istoriji srpskih posleratnih političara zauzeti slavno poslednje mesto na rang listi najgorih. Ostalo je upamčno da je u njegovo vreme i sa njegovim aminovanjem, Pančićev vrh podeljen na pola.Jedan deo je ostao u Srbiju a drugi u AP Kosovo.Ta fatalna odluka tek danas,kada se rešava sudbina Kosova ,postaje jako bolna.

Koča i Pera „Konj“?Ko je kome pomagao a ko odmagao?U gradu je to doživljavano kao velika podrška Beograda na osnovu koje je Koča radio šta je hteo.U svom vilajetu on se pitao za sve i za svakoga i ne daj bože da mu se neko zamerio tom linijom i da je nešto uradio bez njegovog znanja kao na primer sam odlučio da zaposli nekog invalida i trafuku a da to nije Koča aminovao,on bi,bukvalno,najebo.U sistemi svoje vladavine Koča je imao nesagledivu podršku svojih vernih poltrona koji su bili dobro organizovani i umreženi.Hranio je svoju sujetu njihovim izveštajima koji su bili fatalni po  ljude koji im nisu bili po volji pa bi obično drugu Koči referisali:“Ovaj vas nacrni i nagrdi.Svašta o vam priča po gradu“.To je bilo dovoljno da ovaj popizdi i da  nalog da se taj odmah odpusti i protera iz grada.“Četnici neće vladati Kuršumlijom“.Ta sekcija ogovarača u gradu je bila moćna i po slobodnim procenama zahvaljujući njihovim intrigama, na desetine ljudi se odselilo. Najmoćni je u tome bio Pedi električar a svi ostali su samo doturali i potvrdjivali.Važan je bio i čovek iz obezbedjenja.Prvi vatrogasac ŠIK-a izvesni Rakac i dokazani poltron Vučina „ekseraš“ koji je svako jutro izveštavao Koču šta ko o njemu priča.Kazna se znala.Pre otkaza, prekomanda na „trupce i cepljike“.Pa ko izdrži.Jedan od upornih potkazivača bio je i direktor „Zem. zadruge Merćez“,izvesni Ljubisav iz sela Babica, koji je doturao Koči, uglavnom lažne i zlonamerne izveštaje o ljudima koji su njemu smetali a ne velikom direktoru ŠIK-a.Tako je mnogo puta nadrljao moj zemljak Dasa Vučić koji je bio na njegovoj meti.

Koča je sam odlučivao šta će da se gradi i ušta će da se investira.ŠIK se gradio i zaista u to vreme,kombinat je bio sjajno organizovan. Radilo se u tri smena,za male plate i velika obećanja:“biće bolje“.Sela su se praznila, bujice nosile izlokane puteve a kada je po njegovom nalogu otvorena Konfekcija „7.juli,“konačno je stavljena „krstača“ na sva Toplička sela.Svi su prešli u grad uvereni da se nikada neće vratiti na selo jer selo je nešto nepojmljivo i najgore što se dogodilo u njihovim životima.Šta bi danas na ovo rekao Koča, kada je Korona preko noći promenila sve, a pogotovo odnos prema selu.Ali tamo više nema ničega, ni kuća,ni stuje,ni kreveta ni puteva ni trunke normalnog života.

„Kopaonik“ je bio nešto dok je Koča funkcionisao.A kada je on počeo da pada i posustaje, sve se strušilo.Došli su klasični lopovi sa zastavom Demokratske stranke i sve razbucali i pokrali.Ljudi su u čudu gledali kako nestaje gradski div gradjen znojem svih a najviše  nevidjenom snagom Vidosava Milićevića Korčagina.Pred očima ljudi, za godinu dve, ugasio se život cele porodice Milićević.

Napre je umrla supruga,pa kod Budve tragično  poginuo sin Miša,jedan sjajni momak, koji je bio na samom kraju studija Stomtologije a onda je u grčevitoj borbi niških lekara koji su čak podigli i hilikopter i polumrtvog Korčagina prebacili na reanimaciju na VMA,otišo i on.Srce hrabrog Koče nije izdržalo.Umro je a sa njim u njegovo čedo ŠIK „Kopaonik“.Par godina posle njegovoe smrti,preminuo je i njegov najmladji sin Srdja čime su i zvanično bila zatvorena vrata ove moćne gradske porodice koja se odrekla života i svega zbog grada kome je dala sve a dobila skoro ništa ili jako malo,ne računajuči naslednika takve politike i pogubne autoritarnosti koju demonstrira Radovan Raičević Raša, čovek u čijem vlasništvu si tri banje:Prolom,,Lukovska i Kuršumlijska!Po toj kapitalističkoj logici, on je za Korčagina  Anštajn!Ovaj prvi je radio za ordene i priznanja, a ovaj sadašnji, za gomilu para, ili kao to mladi kažu:“gomilu love“!Doduše,Raša nikada nije prihvatio poredjenje sa Korčaginom.Uvek je tvrdio da ga je u svemu, a naročito u sistemu vladanja i upravljanja ljudima i gradom,nadvisio i prevazišao a pogotovo u kapitalu koji je inkasirao.Koča je umro kao socijalistički golja a ovaj drugi...da ne baksuziram čoveku, jer se dobro zna:“da svako delo izadje na videlo“.To je bez sumnje sasvim tačno jer kao rezultat takve politike i dalje caruju „Rašini ljudi,Rašini poltroni“ a svi ostali koji nisu u igri...e,njima ništa drugo ne ostaje nego da beže glavom bez obzira.Kuršumija se menja i to nije sporno ali sve promene bez ljudi i praznih sela su besmislene.Po platama i broju zaposlenih, putevima i kompletnom infrastrukturom i dalje je to nerazvijena opština Srbije.Za sve uvek ima para ali za ovu opštinu ni dinara.Akomulacija „Selova“čeka na red da bude završena već dvadeset i koju godinu. A vode nema...Bojim se kada nekome bude došlo iz „dupeta u glavu“ da više svetla usmeri ka Toplici,da će biti prekasno, jer neće više biti ljudi.Daj bože da ja, Zoran Pavlović,nisam u pravu kada ovo tvrdim.

Narednih dana o Cveićima,Milijanovićima,Zajićima,Lovićima,Sarićima,Markovićima,Milanovićima,Simonovićima,Braći Vasku,Draganu i Zlatku...

KORZO

Beše to baš u ovo vreme, na dan- dva do Preobraženja!Uzavrela letnja atmosvera u Čaršiji lagano je naginjala ka sve hladnijim jesenjim jutrima i večerima koja nisu bila ni malo prijatna za onu letnju,šarenu i veselu šetnju.Korzo je polako bivao sve proredjeniji.Posledice neprekidnih šetnji osećali su i obućari. Mame i tate nosili su cipele i sandale da im se promene blokeji a neko je udarao i nove pendjete. Devojčice,one malene gradske šizike, koje su pucale od naleta rumenila, ljubomorno su čuvale svoje bele sandale na kaišiče za naredno leto verujući u čudo da ni one a ni njihove noge, neće porasti ni za jedan santimetar.Djaci koji su bili osudjeni da tokom leta uče i poprave slabe ocene,  kako bi na miru mogli da upišu naredni razred,bili su baš ovih dan u stalnoj „prpi“ i jurnjavi u klozete pre nego što bi ih stigao taj tremaroški proliv i nervoza u stomaku. Užas u glavi,haos u stomaku jer ako se to dogodi sve pada u vodu.Naravno, nije smak sveta, ali jeste gubljenje koraka sa generacijom. Oni bi išli napred a on će morati sve iz početka.Svaku lekciju,svaku pesmicu,pismeni a bogami i mnogo grdnje razočaranih roditelja koji su uporno ponavljali „da ga ispišemo i damo na neki zanat ili u trgovinu kod Jelenka,pa neka prodaje bostan i paprike sa njegovom nesimpatičnom ćerkom, uvek ljutom i neraspoloženom.

Reke su bile sve hladnije,na bazneu sve manje kupača, ali su zato ribolovci dočekali svojih pet minuta.Pozamašni primerci krkuša,klenova izašli su iz tamnih i hladnih „čkalja“ gde su u vreme letnje žege tražili spas od ljudi ali i nedostatka kisonika koga je bivalo sve manje u toplim rečnim tokovima.Trgovine su radile punom parom,naročito prodavnica obuće „Borovo“ sa čijeg izloga su nas uvek privlačile plavo-bele patike koje su bile predivne za nošenja sve do prve utakmice na nekom od brojnih igrališta a onda bi menjale boju a ona udarna, na desnoj nozi, i oblik zbog rupe koja je zjapila.Na radiju se slušala narodna muzika sjanih pevača a počeli su da se vrte i šlageri koje je pevao Djordje Marjanović,Miki Jevremović,Zlatko Golubović Arsen,Gabi i stotine drugih.“Vreme sporta i razonode“ i prodorni glasovi Raće Makovića i mladjanog naslednika Marka Markovića,dočaravali su nam atmosveru na stadionima širom Jugoslavije.Od JNA,Maksimira,Čaira,Kantride,Poljuda,Skoplja,Titograda u večnoga Novog Sada.Uh kako je uzbudjenja stvaralo ono podvikivanje i Raće gol,gol,gol.“Ponovo je Bora Kostić skunuo paučunu sa gola koga je do ovog časa sjajno čuvao vešti Mutibarić.Zvezda vodi protiv Vardara 1:0 a evo prilike da se u strelce upiše i Šekularac...

U knjižari kod „Crnog“ čekalo se u red.Niko nije hteo stare polovne knjige osim ponavljača,jer se iz novih lepše učilo a moglo je i da se „džvrlja“ do mile volje.Bane je započeo sa svojim odabranim jesenjim repertuarom,tako da smo svake druge večeri imali neki novi,za nas ,premijerni film.Dominirali su likovi iz vestern drama i trilera gde se nije mogla zamisliti usperšna scena bez Djon Vejna,Gari Kupera,Jul Brinera,Dino Martina,Marlon Branda i brojnih ženskih likova čije naglašene grudi i prelepa usta nikoga nisu ostavljala ravnodušnim.Pucalo se od prvog do poslednjeg minuta a mi  smo u šali komentarisali: e,sada neka ovi iz prvih redova, pokupe čaure.Kosanica „naša mila“ mučila je muku po nekim selima niškog kraja.U gostima je gubila  a kod kuće trpala i po dvanaest komada.Mi smo bili „tifozi“ i zbog toga što je sve jasnije bilo da će brojni drugari imati zavidnu karijeru u dresu voljeng kluba.Odlepio se Lula,Iva,Čava,Aca a bilo je tu i nekih prosečnih koji su se zadovoljili igranjem u podsavezu.Kada sumiram karijere mojih drugara, ja sam najviše ponosan na fudbalsko umeće Ive Milićevića poznatog kao „Ćeleš“ koji je imao i lepu karijeru u prokupačkom „Topličaninu“.Osim fudbala, on je praktično bio i prvi plaćeni igrač koji je po nešto zaradjivao od trčanja za loptom ali, za uvek u meni ostaje žal što nije uspeo da napravi još koji korak dalje.Mislim da je mogao komotno da bude jako uspešna četvorka u „Realu sa Nišave“.Sada su to samo lepa sećanja. Mi ostali, koji nismo igrali fubal, bili smo upućeni ka rukometu gde su dominirali,u moje vreme, Milojkovići, Periči, Pavlovići,Jovanovići i ostali.Sećam se komentara legendarnog Lazarevića koji nas je gledao na nekom turniru u Hali sportova na Novom Beogradu:ovi moji zemljaci svi do jednog plavi kao da su Sasi!Eto i on, od roditelja rodjenih u Spancu,znao je po nešto o plavim ljudima iz gornje Toplice.Oni su,tvrde neupućeni,naslednici Nemačkih rudara iz Saske oblasti koji su ovde razvijali rudarstvo i otvarali nove rudnike.“Može da bidne al ne mora da znači“,govorio bi svaki drugi šaljivdjija sa gradskog korzoa.

E kada sam već pomenu korzo, da ovog časa vratimo priču na 20. jun, kada se otvarala šetačka sezona a završavala sa preobraženjem.Nije to samo ulica i šetači po njoj.Bila je to svojevrsna gradska pozornica gde moraš dobro da znaš svoju ulogu,svoje mesto, kako bi se pojavljivao svake večeri i pokazao šta znaš.Najpre,svoj ozbiljni domaćinski lik morao je dobro da odigra glava porodice koja ni u snu nije smela da se pojavi na glavnom šetalištu a da nije izbrijan nekoliko milimetara ispod kože.Novo letenje odelo tek sašiveno kod Novaka ili Milivoja,košulja sa kratkim rukavima,sandale  na nozi i obavezno, lagana šarena kravata.Pored njega, koračala bi supruga koja se celog dana ubijla da dotera i zadnju faltu na novoj haljini tek sašivenoj u „salonu“ kod teka Mice.Šarene haljine sa kajšem oko pojasa,naglašeno široki donji deo i mali dekolte na grudima.Bele sandale na bosoj nozi,mirišljivi parfemi,crveni karminu,lančić oko vrata,prsten na ruci i zlatne mindjuše, bile su obavezan deo stajlinga,kako se to danas kaže.Tašne je nosio onaj ko je imao i one su po mogućnosti bile bele kao i sandale.Frizura po modi uz pedesetih godina.Andulacija,lagani talasi i rajf na sredini glave.Sa desne tatine strane išao sin u kratkim panralonama,belim dokolenicama i nakrivljenim sandalama.Košulja od puplina i frizura ali „Mile brica“,visok podšiš i mali čuperak.Starija setra držala je majku za ruku u veseloj šarenoj haljinici,belim čipkastim dokolenicama,sandalama na dva kašića i ravnom frizurom do ramena.Startovalo se kod „Evrope“ oko 18,30 i vrtelo gore do „komiteta“ pa dole do stare zgrade opštine po sto puta.Gore, pa opet dole, i tako, ko zna koliko puta!Uštivo i mirno sa osmehom do ušju odpozdravljali bi sve koji su bili te večeri na ulici.Uz „dobro vam veče i kako ste“,ostala pitanja, ako nisu bila nužna, ostavljana su za neizbežni susret četvrtkom na prepunoj pijaci.Atraklcija na korzou uvek je bio prvi čovek čaršije  i prvi političar,sekretar komiteta.Tu se negde muvao predsednik opštine,šef policije,mesni apotekar i lekar i naravno pop.Mi ostali smo bili samo statisti koji su mogli da se provuku i bez ustaljenog i obaveznog stajlinga pa otuda nije ni čudo što smo svoje mesto uvek tražili u senkama kestena našeg lepog parka gde smo čeznuli da se pored nas na klupi nadje neko koga simpatišeš,voliš i koji će tebe čvrsto držati za ruku kao što ti držiš nju.To je bilo dozvoljeno ali toliko snažno i nabijeno emocijama da nije čudo što su  srca govorila na glas dok smo se čvrsto držali.Poljubac je uvek ostavljan za kraj.U senci lipe ispod njenog prozora, onako ovlaš kao slučajno, tek smo dirnuli usnice i kao u transu odletelu u zgrljaj mesečini koja je snažno obasjavala grad.

Vež od 19.30h, kada bi započinjala večernja premijera u bioskopu „Proleter“,na korzou je bilo mnogo manje ljudi.Oni najuporniji šetali su još sat vremena a oni koji su imali, uživali bi u prelepim Krletovim ćevapima koji su skakutali po tanjiru.Porodična večera, sa dvadeset ćevapa i gladna usta prolaznika koji su namerno zavirivali i brojali još koliko je nepojedenih  ostalo u tanjiru.U devet je sve bilo gotovo.Iz mraka izašli bi Bora i Radivoje,dežurni policajci koji su vodili red o svemu pa čak i o tome da nismo smeli da sedimo na ogradi parka i kidamo lišće sa niskih bagremova.Oni bi sada pobednički odšetali dva kruga,klimnuli glavom svome šefu, što je bila poruka koju danas mladi svet svodu na dva slova OK!Da, bilo je i te večeri sve mirno.Niko nije pravio nered,nije bilo pijanih,bučnih i vulgarnih.Čaršija je još jednom pokazal svoje lice lepog i prijatnog grada za sve, a naročito za goste, koji su po prvi put dolazili na svoje ferije kod nas.Ubrzo su se pojavljivali i komunalci a već oko pola deset,kada bi svi iz bioskopa otišli pravo u krevet,mi koji smo voleli da dočekujemo jutra i satima razglabamo o situaciji na „punom ili mladom mesecu“.Šta se to stvarno gore dešava kada je on,taj naš mesec,večeras upiljio i osvetleo svaku senku u kojoj su se skrivali zaljubljeni parovi da još koju odćaskaju i do detalja dogovore svadbu za jesen koju su roditelji aminovali.Stariji momci u ženidbu,majke u papriku za ajvar,djaci u školu a mi studenti, u parnjaču pa klaj-klaj do Beograda.Odatle sa Zelenog venca u Studenaski grad.

Za razliku od vremena današnjeg,bilo je to vreme romantike,skromnih prohteva i ambicioznih-radnih ljudi koji su svakim danom planirali i želeli nešto više i bolje.Imperativ je bio biti čovek,dobar omaldinac,student a sutra dan, cenjeni doktor,profesor,inžinjer i čovek koji nije sposoban da živi u haosu i nespokoju jer je svako od nas dobro znao da život mnogo brže juri nego što mi to priželjkujemo.Dok se okrenete stiže starost.Tada je svako noć vredela zlata.U kafani gde su svirali mesni cigani,dobro radili konobari ,kuvari i roštoljdjije bili nenadmašni, a policajci svi odreda i Bora i Radivoje i Djura, naši dobri ljudi.Ne dirš ti njih,ne diraju oni tebe. A politika? Nikada nije išla uz vino,pivo,vinjak i dobre zalogaje roštilja.Ma preterujem.Mogao si i o politici osim o „brastvu i jedinstvu i o Titu“! O tome, ni jednu reč, jer to je bilo najbolje,najpametnije i najzdravije.A zašto bih ja,pitam se i danas u svojoj 71.godini,rušio mit i temelje jedne države u kojoj smo svi,mažda samo na izgled,bili dobri i zadovoljni.Zašto,kada sam imao preča posla.Da živim i da se radujem svakom danu života.Adios, prijatelji moji!

SEČANJA

NIKIĆIJE IVIĆ-KIĆA !

Postoje ljudi koji svojim bićem,svojim radim,svojom kompletnom socijalnom strukturom ispune jedno vreme i obeleze jedan život u sredini gde su živeli i radili. Nikićije Ivić-Kića je jedan od tih. Dok je živeo svuda gde se kretao ostavio je toliko tragova da nema kolege koji o njemu ne govori biranim rečim.Nikićije je bio, u više mandata, direktor jedne od najboljih ekonomskih škola u Srbiji. .Takodje, nema učenika te škole, koji se sa posebnim pietetom ne seća pokojnog profesora Kiće. Bio je medju djacima i medju klupama prava profesorska i ljudska legenda.

Imao je i svoje mesto u Klubu penzionera gde je od ranog jutra čekela sjajna galerija likova.Bilo je nezamislivo da dan počne bez Avre. Lale je intonirao dnevne zajebancije i skoro da nije bilo dogadjaja a da on o njemu nije znao svaki detalj.U uglu je sedeo, kao jež u svom klupku,šuster Dragi koji je od nekuda došao u grad, otvorio obućarsku radnju, radio dobro i predano, mnogo para kroz ruke provukao a na onaj svet je ispraćen iz poluporušene šupe kao težak socijalni slučaj.Svoje mesto u klubu imao je i visoki Kuza, Muci ciganin i neprevazidjeni deda Miloš Šulović, otac svetski poznatog ginekologa Voje Šulovića i naše oštre direktorke Gimnazije Jovanke Jovanović.Deda Miloš,stari olinjali ženskaroš, bi došao na jutarnju kafu a u stvari cilj njegovog boravka u Klubi je vrebanje priliku da konobaricu Zilu, dok poslužuje goste, onako iznenada štipne za guzu i sve to proprati sa smehom, zadovoljnog, naspavanog i nahranjenog deteta.Naravno i Zila je imala svoj odgovor na ovu dedinu brutalnost :"Marš matora strvino ! Kako te nije sram?"

Kada bi se u neko doba pojavio Kića cela sala bi to propratila veselim smehom i komentarom."Evega,profesor !" Kića bi skidao svoj dugački "grombi" i sedao za sto gde ga je čekala otvorena i naredjana šahovska tabla. Partner mu je najčešće bio simpatični učitelj Čalko koji je dobar deo svog službovanja proveo po zabitim selima kuršumlijske opštine, zatim Kuršumliske banje i na kraju same Kuršumlije. I danas se prepičavaju te sjane pošalice koje je Kića odvaljivao na opšte zadovoljstvo svih prisutnih. Kada bi Ćalko bio na potezu, Kića bi to prokomentarisao na svoj način:"Ajde,ajde,mrdni ga ako smeš.Ima odmah da ti ga izedem. Mrdni ga,mrdni ga...Ćalko bi povukao potez a Kića bi onda likovao:"Rekao sam ti da ću ga izedem !

Nema kafane u kojoj Kića sa prijateljima nije dočekao jutro. Bilo je to sedenje radi druženja, zezanja, smeha i radosti a ne radi opijanja.Svake večeri, oni su sebi priredjivali svoje "Veselo veče ". Društvo mu je po običaju pravio njegov dobar prijatelj Mita Nešić iz Dankovića inače, visoki funkcioner republičkog MUP-a koji je najčešće svoj godišnji odmor provodio u selu i u druženju sa Kićom. Nazalost i njega davno nema medju živima.

Mi studenti koji bi smo svoje ferije provodili u zavičaju izuzetno smo voleli i poštovali Kiću.Sa njim je bilo pravo zadovoljstvo da se priča o svim temama. Za sve je imao svoje objašnjenje, svoj šaljiv komentar izrečene duhovito i opušteno. Ništa nije moglo da ga naljuti kao ljudska glupost i zloba.Takve ljude je izbegavo i na svoj način ismejavao. Kića je bio najbolji hroničar svih dnevnih zbivanja u maloj varoši gde se dešavalo mnogo toga kako u sveri politike tako i u sveri palančkih poturanja i ogovaranja.

U razmišljanju kako da završim ovu malu crticu o Nikićiju Iviću-Kići, neprekidno mi se vrti u glavi naslov jedne monodrame koju je sjajno tumačio Pera Kralj a zove se:"Živeo život Tola Manojlović" ! Kako bih taj naslov rado zamenio sa naslovom:Živeo život Nikićije Ivić-Kića !

 

MILAN RADOJIČIĆ !

Ne mogu a da ne napišem nekoliko rečenica o Milanu Radojičiću.

Bio je to izuzetno zanimljiv čovek, pun istrazivačke energije i ogromnog entuzijazma. Njegovi časovi geografije su bili ozbiljni i do kraja dobro pripremljeni. Jednostavno, niste mogli a da ne naučite ono što vam je prof.Radojičić predavao. Njegova strogost u proceni za koliko znate, bazirana je na profesionalnom instiktu i zelji da se u pravičnosti procenjivanja ide što dublje i što dalje.

                                                          MILAN RADOJIČIĆ 

U van nastavnim aktivnostima, bio je ne prevaziodjen. Sa Acom Milosavljevićem "Pejzažom" osnovao je izvidjački odred "Kosanički soko", koji je u bukvalnom smislu te reči, proneo slavu Kuršumlije na brojnim akcijama i susretima izvidjača tadašnje Jugoslavije. Odred je bio jedan od najboljih vaspitnih i obrazovnih centara za mlade ljude koji su kroz njegove aktivnosti i direktne veze sa svim čarima prirode, stasavali u dobre, obrazovane, socijalizovane i pametne ljude. Milan je sve to znalački oblikovao i pospešivao i što je nabitnije, belezio jednim foto aparatom , tako da zahvaljujući tim snimcima, koje potpisuje foto-laboratorija M.R. Kuršumlija danas ima dokaze o mnogim mladim ljudima koji su prošli kroz ovu izvidjačku organizaciju.

Moje detinjstvo i moja mladost bila je vezana za ovaj izvidjački odred. Koliko mi je to obrazovanje, to sporazumevanje sa prirodom a pogotovo u traženju načina za samoodržanje i opstanak u teškim i izazovnim trenucima koristilo i koliko mi koristi do dana današnjeg, suvišno je objašnjavati. Bila je to jedna od najlepših škola života.

Milane, neka ti je laka zemlja i večna slava i znaj, da si za sobom ostavio brojna životna dela koja dok se kreću i pamte, nikada ne mogu da zaborave sve ono što si ti učinio za nas.Hvala ti dragi i poštovani moj profesore ŽIVOTA.

 

Измените или избришите ово