KNEZ MIHAJLOVA !

Dugo me nije bilo na štrafti. Kada sam sinoć smogao snage da sa ženom prošetam ovom ulicom  nade i zabluda, našao sam se u čudu. Sve stoji kao i nekada. Reka mladog prelepog sveta uzurbano je  išla ka Kalemegdanu a  duga pritoka ove glavne žile kucavice Beograda, odozgo se vraćala. Pa opet tako. 

Uličnih svirača i igrača bilo je na svakih 50 metara i svi oni su imali svoje solo ili grupne koncerte jer njihova svirka je daleko od one amaterske ili početničke. Ipak, na mene su ostavili  dubok emotivni utisak dvojica dečaka,  svojih petnaestak godina. Jedan je svirao u tamburicu a drugi u ritam gitaru. Radili su to sjajno. U otvorenoj futroli  od gitare nakupilo se  puno papirnatog novca tako da  sam sa mukom uspeo da pročitam  njihov plakat na kome je pisalo:"za školovanje"! Nekih stotinak metara od njih, na violini je koncentrirala   punačka mlada devojka i kod prisutnih  zaustavljala dah. Akademiju je davno završila a trenutno pohadja  prestižni evropski konzervatorijum. Ovo muzičko veče na otvorenom parao je i zvuk  frule.Stariji gospodin, obučen u tradicionalnu nacionalnu nošnju, duvao je u svirajče prilično jasno i čisto. U času kada  sam prolazio pored njega, nije  svojim prstima  prepletao neko poznato narodno kolo, svirao je splet dalmatinskih pesama. Jasno se čulo "kad si bila mala Mare, volela si more..." i to  sa obaveznim  akcentom  ili kako to muzičari kažu-ukrasom iz domaćeg narodnog arsenala.

Veče u Knez Mihajlovoj !

Vidajo sam ih, naravno da sam ih vidjao, ali ne u tom broju kako se  piše i govori. Mladi arapi u društvu ili kao bračne parove. Nisu to oni koji spavaju u parku kod "autobuske".To su neke druge, mnogo  imućnije izbeglice koje spavaju u  hotelima a hrane se po skupim restoranima. Kod "Kolarca"  zateko sam ih dok su se preračunavali sa konobarom po kom kursu im je računao evro,  gurajući pod nos  jedni drugima digitron sa svojom računicom. U "Snežani" je na desetak stolova u toku bila večera specijlno pripremljena za njih. Pijuckaju koka kolu, pivo i sasvim opušteno uzivaju u ovoj toploj i prijatnoj predposlednjoj avgustovskoj večeri. Ne vidim na njihovim licima nikakvu zabrinutost da li će i kada  stići do Nemačke jer očito, da na tom putu, ne može ništa da ih spreči pa ni kilometri ljute i oštre  bodljikave žice na Madjarskoj granici.

Glavni dogadjaj večeri odvijao se ispred džez kafića "Muha" gde je uživo “razvaljivao” jedan usvirani  džez bend.  Gazda je  angažovao i poveću plesnu grupu koja je na zvuke trube sjajno igrala roken- rol  u sto jednoj koreografiji. Utisak je bio više nego dobar sve do  časa dok konobar nije doneo račun za dva popijena  pića. Malo pivo i čaša belog vina, svega sedam evra. Sada i više nikada. Platiš i odeš i onda celu priču vratiš na početak  mojih momačkih i studenskih dana kada, čini mi se, nije bilo toliko skupo, ni previše  sivo i usiljeno, kao ovih godina i ove večeri. U moje vreme, ničim se nije predskazivalo da će leta gospodnjeg 2015.godine, krenuti  jedna od najvećih seoba naroda  sjednog kontinenta na drugi i da će se po ko zna koji put u našoj istoriji razglabati  večita dilema: da li je kuću trebalo zidati nasred ili pored puta?  Zna  se, da  smo svakih pedeset godina zbog ove dileme išli u ratove a u miru kuću ponovo zidali dok  su krvarile još nezalečene rane. Evo nas ponovo u toj situaciji. Za razliku od  nekih minulih vekova, sada nam pored kuće u miru, bez oružja i buke, prolaze tužne i duge kolone izbeglica u potrazi nekim boljim životom. Za rat se ne spremamo ali nas zato tiha strepnja sve više obuzima i neda mira. Valjda će i ova muka  protutnjati Balkanom.

PRIČA SA UROLOGIJE VMA:APSOLUTA SOCIJALA !

VMA:VELELEPNO ZDANJE

Odakle god da krenete u  bilo kakavu priču o srpskom zdravstvu, izvesno je,  pogrešicete ! Ako terate po liniji bolesnih, a njih je sve više i više, čeka vas realna opasnost da pravih procena nema ali zato ima previše rekla-kazala, previše emocija i razumljive osetljivosti. Kada se nadjete u lice sa lekarima i brojnim medicinskim osobljem ne možete izbeći sve glasnije šumove u tonovima  čim  se progovori o doktorima, organizaciji, platama, vezama i vezicama, tehničkoj i materijalnoj opremljenosti klinika, bolnica i ambulanti. I na trećoj strani, imate tu tranzicionu priču gde likuju oni koji su  pobegli sa državnih jasla i uz pomoć velikih para uspeli da preko noći naprave svoja mala privatna carstva. A onda zakorači u te moderne i opremljene  ustanove, dijagnostičke centra, bolnice, savetovališta pa i ambulante, srčane smetenje, aritmije i tahikardije bivaju sve glasnije kada za učinjenu uslugu morate da iskeširate pola svoje  penzije. Njihova omiljena priča a očito i želja je, da državno zdravstvo što pre propadne i čitav sistem predje u ruke privatnika. Oni tvrede, da sve ide tim putem i da je za očekivati da će u državnim ustanovama biti sve gore i gore  dotle dok se  ceo sistem ne obruši i tresne u „blato.“

Šta običnom pacijentu koji se našao u nevelji predstoji nego da priču objasni  konstatacijom da je istina negde u sredini.

Moja priča nema namere da širi laži i neistine i ako kojim slučajem ne verujete  da je to u današnje vreme mogućše, molim vas, ne moj te ni čitati ovaj tekst.On nije namenjen ljudima  obolelim  od teške i hronične „teorije zavere“  i ljudima inficiranim najtežim oblicima političkog virusa.  Ovo je priča o ljudima-humanistima, velikim radnicima, stručnjacima- znalcima svoga posla.  Ovo je priča o Urološkom odeljenju smeštenom na  jedanaestom  spratu još uvek velelepne i  grandiozne zgrade VMA našeg arhitektonskog i gradjevinskog bisera čije temelje neki gramežljivi laici, umišljeni i neškolovani političari, uporno pokušavaju da potkopaju i tako rastrešenu gurnu u naručje bogatom lokalnom šeiku ili onim preplanulim milijarderima iz zemalja Zaliva.

VMA:JEDNA OD BROJNIH OPERACIONIH SALA

-Bojimo se da će sve ovo   prodati, pričaju  pacijenti i osoblje klinike. Ako se to dogodi, taj dan i taj čas, biće u dugoj i slavnoj istoriji  srpskog  zdravstva  upisan kao dan njegove predaje i kapitulacije!

Dok slušate ovaj kratki monolog osećate kako vam pritisak polako ali sigurno, udara u glavu. Sto puta sebi ponavljate da je tako nešto nemoguće a ako kojim slučajem i priča krene u tom smeru više sam nego siguran da će proraditi „usr... motka“ i da će  narod  uspeti da spreči  tu  prljavu rabotu.Nema para za koje ovo zdanje i ljudi  mogu da se  prodaju. Koliko da se ponudi, vagon, dva, tri vagona dolara, to je malo. Ajde, zgrada, cigle, oprema, fasade sve to može da se prebroji izračuna i kaže toliko, ali ko će odrediti cenu ekipi prof.Aleksića i ostalih njegovih kolega, koji se nalazi na čelu ovog odeljenja?Ovo nije običan tim. Ovo je drim tim !

Gledam ga, ide sa svojim brojnim timom u svakodnevnu vizitu onako blage naravi, neusiljenog  osmeha, mirnog i gracioznog koraka, izduženog  skoro isposničkog lica,  retke plave kose, face koja se radja i uspeva samo na ovim slovenskim prostorima od naroda Srpskog koji je ovde došao u neke daleke i mučne vekove. Govori tiho i razumno, zna svaki problem svojih pacijenata i ne odustaje od borbe za život. Medicina ne može sve, ali čovek i to čovek sa velikim „Č“ i njegova topla reč, jači su od svake boljke. Sa njegove desne strane i ako u lepim i dostojanstvenim godima, Mira Prole, glavna medicinska sestra na  odeljenju, podseća na one  dane kada je mlada i lepa devojka sa planine Jelice  krenula u život da uspe. Ona je duša odeljenja. Oseća svaki otkucaj srca i ubrzani puls  uplašenog pacijenta. Slaže reči ne usiljeno i ne tek, reda radi.Tu je i moj  doktor mladjani Dejan Simić predusetljiv i sav posvećen svojim pacijentima. 

Žao mi je što nisam stigao da upoznam i druge i što nisam upamtio ime  medicinske sestre  zadužene za transport pacijenata do hiruške sale. Ostao mi je u sećanju njen   osmeh i mali razmah izmedju „jedinice“ i „dvojke“ belih kao biser  očuvanih zuba. Tiho mi je prošaptala.

-Kako ste, kako se osećate? Nemate razloga da brinete, nije to kao nekada. Anestezija nije više nikakav bauk.Opustite se i ja vam držim palečeve!

Uspeo sam da još jednu misao izvučem iz nje.

-Volim ovaj posao  toliko ga dugo radim sa velikom ljubavlju i strašno me  po nekada zabole neiskrene i nepoštene  primedbe nekih  pacijenata.Jedan je nedavno digao galamu što nije zamenjena daska od WC šolje  i čak smogao snage da napiše  ružno pismo u kome se svojski potrudio da nas dobro ocrni. Kao da mi nismo ljudi...Ali šta ćete, danas je tako a sutra...biće valjda bolje.

Ako je  embrion simbol biološkog začetka, onda je  odeljenje  UROLOGIJE na VMA simbol nekog novog početka, neke nove vere u ljude u njihovo dostojanstvo bilo da dolazi od belih mantila ili nas pacijenata godinama provlačenih kroz precizne  socijološke skenere koji su vešto  podsticali  haos i nespokojstvo u našim napaćenim dušama.

I još nešto,poštovani i uvaženi muški rode! Ako imate neke  urološke probleme i dileme, ne čekajte ni časa. Veruj te  ljudima sa VMA oni su obrazac kakvo nam je zdravstvo potrebno i  koji ljudi mogu da se bave ovom humanom profesijom. Svako od nas ima svoju želji i fantaziju o životu ali imaju ga i oni. Čekaju ih porodice i svakodnevne brige kao sve nas, koje se ne rešavaju tako što će te od njih tražiti da budu najbolji u poslu a da zato primaju socijalni dodatak umesto normalne plate. I oni plaćaju struju kao i mi, vodu, Infostan. I oni bi hteli na Halkidiku, špajz pun zimnice i neki  novi detalj garderobe za kišovitu jesen. Sa malim platam se ne izlazi iz „aposlute socijale“. Ne ide to jedno sdrugim !

KIŠA NAD BEOGRADOM !

U Beogradu trenutrno "nebesko komunalno" gasi prašinu, hladi uzavrele ulice i trotoare i prska izmučenu i osušene travnjake. Žedni listovi platana,topola i lipa otvorili svoja krila i nedaju ni jednoj kapi da dopre do sušne zemlje. Miriše kiša, čuje se njeno melodično dobovanje po isušenim i napuklim olucima. Svi ćute i osluškuju kapi koji se slivaju iz oblaka. Kiša nad Beogradom ispisuje svoju "Odu radosti". Svaka kap po jedna nota a onda ubrzano i celu parituru za vioulu. 

Kišobrana nema.Niz lice teku mali viugavi potočići koji su se izborili sa pramenovima kose da onako kradimice ovlaže znojavo telo.  Bosim nogama gazim svaku baricu i prisecam se dana kada smo se kao klinci radovali  toplim letnjim pljuskovima.

 Leto je. U jednom danu i dva godišnja doba. Kako je došla,tako je i brzo otišla. Tiho i nečujno gledam  maleni trag magle koji ubrzano  vraća kapi u zagrljaj oblaka odakle su samo koji čas ranije krenula da nas obraduju, možda zavaraju  ili  konačno nagoveste: ej, ljudi, prošlo je lito, dugo i vrelo lito !

I dok pišem ove redove iz glave mi ne izbija Preverova “Barbara”. Želim  sa vama da podelim jedan deo tih sjajnih stihova. Svako ima svoju Barbaru pa naravno i ja. Ovo je posvećeno mojoj Barbari !

 

Sećaš li se Barbara, padala je kiša neprestana
nad Brestom toga dana, a ti si išla nasmejana
pokisla, ozarena, očarana, pod krupnim kapima kiše
seti se Barbara, sretoh te u ulici Sijama
smejala si se, i ja sam se smejao
sećaš li se Barbara
Nisam te poznavao, nisi ni ti mene
sećaš li se, sećaš li se toga dana
i ne zaboravi ga.
Jedan čovek ispod neke kapije, zaklonjen
viknuo je tvoje ime, Barbara
a ti si potrčala njemu po kiši
pokisla, ozarena, očarana
i bacila si mu se u zagrljaj
Sećaš li se Barbara,
ne ljuti se što ti kažem ti
jer ti kažem svakom koga volim
pa čak iako ga ne poznajem.
Sećaš li se Barbara i ne zaboravi nikad
tu kišu tako bledu i tako srećnu
tu kišu nad morem, nad arsenalom
nad brodom iz Cezana
Oh, Barbara

SRBIJA !

Razlika izmedju Srbije i Hrvatske, u svim sverama zivota, identicna je razlici u bazenu 11:4. 
Ono u cemu im priznajemo da su "sjajni" to su organizacije nacionalistickih i fasistickih skupova kojima komanduje general Tomson. U tome su nepobedivi i verovatno ce tako biti jos mnogo godina jer svakog dana pristižu novi, talentovani bojovnici.

Da ih ostavimo i prepustimo sudbini kao i večnom pitanju: zar bog nije moga da nam dodeli bolje komšije od Hrvata ! 
Ni jedna ružna priča ne može da pokvari ogroman učinak naših vaterpolista u Kazanju. Ako u tom sportu postoji savršenstvo u igranju, onda je svet imao prilike da se sinić uveri šta znači talenast, tehnika, taktika i ogromna spremnost jednog tima da bez i jedne mrlje dodje do svetskog trona.Tim Srbije je bio najbolji u svakom pogledu, kako u bazenu tako i van bazena. Bio je i biće, to tim pred kojim se mase razmiču da bih oni prošli, pred kojima se svet klanja iz dubokog poštovanja.

Šta u ovom momentu niko u svetu ne sme da zabvoravi.To su neverovatni sportski rezultati u godini u kojoj još nije rečeno sve u godini koju mirne duše možemo proglasiti SPORTSKOM GODINOM. Nema sporta gde nismo zauzeli svoje mesto na samom vrhu Olimpa, planine gde stoluju bogovi. Hrvati su mali i iskompeksirani narod i tu se ništa ne može. Srbi, uživaj te u velikim pobedama.