KIŠA NAD BEOGRADOM !

U Beogradu trenutrno "nebesko komunalno" gasi prašinu, hladi uzavrele ulice i trotoare i prska izmučenu i osušene travnjake. Žedni listovi platana,topola i lipa otvorili svoja krila i nedaju ni jednoj kapi da dopre do sušne zemlje. Miriše kiša, čuje se njeno melodično dobovanje po isušenim i napuklim olucima. Svi ćute i osluškuju kapi koji se slivaju iz oblaka. Kiša nad Beogradom ispisuje svoju "Odu radosti". Svaka kap po jedna nota a onda ubrzano i celu parituru za vioulu. 

Kišobrana nema.Niz lice teku mali viugavi potočići koji su se izborili sa pramenovima kose da onako kradimice ovlaže znojavo telo.  Bosim nogama gazim svaku baricu i prisecam se dana kada smo se kao klinci radovali  toplim letnjim pljuskovima.

 Leto je. U jednom danu i dva godišnja doba. Kako je došla,tako je i brzo otišla. Tiho i nečujno gledam  maleni trag magle koji ubrzano  vraća kapi u zagrljaj oblaka odakle su samo koji čas ranije krenula da nas obraduju, možda zavaraju  ili  konačno nagoveste: ej, ljudi, prošlo je lito, dugo i vrelo lito !

I dok pišem ove redove iz glave mi ne izbija Preverova “Barbara”. Želim  sa vama da podelim jedan deo tih sjajnih stihova. Svako ima svoju Barbaru pa naravno i ja. Ovo je posvećeno mojoj Barbari !

 

Sećaš li se Barbara, padala je kiša neprestana
nad Brestom toga dana, a ti si išla nasmejana
pokisla, ozarena, očarana, pod krupnim kapima kiše
seti se Barbara, sretoh te u ulici Sijama
smejala si se, i ja sam se smejao
sećaš li se Barbara
Nisam te poznavao, nisi ni ti mene
sećaš li se, sećaš li se toga dana
i ne zaboravi ga.
Jedan čovek ispod neke kapije, zaklonjen
viknuo je tvoje ime, Barbara
a ti si potrčala njemu po kiši
pokisla, ozarena, očarana
i bacila si mu se u zagrljaj
Sećaš li se Barbara,
ne ljuti se što ti kažem ti
jer ti kažem svakom koga volim
pa čak iako ga ne poznajem.
Sećaš li se Barbara i ne zaboravi nikad
tu kišu tako bledu i tako srećnu
tu kišu nad morem, nad arsenalom
nad brodom iz Cezana
Oh, Barbara